И тако, када бисмо ми, као што рекох, имали љубави, ова би љубав покривала сваки грех, као што и свети чине, видећи недостатке људске. Та зар мислиш да су свети људи слепи и да не виде грехе? Та зар неко и мрзи грех онолико колико га мрзе свети? Но, (мрзећи грех), они не мрзе грешника и не осуђују га, не гнушају га се, него саучествују са њиме, тугују због њега, уразумљују га, теше, лече као оболели уд телесни, и све то чине тога ради да га спасу. Као што рибари, када баце удицу у море и, ухвативши велику рибу, осете да се она праћака, не вуку је одмах снажно, јер би се конац прекинуо и риба би побегла, него ослобађају конац и пуштају је да плива како јој је воља, а када опазе да је риба посустала и престала да се праћака, онда је мало-помало привлаче; тако и свети - дуготрпљењем и љубављу привлаче брата, а не одвраћају се од њега и не гнушају га се. Као што мајка која има неваљалог сина, не само да га се не гнуша и од њега не одвраћа, него га још са љубављу поправља, и све што чини, чини за његово добро; тако и свети - увек заклањају, поправљају, помажу, еда се и онај ко сагрешује временом исправи, и да никоме другом не нашкоди, те да и они сами узнапредују у љубави Христовој.
Шта је учинио Св. Амон, када су једном братија дошли смућени к њему и рекли: „Иди, и види, оче, код тог и тог брата у келији се налази жена!” Какво је само милосрђе испољила, какву љубав имала та света душа! Схвативши да је то истина и да је, док се сам са братијом приближавао келији, онај брат сакрио жену под буре, Св. Амон дошавши седе на буре а братији нареди да траже по целој келији. Пошто ови ништа не нађоше, он им рече: „Бог нека вам опрости, браћо!” Тиме их је постидео, утврдио и дао им велику поуку, научивши их да олако не верују оптужбама против ближњег. А и онога је брата исправио, не само покривши по Богу његов грех, него и уразумивши га, када му се за то указа згодна прилика. Рекавши осталима да крену својим путем напоље, Св. Амон је тога брата примио за руку и казао му: „Брате, поразмисли о души својој!” Овај се истог трена застидео и дошао у умилење покајника, - на његову душу је човекољубље и састрадање старца деловало одмах.
Тако, дакле, и ми стекнимо љубав, стекнимо снисходивост према ближњем, да бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и понижавања, и помажимо једни другима као удовима сопственог тела. Ко се, имајући рану на руци или на нози, или на неком другом делу тела, гнуша себе, или одсеца тај део свога тела, макар се он и гнојио? Неће ли га свако баш чистити, прати, завијати, превијати, кропити светом водицом, молити се и просити од светих молитве за себе, како је рекао и ава Зосима? Речју, нико није немаран према уду сопственога тела, нико се од свога оболелог уда не одвраћа, не одвраћа се чак ни од смрада његова, него предузима све, само да га излечи. Тако и ми треба да састрадавамо једни са другима, да се међусобно помажемо, и сами и преко других, моћнијих, и све да чинимо и да се свакојако довијамо еда бисмо помогли и себи и једни другима; зато што смо ми делови једнога тела, као што каже Апостол: „Сви смо ми једно Тело у Христу, а појединачно уди једни другима (Рим. 12,5)... Ако страда један уд, с њиме страдају и сви други (1 Кор. 12,26)”.
И да бисте боље схватили силу реченога, даћу једно поређење, предано нам од Отаца. Замислите круг, његово средиште (центар) и праве које полазе од тога средишта. Што су оне даље од њега, и саме се више разилазе и међусобно удаљавају. И томе насупрот, што су ближе центру то се више и међусобно приближавају. Узмите сада да овај круг представља свет, средиште круга - Бога, а праве линије које иду од центра ка кружници или од кружнице ка центру - животне путеве људи. Онолико колико Свети у жељи да се приближе Богу улазе у круг ближе његовом центру, толико постају ближи и Богу и једни другима - колико се приближавају Богу, дакле, толико се приближавају и једни другима, и колико се међусобно приближавају, толико се и Богу ближе. Тако треба разумети и удаљавање. Када се људи удаљавају од Бога и окрећу спољашњем свету, очито је да се по мери, у којој одступају од средишта удаљују се и од Бога, удаљују и једни од других, и - колико се међусобно удаљују, да се толико удаљују и од Бога. Тако је и са љубављу: колико је свако од нас понаособ удаљен од Бога и колико га не воли, толико је удаљен и од ближњега (и толико не воли ни њега). Ако заволимо Бога, онда се у истој мери у којој се својом љубављу према Њему к Њему приближавамо, сједињујемо љубављу и са ближњима; и опет, колико се сједињујемо у љубави са ближњима, толико бивамо сједињавани и са Богом.
ава Доротеј
(„О љубави”, часопис „Православни мисионар”)
No comments:
Post a Comment