Од почетка своје борбе, комунисти су желели и више пута настојали да се учврсте бар у једном делу Србије. У једном тренутку, као што је напред речено, њима је то пошло за руком када су били успоставили такозвану ,,Совјетску Ужичку републику". Али, то су они могли да постигну само док су српске народне снаге биле разједињене и док многи кругови још у Србији нису сматрали да је комунизам заклети непријатељ и да с њиме не може бити, по народ и његово ослобођење, корисног споразума. Комунизам се вешто камуфлирао, служио се лукавством и притворством, својој борби давао је сасвим другојачији изглед, претстављао се као борац против окупатора, искоришћавао националну осетљивост и многе сентименте српског народа; дуго времена пред народом комунисти су се приказивали и као војници Краља Петра, а једно време ширили су вест кроз народ као да се Краљ Петар ll верио са ћерком Јосипа Стаљина - Светланом; на својим зборовима тада су истицали Краљеву слику поред Стаљинове... Међутим, сам народ - широки слојеви његови - много пре него многи водећи људи, политичари и високи интелектуалци, брзо је прозрео комунисте и схватио њихове крајње циљеве. Сеоски домаћини су ми говорили: „Чим смо видели да комунисти пале општинске архиве и књиге, нама је било јасно да се они не боре против окупатора него да су им други планови пред очима. Јер шта може да нашкоди Немцу ако ми спалимо све наше сеоске општинске архиве! То може да користи само нашим ђилкошима и непоштеним људима, који одговарају за разна недела и за неплаћање пореза...”
Од времена када су сви тадашњи водећи национални људи, било услед стицаја околности било пак свешћу стеченом искуством, дошли до мишљења, да је комунизам заклети противник и да с њиме не може бити сарадње и споразума у интересу народне ствари, комунистичка „народно ослободилачка војска” није могла да стане на тло окупиране Србије. Само мањи одреди њихови и тројке могли су тада да опстану у Србији, мењајући често своја скровишта.
С пролећа 1944, месеца марта, Тито издаје наређење својој другој и петој дивизији - својим елитним јединицама - да предузму офанзиву против Србије. Партизани-комунисти желели су тада да загосподаре извесним стратегијским тачкама на Југу Србије - Јастребац-Копаоник - и да се повежу с бугарским комунистима. Пошто би заузели ове положаје, они би, у згодном тренутку, кренули у напад на остале делове Србије.
На ову Титову офанзиву Србија даје одговор јединством свога националног фронта. Четничке јединице Драже Михајловића, под командом мајора Цветића (Јаворски корпус), капетана Звонка Вучковића (Први равногорски корпус), капетана Предрага Раковића (Други равногорски корпус), Жике Марковића (Косовски корпус), итд. раме уз раме воде заједничке борбе на реци Ибру и другде са добровољачким јединицама под командом мајора Воје Димитријевића (IV добровољачки пук), Марисава Петровића (II добровољачки пук), капетана Ратка Обрадовића (Први батаљон I добровољачког пука), Први батаљон III добровољачког пука и са одредима Српске Државне Страже под командом потпуковника Редића, команданта Краљевачке области. Борбама је руководио заједнички оперативни штаб, на чијем се челу налазио начелник штаба Српског Добровољачког Корпуса, потпуковник Радослав Таталовић.
Борбе су отпочеле 30-31 марта у ноћ и први задатак - одбрана Ибарске долине - у потпуности је извршен. У једном критичном моменту, када су јаке партизанске снаге навалиле на положаје Првог батаљона IV добровољачког пука и када је изгледало да ће партизани пробити фронт, скочио је на тешки митраљез јуначки командант овог добровољачког батаљона, поручник Радојко Ђурић, викнувши: „Добровољци, ко је с нама?” Цела његова јединица једногласно, као по договору, одговара: „Бог!” Громогласни узвик даје изванредну снагу борцима који из одбране прелазе у пробојан јуриш. Радојко Ђурић пада у тој борби пресечен снопом зрна из непријатељског митраљеза успевши да викне својој јединици још само: „Напред, живео Краљ!...” Радојко Ђурић као ранији командант четничке јединице, увидевши после кратког времена ко су комунисти, први је новембра 1941. на своју руку напао на Титову „Совјетску Ужичку републику”. Тиме је био раскинут споразум четника и партизана-комуниста...
Титови комунисти-партизани доживели су незапамћене поразе. Они су сачекани у долини реке Ибра, ту су разбијени у крвавим и тешким борбама и нагнани у бегство.
Бошко Н. Костић
(Одломак из књиге „За историју наших дана”)
No comments:
Post a Comment