Омладина и систем власти

Мало је појмова који се налазе у тако специфичној међузависности, какви су: омладина и систем власти. Као што систем власти, односно правно-политички израз духа времена у једном друштву, неминовно креира начин понашања и размишљања омладине која одраста и васпитава се у датом систему власти, тако и омладина, која пред собом има будућност, има посебну привилегију да дугорочно утиче на евентуални опстанак једног система власти, или његову замену другим.

Када је реч о оном делу омладине, који настоји да се у животу руководи православно Хришћанским начелима, природно је да му временом, постаје све јаснија чињеница, односно истина да су са Хришћанством неспојиве, како културне, тако и политичко друштвене тековине савремене цивилизације, коју називамо евро-америчка или западна, а која је увек настојала (и то прилично успешно) да се утврди и прошири на читаво човечанство. Но да се не би све сводило на критику: парламентарне демократије, либерализма и осталих сегмената актуелних система власти, (који су заправо својеврсне догме савременог секуларног света) православна омладина се идејно треба усмерити ка залагању за алтернативан систем власти, заснован на хришћанској вери, органском погледу на друштво, и аутентичним традиционалним вредностима народа у којима се поменути систем власти треба остварити. Предуслов таквог интелектуалног и делатносног усмерења, јесте прецизно утврђивање његовог циља, односно разлога због кога је хришћанину сам појам државе, права и система власти уопште битан. Најпре, знамо да је власт од Бога и да јој се начелно треба покоравати, као и то да су државе у свом појавном облику средства којим се конкретне нације самоуређују и штите, односно да државе представљају њихов правно-политички израз. Нација као својеврстан организам, сачињен од људи, повезаних: судбински, културно, језички, расно… представља самим тим најмању историјску јединицу чији је покрет релевантан у људској историји, и најконкретнију заједницу ближњих. А по заповести Господњој, знамо да ближњег свог требамо љубити као себе самога, и да за њих требамо и живот свој положити како би посведочили љубав од које веће нема.

Због свега тога, православна омладина своју хришћанску правну свест, и покушај да утиче на државно-правне прилике друштва у коме се налази, треба мотивисати тежњом да: физички, духовно и социјално заштити своје сународнике и остале лојалне држављане сопствене државе, и као главно, тежњом да народна држава својим правно-политичким устројством утиче на постојање такве духовне климе у њој самој, која би била што погоднија за спасење свих њених житеља. Јер хришћанина може задовољити само Царство Небеско, а држава и право требају бити схваћени као потенцијална средства при тежњи да се оно задобије. Богочовек Христос јесте апсолутна мера свих земних ствари, па тако и државе и система власти. Они заправо и вреде само онолико колико човека могу приближити Богу. Каква би суштина такве хришћанске државе требала бити, знамо на основу извора наше православне вере - Светога Писма и Светога Предања. Свештена симфонија Цркве и државе (коју православни народи требају спроводити кроз своју народну државу и народну помесну Цркву) и у склопу ње - православна Монархија, намећу се као једини адекватан одговор који нам по том питању пружа светопредањска баштина наше Свете Цркве. Континуитет држава овако устројених, прекида се релативно давно са постепеним продором антихришћанских идеја међу православне народе. Због тога је у данашњем времену модерне (у техничком смислу) државе и условима развијене инфраструктуре и разгранатог система професија, потртебно формулисати савремени израз одређених детаља везаних за систем власти, који требају бити израз свештене симфоније и православног монархизма, као јемства државне власти са хришћанским печатом. Такав систем се од савременог секуларног, демократског разликује суштински, то јест у односу према основама на којима заједница почива. Из те основне разлике происходе све остале. Јасно је да у оквиру православно-хришћанског система власти највећи утицај треба имати православни Владар, а саборно са њим требају функционисати, управна, судска и законодавна власт, као и одговарајући привредни режим. Сви ови елементи, требају под својеврсним надзором Владара, функционисати у систему релативног јединства, саборности и координације. Такав систем, логично подразумева битно другачији начин избора, састава и уопште функционисања ових органа, у односу на демократске режиме.

Да би се то увидело и закључило, довољно је објаснити и образложити барем један од аспекта идеала савремене хришћанске државе, упоређујући га притом са демократским решењем по истом питању. То је вероватно најприличније учинити са оним што се у демократији назива системом законодавне власти и народним представништвом. Осим што почива на богоборној идеји «народне суверености» (негирајући притом да је власт од Бога), ова идеја посматра личности као атомизована бића, издвојена из заједница којима оне по правилу органски припадају (породица, нација, струка, црква). У складу са тим идејама демократије, постоји и функционише народно представништво, као законодавна власт у држави, састављено од представника политичких странака – организација које настају са циљем освајања власти, а које имају монопол на кандидивање за избор чланова у поменуто народно представништво. У савременој православно-хришћанској држави, народно представништво треба доносити законе, чија ће правоснажност у крајњој линији зависити од Монарха, као миропомазаника Божијег. Оваква потчињеност, и бирача и изабраних, миропомазанику Божијем, упућује исте на смирење и навикава их на покоравање ауторитету, који је по казивању Светих Отаца, «онај који задржава» односно онај који је брана ширењу зла и утирања пута антихристу. Насупрот томе, стоји поменута демократска идеја «народне суверености» која у својој грандоманској умишљености и митоманији само распламсава свеопшту гордост, из које происходе и други грехови. Хришћанска вера и органска мисао, конститутивним делом личности сматрају чињеницу да је она саставни део заједнице, без које по правилу не може опстати и у којој по правилу живи. Хришћанска држава, за разлику од демократске мора уважити ту чињеницу при одређивању састава и избора народног представништва. Она мора државу сагледати као организам сачињен из делова са стварном и сврсисходном функцијом. Такви делови, односно групације на чијем постојању држава почива, јесу струке, које постоје од кад постоји и подела рада у друштву. Разгранатост и постојаност струка јесте предуслов подмирености егзистенцијалних друштвених потреба. За разлику од њих, политичке странке, јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава како рекосмо, почива на струкама) због чега је и апсурд да управо оне њоме управљају. Због тога, место партија, у народном представништву, требају заузети организације које окупљају све припаднике исте струке. Такве организације, би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржали на нивоима струковних организација (сваке појединачно). На тај начин, бирач за разлику од демократских партијских избора, одлучује у границама сопствене стручности и компетемтности (чиме се усмерава ка своме призиву и умножавању талената), бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима је много боље обавештен. Тиме је битно сужена могућност манипулације и обмане, која постоји у парламентарној демократији, где бирач одлучује по питањима за која није компетентан и бира људе о којима често не зна довољно. Опште је познато, да су партије једне другима конкуренција, и да су тиме упућене на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих струке су међусобно постављене као делови организма који морају саборно сарађивати како би организам функционисао. Сваки појединац и поред припадности одређеној струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је њихово постојање неопходно, како би могао подмирити своје разнолике потребе. Због тога овакав систем искључује или битно сужава могућност перманентних сукоба које носи парламентарна демократија са својим партијама, и поспешује народно јединство. Свака струковна организација, би у представништву имала број представника који је сразмеран заступљености струке (коју она организационо представља) у датом друштву. Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене структурне сразмере струка, на народно представништво (нпр. ако у држави има 10 % здравствених радника, толико ће их бити и у народном представништву) што у демократији није случај. Струковне организације би своју улогу имале и у чисто економском функционисању државе, где би дошла до изражаја и њихова социјална улога, али о томе као и о детаљнијем образлагању система власти заснованом на струкама, његовој апологији и могућностима савремене примене, неки други пут.

За остварење овакве хришћанско-органске, алтернативе демократији, посебно се залагао Димитрије В. Љотић – политичар са крстом, како га је његов пријатељ Св. Николај Србски назвао. Он је тридесетих година прошлог века настојао да политичке прилике у Краљевини Југославији постави на хришћанске основе.

У овим и свим осталим сегментима идеала савремене хришћанске државе, каквој треба стремити православна омладина, огледа се њихова поприлична удаљеност од актуелних система власти, због чега би пожељан био и мали помак. Али кључни предуслов за такве друштвене преображаје, јесте стални рад на сопственом поправљању и подвижничком успињању ка Господу од стране сваког православног младог човека.

Марко Б. Димитријевић

(Рад за Међународни Конгрес ''Православље, Омладина и будућност Русије'', Санкт-Петербург, 18. фебруар (3. март) - 20. фебруар (5. март) 2005.)