Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.
Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.
Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!
Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.
Црква, званична црква је ћутала!
Онда је дошао слом.
Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.
Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!
Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.
Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.
Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.
Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!
„Наша борба“, 1942.
(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)
No comments:
Post a Comment