Сељак и демократија

 

...Демократија, демократија, демократија. Та реч нам уши заглуши, очи засјени, уста затвори.

Демократија, слобода, једнакост, братство. Прашина коју нам у очи сипају, демагогија са којом нас хране.

Заиста демократска слобода достигла је највишу тачку у несметаном вршљању и шпекулисању. Довољно је узети дневне новине па да човек увиди огромну провалију коју је створила либерална демократија. Разне афере, проневере, уцене, отворена и нескривена пљачка разних домаћих и страних шпекуланата извукли и исисали су задњу пару из сељакових руку.

Последице слободне демократије свуда се виде...

Када све ово видимо, остаје нам Једино да завапимо: Боже, Боже, спаси нас ове и овакве демократије.

Говоре нам о једнакости. А бесомучно се гурају и намећу за туторе, вође и заштитнике. Довољно је погледати у прошлост и садашњост па да се види ко је био у скупштини, у бановинском већу и на свим местима где би требало и сељак да дође и каже своју реч.

Демократско братство, које они исповедају састоји се у бацању мрвица.

Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.

Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.

Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује. Ето то хоће Збор, и зато сељак и ступа у његове редове са вером да ће и њему једном сванути бољи дани и доћи боља будућност. Зато се и хвата у коштац са мрачним силама либералне демократије, да би му једанпут заиста дошла права и истинска правда, једнакост и слобода.

Мирко Радић

(„Отаџбина” бр. 108-109, 12. априла 1936. године)