Судбина једне земље - да ли ће расти или опадати, зависи од духа. Ако је дух снажан и бодар, он ће расти; иако је мала, биће велика. Ако је велика а нема духа, биће смањена и разбијена, сведена у мале границе. Један народ, који је до јуче био непознат, он се једног дана дигне као ураган у светској историји и буде одређен да у тој историји одигра пресудну улогу. За Турску нико није знао. Историчари, који су бележили историју све до четрнаестог века, нису помињали турски народ. Али одједном, тај мали, врло мали турски народ бацио се на Визант, бацио се на Балкан, и за три стотине година не само да је освојио Балкан, него је допро и до Беча и у Египат. Наш сународник Мехмед Соколовић био је пресудни чинилац у томе ко ће бити пољски краљ, и носио се мишљу да копа канал између Каспијског и Црног мора и Суецки канал. Он је био везир у малом турском народу који није био познат, али сам га је Бог бацио на Балкан и Европу. И показало се да је тај народ постао највећа сила у свету. И то не по броју, ни по територији, ни по богатству, него по духу. Римско царство владало је светом од врата Индије до обале Енглеске и Енглеском. Али, када је дух ослабио, онда се римско царство распало. Нису важни ни територија, ни земљиште, ни број становника, ни богатство, ни знање - најважнији је дух, најважније је какав је дух у једном народу.
А данас, кад погледамо наш народ, какав је дух његов, видимо да је бедан и јадан, дух кукавички и шићарџијски. Ако погледамо историју света и запитамо се, да ли један народ са таквим духом може да одговори великим задацима, добићемо одговор: кад овакав дух уђе у народ, тај народ силази са светске позорнице и одлази у мрак или ропство. Данас у нас влада дух кукавица и шићарџија. А то је дошло после једне славне и сјајне епопеје. Тај дух је завладао у српском народу, који је до 1918. дао све, који је сијао међу народима јунаштвом. А данас Бог му је рекао: Ако хоћеш да будеш шићарџија, ево ти шићарџија на управи! Ако хоћеш да будеш кукавица, ево ти кукавица на врховима управе! Ако хоћеш да будеш неваљалац, ево ти неваљалца на врховима управе! Да ти дам кукавице, да их гледа цео народ - да видите како Бог кажњава! Данас је наш народ, захваљујући томе духу слабости, дочекао да њиме владају кукавице, људи који су за време светске епопеје били мањи од макова зрна, само да прођу догађаји преко њихове главе. Забушанти, војни бегунци и сви они који су за време рата избегавали своју дужност, такви људи дошли су на чело владе и земље. Шта би кукавица могла да ради: или да иде у насиље или у корупцију. То су средства владе које припадају кукавицама. Ми се данас налазимо, дакле, у режиму насиља и кукавица, а то произилази из духа кукавичлука. Кад би то било случајно и пролазно, ја то не бих истицао; али то је једна велика слабост, ни случајна ни пролазна. Зато је то најважније питање. Ми говоримо о сталешкој држави и организацији друштва. И то су ствари важне, али најважније питање јесте питање духа у једном народу: хоће ли у једном народу бити духа пожртвовања и јунаштва - то је важно и то мора да се реши. Једини, који је поставио тако питање пред народ, био је Збор. Кад смо 1935. ишли на изборе (не зато да се реши судбина народа на изборима), ми смо знали да избори нису важни. Они су извесна борба, а ми смо борци, па морамо да се покажемо да смо ту. Ишли смо под једним нечовечним режимом, и добили 24 хиљаде гласова. Нисмо се постидели, иако су нам се људи смејали. Ми смо ушли у борбу зато да развијемо барјак и објавимо једну нову мисао нашем народу, уверени да то није борба која тренутно решава народну судбину, нити је последња коју морамо да водимо, него напротив прва. Кад смо ишли на те изборе, написали смо изборни проглас, али нисмо рекли: „Народе, гласај за нас!” Него напротив: „Народе, ми смо ушли у изборну борбу да гласаш за нас из ових разлога: не требају нам гласови, јер су плева; данас плева иде од једнога до другога. Плева се може употребити за понеку ствар, али ти судбину не може да реши.” Зато смо рекли: Дошли смо да објавимо нову мисао и да под тај барјак и око те мисли окупимо борце и јунаке, унапред знајући да јунака и бораца нема много. Нисмо питали где је већина, него где је истина, јер плева која се премешта не решава народну судбину и не ствара историју. Дошли смо да један нови дух објавимо, да дух јунаштва дигнемо на његово место, и да се боримо против духа кукавичлука и шићарџилука, из кога кукавице и шићарџије излазе као пиле из јајета. Па смо рекли, јасно и отворено, шта је дух у једном народу, а нарочито шта је дух јунаштва и мучеништва у нашем народу. Друге странке морају да за нове изборе пишу друге програме и друге прогласе, а ми не морамо. Тај наш изборни проглас је скуп истина, и мора да вреди и за друге и треће, и за тридесете и педесете изборе. Непобитну истину навели смо пред наш народ, а велике истине се не мењају сваки дан. Чиме наш народ може да буде раван с другим народима? Бројем? По броју ми долазимо међу мале народе. Можемо ли по броју да се равнамо с великим народима? Не можемо. Има далеко већих народа од нас. По територији? Има великих народа по територији, који држе пола света. По богатству? Други народи могу богатством својим да нас исплате овако како стојимо, па да опет остану богати По знању? Други народи бескрајно превазилазе наш народ. Нема изгледа да те народе стигнемо. Али чиме можемо да стигнемо све народе? По духу јунаштва и мучеништва. По томе спадамо у највеће народе овога света. И дају нам прво место. Наш народ долази по духу и јунаштву и мучеништву у највеће народе. А то место сачуваћемо само тада, ако овај дух јунаштва чувамо, поштујемо и гајимо. Само тада. А ако тај дух угасимо, остаћемо у мраку кукавичлука и шићарџилука. А онда: мали по броју, мали по богатству, мали по територији, мали по знању, мали по становништву, - онда смо сазрели да будемо самлевени и сатрвени, јер заиста нема разлога да овај народ постоји, ако по духу мучеништва и јунаштва није показао да је достојан да ову земљу насељава. Највеће питање нашег народа, то је питање јунаштва. За сваки народ, али за наш народ понајвише. Из прошлости остао је дух чојства и јунаштва. За ових двадесет година, од тога духа смо се одрекли и узели дух кукавичлука и шићарџлука. Одбацили смо дух јуначки и мученички, а клањамо се кукавицама и шићарџијама. Зар овај народ не иде својој пропасти? Није страшна ствар ако један народ изгуби територију, али дух сачува. Немачка је пре двадесет година изгубила рат, а онда се показало да га је добила. Зашто и како? Јер није изгубила дух. Французи су добили рат, али се показало да су га изгубили, јер су дух изгубили. Не мир гњили, трули, гадни и нечасни. Такав мир не. А ми смо војни победници из овога рата, али морамо рећи да овај дух, који сада међу нама влада, да је то дух сигурне пропасти. Нема народа који добије рат па да сме да постане шићарџија, да се границе саме чувају, а да се он заклони неким уговором о миру. Тако не може да остане, јер песма каже: „Не може се земља задобити На душеку све дуван пушећи.” Шта би било са сељаком кад би само један дан радио, а после седео? Како је са њивом сељаковом и ма са каквим послом људским, тако је и са земљом и народом. Сваки дан захтева борбу, муку и јунаштво, - у рату, али још више у миру. У рату се развија јунаштво само од себе, јер је све некако тако удешено, такав је осећај да сваки може постати јунак. Али је мука постати јунак кад мир настане. Баци се пушка и мисли се да човек може да не буде јунак. А човек мора да буде јунак: у кући, на њиви, у срезу и општини, у земљи. Мислили смо да, кад настане мир, сви можемо да постанемо кукавице. Сад, када су били септембарски избори у Дунавској Бановини, имао сам прилике да видим осам стотина банских већника, народних посланика и председника општина. На једној страни листа Илије Бирчанина, човека који је од младости био јунак и борац мученик, а на другој страни листа коју је направила влада, а на којој имамо два до три добро позната војна бегунца. Иде вајна Шумадија на гласање, као марва на појило. Иду они, а друг Живко виче: „На валов, на појило идете, срам вас било!” А они чују, сагли главе и пролазе на гласање. Немају куражи, као да је начелник среза громовник Илија. Нашао сам једнога свога познаника и досадашњег пријатеља, човека који је био добар јунак за време рата. Бежи од мене очима, али се ипак сусретосмо. „Велику ти муку мучим, каже ми он. Мој брат свршио је медицину, па треба да добије државну службу. Знаш како је.” Нашао сам га сасвим случајно и рекао му: „Био си јунак, али си давно престао бити јунак. Питање је, да ли ће ова земља да иде у трулеж и гадну лаж и кукавиштво, или ће ова земља да сија на овом Божјем сунцу. Иди, не волим те. Био си некада јунак, али више ниси. Дух је кукавичлука у овој земљи завладао. Ветар кукавичлука је задувао. Не исплати се да човек буде јунак.” Збор је дошао као побуна против тога стања. Збор је снага, енергија, да се вратимо на старе путеве наших старих: да поштујемо задану реч, да се јуначки боримо против сваког зла. Сталеж и организација - све су то лепе стври, али ово је најважније, Јер, да ли бих ја живео на власти кукавичлука, макар та власт и сталешка била? Не бих могао. Само у духу части и поштења, јер није Његош случајно рекао: „Јунаштво је цар зла свакојега”. Отуда данас зло избија и као плима се пење, и ми хоћемо да се удавимо. Да ме добро разумете: ја не мислим на јунаштво на бојном пољу. Сваког дана човек мора да буде јунак. Сасвим мали човек може да буде јунак, и без пушке и без мача. Јунаштво је да је мој негдашњи пријатељ рекао: „Мој брат неће добити службу, али ћу гласати за Илију Бирчанина.” Тада би он био јунак, не мањи него на Солунском фронту. Јунаштво је кад човек испуни своју дужност, без обзира шта ће да га снађе, без обзира шта ће да му се деси. Али, ми смо већ двадесет година упутили и себе и други свет да иде неким трулим путем шићарџија. Резултати су бедни и очајни. Осамнаест је година како се ова земља створила. Кад се сетим како је изгледала ова земља 1918: без народа, ојађена, без стоке, запуштена и порушена. Али је у њој владао јуначки дух, и зхваљујући томе везе између појединих крајева биле су јаке и чврсте. Још пре четири године писао сам чланак „Кобна смена”. У томе чланку сам описао један догађај, који ми се десио у Славонском Броду. После догађаја, размишљао сам: зашто ови војници нису послушали онога свога официра, без оружја? Нисам ја имао оружја, али сам носио униформу, која је у њиховим очима имала толико снаге и ауторитета, да је било довољно само да им кажем неколико речи. А тај ауторитет нисам прибавио ја него славна војска, коју сам ја у том тренутку представљао.
Онда смо вежили за јунаке и мученике, па су се људи клањали; данас имамо оружја, па нас се не плаше, него нас грде, пљују и говоре да смо лопови. Онда си вукао славу и част зато што су ти на челу били јунаци, а данас мораш да будеш посрамљен јер на челу имаш кукавице. Ето тако, за само двадесет година, кукавице и шићарџије сменили су јунаке и мученике. Када је дошао мир, кукавице су измилиле из мишијих рупа, промениле су се, па су нам рекле: „Доста сте се мучили, доста је! Хајдете да се сменимо!” И сва дела јунака и мученика морала су пропасти. А томе је крив српски, или још боље - србијански део нашега народа. Мрзе те Хрвати. Није то ништа. И Војвођани те мрзе. И Црногорци те мрзе. Зато, јер је завладао дух кукавичлука у нас. Што се онда чудиш томе стању? А око нас бура. Државе пропадају за двадесет и четири часа, а ми слаби и никакви, јер дух кукавица и шићарџија влада овом земљом. Најважније, најбитније је основно питање, а то је - да се промени дух у овој земљи, да дође до правог народног духа, духа чојства и јунаштва, да будемо борци и јунаци. А која је то политичка група ставила у програм, да дух народни обнови и препороди, да народ врати на праве народне путеве, који су нас одувек одликовали? Само Збор. Ми прво и главно то питање стављамо, а они ће о другим стварима говорити. Добро: да постанемо јунаци. Шта ће после бити? Постани јунак, роде мој! Постани само! Па ће ти се само казати. И у песми стоји: „Кад порастеш, кад размислиш, кашће ти се само.” Немој да ме питаш: шта ће бити? Не буди кукавица! И то је најважније и главно, да напоменем још једном: Једини који труби овом земљом и који је на ту основу поставио изградњу целог друштва и државе јесте Збор. И Збор мора да победи, ако овом народу има живота и ако му није решено да буде уништен. Збор мора победити. Не зато што би Збор добио не знам какву већину, него зато што Збор једини зна прави и истинити пут. И зато мора победити. То је као кад се два суседа препиру. Они не знају да ли треба овако или онако учинити. Победиће онај од њих који зна праву истину како треба радити. Ако тренутно победи онај други, брзо ће се увидети да није имао право, па ће се поћи онуда куда мора да се иде. Говорим о најважнијем и најбитнијем питању, које чини основу народног живота, народне снаге. Шта вреди говорити о споредним стварима, а и главне и најважније да заборавимо? Прво, што је време такво да морамо о тим главним и најважнијим стварима да говоримо. Зар не видите облаке над нашим главама? Зар не видите буру над нашим главама? Ако то видите, признаћете да нема важнијих ствари о којима би се могло говорити. Има ли наде да ће свет поћи путем јунаштва и мучеништва? Прошлост је нада за будућност. Ако једно дрво није рађало, онда слабе наде има да ће ове године родити. А ако је једна воћка рађала крупним и племенитим воћем, има наде да ће и ове године. Деси се да омане једне године; али, ако омане једне - неће друге, неће треће. И народ је као воћка. Некад је плод био јуначки и блистао чашћу и поштењем. Има наде да ће та воћка опет доносити такав плод. А наша народна воћка је не једном, него годинама и вековима давала плодове части, пожртвовања и мучеништва. Кад то знамо и погледамо прошлост своју за ових тринаест векова, и кад знамо да тај народ, да је био мек и кукавички, не би ни смео да дође овамо где је дошао пре тринаест стотина година; кад знамо да у време, кад је он долазио овамо, да је овде, у овим крајевима, владала најмоћнија држава тога времена, Византија: кад знамо да је тај народ имао и мекше и лепше путеве, и место да иде лакшим путевима изабрао је да пође баш на југ, знајући у сусрет коликих борби иде, изабрао је ипак тај пут, пут на Балкан, колевку толиких култура, грчке и хришћанске културе; кад знамо да тај свет није презао пред опасностима, свесно знајући куда иде, - онда морамо да се надамо да ће „вода тећи куда је текла”. Отуда наша вера и уверење у непобитан доказ да Збор мора победити. Он мора победити. Он то носи у себи, као што клица из малог и невидљивог семена носи све оно што ће после њега доћи. У малој семенци има читаво дрво. Тако и Збор носи у себи залогу своје победе. Ви, који сте пришли Збору, молим вас да не приђете као млаки. Христос је рекао: „Мрзим вас млаки и избљуваћу вас.” Никад Христос није рекао тако тешке речи као за млаке: „Избљуваћу вас.” И ви видите да не треба да будете млаки него жарки, и да не уђете са пет или десет процената него са сто процената, да зрачи сила из вас, да се преноси на друге, и да носите клицу победе. Нико не слути шта је људски дух и каква је страховита снага у њему. Само је то питање, како човек рукује са њом. Сваки човек је океан снаге, и у стању је да изврши страховиту експлозију. Али човек мора да своју снагу развија и моделира. Зато што знамо и верујемо да то с правом очекујемо од оних који су у Збор дошли. А млакима у Збору место није. Симпатизери су баласт. Десет људи у стању је да чуда направе. Сто људи млитавих ништа није. Зато ви, који хоћете у Збор, морате бити јунаци и борци. Сваки од вас има океан снаге - духовне снаге. Питање је хоће ли је и како употребити. Човек није дошао на овај свет да уђе у туршију, него да се истроши. Два пута има човечанство: један да иструли, а други да изгори. Ја ћу да изгорим, а ви да изаберете. Ја мислим да је боље да се изгори у сјају, него да се распада у кукавичлуку, смраду и мраку. Ја видим вечерас лица која први пут долазе. Тешке су ове речи за њих. И тврде. Има времена. Ако их данас и не разумеју, разумеће их једнога дана. Само нека их не одбаце одмах. Нека узму сваку реч, нека је пропусте кроз руке своје, нека је кувају и прекувају. Ако им се учини да не ваља, нека је баце. Ако им се допадне, нека је узму. Али нека је узму пуном душом и пуним срцем. Не са пола душе и са пола срца. Пола душе - као без душе. Пола срца - као без срца. Свет је једна кукавица. Хоће ли бити сто кукавица више, неће се познати. А јунака има мало. Сто јунака свет преображава. Бити јунак вреди. Мало их је у свету. А судбина народа нашега, куће наше, земље наше, зависи од тога хоће ли у овој земљи бити јунака. Не мора здела да буде пуна соли. Лонац је велики, али само прегршт соли цело јело посоли. Јунака нам треба. Нека их је мањина, али цео свет ће бити посољен. Не живот бљутав и мрачан, као што је данас.
Онда смо вежили за јунаке и мученике, па су се људи клањали; данас имамо оружја, па нас се не плаше, него нас грде, пљују и говоре да смо лопови. Онда си вукао славу и част зато што су ти на челу били јунаци, а данас мораш да будеш посрамљен јер на челу имаш кукавице. Ето тако, за само двадесет година, кукавице и шићарџије сменили су јунаке и мученике. Када је дошао мир, кукавице су измилиле из мишијих рупа, промениле су се, па су нам рекле: „Доста сте се мучили, доста је! Хајдете да се сменимо!” И сва дела јунака и мученика морала су пропасти. А томе је крив српски, или још боље - србијански део нашега народа. Мрзе те Хрвати. Није то ништа. И Војвођани те мрзе. И Црногорци те мрзе. Зато, јер је завладао дух кукавичлука у нас. Што се онда чудиш томе стању? А око нас бура. Државе пропадају за двадесет и четири часа, а ми слаби и никакви, јер дух кукавица и шићарџија влада овом земљом. Најважније, најбитније је основно питање, а то је - да се промени дух у овој земљи, да дође до правог народног духа, духа чојства и јунаштва, да будемо борци и јунаци. А која је то политичка група ставила у програм, да дух народни обнови и препороди, да народ врати на праве народне путеве, који су нас одувек одликовали? Само Збор. Ми прво и главно то питање стављамо, а они ће о другим стварима говорити. Добро: да постанемо јунаци. Шта ће после бити? Постани јунак, роде мој! Постани само! Па ће ти се само казати. И у песми стоји: „Кад порастеш, кад размислиш, кашће ти се само.” Немој да ме питаш: шта ће бити? Не буди кукавица! И то је најважније и главно, да напоменем још једном: Једини који труби овом земљом и који је на ту основу поставио изградњу целог друштва и државе јесте Збор. И Збор мора да победи, ако овом народу има живота и ако му није решено да буде уништен. Збор мора победити. Не зато што би Збор добио не знам какву већину, него зато што Збор једини зна прави и истинити пут. И зато мора победити. То је као кад се два суседа препиру. Они не знају да ли треба овако или онако учинити. Победиће онај од њих који зна праву истину како треба радити. Ако тренутно победи онај други, брзо ће се увидети да није имао право, па ће се поћи онуда куда мора да се иде. Говорим о најважнијем и најбитнијем питању, које чини основу народног живота, народне снаге. Шта вреди говорити о споредним стварима, а и главне и најважније да заборавимо? Прво, што је време такво да морамо о тим главним и најважнијим стварима да говоримо. Зар не видите облаке над нашим главама? Зар не видите буру над нашим главама? Ако то видите, признаћете да нема важнијих ствари о којима би се могло говорити. Има ли наде да ће свет поћи путем јунаштва и мучеништва? Прошлост је нада за будућност. Ако једно дрво није рађало, онда слабе наде има да ће ове године родити. А ако је једна воћка рађала крупним и племенитим воћем, има наде да ће и ове године. Деси се да омане једне године; али, ако омане једне - неће друге, неће треће. И народ је као воћка. Некад је плод био јуначки и блистао чашћу и поштењем. Има наде да ће та воћка опет доносити такав плод. А наша народна воћка је не једном, него годинама и вековима давала плодове части, пожртвовања и мучеништва. Кад то знамо и погледамо прошлост своју за ових тринаест векова, и кад знамо да тај народ, да је био мек и кукавички, не би ни смео да дође овамо где је дошао пре тринаест стотина година; кад знамо да у време, кад је он долазио овамо, да је овде, у овим крајевима, владала најмоћнија држава тога времена, Византија: кад знамо да је тај народ имао и мекше и лепше путеве, и место да иде лакшим путевима изабрао је да пође баш на југ, знајући у сусрет коликих борби иде, изабрао је ипак тај пут, пут на Балкан, колевку толиких култура, грчке и хришћанске културе; кад знамо да тај свет није презао пред опасностима, свесно знајући куда иде, - онда морамо да се надамо да ће „вода тећи куда је текла”. Отуда наша вера и уверење у непобитан доказ да Збор мора победити. Он мора победити. Он то носи у себи, као што клица из малог и невидљивог семена носи све оно што ће после њега доћи. У малој семенци има читаво дрво. Тако и Збор носи у себи залогу своје победе. Ви, који сте пришли Збору, молим вас да не приђете као млаки. Христос је рекао: „Мрзим вас млаки и избљуваћу вас.” Никад Христос није рекао тако тешке речи као за млаке: „Избљуваћу вас.” И ви видите да не треба да будете млаки него жарки, и да не уђете са пет или десет процената него са сто процената, да зрачи сила из вас, да се преноси на друге, и да носите клицу победе. Нико не слути шта је људски дух и каква је страховита снага у њему. Само је то питање, како човек рукује са њом. Сваки човек је океан снаге, и у стању је да изврши страховиту експлозију. Али човек мора да своју снагу развија и моделира. Зато што знамо и верујемо да то с правом очекујемо од оних који су у Збор дошли. А млакима у Збору место није. Симпатизери су баласт. Десет људи у стању је да чуда направе. Сто људи млитавих ништа није. Зато ви, који хоћете у Збор, морате бити јунаци и борци. Сваки од вас има океан снаге - духовне снаге. Питање је хоће ли је и како употребити. Човек није дошао на овај свет да уђе у туршију, него да се истроши. Два пута има човечанство: један да иструли, а други да изгори. Ја ћу да изгорим, а ви да изаберете. Ја мислим да је боље да се изгори у сјају, него да се распада у кукавичлуку, смраду и мраку. Ја видим вечерас лица која први пут долазе. Тешке су ове речи за њих. И тврде. Има времена. Ако их данас и не разумеју, разумеће их једнога дана. Само нека их не одбаце одмах. Нека узму сваку реч, нека је пропусте кроз руке своје, нека је кувају и прекувају. Ако им се учини да не ваља, нека је баце. Ако им се допадне, нека је узму. Али нека је узму пуном душом и пуним срцем. Не са пола душе и са пола срца. Пола душе - као без душе. Пола срца - као без срца. Свет је једна кукавица. Хоће ли бити сто кукавица више, неће се познати. А јунака има мало. Сто јунака свет преображава. Бити јунак вреди. Мало их је у свету. А судбина народа нашега, куће наше, земље наше, зависи од тога хоће ли у овој земљи бити јунака. Не мора здела да буде пуна соли. Лонац је велики, али само прегршт соли цело јело посоли. Јунака нам треба. Нека их је мањина, али цео свет ће бити посољен. Не живот бљутав и мрачан, као што је данас.
Димитрије Љотић
(Предавање од 24. марта 1938. год.; нештампано)
(Предавање од 24. марта 1938. год.; нештампано)
(За обраду и колоризовање слике из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")
No comments:
Post a Comment