Родољубива се поезија никад не гаси. Гаси се само онда кад настане помрачење робољубља, кад се крене странпутицом, кад се отпади од народа, кад се народ изда, као што је све случај у времену уочи последњег рата код великог дела наше интелигенције и омладине. А кад је народна интелигенција здрава онда увек има родољубља, родољубиве поезије, то је најприродније. Варали би се ако би сматрали да је родољубива поезија само онда и само она кад се укрштавају мачеви, када се воде ослободилачке борбе, када се речима мора наглашавати отаџбина, народ итд. Има родољубивих песама величанствених и дубоких, у којима се уопште не спомињу те речи. Свака истинска поезија је родољубива. Неродољубива је само она ,,поезија" која нема везе са правом уметношћу. То је наше схватање. Човек се не може никад одвојити од своје нације, од свог рода, а то најмање могу прави песници и уметници уопште који су најсуптилнији, најлепши, највернији изрази нације и рода свога...
Ратко Парежанин
(Одломак из књиге ,,На судбоносној прекретници", ,,Писмо прво", 1. децембра 1946. године)
No comments:
Post a Comment