Бог је узео себи Димитрија Љотића како рече епископ Николај Велимировић - „као највећу жртву”. Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска обавештајна служба помогла је да комунисти похватају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике. Удружени Англо-Американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих сарадника ђенерала Милана Недића.
Комунисти су хтели да изведу на суд председника Српске владе армијског ђенерала Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је одлучношћу јунака и мученика одбио да му суде међународни завереници и злочинци. Зато су га убили октобра месаца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор објавивши, да је ђенерал Недић извршио самоубиство.
Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и Комунистичку партију Југославије сви су они били једно исто: противници комунизма. Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17. јула 1946. године комунисти су побили: ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике - Радослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира-Драгог Јовановића, Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасија Динића и Бошка Павловића; Љотићевог најоданијег саборца и Команданта Српских добровољаца ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи, нису могли бити једно, јер није дала пуста српска неслога. У самртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за њега били једно: љути противници комунизма. Овај факат требао је да памети поучи српски народ за сва и вечита времена. Нажалост, до данас још није. Иако је све ове верне синове српског народа Тито ставио под један нож и један митраљез, јер међу њима није правио разлике, дотле несрећни Срби једне праве свецима и цркве им подижу, а другима пљују на гробове, не дозвољавајући чак ни воштаница да им се упали за покој мученичких душа. А Бог све то гледа, па зато и дозвољава да црвена куга притиска Отаџбину и целу нацију више од једне деценије. И само Он зна докле ће још безбожје тамо царовати...
Тако чине Срби. А шта, пак, раде западни Савезници, такозване светске демократије? Њима је потпуно овладало пометеније ума, те чине управо оно што користи међународном комунизму. Тргују са безбожницима, продају им народе и земље као најобичније ствари, помоћ им дају, на власти их одржавају, помажу им да вешала дижу и да државе у гробља претварају. Разуме се, ништа то не бива без Божијег удела. Сам Бог је дозволио, да комунизам овлада једном трећином света да би ставио до знања оном још слободном делу, шта и њега чека ако Бога и Христа не пригрли свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.
После Првог светског рата Бог је опомињао народе Савезом Совјетских Социјалистичких Република. После Другог светског рата, када се још више зацарио неморал, када је богоборство узело још више маха, Бог опомиње народе не само СССР-ом, већ и многомилионитом црвеном Кином. Господу је стало, да земље и народи нанова пригрле наук Његовог Јединородног Сина Господа Исуса Христа. Зато и шаље тако страшне опомене. Уколико их људи схвате, може комунизам пасти пре него што се то ико нада. А може се десити да се сасвим рашири, да сви људи осете разлику између Бога и Антихриста, вере и безбожја, па тек после да се сруши када људи скрушено завапе: „Боже, доста је више!”
Ради свега овога, узалудно је уздање да ће српском народу Англо-Американци, западне демократије, силни и моћни повратити слободу. Никада је они српском народу нису ни давали. Напротив! Свагда су га само гурали у ланце и ропство. Своју слободу српски народ је увек изборио сам својим чојством и својим јунаштвом. И нову слободу српски народ ће, уз Божју помоћ, изборити сам, али тек онда, када њиме потпуно овлада право чојство и истинско јунаштво. Уз то, свагда да има на уму, да само и једино:
ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ!
Боривоје М. Карапанџић
(Одломак из књиге „Грађански рат у Србији 1941-1945”, Кливленд, Охајо, САД 1958. године)
No comments:
Post a Comment