Тако ће велика већина србских монархиста рећи за себе да су за „уставну и парламентарну монархију“, индикативно се ваљда ограђујући од „неуставне и непарламентарне“. То су углавном „центро-десничари“, помало постиђени што у модерну демократску арену уносе тако „превазиђен“ концепт као што је монархија, па гледају да се ограде од популарних стереотипа њихових „уставно-парламентарних“ колега са левице који се јеже од помисли на крунисане главе и њихову блискост са Црквом, последичним утицајем хришћанског морала на општи друштвени морал и коначног зацарења тоталитарно-теократског режима злослутног имена – православна џамахирија.
Е, ми православни монархисти, ми смо баш за то, за православну џамахирију. Која се додуше не би звала ни православна ни џамахирија, а имала би и Устав и Парламент и демократију и наследног монарха, али не би била утемељена на модерним вредностима Запада, попут например Демократске Републике Кореје која је de facto уставна, парламентарна и наследна монархија. Ми крунисану Србију видимо као државу србског народа и свих њених грађана, утемељену на ванвременској светосавској култури богољубља и родољубља, које се најлепше очитује кроз социјалну правду, заштиту достојанства човека и посвећеност принципима чојства и јунаштва.
Замислите, реч џамахирија, мада западњачким левичарским расистима то тако звучи, уопште се не односи на теократску државу. То није некаква исламска република или емират у коме се жене каменују и затварају због писмености, немуслимани спаљују на ломачама и организују погроми против верских и расних мањина. Џамахирија је неологизам пуковника Муамера ел Гадафија који означава „народну републику“. То је заправо један облик власти који се не уклапа у популарне шаблоне, као што се ни пуковник Гадафи није уклапао у визије Новог светског поретка у чијим канџама је јуначки пао. Гадафи који је био секулариста и социјалиста, својим опредељењем за чојство и јунаштво природно је постао јунак православних монархиста, а непријатељ социјалистичких и секуларних мондијалиста.
Шалу на страну, срж проблема правилног разумевања православног монархизма није семантичке већ онтолошке природе. Као што је Џамахирија номинално била „држава народних маса“, а у стварности приватни феуд пуковника Гадафија, тако су и, примера ради, Сједињене Америчке Државе привидна република, Холандија је само званично краљевина, итд. Номинално различити облици власти али свуда иста суштина, јер их повезује природа дијалектичког материјализма у темељима друштва. Са друге стране, православни монархизам темељи се на идеалима хришћанских подвига и врлина који се могу остваривати само кроз одговорни однос словесних личности, а то захтева и органско уређење друштва.
Другим речима, термини су мање битни, битна је природа. Примера ради, латинска Res publica се често погрешно разуме као облик власти супротстављен монархији, а заправо је њен саставни део. Политичку одговорност и државотворну потентност коју су Латини називали Res publica, Грци су звали πολιτεία, а на србски језик би могла да се преведе као народна држава. Тако се данас хеленске републике Кипар и Грчка на њиховом језику не зову републикама већ демократијама (Ελληνική Δημοκρατία, Κυπριακή Δημοκρατία). Код нас се то види већ код цара Душана који први Устав Србије (1349) није донео самовољно, већ као плод црквено-народног Сабора са јасно наведеним циљем: „Да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.“
Подобно томе, и у данашњем времену и свету и те како има места за државу изграђену на темељима светих Немањића. Држава је стара словенска реч за власт, као што је и власт стара словенска реч за управљање, неки би данас рекли менаџмент. Тога ради и Република Српска, на пример, не мора да мења своје име како би била монархија. Република је одредница која описује циљ власти, а не њен облик. У православном монархизму Краљ управља а не влада, тако да као што је Кипарском републиком мирне душе могао да управља архиепископ Макарије а да Кипар не буде „теокартско-тоталитарна“ држава, како неки замишљају „џамахирију“, тако и Република Српска као таква може да буде интегрални део Краљевине Србије.
Према томе, православна монархија би била пре свега народна држава а не некакав монархистички дизниленд или политикантски забавни парк у коме би један опонашао цара Душана, други властелина, трећи себре итд. У савременој православној монархији треба да постоји подела власти, треба да постоји Парламент или Сабор, политичке странке и организације, судови, полиција, војска, универзитети и друге јавне институције које треба да штите народ и народну добробит, а као највећи слуга интереса народа да буде крунисани и миропомазани владар који ће управљати и арбитрирати државним институцијама.
Као особит пример значаја друштвених институција можемо узети пример Црне Горе. Кнежевина Црна Гора дуго је имала Владику за монарха, па је неки погрешно називају теократијом. Међутим, у њој свештенички сталеж и свештени канони нису били ни на који начин издвојени изнад других органа друштва. Њена социјална неразвијеност била је последица неизграђености и нефункционалности институција, што се показало кључним фактором развоја када се институције нису развиле ни у секуларној краљевини, нити у комунизму, а понајмање у обновљеној независности. На крају је баш Црква кроз Литије спасила народ од апсолутизма приватизованог републиканског режима, изборивши се за какве-такве институције друштва.
Враћајући се на ранији пример, видимо да Немањићи нису игнорисали цивилизацијске искораке који су народима пружали шансу за бољи и квалитетнији живот. Из Рима, како старог тако и новог, преузимани су вера, закони, обичаји, облик власти, јавне институције. Све то је надограђивано нашом народном самосвешћу и филтрирано кроз идеале јеванђелских вредности. Наравно да се идеали нису увек, можда чак никад, достизали, али им се увек стремило. Док год су идеали везани за небо, свако стремљење ка њима узводи нас у висине. Идеале изграђене од блата какве диктирају живот савремених република и монархија моделираних на конзумеристичкој економији, капитализму, неолиберализму или, пак, неомарксизму, није посебно тешко досегнути, али они чак и када се остваре не доносе добробит народу. Баш супротно, блатни идеали кроз које табанају конзументи брзо се претварају у каљугу.
Опет илуструјући примерима из свакодневног живота, напоменућемо како медији у православном монархизму треба да буду слободни и сразмерно одговорни. Дакле, слободан човек не сме материјално да одговара и да трпи притиске због изношења у јавност непопуларне истине или својих личних ставова. Али мора обавезно да одговора за изношење неистине или неморала. Шта су неистине и неморал, а шта нису, треба да одлуче независни судови у складу са законима које је прописао Сабор или Парламент. Арбитар и управљач свим овим институцијама треба да буде крунисани и миропомазани владар, одговоран пред Богом и народом. Кључни изазов у овом процесу је сузбијање корупције.
Корупција се не може сузбити економским мерама јер она није економски, већ морални проблем. Корупцији нису подложни само сиромашни људи који жртвују свој интегритет ради материјалне добити. Србска реч за корупцију је поквареност. Поквареност долази од погрешног формирања човека. Онај који је научио да су новац и моћ највеће вредности, без обзира колико их има, никада неће задовољити свој апетит за још моћи и још новца. Колико год држава да плати поквареног судију, лекара, учитеља, полицајца, политичара, он ће и даље продавати свој интегритет и народни интерес за још више новца и моћи. Тек када подигнемо Новог Човека, образованог на светосавским вредностима, чија савест нема цену, који је биће заједнице, који надраста биологију и презире социјални дарвинизам, сузбићемо корупцију и ојачати институције. Када оснажимо породицу из које ће да излазе људи са кичмом, тада ће престати да се урушавају инститиције због чије трулежи се данас руше надстрешнице, трује вода на Дрини и бетонира црница у Банату.
Подобно томе, будућа Краљевина Србија, утемељена на идеалима православног монархизма, треба и са Истока и са Запада да узме све што унапређује живот њезиних грађана. Све што човека оплемењује и ослобађа да постане најбоља верзија себе, више је него добродошло. Једино што никако не сме да узима је обезбожена природа друштвених односа, јер нећемо монархију попут Корејске, а ако је цена тога етикета да ми призивамо православну џамахирију, нека буде тако.
О празнику Светог Саве, првог архиепископа србскога 2025.
Немања С. Мрђеновић, презвитер
No comments:
Post a Comment