Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)

Мученичка смрт једног свештеника

Комунистичка зверства почињена над србским народом су немерљива. Њихова крвава револуција и њихов крвави режим однели су на стотине хиљада србских живота. Један од бројних примера њиховог зверства и њихове болесне суровости, изазване неизрецивом мржњом према свему што је православно, србско и национално, јесте зверско мучење и убиство свештеника Србске Православне Цркве – Војислава Стоиловића. Вашој пажњи препоручујемо чланак о овом тешком злочину, објављен у „Нашој Борби” новембра 1941. године.

____________________________

Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.

Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.

16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.

У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.

Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.

Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.

Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.

М. Јевтић 

(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)

Заједница, скуп појединаца и гомила

 

Да ли је истина то да је наш народ заједница? Сама чињеница, да у нашем народу постоје разна занимања, а то значи да је у њему примењена подела рада, довољна је да нам, без улажења у друге карактеристике, да потврдан одговор на ово питање, у нашем народу не ради сваки за себе све, већ упражњава само једну врсту посла што му је додељено поделом рада у нашем друштву. А подела рада је техничка карактеристика заједнице. Дакле наш народ је заједница.

Скуп појединаца јесу, на пример, људи који седе у кафани без икакве везе једнога са другим и где сваки може да напусти место кад хоће а да то осталима не нанесе никакве штете. Скуп појединаца су шетачи у парку, где сваки иде за свој рачун и није везан за остале. Ја могу као Србин, да одем на пример у Бангкок, и тамо да шетам кроз парк или улице, не познавајући никога па чак и не знајући језик тамошњих људи. У маси шетача може да буде још појединаца, који никога не знају као ја, а може да буде и људи који сваког трећег човека на улици познају. Све то не утиче на људе у парку или на улици јер су они, иако окупљени на једном месту, само скуп невезаних појединаца.

Напротив, особље једне творнице на раду јесте организована заједница. Тамо је успех целог посла условљен тачношћу свакога појединца који је укључен у радни процес. Недолазак једнога радника на посао може да омете друге у раду. У производњи чиода путем заједнице, застој у сечењу жице, повлачи за собом и застој осталих радника. Код шетача у парку или гостију у кафани, недолазак једнога не омета ни у чему остале у њиховим намерама и напорима.

Људи узимају облик заједнице сваки пут кад удруженим напорима треба нешто да изврше или створе. Једна обична тежа греда приморавала је људе да се удруже у заједницу да би је покренули. Отуда се заједница може сматрати стваралачким обликом људског друштва. Заједница је стваралачко друштво.

Скуп појединаца је врло редак онде где се нешто ствара, он се напротив сусреће на местима где се ужива и већ готови производи троше. Људи у кафани јесу скуп појединаца, али ту појединци слободно уживају и троше већ негде створене производе. Шетачи у парку, исто тако, уживају лепоте парка али је за стварање парка била потребна организована заједница. Војници у чети, који су на маневрима или у борби врло чврста заједница, за ручком или на спавању претварају се у скуп појединаца. Изостанак једног војника или групе војника на маневру или у борби, може озбиљно да омете успех осталих другова, док изостанак на ручку или на спавању не мора ни у чему да омета остале и да се добро наједу и да се добро испавају. Скуп појединаца, према томе, или не ствара уопште, него ужива и троши оно што је већ створено, или ако ствара, има веома слабу произвођачку моћ. Отуда је скуп појединаца обично облик неактивног, нестваралачког друштва. 

За гомилу, већ смо напред видели, да је то слепо друштво.

По реду свога формирања, најпростији је облик људског друштва скуп, за њим долази гомила, па тек онда заједница. 

Зато што је скуп најпростији облик људског друштва, људима који не знају за постојање других облика, као прва мисао намеће се схватање да је наше друштво обичан збир јединки, а то значи скуп појединаца. Да би човек могао да примети гомилу као посебан облик у коме се људско друштво појављује, он мора да познаје бар неке карактеристике гомиле. А да би у људском друштву видео заједницу, он мора да зна карактеристике заједнице. Отуда је проучавање економских и социолошких последица увођења поделе рада у људско друштво предуслов за разликовање ових облика људског друштва а затим и упознавања проблема које сваки од ова три облика у себи носи.

Милосав Васиљевић 

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”)

Породица – извор националне свести

 

У време петвековног страдања, робовања и борби, српски народ је за своје очување благодаран првенствено Цркви, а онда другим чиниоцима који као да су били међусобно распоредили улоге за спасавање Српства. Једну од тих улога узела је на себе породица. Поред других дужности, њој је пало у део чување народности. Народна традиција: историјски догађаји, предања о знаменитим личностим српске прошлости, о појединим пределима српским – све је то преношено с колена на колено у српској породици. Тамо се створио национални култ према знаменитим прецима. Поједине породице – нарочито онамо где се одржало племе и братство, вежу себе са прецима из далеке прошлости. Они знају своју лозу до двадесет колена – пасова. У тој лози они знају истодобно ко је какав био, како је завршио свој живот, је ли какво знаменито или рђаво дело иза себе оставио. У првом случају њиме се поносе, на њега се угледају, куну се његовом душом као највећом светињом, а у другом случају се стиде и чувају да не понове неваљалство свога претка. Друге их породице коре неваљалствима предака. 

Врло често су далеки преци појединих породица били велики људи, чак тамо у време Немањића. Предања о прошлости таквих породица и из њих састављених племена и братстава, чине један значајан допринос националном васпитању. Важно је напоменути, да та породична предања никад нису уска – није њихов предак значајан само за себе, него за цео народ једнога краја или за све Србе. По заслугама само за себе и своју породицу, нико га не би ценио, нити се њиме поносио. Поред историјске прошлости врло је живо било сећање на крајеве који се налазе под Турцима. Знало се где су биле престонице српских краљева и царева, где је била Патријаршија; набрајале се све српске богомоље и оне из најудаљенијих крајева. Кроз такво сећање расла је тежња за ослобођењем тих крајева. Срби из слободе сматрали су се обавезним, да помогну својом борбом, да се ослободе и други Срби. Јауке поробљених Срба, осећали су слободни Срби свуда као своје сопствене.

Као што се истичу породице по другим особинама тако су познате породице по одржавању старих предања. За онога који не поседује никаквог предања и не занима се тим, сматра се, да или нема сам своје прошлости, или су код њега неки други мање вредни интереси преовладали. Знање прошлости се сматра и као дар појединих људи. У сваком крају се зна понеко који је од својих старих и других људи запамтио предања и зна лепо да их прича. То су увек старији људи са угледом, а уз то се истичу као народни паметари. Они су знали да задовоље радозналост млађих и памтили су и причали оно што је вредно било да се прича.

Када се међу српским сељацима раширила писменост, онда су збирке народних песама читане на састанцима. Народ је добио написано оно што је он усмено створио. Гуслари нису више памтили песму од другога гуслара, него су је из књиге учили. Млађи су у слободним часовима читали у кући а старији их слушали. Око огњишта, нарочито зимских вечери, прича се српска прошлост испреплетана многобројним личностима и догађајима. Све је то представљено живописно да одушеви присутне и покаже им вредност народа коме припадају. Према целој својој прошлости Србин се осећа као свој – по домаћи. Сви велики људи српске прошлости као да су му рођаци; он жали њихову погибију као да је јуче била. Нарочито је живо предање о Косову и личностима које су у Косовској бици учествовале. Косово је била школа за учење националности српске уопште. И српска породица није имала јачег и бољег програма за своје национално васпитање. Примери појединих косовских јунака, служили су за углед. Раскош и разноликост тих примера, сачуваних у песми и причи, створили су темеље за све узвишене вредности – верске и националне. Свако витешко дело је слично делима косовских јунака. Освета Косова и обнова старе славе и величине, уливана је деци од старијих и преношена од колена на колено. Нису пропуштени ни други велики историјски догађаји и подвизи појединих јунака, а да се не запамте и о њима не прича млађима. Колико је само одушевљења уносило јунаштво Марка Краљевића и његова витешка дела. Учинити нешто такво, или слично томе, био је циљ свакоме истински васпитаном Србину.

Огромну улогу у домаћем националном васпитању одиграле су гусле. Ма колико се оне истицале и цениле по улози коју су имале на заједничким народним скуповима, када су гуслари певали народне песме, оне претежно остају породична вредност. У гусларским крајевима, свака кућа мора имати гусле, јер "где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи". Не поставља се питање да ли у кући има гуслара, способног да уз гусле пева, него да ли у кући имају гусле. Поштовање које се гуслама указује (жене устају на ноге кад почне гуслање) је знак високог цењења догађаја и јунака који се уз њих опевају. У песмама јуначким износи се поред радње још и многи узгредни детаљи. И на тај начин добивала су се богата сазнања о другим народима и њиховим предводницима, о појединим местима, о обичајима и моралним схватањима. Дете одрасло у дому где су се неговале гусле и народна песма, било је снабдевено једним обимним знањем из свега онога што му је за живот потребно било. – Велики значај у породичном васпитању имале су јуначке песме о месним борбама и јунацима, особито ако је у песми опеван неки рођак или предак.

Породице радо чувају неку стару ствар: оружје, део одела, барјак итд. која их подсећа на њиховог знаменитог претка. Жеља и тежња је млађих да буду као њихови стари, да њих не покоре, односно да не буду гори од њих. При сваком делу, човек из таквих кућа, пазио је, да се не обрука и не нанесе срамоту, не толико себи колико своме чувеном претку, јер се друштво при таквим, као и при добрим делима, одмах сети његова претка. Јасно је, да су куће где се неговала прошлост, сматране угледним, поносним и господским кућама, далеко више него по имању или неким материјалним вредностима.

Српска породица се увек осећа као део народа. Она заједнички иступа да поможе сваку народну ствар; она чува аманет предака који су живели и радили за Српство и све обичаје који су општи српски; она за опште српске ствари не жали жртве. Безбројни су примери родитељског самопрегорења приликом погибије њихових синова. Друкчије и није могло бити, када су се вечито као идеал истицали јунаци који су у борби пали – борбом и јуначком смрћу вечни помен осигурали. Свако невитештво и сваки кукавичлук је осуђен од породице као и од народа као целине.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Димитрије Љотић: Наш став

 

У многим нашим ранијим чланцима: „Судбоносна раскрсница” (јануар 1935.), „Две основне истине” (септембар 1935.), и др. ми смо износили тачно и јасно и срж данашњих проблема и невоља и њихово решење.

Кад се буде писала историја данашњих дана, ми ћемо имати то задовољство, да нам будући историчар призна да смо видели тачно и садашњи одношај и паметан излаз из садашњих тешкоћа.

Али ми бисмо више волели да нам историја ту славу не призна, а да се савременици истинама које откривамо послуже. Јер ако наши савременици преко тих истина пређу затворених очију, сасвим слаба и жалосна ће нам слава бити што ће нам је пружити будућа историја.

Јер данашња времена и могућности спасења пролазе, неповратно поред нас. Сваки изгубљени дан је једна могућност мање. А љуто се варају они који мисле да иако се нешто буде изгубило да ће се брзо и боље накнадити. Ако се пропусте све могућности за решење наших народних невоља, ако стварни ред, правда и благостање не буду настојавањима народних вођа дати народу, и ако би због тога земља и народ пошли оним судбоносним путем којим би их неспособност и несавесност народних вођа гурали, онда се љуто варају они који мисле лакомислено и малоумно, да то и неће бити тако страшно, и да мале ствари можемо изгубити. Напротив, не само да тада долази у питање политичка независност државна, већ сигурно с њом долази у велико питање и опстојање народне индивидуалности југословенских племена. 

Нису нове државе као некадашња Турска да пет стотина година држе туђу веру, туђу крв и туђ језик, па да пусте после тога да им изиђе из руку, тако рећи не само неокрњене, управо и пречишћене и ојачане. Модерна нова држава својом свеукупношћу обухвата целог човека, намеће му своју вољу и своје мишљење чак, преко школе и војске, и целокупним својим утицајем који врши сваког дана на сваког појединца.

Модерна држава за много краће време претапа народе: нарочито кад народи допадну у руке хомогених националних држава као што су германске или романске, па их масе државног народа обухвате као полип, уз припомоћ колонизације, и за кратко време успеју да их потисну, а свакако да им брзо одузму све оне знаке културне индивидуалности којима се један народ распознаје од другог народа.

То ваља да имају у виду ти добросрећни лакоумници што весела срца воде политику „што горе, то боље”.

Зато ми упињемо све снаге своје — до последње — у борби коју водимо, а чији је смисао јасно изнет у нашим поменутим чланцима.

Овде од свега тога само једно да кажемо: хоћемо да зауставимо судбоносни ход, тражимо снаге народне што ће — без обзира на стечена права и признате интересе — зауставити исчезавање правих људских и народних вредности потпуним увођењем реда, правде и благостања.

Тај наш рад наилази на огромне тешкоће. Али то нас зауставити неће. Већ се јављају први весници живљег народног одзива.

Ми имамо, пре свега, много противника. Нико их ваљда толико нема.

1. Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да је њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ је у питању излаз из садашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сад налазимо.

Пре неки дан видесмо у великом војвођанском месту једног одличног човека иначе засад, старопартијца. Упита нас, како смо раскрстили са својом старом странком. Одговорисмо му:

— „Врло лако, господине. Осећате ли ви велики ход и ритам страшних светских догађаја? Осећате ли ви да се свет дубоко променио од 1914. г. и да се сваког дана мења и ко зна где ће се зауставити? Осећате ли ви да је потребно на супрот свему томе, овде код нас, иставити нове појмове, нове вредности и нове путеве, ако нећете да будемо као држава и народ прегажени?

— „Осећам”, одговори наш саговорник.

— „Добро је, одговорисмо, значи да сте живи. Значи да нисте ископчани из живота. Значи да пулс светског крвотока и у вама бије. Е сад погледајте своју странку. Осећа ли она то? Опажа ли се да она наслућује те огромне промене, ту потребу нових појмова, нових вредности и нових путева? Или пак мисли да се може наставити тамо где се стало?”

— „Не бих рекао да осећа” — одговори наш саговорник.

— ,,Е ако је тако, онда значи да је странка ископчана из живота. У њој не бије пулс светског крвотока. Она је као страно, мртво тело у живом светском организму. Сад ви мени — ви живи човече — одговорите: како ви живи можете да будете везани с мртвим? Живо и мртво се морају раздвојити и не иду заједно, ма какве их драге везе раније спајале. Човек сахрани родитеља свога са жалошћу и чашћу, али себе живог не сахрани тамо”.

Признаде нам честити саговорник да има много истине у овоме што му рекосмо.

2. Против нас су либералне демократе. Има их који виде неправде и зла данашњице, али нема их који виде да је томе много крива баш и либерална демократија. Напротив, они траже неку чисту демократију, јер тврде да је до данас нису никако ни имали.

Ми се, разуме се, у нашој критици либералне демократије и парламентаризма не осврћемо само на наше прилике, већ главне аргументе изводимо из земаља са правим, чистим и старим демократским режимима.

Али наш главни аргуменат није политички, већ економско-социјални. Ми смо против либералног капитализма, против његових неправди, против његових нереда, и зато смо противу либералне демократије, јер је ова наличје либералног капитализма и нераздвојна од њега. Либерална демократија је политички израз либералног капитализма. Свака птица има свој глас, своју песму; песма либералног капитализма у политици је либерална демократија.

Има их који хоће нешто но хоће социјално-левичарство, а хоће, у исто време, и либералну демократију. Уверени смо да ће се на делу показати немогућност такве једне комбинације.

3. Напослетку против нас су комунисти. И сасвим разумљиво. Ако наша борба победи, они неће победити, јер ми носимо стварне и корените друштвене поправке без насиља, без неправде и без несрећа које они носе.

Наша борба наилази на њих и они су јој велики и опасни противници. Дешава се да они вичу на нашим зборовима: „живео интернационални фронт слободе” исто време: „живела полиција”. (Ужице, 15. септембра) — и да у исто време — све у знаку слободе! — не дозволе, (уз припомоћ активну и пасивну многих који не виде даље од носа), да проговоримо ни речи. Али, ми прелазимо преко тога. Убрзо ће имати прилике да виде да је боље с миром седети, него са свећом зло тражити.

Али све те препреке, рекосмо неће нас задржати у нашем прегнућу и нашој служби народној целини и њеним правим светињама и интересима.

Данас, међутим, и то је пун смисао овог чланка, треба да увидимо једну ситуацију:

Има огромних конструктивних снага у нашем народу — али мали број ових зна своју вредност, пут и свој задатак.

Има и деструктивних снага у нашем народу, а оне све знају своју вредност, свој пут и свој задатак.

Наш напор има, у главном ову мисију.

Градилачке, конструктивне снаге удружити, умножити тако њихову вредност, показати им нов пут и ставити их пред њихову мисију:

Морамо успети у свом задатку.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 82, 29. септембра 1935. године)

ДРАГУТИН БУЛИЋ - ЈУНАК И МУЧЕНИК

 

То је било 2. јуна 1942. године. На радију вести из Лондона у 17:00. Глас спикера саопштио је: „шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово - 3”. Ових „издајника” било је 22. Ту није било имена ниједног усташког џелата, партизанског крвника. Ређала су се имена председника општина, инжењера, професора, сенатора, генерала, министарских помоћника... Први је био Драгутин Булић, професор из Чачка. Још једном пресуда је објављена преко радија 8. јуна у 20:45. Штаб Драже Михаиловића је телеграмом бр. 202 од 25. маја доставио предлог влади у Лондон, а она је изрицала страшну пресуду - заклати!

Ко је био тај, први на листи, „народни издајник” Драгутин Булић? Родио се 1910. у Вичи, селу ломног Драгачева, од оца Милорада и мајке Даринке, узорних српских домаћина. По завршетку основне школе, наставља школовање у Чачку. Ту завршава четири разреда гимназије и одлази у Сремске Карловце у богословију Св. Саве, где завршава пет разреда са одличним успехом. Одслуживши војни рок, бива рукоположен од епископа жичког Јефрема (Бојовића), и добија прву парохију при манастиру Студеници. Друга парохија му је била у селу Прањанима на домак Рудника. Поред ревносне службе, он и студира и на време дипломира на београдском Теолошком факултету. Рано је остао без мајке. После тешке породичне трагедије, кад губи и своју животну сапутницу, решио је да напусти службу парохијског свештеника и прелази за вероучитеља у чачанску гимназију. Искрено побожан, национално свестан, искрен, био је омиљен у друштву. Носио је истину у себи и светлост те истине довела га је у ЈНП „Збор”. У „Збору” он је још продубио родољубље, ојачао урођену борбеност и још више се надахнуо идеалима борбе за народну правду. Као професор био је неуморан у разбијању комунистичких заблуда код младих, чији је био професор. Део његове величине био је, како сведоче другови, што се бринуо за душе својих противника. Кад је почео рат, неуморно је трчао да спасе што више српских живота и у томе је успевао. Хиљаде и хиљаде глава је спасао, читаве општине сачувао је од пустоши и пропасти. А враћало му се клеветма, подлим и гнусним подметањима, лажима, нападима, атентатима. Олош је разносио гласине да је он захтевао да се неко убије, да су на његово тражење стрељани невини, да је пљачкао народ, уцењивао многе. Да је за собом оставио неколико милиона, као и виле и палате по Врњачкој Бањи и Београду. А старатељка његовог синчића, два дана после његове смрти морала је да узајми брашна да несрећном детету умеси хлеб. Он се могао склонити, узети пратњу, али он је био неустрашив. Био је идеални родољуб, поштени борац, никад се ником није светио. Заузимао се и за највеће непријатеље. Са поносом је носио добровољачку униформу.

То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ, и отац и мајка, свом нејаком сину јединцу, Србољубу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радио-Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт.

Дошао је и тај дан. Четири млада четника напали су 30. јула 1942. у 12:30 на чачанској пијаци професора, бодећи га камама и оборивши га, испалили су у самртничко тело дванаест метака из револвера.

Сахрана је одржана у Чачку 31. јула. Поред више стотина грађана и добровољаца, присуствовали су Димитрије Љотић, министар народне привреде Михаило Олћан, Милош Војновић командант Десетог добровољачког одреда, Јова Крагуљац командант Трећег добровољачког одреда и други. Ковчег је из куће изнет од стране официра Шестог и Седмог добровољачког одреда.

За ковчегом је ишао ожалошћени отац Милорад, десетогодишњи син јединац, сестре, затим Љотић, Олћан, београдски омладинци, добровољци и грађани.

На челу поворке ношен је велики крст са трновим венцем. Почаст је одавала чета добровољаца под шлемовима и са бајонетима на пушкама. Опело је држало 12 свештеника. Мученик је био обучен у свештеничку одежду, као слуга олтара Господњег. Страшно је било гледати како његов синчић грли и љуби мртвог родитеља. Посмртно слово одржао је прота Јовановић из Чачка. Пред црквом је потресно говорио председник „Збора” Димитрије Љотић, његов друг, учитељ и пријатељ, изазивајући таласе суза и јецаја. Између осталог сетио се догађаја од пре 23 дана, када је у канцеларију професора Булића дошао један млад, добро одевен човек са намером да га убије. Понашао се хладно и претећи. Булић га је ословио правим именом, иако се овај лажно представио. Рекао му је: „Знам зашто сте дошли, знам да вас пред вратима чекају два пратиоца, не бојте се, нећу вас ометати у вршењу вашег задатка. Али, дозволите ми да вам кажем, зашто су наредили да ме убијете. Ви то знате, а ја ћу вам рећи...”. Затим је покојни Булић испричао сав свој живот, износећи идеале за које се борио и на крају казао му је: „Ако и после овога мислите да треба да ме убијете, ја ћу вам чак и револвер дати...” и извади револвер окрећући према себи цев, а према посетиоцу држак; младић је пао на колена и молио опроштај. После неколико дана послао му је поруку: „Чувајте се, јер ће вас убити. Други ће извршити оно, што ја нисам хтео”. И, тако је и било. Али Љотић другачије размишља: „Булића нису убили револверски меци ни убоди ножем, убиле су га клевете. Најсрамотније клевете које се једном човеку, оцу, родољубу и истинском јавном раднику могу наменити. Прогласили су га издајником и плаћеником, њега, који је испод митраљеза извлачио своје на смрт осуђене суграђане...”.

Само сат пре погибије о. Драгутин је јавио у Београд да је успешно завршио разговоре, који воде корисној народној слози.

Један податак, који може да прикаже лик професора Булића је његова иницијатива за формирањем Радне службе у Чачку. Око стотинак младих нашло се у оквиру те службе, која је у ствари била склониште за угрожену омладину. Међу њима је било и чланова СКОЈ-а, симпатизера комунизма, од којих су неки постигли знатне каријере после рата.

Тих дана, пред погибију професора Булића, Љотић је завршавао свој чланак „Професор Дарко Јелић под словом 3”. Последњи наставак требало је да изађе 48. броју „Наше борбе”, када због некролога није цео штампан. Ту Љотић открива да је Дарко Јелић у ствари професор Булић. И окрутна рука историје написала је последње поглавље приче. Председник „Збора” додаје следеће: „Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:

„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем свом народу. Учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним? Бог је ту велики и силни, чуваће ме док му требам. Без Његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека ми буде, сада и увек и у све векове”.

Тако је и погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумели - схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику”.

Новине („Обнова”, „Ново време”, „Наша борба”) тих дана пуне су биле написа о Драгутину Булићу. Један његов друг и саборац, Мија, пише песму:

...Верујућ у Бога, истину и правду,

Никада се ниси ни од кога крио.

Апостол истине и Божије правде

Кроз тегобан живот, 

кроз страдања страшна увек си ти био,

Улажући у рад све најлепше наде.

Ни броја се не зна, колико си глава ти од смрти скрио,

Као херој прави, не плашећ се смрти,

Јер кроз цели живот, и горак и сладак Србин си ти био

И тај поштен пос'о нико не мож стрти.

Оставио си сина, нејакога тића, од десетак лета.

Служио си Српству часно и отмено,

Ниси веровао да твој, српски, посо живот ти омета

И зато си убијен, мучки, непоштено...

Једни другови покојника чуде се страху, који је спречио колеге, професоре чачанске гимназије да испрате мученика, који је задржавао и свештенике, тако да су једва и дошли на сахрану своме сабрату. Али обичан народ искрено је ожалио овог великог националног борца.

Ове године, када се навршава пуних шест деценија од погибије овог свештеномученика, време је да његов живот и његова борба добију праву оцену и одговарајуће место. 

Објављено у „Новој Искри” у броју 69 за април/јун 2002. године.

(Одломак из књиге „Трагом Учитеља” Бранислава А. Жоржа)

Десет заповести србским добровољцима

На данашњи дан 1946. године, уз друге србске родољубе, стрељан је од стране комуниста командант Србског Добровољачког Корпуса - генерал Коста Мушицки. Тим поводом објављујемо данас „Десет заповести србским добровољцима”, које је саставио он сам, а које су биле путоказ припадницима СДК, као што су путоказ и дан данас свима нама који настављамо њихово дело.

Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега.

Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.

Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.

Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.

Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата. Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.

Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.

Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.

Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.

Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.

Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље”. Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.

Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.

Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива „српско чудо” – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.

Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа. Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.

Тако вам Бог помогао!

Командант, ђенерал Коста Мушицки