Архимандрит Јован Радосављевић (1927-2021) један од најугледнијих србских духовника ХХ века, имао је велико поштовање према Димитрију Љотићу и зборашима. Поштовање засновано и на директним личним утисцима. На ту тему, о. Јован говорио је у свом интервјуу из 2016. године, датом листу ,,Геополитика". Вашој пажњи препоручујемо следећи одломак из поменутог интервјуа:
,,Хоћу да кажем да је Димитрије Љотић био веома образован министар и имао је као веома религиозан човек у себи нечег визионарског са духовно-интелектуалном снагом у себи која привлачи младе људе пуне ентузијазма. Димитријеве колеге министри говорили су за њега да је ентузијаста: Чита у цркви за певницом, на Св. Литургији додаје свештенику кадионицу као црвењак и да је фанатично побожан човек. Мало су га ту и потцењивали. У најбољим годинама свога живота погинуо је у саобраћајној несрећи негде у Словеначкој Бистрици ноћу на бомбардованом мосту... Да није тако рано погинуо ја верујем да би се замонашио.
Запамтио сам га као дечак у Жичи. Послуживали смо га кад би долазио код владике Николаја, а долазио је доста често. Владика га је ценио и поштовао а и он Владику. У то време наша школска омладина скоро сва налазила се подељена на социјалисте, комунисте и верујућа хришћанска омладина, које је било доста у Богомољачком покрету, поготово са села. Та омладина обухватала је и богословске школе. Због тога су изгледа ова два пријатеља имали са омладином исту или бар сличну тему. Сећам се, као да сад гледам, после разговора са Владиком, Димитрије Љотић излази да мало прошета по порти и око цркве. Кад је био испред олтарског дела Велике цркве, ја сам близу њега пролазио према конаку са свежом водом са бунара за госте. Мој се поглед тад зауставио на њему као филм кад застане, и ја га таквог гледам. Био је средњег раста, шланк. Имао је сиво одело, прслук, кратки капут и панталоне. На ногама лаковане ципеле, на глави хап цилиндер. Свечан, озбиљан, прав као стрела и монашки замишљен. То је тад био Димитрије Љотић. Веома пријатан човек. Мало шета па застане. Као да на тај начин решава и доноси закључак о ономе што је с Владиком мало пре разговарао.
Сада бих поменуо ове монахе из збора Љотићевог. То су монаси отац Митрофан, Агатон, Симеон, Јован и прота Алекса Тодоровић. Сем оца Алексе ови су сви хилендарски монаси. Хилендарац је проигуман Никанор, монах отац Георгије Витковић, али они нису припадали збору. Отац Митрофан као члан збора био је образован човек, као и највећи део тога покрета. Зато су им писани радови чланци, листови и уопште размишљања квалитетна и литерарнија у сваком погледу од других тада политичких определења. Отац Митрофан као мисаон човек, чини ми се да је био више од речи и пера него као војник и борац с пушком, иако је у неком окршају изгубио једно око и стекао вештачко. Мислим да је и као монах остао веран збору. Можда због Димитрија Љотића кога је много ценио чак до култа. После рата отац Митрофан, отац Агатон, отац Симеон, отац Јован сви још као цивили и на свом радном месту имали су времена да размишљају и о себи и о другима као и о рату и ратним догађајима, невољама, жртвама."
(,,Геополитика", фебруар 2016, стр.74)
No comments:
Post a Comment