Може се слободно рећи да је европска култура до француске револуције била хришћанска, јер је тежила узору БОГОЧОВЕКА ХРИСТА. Истина, било је периода одступања, али се увек том узору враћала. Од Француске револуције, која је пре свега одбацила Богочовека и промовисала човекобога, дижући на ниво божанства човека и његов разум, до данас, европска култура је углавном нехришћанска и антихришћанска.
Нехришћанска је када се узором Богочовека Христа не бави, а антихришћанска у многобројним покушајима промовисања нових божанстава: државе, расе, класе или грађанина.
Током периода револуционарне јакобинске диктатуре, који долази на крају Француске револуције и који је нека врста њене институционализације, у политичку терминологију се уводе појмови „левица, умерени и десница". Наиме међу јакобинцима долази до поделе па се формирају клубови и то према месту на коме су седели у револуционарном парламенту. Са десне стране се формира група са Дантоном, која предност даје начелу БРАТСТВА. Умерене предводе Робеспјер и Сен Жист и за њих је најважније налело СЛОБОДЕ. Левицу предводе Ебер и Бабеф, који већ имају у основи комунистичка схватања и за које је најважније начело ЈЕДНАКОСТИ. После ткз. ТЕРМИНОЛОШКОГ ПРЕВРАТА нови режим „директоријума" распушта јакобинске клубове, али то неприхватају леви јакобинци који одлазе у планине и безуспешно покушавају да дигну устанак, ткз. „последњи монтањари". За њих можемо слободно рећи да су претеча каснијих комунистичких револуционара.
Овде је важно напоменути да су у свим установама француских револуционара, у законодавној скупштини, у Конвенту и у јакобинским клубовима, увек и са леве и са десне стране седели револуционари, који су одбацивали принцип легалитета, насилно прекинули континуитет са претходном влашћу. Од тог периода сви револуционарни режими ослањају се на такозвани легитимитет добијен у подршци масе народа, којом манипулишу. Понекад је довољна и подршка на тргу изражена акламацијом, а када им то услови манипулације дозвољавају организују се референдуми или такозвани слободни и тајни избори, који су увек намештени. Може се закључити да су појмови десница, умерени и левица, револуционарни изрази примерени политичким системима који су на власт дошли револуционарним, насилним путем.
Француска револуција донела је на привредном плану либералну економију и њено политичко лице, либералну демократију. Ослобођене хришћанских моралних начела, лихварске групе, као зао дух из боце, убрзо промовишу нови вредносни систем који одликују индивидуализам, материјализам и необуздана игра капитала у којој постоји само један циљ - остварити што већи профит. То је друштво у коме све има само једну вредност и то ону најгору, изражену у новцу. Иако је једна од такозваних великих идеја Француске револуције била и једнакост, десило се супротно. Победа револуције довела је до великих неједнакости и то првенствено на материјалном плану.
АНАРХИЗАМ
Завист и незадовољство врло широких слојева становништва је расла. Појављују се и први облици деструктивног понашања које ће касније бити искоришћено, као погодно тло за развој анархизма, као идеолошког погледа. Тада формулисане анархичке идеје, са незнатним изменама, опстају све до данашњих дана као једно од обележја левице. Од Париске комуне (1871) преко Шпанског грађанског рата (1936) где су иђмали водећу улогу, па све до група: Бадер-Мајнкоф, Црвених бригада, прве линије или Фракције црвене армије...
Увек је било оних који су били спремни да у циљу остварења начела једнакости и комуне врше терористичке акције. Тешко је наћи левичара коме бар у младости нису биле блиске идеје анархизма. Доскорашње уређење социјалистичке демократије, код нас, истицало је, као један од узора, терористичке акције, такозваних седам секретара СКОЈА-а, али и многе друге.
ПРВА ИНТЕРНАЦИОНАЛА
Године 1864. долази до првог већег међународног заговорника начела једнакости, познатијег под називом Прва интернационала. У њој су још увек недовољно идеолошки формулисане анархистичке и комунистичке идеје помешане са разним социјалним поправљачима либералног капитализма и либералне демократије. Њихово дело је револуционарна побуна, опет у Паризу, названа Париска комуна, у којој су главну реч имали анархисти.
ДРУГА ИНТЕРНАЦИОНАЛА И
СОЦИЈАЛНА-ДЕМОКРАТИЈА
После пораза комуне долази до привременог затишја да би се заговорници идеје једнакости, овде на земљи поново удружили 1899. године у такозвану Другу интернационалу. Мада су и овој организацији биле присутне идеје анархизма, којих се левица никад не може ослободити, оне су ипак биле потиснуте на маргину. Ова организација је идеолошки много јаснија и у њој су углавном две струје. Једна је комунистичка (спремна на револуцију и насиље), а друга синдикално-социјални карактер. Да ли се друштво либералне демократије треба поправљати социјалним реформама, за шта су се залагали социјал-демократе или га треба револуционарно мењати, за шта су се залагали комунисти - било је једно од питања око кога су се спорили. Друго велико питање односило се на став према сопственим нацијама. Социјал-демократе су изражавали благи национализам, док су комунисти имали анти-националан став или како су га називали - интернационалан. Спорење око ових питања довело је до распада Друге интернационале уочи Првог светског рата.
Социјал-демократија дефинитивно напушта залагање за остваривање начела једнакости револуционарним, насилним, путем и наставља да обитава у крилу либералне демократије, као дозвољена левица, прихватајући њен корпус вредности, бавећи се њеним поправљањем, односно залажући се за остваривање социјалне правде у либералној демократији. Истовремено, социјал-демократија остаје вечито прибежиште и одмориште за све бивше анархисте и комунисте.
КОМУНИЗАМ
Услед разочарења у либералну демократију, јер није остварила ништа од онога што је обећала, а посебно не начело једнакости, појавила се комунистичка идеја о њеној поправци у виду нове револуције и социјалистичке демократије. Једном прихваћено насиље као метод, постаје правило за освајање власти. Комунистичка револуција је још жешћим терором покушала да оствари оно што је њена старија сестра, либерална демократија, обећала да ће урадити. Та поправна варијанта у виду социјалистичке демократије, данас силази са политичке сцене, али ми смо око седамдесет година били сведоци великог рата између тих, на изглед, супротстављених политичких система, а у суштини система истог материјалистичко-индивидуалистичког погледа на свет, идеолошке искључивости и партиократије. У ЛИБЕРАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ ОБИТАВА ВИШЕПАРТИЈСКИ, А У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ УНУТАРПАРТИЈСКИ ПЛУРАЛИЗАМ.
Ипак, може се рећи да је социјалистичка демократија, штитећи своје божанство, више склона употреби силе у обрачунавању са својим политичким противницима. Изрази: светска револуција, револуционарни терор, диктатура пролетеријата или перманентна револуција присутни су у сваком разматрању о социјалистичкој демократији.
Париска комуна и у њој снажно изражено начело једнакости, као и појава филозофа Карла Маркса и Фридриха Енгелса дају левици један нови полет. Појављује се нови поглед на свет, који по својим творцима добија назив Марксизам или Дијалектички материјализам. По својој суштини то је поједностављивање иначе врло сложених друштвених односа и њихово свођење, увек, на међусобну безпоштедну борбу само две велике супротстављене групе или класе: експлоататоре и експлоатисане. Ово је супротно хришћанском схватању симфоније међу многобројним сталежима. Сви процеси у друштву се у овом, иначе врло затвореном, систему мишљења објашњавају само сукобом интереса представника тих двеју група или класа, како их називају. Појављује се и израз „друштвена свест", који треба да покрије духовну област живота, али по Марксизму она строга и једино одређена социјално-економским положајем, односно местом у производњи и може бити само експлоатарска, односно буржоаска или напредна, односно пролетерска свест. Ово једноставно објашњење друштвених односа и њихово свођење на црно-бело имало је циљ да придобије мање образоване слојеве друштва, такозване експлоатисане радничке класе, на њима разумљив и једноставан начин.
КВАЗИ-РЕЛИГИОЗНИ СИСТЕМ
Полазећи од овог упроштеног начела, по коме је историја друштва само борба класа, која се увек завршава револуционарном променом целог друштва, обавезно на боље, марксистички поглед на свет је изградио и један квази-религиозни систем, сажето изложен у МАНИФЕСТУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ. То је једна мала брошура, чији су аутори Карл Маркс и Фридрих Енгелс, коју комунисти називају „ново јеванђеље".
Тај поглед на свет има своје пророке, који су „научним" методама најавили долазак комуниста - Маркса и Енгелса; своје апостоле, оне који су тај поглед на све ширили - Лењина, Стаљина, Троцког, Тита, Мао Це Тунга...; своје мученике, оне који су у ширењу тог погледа на свет страдали, например седам секретара СКОЈ-а...; изабрани народ, или део у свим народима, класу и то радничку; обећани рај и то остварљив овде на земљи - комунистичко друштво, као и метод за остваривање тог раја - револуцију, комунистичку која је поправка оне Француске, која је била буржоаска.
Тај поглед на свет има за циљ остварења начела једнакости и то овде на земљи. У суштини то је вулгаризација хришћанског начела једнакости пред Богом. Та једнакост би требала да буде остварена у комуни, односно комунистичком друштву. Ради остварења тог циља, следбеници тог новог погледа на свет, или верници те нове квази-религије, у пракси прихватају принцип да циљ оправдава средство, односно да се племенити циљеви могу остварити револуцијама, а то значи убијањем и терором. Овај антихришћански и квази-религиозни идеолошки покрет левице на ниво божанства уздиже радничку класу у чијем интересу је дозвољено чинити све. Као своју главну паролу истичу принцип солидарности класа у свим народима; „пролетери свих земаља уједините се". Тумачење овог њиховог начела говори о изразитом антинационалном ставу. Када се овоме додају и ставови о потпуној либеризацији и уништењу брака, породице и државе, изнети у књизи ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ, ПРИВАТНЕ СВОЈИНЕ И ДРЖАВЕ Ф. Енгелса, онда постаје разумљив и њихов антихришћански став.
У име тог новог божанства, радничке класе, у многим деловима света, у првој половини двадесетог века врше се комунистичке револуције и заводе такозвани режими ДИКТАТУРЕ ПРОЛЕТЕРИЈАТА, односно социјалистичке демократије, као прелазне етапе на путу у срећно комунистичко друштво, „материјалистички рај на земљи" у коме ће начело једнакости наводно бити остварено. Следбеници овог погледа на свет стварају политичке организације, комунистичке партије, које су увек полујавне или полутајне. Строго су хијерархијски организоване и увек склоне тероризму. Док су били у успону, у првој половини прошлог века, непослушност старешинству партије била је најстрожије кажњавана, тако да скоро није било дисидената из њихових редова.
Поред наведених разлога и један чисто психолошке природе је одлучујући утицао да комунистички покрет добије тако велику подршку, коју је имао међу најсиромашнијим слојевима. У свом најважнијем делу КАПИТАЛ, Карл Маркс, највећи идеолог и пророк комунизма, такозваним „научним методама" објашњава да се никакво богатство и углед у друштву не могу стећи радом, скромношћу, штедљивошћу, предузимљивошћу и осталим хришћанским врлинама, већ само експлоатацијом, која је увек отимање и пљачка. Овакво „научно" објашњење ослободило је, иначе притајену, завист најсиромашнијих и најнеобразованијих слојева друштва и подстакло отимање и пљачку, као начин понашања. Отимање станова, кућа, фабрика и осталих економских добара од имућних друштвених сталежа били су увек први потези комунистичких револуционара.
Комунисти као законито чедо Француске револуције одбацују принцип легалитета и позивају се на легитимитет масовне народне подршке, коју успевају да добију током спровођења револуције врло агресивном пропагандом, али и револуционарним терором. Користећи исте методе и после револуције организује периодичне тајне изборе са општим правом гласа, које увек добијају и тако добијају свој легитимитет.
АМЕРИКА И ЕНГЛЕСКА
БИЋЕ ЗЕМЉА ПРОЛЕТЕРСКА
У првој половини двадесетог века овај облик демократије био је у великој експанзији и у једном периоду се чинило да ће читавом свету наметнути свој поредак вредности. На срећу био је то још један у низу покушаја стварања Новог светског поредка, противно Божјим законима.
Као свака људска творевина, у себи је носио клицу трулежности и временом се сам распао изнутра. Данас је на издисају и скоро да нема следбенике. Ипак, не треба га подценити. Сигурно, биће му потребно време за заборав, да се опорави и освежи и у новом облику и са новом терминологијом врати на политичко-историјску сцену.
СУКОБИ
Сукоб међу његовим следбеницима је у суштини сукоб око остваривања неостваривог. То је сукоб око метода остваривања безкласног друштва, или начела једнакости. Обзиром да је револуција метод за остваривање тог циља, сукоб је почео одмах после извођења прве револуције у Русији и то у односу на саму револуцију и њено настављање, ширење или периодично понављање.
Лењин и Стаљин су се залагали за извођење револуције у етапама у појединим земљама и њен увоз у друге земље када се створе историјски услови, на којима треба радити, кроз разне међународне, односно интернационалне организације. У периоду између Првог и Другог Светског рата, на послу извоза револуције из Совјетског савеза и припремање терена за извођење револуције у друге земље била је врло активна такозвана ТРЕЋА ИНТЕРНАЦИОНАЛА. Посебно је била ангажована на пољу индокринације студентске омладине широм Европе. И код нас су комунистичке идеје углавном донели деца из боље стојећих породица, која су постала „напредна" школујући се у иностранству, посебно између два светска рата у Паризу.
ТРОЦКИЗАМ
Први велики дисидент из комунистичких редова, Лав Троцки, успео је да после Лењинове смрти 1924. године да изађе из Совјетског савеза и побегне у Јужну Америку. Заговарао је идеју светске револуције - ТРОЦКИЗАМ. Успео је да стекне велики број присталица пре него што су га убили Стаљинови, совјетски агенти. И данас има присталица у јужној Америци, али и у Европи. Студентске побуне у Паризу и целој Европи 1968. године биле су под великим утицајем троцкистичких идеја. Многи његови симпатизери из 68. су данас у разним зеленим, социјал-демократским или социјалистичким странкама и заузимају високе положаје, нарочито у култури чланица европске заједнице. Троцкизам је био практично први велики сукоб међу комунистима.
ТИТОИЗАМ
Други велики дисидент међу комунистима био је Јосип Броз Тито, са идејом да свака земља има право на свој специфичан пут у комунизам - Титоизам. Због таквог става дошло је 1948. године до сукоба југословенских комуниста са осталим комунистима, који су били окупљени око ИНФОРМАТИВНОГ БИРОА (неке врсте претече четврте интернационале) у коме су главну реч имали Стаљин и совјетски комунисти. Ради доказа своје исправности титоистичке идеје посебног југословенског пута у комунизам, над нама су "наши комунисти", као над белим мишевима, око четрдесет година вршили разне неуспеле експерименте, од којих су најпознатији: Оснивање покрета несврстаних, радничко самоуправљање и усмерено образовање.
Временом, услед слабљења револуционарног терора у земљама, у којима је социјалистичка демократија била на власти, долази до социјално економског раслојавања. Заоштравају се односи између оних који су на власти и „правоверних".
МАОИЗАМ
После смрти Стаљина, следећи велики сукоб, крајем шездесетих, избио је на релацији Москва – Пекинг, где Мао Це Дунг спроводи такозвану КУЛТУРНУ РЕВОЛУЦИЈУ, која је обрачун са новонасталом црвеном буржоазијом, односно идеолошки концепт периодичног револуционалних загревања народних маса - МАОИЗАМ, или агресивни револуционарни концепт нове манипулације и индокринације.
ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА
И ЕВРОКОМУНИЗАМ
У земљама либералне демократије, комунистичка идеја развија се у два правца. На универзитетима и међу дисидентском омладином, троцкистички ставови о светској револуцији, под утицајем анархистичких схватања рађају нову идеју такозване перманентне револуције, чији је главни идеолог, филозоф Херберт Маркузе.
Комунистичке партије, које делују у земљама либералне демократије, са продирањем истине о раслојавању совјетског друштва, почињу да губе присталице и полако се идеолошки приближују социјал-демократији. На путу ка социјал-демократији долази до врло блиске сарадње три водеће комунистичке партије западне Европе: Шпаније, Француске и Италије и прокламовања идеје Еврокомунизма, односно одустајање од радикалне поправке либералне демократије новом комунистичком револуцијом. Прихватањем метода освајања власт путем избора, као и одбацивањем диктатуре пролетеријата, као метода за остваривање комунистичког бескласног друштва, водеће комунистичке патије западне Европе практично одустају од начела једнакости и социјалистичке демократије и прелазе у табор либералне демократије утапајући се у социјал-демократију.
На крају двадесетог века са политичке позорнице силази револуционарно залагање за остварење начела једнакости, а његове бројне присталице, као и у том духу заведене бројне младе генерације, освежавају редове многих социјалистичких социјал-демократских партија, које практично држе власт већини европских држава. Ипак, треба знати да анархистичке и револуционарне идеје левице нису дефинитивно мртве и да је само питање времена када ће натписи о њима поново продавати новине и попуњавати ударне термине водећих светских пропагандних компанија.
Иван Стојановић
Нова Искра, бр.70, јул/септембар 2002, стр.10-12.
