Друг до друга, земљу љуби...

Неки нам замерају што се међу собом ословљавамо са „комуњарском„ одредницом „друг" („другарица"), уместо православном и родољубивом одредницом „брат" („сестра"). Међутим ми се међу собом ословљавамо обема одредницама, с тим што је одредница „друг" („другарица"), наше идеолошко наслеђе. Наслеђе лепе мисли Збора, Учитеља и његових сабораца који су се управо тако међу собом ословљавали, попут другова (камарада) других национал-револуционарних покрета широм међуратне Европе. Дакле, ово није никакав комуњарски појам, већ појам хришћански и националистички, који и те како има укорењеност у нашој народној и црквеној традицији. Па тако и векови наше епике одјекују стиховима:

„О синови, моји соколови, не будите срца удовичка но будите срца јуначкога! Не одајте ДРУГА ниједнога!"

Даље, друг и дружба (другарство) су у православном Хришћанству, кроз нашу црквенословенску језичку традицију титулисани као чиниоци заједнице, јер из Светог Јеванђења знамо да нема веће љубави од полагања живота за другове (ближње) своје (...аще кто положит душу свою за други своя), и на Светој Литиргији слушамо заповест да „сами себе и друг друга, и сав живот наш, Христу Богу предадим“.

Како објашњава и владика Иринеј (Бачки), не треба комунистима поклањати или препуштату древну и дивну словенску и србску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима „друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).

Дакле, и „друг" и „брат", следбеник је завета Богу, отаџбини и роду! Како и корачница каже: „За другом друг, за братом брат, јунаци славе нове..."