Размишљање о повезаности хришћанства и национализма код Димитрија Љотића мора почети од чињенице да је Димитрије Љотић најважнијим тренутком у историји човечанства сматрао настанак хришћанства. „Силазак Христа међу људе унео је у пагански свет две нове стварности: истину и љубав“. Љубав и истина, говорио је Димитрије Љотић, јесу главни идеали којима модерни човек мора да тежи. Међутим, сам човек, као индивидуа, не може да их достигне: „скуп свих истина и синтеза њихова је у Богу. Али људима је истина приступачна само кроз нације“. Другим речима, осећај националног (органског) заједништва јесте кључни предуслов за истинску религиозност. „Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји“, она је „расно-историјска стварност“, а анационално осећање је „грех“. Човеку као јединки, као немоћној „ћелији у народном организму“, није могуће „истинско“ продуховљење. „Из свога народа ниче човек. Дух свога народа, дух својих предака он наслеђује. И на тај народни пут, тај народни карактер му указује пут, којим има да греди“, писао је Данило Грегорић.
Растко Ломпар, „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј" стр. 111.