На данашњи дан пре 79 година, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије Љотић. Ко је био Димитрије Љотић? Био је пре свега православни хришћанин и србски, светосавски националиста. Био је учитељ који је учио којим путем треба да иде србски народ: путем Христа и Његове науке, путем родољубља и светлих народних традиција. Путем Збора, покрета чији је један од оснивача, председник и главни идеолог био управо он. Овај покрет је од свог оснивања водио љуту борбу са свим интернационалним и овдашњим разарајућим снагама које су ударале на србски народ, а вођа те борбе био је управо наш Учитељ, како су Љотића од милоште и поштовања звали други збораши. Он је своју борбу водио бескомпромисно, без споразумевања са злом, не као популистички партијаш него као искрени родољуб, и зато су га одувек прогонили, клеветали га и мрзели сви они који то нису били, како тад, тако и данас. О југословенству Димитрија Љотића би могло да се говори много, и ми смо о томе већ опсежно писали. Он јесте био искрени и интегрални Југословен, јер на темељу тада раширене заблуде о Хрватима као једном реалном историјском и Србима братском народу, логично је почивала теза о истоветности и узајамној државно-судбинској повезаности свих јужнословенских народа. Међутим, од његове југословенске заблуде, србски народ није имао никакву штету, а пошто се под ратом и окупацијом Југославија распала, Љотић је свој државотворни дискурс потпуно свео на србске оквире. У сваком случају, Љотић је знао да само једна велика и јака држава и снажан балкански савез који неће бити марионета великих сила, могу спречити слом, односно улазак србског народа у вртлог крвавог рата и револуције. Нажалост, на несрећу целог србског народа, нико од водећих људи у тадашњој Краљевини Југославији није послушао Љотића, и уследио је Априлски рат. Дошао је крвави распад државе и 4 године терора над Србима у Другом светском рату, који се наставио у наредних 55 година терора под влашћу комуниста. За време Другог светског рата и немачке окупације, Димитрије Љотић није био сарадник Немаца ради свог џепа и себе, већ ради опстанка свих Срба и помоћи онима који су били ван Недићеве Србије. За све те четири године Димитрије није узео ни једну марку од Немаца, напротив, живео је изузетно скромно, готово монашки, о чему сведоче бројни људи који су проводили време са њим у то доба. Он није имао свој аутомобил, иако је могао да га има, носио је стара одела и старе ципеле, одбијао је да му се купује ново јер он тада није бринуо за себе, већ је бринуо искључиво за србски народ, бринуо се за наш опстанак. Служењу Богу и борби за народни опстанак, посветио је целог себе, и због неизмерне љубави према свом страдајућем народу, лично се саживео са народном судбином, што је приметно и по наглој физичкој промени његовог лика тих ратних година, када је (у својим педесетим годинама) почео да изгледа као неко ко има бар седамдесет. Због те своје посвећености народном опстанку, он је и погинуо тог 23. априла 1945. године, када је журио да стигне да се састане и поздрави са владиком Николајем Велимировићем, његовим великим личним пријатељем, и патријархом србским Гаврилом Дожићем. Уз све недаће које су снашле на путу до одредишта њега и његову пратњу, и све претеће опасности на путу, Димитрије је био одлучан да стигне на време. Због непажње возача, који је имао велику диоптрију и возио те ноћи са угашеним фаровима због могућег присуства партизана у тим крајевима, аутомобил у ком се налазио Учитељ, пропао је кроз урушени део моста преко ког су прелазили. Димитрије је погинуо на месту. Сутрадан су их нашли четници Динарске дивизије и одржано је опело у капели ове јединице. Тада је владика Николај одржао свој чувени говор над одром Димитрија Љотића, који треба свако да прочита пре него што се усуди да говори ишта о Учитељу. Након Димитријеве смрти уследили су слом националних снага у Словенији и емиграција преживелих, а у Србији и целој Југославији комунистички терор. Али, како је рекао и сам Љотић 1941. године, тако се и десило: „Победе ли бољшевици, они ће мој народ сасећи до корена, али корен ће остати; и после низа година, пет, десет, или педесет, из корена ће нићи нове младице. Корен ће остати жив”. Ми смо те нове младице из корена сасеченог србског стабла, младице које настављају да бескомпромисно сведоче својим животом идеје Збора и Димитрија Љотића, нашег Учитеља, и које ће донети победу тим идејама и коначну слободу србском народу, уз помоћ свемогућег Бога.
Слава Димитрију Љотићу!
Зборашка мисао/Србска Акција
No comments:
Post a Comment