Истина о Крагујевачкој трагедији

 

Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.

Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)