Димитрије Љотић у предвечерје Другог светског рата

 

У овом тексту, објављеном 1939. године, у предвечерје Другог светског рата, Димитрије Љотић јасно износи своје погледе и ставове поводом тадашње геополитичке ситуације, који су подразумевали невезивање ни за једну осовину (сукобљену страну), насупрот лажима које износи комунистичка историографија о наводној Љотићевој безусловној привржености Немачкој.

Ако прилике у свету посматрамо са извесне висине која нам обезбеђује да многе детаље не видимо, али да главне линије уочимо, онда морамо доћи до следећих запажања и закључака.

Три сите силе (Велика Британија, Северне Америчке Државе и Француска), које свет по оделу њиховом зове демократијама и три гладне силе (Немачка, Италија и Јапан), које свет зове тоталитарним државама, покретане империјалистичким и капиталистичким мотивима иду ка новом светском сукобу.

Прве три силе би хтеле да очувају своје садашње позиције у свету, друге три силе пак хоће да своје садашње стање, које с правом или без права сматрају (у то не улазимо) недовољно повољним, поправе било на рачун оне прве три силе, било пак на рачун малих и средњих држава.

Седма сила (Совјетија) боји се тог сукоба, ако би она непосредно и свом снагом у њему требало да учествује, а жели тај сукоб, ако би он био даље од њених граница, па би њено евентуално учешће увлачило је или само техничким трупама, или пак само продајом ратног материјала. Јер док првих шест сила као првенствени мотив свога уласка у будући сукоб имају одбрану, односно заузеће територија, дотле је мотив ове седме силе чисто идеолошки: одбрана бољшевичко-марксистичког поретка код себе, а још више изазивање кроз тај међународни сукоб опште светске револуције и преко ове, уз њену помоћ, успостављање бољшевичко-комунистичког режима у свету. Отуда је њен страх да у рат не буде непосредно увучена, јер би последица тога, због политичког, економског и организационог стања у земљи, била пад совјетског режима пре него што револуција избије код осталих. А отуда и њезина жеља да тај сукоб, ипак и што пре, избије, али без њеног учешћа.

Осма сила (Кина) је потпуно пасивни елеменат у овој будућој драми, јер није себи дала минимум организационе снаге потребне њеном значају.

Али поред ових сила, држава, субјеката међународног права, постоји и девета сила, која нема државне територије, али има своју светску организацију. Та је сила јеврејство. О њеној акцији у спољнополитичким односима први и једини говорио је у нашој народној скупштини, наш тадашњи зборашки посланик, друг Лазаревић.

Јевреји су одувек имали своју национално-верску организацију. Она је увек била тајна. Али су зато биле видљиве последице те тајне верско-националне организације. Али откако их је победа индивидуалистичке мисли кроз Француску револуцију, ослободила подређеног положаја, у коме су их дотле држали заштитни системи народа у чијој су средини живели, њихов до тада постојећи, али недовољно велики утицај порастао је у тој мери да су они данас постали не само у највећој мери господари материјалних добара човечанства, већ и невероватно утицајни чинилац у чисто философским, моралним и духовним стварима. Показало се нарочито да сваки рат за ових 150 година од Француске револуције подиже њихов утицај код сила које су ратовале, пошто њихове животе и имања рат релативно најмање погађа, а затим да трговачки послови у рату и после рата баш њима највеће користи доносе. Овим мотивима, чисто материјалним, треба додати с једне стране жељу за осветом поводом антисемитских покрета који су у Немачкој нарочито добили најтежи облик, као и њихово уверење да ако дође до светске револуције и ова доведе до комунистичко-бољшевичког савеза совјетских социјалистичких република целог света, да онда кроз то долази напослетку до остварења сна Јевреја за господарењем над целим светом, пошто је само једна нација интернационална, посејана међ све народе и утицајна у свим народима, а то су баш они – Јевреји.

Ова седма сила (Совјети) и девета (јеврејство) желе светски рат не са разлога материјалних (којих код Јевреја има донекле), колико са разлога идеолошких, да би кроз тај сукоб остварили своје погледе на свет и своја веровања. При томе ове две силе – врло утицајне у свету, Совјети својом светском комунистичком мрежом, а Јевреји својом светском јеврејском организацијом – служе се у ствари, као велики инсценатори драматурзи, оним првим светским силама и њиховим страсним прохтевима који их гурају једне на друге.

Има објективних разлога да су Совјети и јеврејство, који се по природи својих данашњих односа треба да налазе на страни ситих сила, тзв. демократија, све тамо чинили да до рата дође.

Тако: до рата не би могло доћи да комунистичке странке и јеврејство нису предходно – пуних двадесет година – радиле на слабљењу тих такозваних демократских сила подривајући у сваком погледу њихову моралну, националну, економску и војничку снагу. Да су Француска и Енглеска остале онако силним као што су биле 1918. године не би сад могло бити говора о рату, јер супротне, гладне силе, не би смеле ни помислити да ојачају.

Даље: до рата не би могло доћи да комунистичка странка, Совјети и јеврејство нису предходно гурнули Италију у наручје Немачкој, пошто су раније, одмах по закључењу примирја, изазивали и подгрејавали старо, а данас потпуно неосновано ривалство Велике Британије и Француске.

Напослетку: до рата ни сад не би могло доћи кад би комунизам и јеврејство озбиљно и истински хтели да рата нема, али они маневришу све полумерама (питање опште војне обавезе у Енглеској, саботажа индустрије народне одбране у Француској, закон о неутралности у Америци), тако да супротне силе тоталитарне – буду намамљене на рат призором слабости и колебања супротних табора.

Трагично је притом што ће до тог страховитог сукоба доћи по жељи Совјета и јеврејства, а активном улогом Хитлера и Мусолинија који су највећи антикомунистички и антијеврејски поборници.

Ми смо одавно указивали на неминовност тако судбоносних грешака код Хитлера и Мусолинија, већ по томе што су и један и други одбацили хришћанску дисциплину с једне стране, а предали се паганском гледању на свет с друге стране. Многи су то предвиђали ценећи само њихове материјалне успехе, а ми смо од првих дана кад смо о њима писали (јануар 1935) указивали на те две чињенице које их морају водити погрешним потезима и у унутрашњој, својој, и у спољној политици.

А тај парадокс да два најоштрија противника марксизма и јеврејства, својом спољном политиком дођу у положај да послуже баш бољшевизму и јеврејству у остварењу њихових идеолошких стремљења, могућ је само тамо где се не виде опомене које сама природа ствари поставља поред путева као сигнале.

ЈУГОСЛАВИЈА ПРЕМА ОВАКВОЈ СИТУАЦИЈИ

Изгледа да свет иде неминовно томе сукобу.

Однос Југославије према том сукобу мора бити на чисто изведен.

Очигледно је да њен интерес није да у таj сукоб буде уплетена, ни због империјалистичких, ни због капиталистичких, а најмање због марксистичких и јеврејских интереса.

Да ма ко у њено име слободно одлучује морао би тако закључити.

Али огромне силе дејствују на њу да се определи.

Наши суседи, Италија и Немачка, врше пресију, ако не отворено, а оно претераном љубазношћу, ако не да се привежемо, а оно да интимно сарађујемо, да се приближимо њиховој осовини.

С друге стране, западне демократије ударају у све могуће жице да нас привуку на супротну осовину.

На ову жицу бију и све наше демократске организације, а разуме се, највише агенти јудео-марксистички, „наша напредна омладина”. (О овоме ћемо говорити у одељку о унутрашњој политици „Велики митинг...” „Летци и напади на Збор”).

И велику снагу и огромну мудрост треба да имају наши управљачи па да реше да не улазе у тај сукоб, а то може бити само невезивањем ни за коју од две супротне осовине, јер се њихова међусобна борба води углавном због нама туђих интереса.

Постоји, додуше, уз осовину Лондон-Париз један разлог не мале важности – који би донекле говорио у њихову корист. А тај је да су то сите силе и да једва успевају да у својој власти задрже и оно што имају, – па да нам од њих не може претити таква опасност, као од оних других.

Али зато на другој страни постоји – нашим евентуалним опредељивањем уз Лондон-Париз, са овог разлога навлачење непосредне опасности од напада прејаких нам суседа Италије и Немачке, док нам оне друге силе непосредну и стварну помоћ могу дати тек у далеком року, да се разумно не може узети да бисмо ту помоћ могли дочекати.

Дакле, овом другом а стварном ситуацијом потрвен је онај предњи разлог, те и опет излази да наша земља свом снагом мора тежити да се не веже ни за једну осовину.

ЈЕДНА МОГУЋНОСТ

Постоји једна могућност која би учинила да се не ухватимо у то најкрвавије коло које је икад свет до сад видео и да ратна катастрофа са својим последицама нас мимоиђе. Ту могућност треба пригрлити свом снагом. Треба деловати на све стране да се сви фактори њоме прожму. Јер ако ту могућност остваримо, онда се можемо одиста надати релативно срећи у огромној несрећи која ће снаћи цивилизовану Европу.

Исто тако као и Југославија и остале балканске земље немају никаквог интереса за то. Напротив, исувише је често рат беснео Балканом да не бисмо били жељни мира. Треба дакле свом снагом учврстити Балкански споразум и направити га што ефикаснијим војничким одбрамбеним савезом.

Али његова ефикасност према балканским силама није потпуна све док Бугарска стоји у оваквим односима према осталим балканским силама.

Отуда је за ову једну могућност важно да и Бугарска буде тесно укључена у балкански блок. Истина је да је снага околних балканских држава према њој врло велика и да би је ова могла држати у шаху, ако би се опет поновиле грешке бугарских управљача из 1913. и 1915. године. Али је истина исто тако да само постојање такве ситуације у срцу Балкана, онемогућава балкански блок и спречава ефикасност савеза.

Димитрије В. Љотић

„Општа разматрања”, „Билтен” бр. 10, април 1939. године