Нема сумње да је рђав владар, у сваком систему, гарант пропасти народу и држави. То је једна од лекција коју смо историјски више пута савладали али је никада нисмо усвојили. Не само Срби, већ читаво човечанство. Широм света је било и биће лоших владара, али да неко толико истрајно између више зала, на вазда поштеним и слободним изборима, непогрешиво одабере најгоре, то је већ српска специјалност...
Узмимо било коју републику света и упоредимо председника/премијера са просечним домаћином и видећемо да је људски шљам на врху друштвене пирамиде. Већином гласова поштених људи на најодговорнија места у друштву изабрани су људи које честит домаћин не би звао на Славу. Такав поредак, где нико не одговара никоме осим самом себи, није случајан – он је последица једне дубље идеолошке заблуде. Основна разлика између монархије и републике своди се на питање извора суверенитета. Суверенитет је врховна власт над народом и земљом – власт која не тражи одобрење од некога изнад себе. У хришћанском схватању, истински извор сваке власти није народ него Бог. Стога у православној монархији, суверенитет није само политичко већ и духовно питање: Краљ не влада по вољи већине, него по милости Божијој, као Богом изабрани слуга и одговорни отац народа. Он стоји пред Богом, а не пред анкетираном јавношћу. У републиканским уређењима, напротив, суверенитет се приписује народу – али народ као такав нема ни јединствену вољу ни јединствени суд. Суверенитет постаје расцепкан, подложан манипулацији и у крајњем случају – без одговорности. Зато је питање суверенитета у сржи политичког уређења: да ли нам влада воља Божија или – просек воље људи? Тиме се и питање одговорности за лошу власт преноси или на Бога или на народ. За лошег монарха надлежан је Бог, односно Његова Црква, а за лошег републиканског вођу надлежан је народ. Монархисти су овде у предности јер се тачно зна који Бог, односно која Црква (као Његово тело у свету) је надлежна за упитног владара и шта по том питању може да се учини, док се код републиканаца свако народно позивање на одговорност рђавих управитеља завршава реакцијом властодржаца да није надлежан онај народ који је против власти него онај који је за власт. Они који су за власт су „културни“, „поштени“, „вредни“, итд., а они који су против власти практично се и не признају за народ, него су „страни плаћеници“, „нерадници“, „терористи“, „издајници“. За осамдесет година републиканске власти, Срби су само један режим сменили изборима, и то тако што су се скоро сви носиоци старог режима уписали у првоборце новог.
No comments:
Post a Comment