Sunday, January 28, 2024

Реалност светосавског национализма


Мондијалистички антисрбски фанатици када причају о Светом Сави, чине то са пуно мржње, злобе и лажи. Неки од њих се ослањају на комунистички наратив, где је Свети Сава пре свега маргинализован, а онда и криво представљен као неко ко је наводно био антитрадиционалиста и модерниста за своје време. То је наравно бесмислено, јер Свети Сава је здушно подржао и учвршћивао све принципе хришћанског поретка и хришћанске етике оног времена. Доказ за то је и Савино Законоправило. Сава јесте био и револуционаран, али у погледу две ствари због којих је још удаљенији од поменуте искривљене комунистичке перцепције. Наиме, реч је о национализму (оснивању националне помесне цркве и прилагођавању византијског права србским особеностима), као и социјалној правди (социјалној корекцији византиског права при његовој рецепцији у Србској земљи). И све остало што је Сава радио, било је у знаку Христа и знаку победе духа над материјом. Наиме, србско опредељење за Царство Небеско, које је потврђено на Косову 1389. године, утемељио је такође Свети Сава чврстом србском приврженошћу неукаљаној Православној истини, и то у (гео)политичком тренутку у коме је било максисмално прагматично окренути леђа Православљу и политички сломљеном православном Византу. Сава је изабрао духовни и културни курс ка Цариграду, али уз политичку србску самобитност - државну и црквену. И то је био најтежи, али једини исправан србски пут. 

Оно што је пак позитивнa последица пропаганде мондијалиста против светосавља, јесте то што они (из свог рачуна) указују на снажне споне између идеје Збора и светосавља, и истичу онај милитантни (стратократски) чинилац светосавља (кроз истребљење богумилске јереси итд). То је такође битно јер превише је данас и разних пацифистичких (такође потпуно кривих) перцепција светосавља.

Оно што је с' друге стране, њихова (мондијалистичка) велика лаж и обмана, јесте теза како Свети Сава није био никакав националиста и како национализам у оно време није постојао. И то су наравно неистине, као плод мешавине зле намере и незнања. То је накарадно и наопако материјалистичко схватање историје, које превиђа непобитне духовне чињенице, те средњевековне људе криво представља као некакву идентитетски аморфну масу. Такве квазинаучне бајке, подржавају и разни хипи-„православци", као противници национализма у Цркви. 

Наиме, иако термин национализам настаје тек у XIX веку, садржина тог појма дефинитивно постоји у делима Светог Саве. Пре свега у самом његовом родољубивом (отачаствољубивом) осећању, чији плод је и оснивање србске националне помесне црквене аутокефалије, уз постављање Срба епископа уместо Грка. То је права србска националистичка акција, која ни у чему не одступа од Православне догматике и еклисиологије. Напротив, она је потпуно у складу са теологијом Педесетнице, где су Свети апостоли благодаћу Духа Светог, почели да говоре различитим језицима, што представља свјеврстан темељ црквеног јединства у различитости народних обичајних израза вере. Такво дело Светог Саве (националну помесну цркву), Свети владика Николај назвао је генијалним делом, којим је уз народну државу створена и прва народна (национална) установа, у Европи, чиме је створен србски национализам и ударен темељ србској култури.

У истом духу, у својој видовданској беседи 1939. године, владика Николај је истакао:

„Сваки жупан србски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папа управља животном судбом србског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву."

То своје генијално дело, Свети Сава је правно уобличио кроз зборник - поменуто Законоправило, које представља утемељење симфоније србске народне цркве и србске народне државе. Тај узвишени чин Светог Саве, био је својеврстан национал-револуционарни и идеолошки чин, што се огледа и у оптужби ондашњег архиепископа Охридског - Димитрија Хоматијана, како је Светог Саву „заробила љубав према отачаству". Откуд таква оптужба од стране овог византијског јерарха? Свети Сава је заиста унео нешто ново у живот Цркве, сагласно новим околностима. Наиме, и данас противници национализма у Цркви, често цитирају Светог апостола Павла када пише да „више немa ни Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу" (Гал. 3,29). Међутим ни у једном светоотачком тумачењу ових речи, не стоји да је реч о негацији народности или пола, већ је реч о томе да наведене разлике нису и не могу бити препрека за јединство у Христу. Доказ да је Свети ап. Павле и те како био родољуб јесте његова посланица Римљанима у којој пише: 

„Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу" (Рим. 9.3). Такође, да је родољубље дубоко хришћанска категорија („школа за широко хришћанско човекољубље", како би рекао Св. владика Николај) знамо и на основу саме чињенице да Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, почиње родословом те да је љубав према оцу и мајци Божија заповест, а из „љубави према оцу" природно происходи и отачаствољубље.

У времену Савиног битисања у земаљској Србији - времену традиционалног човека и живих органских основа заједнице, није било потребно да се философски образлаже и брани нешто што се подразумевало. Зато у оно време нема иделошких списа о родољубљу и отачаствољубљу. Али се појам „отачаство" константно помиње. Помиње се и у тропару Светом Сави (отачаство твоѣ просветил ѣси...), као и у самим списима Светог Саве (у Служби Светом Симеону, на пример). Такође, постоји код ондашњих Срба  јасна свест о васељени (насељеном свету) коју сачињавају разни народи (међу којима је и србски народ) са својим богомданим особеностима. Како запажа Димитрије Љотић: „У повељи манастиру Хиландару, која је дело Савиних руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: ,У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по његовој природи'. Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светога Саве који је први формулисао закон национализма." 

Даље, сваки немањићки краљ, био је „Стефань по милости Божиѥи крал Србских  земль...", а цареви Душан и Урош, носили су титулу „царь Срьблемь и Грькомь" (цар Србима и Грцима).

Све речено, верно потврђује и спис патријарха србског Данила III из 1392. године, чији смо одломак објавили, а на оснoву којег се види реалност и стварност Косовског завета  као и пуна истинитост онога о чему пет и по векова касније пише Свети владика Николај када описује наше златно средњевековље. То је доказ о постојању србске нације (иако је као што рекосмо сам термин „нација" настао тек пет, односно шест векова касније) као заветне заједнице духа, крви и тла. Појмови из овог списа патријарха Данила, као што су „отачаство", „србске земље", „иноплеменици", сведоче о древности србског национализма (отачаствољубља) и о неоснованости марксистичке и буржоаске тезе о национализму као појави XIX века. Срби средњег века, нису дакле били некаква аморфна маса већ заветна заједница прожета осећајем богољубља и родољубља. Заједница која је знала да је „бољи подвиг смрти неголи стидан и ропски живот" (Косовски завет) и која је знала да се ваља борити за „благочестиву веру нашег отачаства", како пише у поменутом спису.

Дакле, постоји у средњем веку јасно одређени народ под именом Срби, са својом народном државом која се назива „Србска земља" (или „Србске земље") и народном помесном црквом која се назива Србска архиепископија (патријаршија). И та идеја србског отачаствољубља (као споја богољубља и родољубља), струјала је кроз народ  оног времена, управо путем Цркве и црквене просвете, која је прожимала читав народ и укључивала све сталеже ондашњег србског друштва. 

Стога, реалност светосавског национализма и његово происхођење из лика и дела Светог Саве и дела Светих Немањића, непобитна је чињеница, на жалост разних и различитих отворених или прикривених непријатеља Србства и Православља. 

Зборашка мисао/Србска Акција

No comments:

Post a Comment