О православности Димитрија Љотића: Да ли је Љотић „интегрални" или православни хришћанин?

Насловно питање проистекло је из чињенице честих покушаја да се наша лепа мисао Збора и наш Учитељ (Димитрије В. Љотић) оклеветају са једног посебног становишта које дубоко задире у питање вере. Наиме, због чињенице да је Љотић имао врло позитиван став о римокатолицизму (наравно, оном нереформисаном од пре Другог ватиканског концила), појављују се периодично покушаји релативизације или негирања Љотићеве православности. Има ту различитих побуда, попут свесне или подсвесне лоше намере, непознавања релевантних чињеница, или површности у закључивању. Поједини чак иду дотле да тврде да је Збор био покрет римокатоличког духа а Љотић био суштински римокатолик. Овом приликом одговарамо на такве тезе.

Љотић, мистика и римокатоличка теологија

Тачно је да се Љотић позивао на Тому Кемпијског, Фрању Салешког, Паскала... али се позивао и на Светог Саву, Светог владику Николаја, Светог Серафима Саровског, Светог Јована Кронштатског... У току учешћа у Великом рату, по одбацибању толстојевског пацифизма и рационализма, Љотић је у унутрашњим џеповима на оделу које носи, стално имао „Паскалове мисли" и један спис Фрање Салешког (римокатоличког француског бискупа и теолога из XVI-XVII века). То је очито последица свежег утиска Љотићевог боравка у Француској, затим недостатка адекватне штампане џепне православне литературе и недовршене духовне изграђености самог Љотића. Али већ неколико година касније, Љотић у свом унутрашњем џепу уместо ових књига носи крстолику дрвену икону. О наведеним чињеницама и следу ствари, сведочи Љотићев пријатељ, рођак и саборац - Станислав Краков у свом чувеном делу ,,Живот човека на Балкану". 

Даље, шта ћемо са чињеницом да је један од омиљених Љотићевих списа „О угледању на Христа“, Томе Кемпијског (немачког римокатоличког монаха из XV века) преведен и објављен од стране наше Србске Цркве 1911. године, као и поново 1926. године, с благословом патријарха Димитрија и предговором Светог владике Николаја, који се изузетно похвално изразио о том делу? 

Даље, уколико је Збор био покрет римокатоличког духа, откуда то да му је приступила читава плејада православних теолога, свештеника и монаха, а ни један једини римокатолички теолог, свештеник или монах?

Упркос томе, у књизи ,,Оклеветани светац – Владика Николај и србофобија", православни публициста Владимир Димитријевић даје између осталог и своју богословску анализу Љотићеве мисли, пре свега из његове (Љотићеве) беседе ,,Светло истине", са закључком да Љотић стоји, не на православним него на римокатоличким богословским позицијама, јер је наводно био под пресудним утицајем римокатоличког пијетизма и мистике, снажне спољашње дисциплине итд. Али ни из једног приложеног Љотићевог цитата у тој анализи не происходи оно на шта циља аутор, који узгред, римокатолицизму приписује и неке тековине које су заправо православне. Свеукупно, став В. Димитријевића о Љотићевој личности и није негативан, али је ипак укалупљен у проравногорско опредељење аутора. Наиме, упадљиво је код В. Димитријевића, тенденциозно и вештачко додавање минуса Љотићевом лику и делу, у виду преувеличавања или измишљања негативних ствари. По нашем мишљењу, побуда аутора је унизити Љотића у односу на Дражу Михаиловића, а у склопу агенде отклона владике Николаја од Љотића, представљања Владике  као равногорца и приписивања равногорству хришћанског погледа на политику, што је можда и најапсурдније у целој причи, јер хришћански однос према политици, идеја је збораша а не равногорских партијаша. Уосталом, прота Алекса Тодоровић у својим мемоарима сведочи да га је у покрет Збор упутио управо владика Николај, а и за др. Димитрија Најдановића постоје истоврсна сведочанства. Дакле, упутио их је Владика у Збор а не у социјалисте Живка Топаловића, републиканце Драгише Васића или неке треће партијаше који су касније били део Равногорског покрета. Али то је сада већ широка тема која захтева посебан чланак, стога ћемо се овом приликом осврнути само на теолошке аргументе аутора (Владе Димитријевића). А ту је реч о произвољним богословским тумачењима аутора, којега ми иначе ценимо као заслужног деценијског родољубивог и православног делатника, али који није стручан за меродавна теолошка тумачења такве врсте. Једини стручњак који је богословски дубље анализирао Љотићеву мисао и то јавно презентовао, јесте протојереј др. Димитрије Најдановић, који је и лично јако добро познавао Љотића, тако да је био одлично упознат са његовим мислима и идејама уопште, а не само оним написаним и записаним. Дакле, његове речи о природи Љотићевих теолошких ставова, имају карактер не само стручног мишљења већ и вредног сведочанства. И шта то каже овај угледни прота и доктор теологије на Љотићеву теолошку мисао? Истина, истиче и неке критике, када каже да Љотић пренаглашава значај верског искуства или да ,,као да не осећа да православно учење о обожењу (theosis), односно о охристовљењу човека, далеко надмаша просто угледање на Христа, односно подржавање Христу". Али те критике нису др. Најдановићу препрека да препозна и истакне Љотића као православног генија и мистика коме је Христос све и сва. Па тако, др. Најдановић вели да су Записи (,,Светло истине") ,,уствари један драгоцени догматски приручник, написан једним богонадахнутим верником. Природно, у овој малој догматици неће се наћи обрађена догматска грађа школских уџбеника, али ће се многошта наћи за чим у схоластичким догматикама узалуд трагамо. У овом погледу, Записи су једно мало чудо и откриће и за самог теолога... Димитрије Љотић је могао да понови речи свога омиљенога апостола Павла: Не живим више ја него Христос у мени. Само Христом у себи и својим животом у Христу могао је он да поведе елиту наше интелигенције и да заоре најдубљу бразду у народу. Сем тога, да поведе фалангу ентузиаста у све окршаје и да образује читаву једну школу мислилаца која се из генерације у генерацију обнавља и умножава и поред свих налета бесомучних сила. Ако је Освалд Шпенглер пророковао да ће идући миленијум (хиљаду година) припадати Русији Достојевског, може се рећи да ће будући векови на отачаственом тлу припадати Димитрију Љотићу. Односно, његовој мисли и носиоцима исте..."

Најдановић иначе вели да је Љотић „у свом усходном ходочашћу крстоускрсне дијалектике имао своје духовне оце". Један је био - „генијални Блез Паскал, кога векови одвајају од Љотића, а други његов савременик генијални владика Николај. После је ове своје ,духовне штаке' отурио и сам наставио усходни пут свога усавршавања. То сапутништво са Господом и јесте трајни његов подвиг."

На ово сведочанство надовезаћемо чињеницу да је Свети владика Николај изузетно ценио Блеза Паскала рекавши за њега да је „најфинији ум што га је француски народ дао" (извор: „Национализам Светог Саве"). 

Историчар Растко Ломпар, написао је недавно објављену књигу о Димитрију Љотићу („Љотић: Учитељ или фарисеј"). С обзиром да ту књигу нисмо још прочитали, не можемо се изјаснити о њој, али ако је судити по овом коментару књиге, реч је о становишту какво о овој теми има управо и поменути публициста Владимир Димитријевић. Али то ћемо поуздано знати тек када књигу будемо прочитали.

Наравно, утицај римокатоличких мислилаца на Љотића није споран, нарочито у младости. Стога, (а у контексту анализе др. Најдановића), не можемо искључити могућност да је неке особености римокатоличке духовности, Љотић заиста и усвојио. Али ако је и тако, оне нису суштински део Љотићевог погледа на свет, те њихово евентуално присуство код Љотића не може релативизовати нити негирати његову православност.

Даље, у Љотићево време чак ни у црквеним круговима у Србији није било довољно познато и заступљено богословско православно учење о граници између на једној страни – Цркве, као телу Христовом, заједнице верних и „као стуба и тврђаве Истине” и јереси на другој страни. У средњем веку, знало се међу православним Србима јасно да је Црква православна једина истинита Црква (са великим „Ц“), али у турском ропству услед недостатка одговарајућег образовања или пак услед утицаја римокатоличког фактора у делу србских земаља, углавном ишчезава у народу свест о томе. Дистанца према римокатолицима и тада још увек постоји, али је више политичко-културолошке природе, него верске. И на крају под налетом југословенске идеје крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, углавном нестаје и та политичка дистанца према римокатолицизму, и у таквом амбијенту се образовао Љотић. Јесте он као православни Србин који је уз то и изразито надарен за богословска созерцања, сматрао да је православље једино потпуно истинито хришћанство које је у праву по питању догматских разлика са инославним хришћанима, али је сматрао да и римокатоличка црква има на исти начин благодат те да је догматска разлика ствар тумачења и нијанси које нису толико битне (таквог становишта био је нпр. и велики православни мислилац XIX века - Константин Леонтјев, ученик руских стараца из Оптине пустиње). Зборашко југословенство заправо органски происходи управо из ове заблуде, као и заблуде о Хрватима, за које се у оно време није знало да су заправо лажна нација са фабрикованим идентитетом.

Дакле, Љотић није сматрао римокатолицизам за јерес. Није наравно неисправно (само по себи) то што је Љотић поштовао одређене мислиоце и тековине западног хришћанства (које уколико су у складу са православљем, и јесу православног порекла, односно јесу православне), али је заблуда што је и римокатолике посматрао као Цркву Христову попут Православне Цркве. Наравно, Љотић је у сваком погледу далеко од данашњих екумениста који су либерали и јудеофили, и он је уосталом, у свом „Писму друговима“ 1945, јасно истакао да је наука Христова сачувана у Цркви Православној. Дакле, правио је разлику и давао је предност православљу иако је (више него што би то требало) он имао афирмативан став и према западном инославном хришћанству.

У Србију после бољшевичке револуције долази Руска (касније под именом „загранична“) Црква, и под битним утицајем деловања и писања руских богослова и духовника обнављају се неке карике које су недостајале у србској православној средини. Сходно томе, и Свети владика Николај је свој однос према западним јересима постепено изграђивао, а када је током окупације, ава Јустин у Београду одржао чувену беседу „Светосавље као философија живота“ где између осталог истиче суштинске разлике између православног и неправославног хришћанства, то је у оно време била не толико позната материја у Србији.

Политичко-идеолошки аспект

Даље, познато је држање Збора током конкордатске кризе (Љотић и Збор су били изразити противници конкордата) и познато је и то да су стари збораши сматрали делом југословенске народне заједнице и Бугаре (који су православне вере), тако да би у зборашкој Југославији значајна већина становништва били православни Хришћани. Збор је у Бугарској подржавао Бугарски народни земљораднички савез који је основан од стране политичара Александра Стамболијског, мучки убијеног државника од стране бугарских шовиниста, који је стајао на просрбским и пројугословенским позицијама као и на органском антидемократском становишту. Али још битније је то, да за ондашње збораше, Југославија није коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар. У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићева коначна државотворна тежња у предратном периоду. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација.

Збораши и Свети владика Николај

О православности Љотићеве мисли, доста говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета (Православне народне хришћанске заједнице) у великој мери преплитала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту су посебно били упечатљиви присни  односи владике са протом Алексом Тодоровићем, протом Димитријем Најдановићем и истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

О православности Љотићеве мисли сведочи и владикина беседа над његовим одром, као и писмо Владике ондашњем председнику Владе Драгиши Цветковићу из децембра 1940. године, поводом режимског прогона Збора, где Владика пише како су Најдановић и остали његови ухапшени другови, устали против антиправославних и антинационалних сила у друштву. Такође, о православности зборашке мисли, сведочи и мноштво идејних паралела и ставова владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03.1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице. Ова тема о односу идеја Светог владике Николаја и Љотића, као и о њиховом личном односу, захтева посебан чланак који ћемо уприличити.

Дакле та усклађеност зборашке мисли са мишљу Светог владике, још један је показатељ њене православности.

Љотић и „интегрално хришћанство"

Љотића је „интегралним хришћанином", први назвао др. Ђоко Слијепчевић (током свог живота и рада у емиграцији), а након тога су овај или сличне термине користили и други, из различитих побуда, најчешће из не баш најбоље намере, придајући термину „интегрални хришћанин" битно другачије значење од онога које је имао у виду Слијепчевић, који никада није негирао или релативизовао Љотићеву православност, већ је истицао Љотићеву перцепцију о јединственој хришћанској цивилизацији. И код Љотићевог пријатеља - Светог владике Николаја (који за разлику од Љотића јесте разобличавао западне јереси), постоји врло снажан наратив хришћанске Европе чији је етнички носилац бела (аријевска) раса, а чији су Срби неодвојиви део. Па тако у Видовданској беседи 1939. године у манастиру Раваници, владика је за нас православне Србе рекао: 

„Ми смо људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац хришћанства у свету.Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена ниже расе и ниже вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању."

И овде се види идејна блискост Љотића и Св. вл. Николаја, на шта смо већ скренули пажњу. Иначе, ми смо наравно привржени мисли Збора и по питању поменутог наратива хришћанске Европе, који није био туђ ни великом Достојевском нити Светом владики Николају, као што смо видели.

Даље, Ђоко Слијепчевић нигде не тврди да је Љотић изједначавао православље и неправославно хришћанство, али зато наводи да је Љотић „по црквено-верском и ужем националном опредељењу, био православни Србин..." Дакле, Љотић није себе „уздизао изнад конфесионалне подељености", већ је био опредељен за православље. 

Често они који позивајући се на православље, желе да унизе Љотића, истичу како се његова жена Ивка удала за њега као римокатолкиња, без преласка у православље. Међутим, заборављају да је у међуратно време била уобичајена пракса Србске Цркве, поткреопљена и званичним одлукама, да се не захтева прелаз у православље неправославног (будућег) супружника који припада римокатолицизму или другим традиционалним хришћанским конфесијама.Такви „мешовити" бракови, у оно време нису били ретка појава.Већ смо указали на природу и узрок специфичног односа између Србске Цркве и инославног хришћанства у међуратно време.А поменути критичари, губе из вида да је Ивка Љотић током емигрантског живота у Америци прешла у православље, као и да је Влада Ленац, вођа зборашке омладине, исто то учинио још 1941.године београдској Саборној цркви. То су постхумни плодови лика и дела Димитрија Љотића. Као између осталог и опстанак Хиландара у србским рукама, благодсрећи петорици Љотићевих следбеника и ученика. У истом контексту ваља поменути и чињеницу из време земног живота Љотићевог - ангажовање мноштва збораша у владикином Богомољачком покрету (Православној, народној хришћанској заједници). То су све православни плодови Димитрија Љотића, а по плодовима ће се свако познати, како то вели јеванђелска истина.

Но сагледаћемо у овом осврту, шта заправо о православљу пише и говори сам Љотић. Јер нико боље не може говорити о његовој мисли, од њега самог. Ту се маневарски простор за крива тумачења сасвим сужава.

Православна мисао Димитрија Љотића

Дакле, и поред позитивног става који је имао о римокатолицизму, у потпуности је нетачно да је Љотић изједначавао римокатолицизам (или било коју другу конфесију) са православљем.Држао је до примата православља, сматрајући га најаутентичнијим хришћанством, и што је такође врло битно, сматао је православље једином заветном вером србског народа. Ево неколико Љотићевих цитата, којим се поткрепљују ови наводи:

„Србски род не може да се одвоји од вере у Бога кроз Христа. Од Ћирила и Методија, Светих Седмочисленика и њихових ученика, који га преведоше у хришћанство, па преко Св. Саве равноапостола србског, који оплеви бујне изданке наше дивље подлоге да Христова калем гранчица на њој не угине, па преко толиких стубова Цркве своје и историје своје, он је показао да се од те вере своје православне не може одвојити. Изван ње, нема му живота, већ падања, пропадања и смрти." (чланак „Обнова и њене кочнице", „Наша борба”, бр. 46, 19. јул 1942)

„Ако на галерију ликова наше историје бацимо поглед, наћи ћемо једног који се одваја светлошћу од свих осталих. То је школска слава, Свети Сава. Свети Сава је био националиста и православац." (чланак „Србски народ мора живети по закону свога бића", „Ново време”, петак 26. фебруар 1944)

„Цео наш народ треба да најзад пође правим србским, православним путем, трасираним кроз векове србске историје." (чланак „Заветни дан града Смедерева", „Обнова”, бр. 883. 7. јун 1944)

„Добровољац није самовољац, ни зловољац, ни слабовољац, ни маловољац, јер чврсто верује у своју веру прадедовску, веру Христову и православну, веру словенских апостола Ћирила и Методија и србских светитеља: светог краља Јована Владимира, светог Симеуна Мироточивог, Светитеља Саве, светог Василија Острошког, Јована Рилског, Георгија Кратовског, Прохора Пчињског, Јоаникија Девичког, Јоакима Осоговског, и Наума Охридског, са светим Лазаром Косовским, Стеваном Дечанским, Урошем Нејаким, Стеваном Високим, Стеваном Штиљановићем, светим Максимом Купиновским и његовом мајком светом Ангелином, - а ова вера зна само за једно: да се све што се дешава у свету, дешава или што тако Бог хоће или што тако Бог допушта. Није достојан србске историје, није достојан србског имена, није достојан добровољачког имена ни добровољачког знака (на коме је вера у Бога на прво место стављена) онај добровољац који тако не верује." (чланак „Добровољачким старешинама", „Димитрије Љотић у рату и револуцији”, 1961. стр. 347-361)

„Запамтите, да изван Христа другог темеља спасења народима и појединцима нема, нити има другог пута, истине и живота.Све је друго, ма како изгледало примамљиво, пропаст појединаца и народа. Није, дакле ни Збор ни смео, ни хтео, ни могао, никакав нов пут, никакав нов темељ, никакву нову истину, никакав нов живот, - изван темеља, пута, истине, живота у Христу Исусу, Господу нашем, и то онако како је она изнета у науци Његовој, сачуваној у Цркви Православној. Ко од вас оно не прими свим бићем својим, а не само уснама, није збораш" (чланак „Писмо друговима", „Из дела Димитрија Љотића: саставио др. Стеван Иванић”, стр. 514-523).

Дакле, по Љотићу, једини србски пут је - православни пут, а наука Господа нашега Исуса Христа, сачувана је у Цркви Православној. Стога, Љотић није никакав „интегрални хришћанин" (у смислу утапања своје православности у „хришћански интегрализам"), већ је Љотић православни хришћанин и узоран Србин - светосавац (подсећамо да је творац термина „светосавље" управо „љотићевац" Најдановић). Дакле, светосавац, али и учитељ Србске идеје који подучава не само речју, већ пре свега делима и сопственим примером.

Зборашка мисао/Србска Акција