О светосавском домостроју

 

Дилема да ли српска држава треба да буде монархија или република суштински није политичко питање, чак ни за политичаре који би евентуално морали да се преквалификују. То није питање одређене странке, програма, изборних понуда, присила или притисака. Обнова монархије не сме да се базира на дневнополитичким темама и ефемерним друштвеним питањима. Монархија и република, макар у контексту савременог српског друштва, су превасходно духовно-културолошка тема која треба да определи пут будућности српског народа у врло нестабилним временима. Један је пут светосавског наслеђа и предањског идентитета, а други је пут марксистичког нихилизма и пост-југословенских лутања.

Управо том пост-југословенском периоду припада ауторство идеје како Црква не сме да има никаквих додира са политиком као таквом. Нарочито са оним што се данас подразумева под редукованим појмом политике, а што се најчешће своди на борбу за расподелу моћи и новца. Заиста, Цркви није место у било ком облику савремене дневнополитичке и страначке борбе, међутим Црква нема право да се повуче из јавног простора и занемари свој идеал светосавског домостроја.

Домострој (οἰκονομία) је један од оних појмова који се често користе а ретко тачно разумеју. То није ни план, ни стратегија, ни тактика, нити начин управљања. У православном богословљу домострој има дубоко, слојевито значење првенствено описујући поверени и смислени поредак живота, у којем се време, власт и односи уређују према циљу који их превазилази. Изводи се од грчких речи оἶκος (дом) и νόμος (закон, поредак), али не подразумева техничко управљање нити идеолошки оквир већ личносно и одговорно устројство „дома“, који може бити породица, парохија, народ или чак васељена као Дом Божији. У свом најдубљем значењу, домострој упућује на поредак спасења, односно на начин на који Бог у историји уређује свет ради спасења човека, при чему оно што је пролазно задржава статус средства, а вечност коначног циља. У том смислу, домострој представља нормативни оквир у којем политички и друштвени поредак не постоје ради себе самих, већ као одговорна служба усмерена ка есхатолошкој пуноћи, чувајући равнотежу између историјске ангажованости и одбијања сакрализације пролазног.

У том контексту Црква, иако не намеће ниједан политички систем, препознаје монархију као нешто што је сасвим у складу са њеним етосом. Баш зато је патријарх Павле говорио: „Монархија је крсно име Србије“. Ради се, дакле, о облику државе у којој народ, који једнако припада и држави и Цркви, може да има најбоље услове да живи благословеним животом. У таквој држави, црквене службе могу бити у потпуности посвећене духовној добробити. Патријарх не мора више да буде етнарх, а Црква јавно предузеће за духовне послове. Етос Светосавља подразумева стремљење ка Симфонији, али са јасним разумевањем да је потпуна Симфонија идеал ка коме се стреми и од кога се не очекује дуготрајно магијско решење нагомиланих проблема.

Светосавље се најпре мора разумети као процес и начин живота, а не као затворени систем идеја или политички програм. Оно настаје у конкретном историјском контексту као плод прожимања православне вере, народног искуства и црквеног предања, при чему ниједан од ових елемената не постоји самостално нити се може апсолутизовати. За разлику од националне идеологије, која тежи јасним дефиницијама, символима и границама, Светосавље делује кроз навике, празнике, језик, народни морал и литургијски ритам живота. Оно није настало као пројекат нити као програм обнове друштва, већ као постепено обликовање једног етоса у којем вера облагодаћује народно предање и културу која се отвара за преображај.

У том смислу, Свети Сава не функционише као идеолошка фигура или мит за колективну мобилизацију, већ као историјска личност чији је ауторитет изграђен кроз пастирско расуђивање, посредовање и способност да уреди живот заједнице без насиља над њеном слободом. Светосавље не нуди готове политичке моделе нити нормативне одговоре на сва друштвена питања, али поставља меру по којој се они могу процењивати. Оно делује као животни етос који обликује однос вере и јавног простора, чувајући дистанцу и од сакрализације политике и од њеног потпуног измештања из хоризонта хришћанске одговорности.

Правилан однос између пролазног и вечног представља једно од кључних питања хришћанског разумевања историје и јавног живота. Хришћанска вера не посматра историју као простор коначног испуњења, али је исто тако не напушта као безвредну или неважну. Историја остаје место одговорности и служења у којем се човек позива да своје делање усмери ка циљу који превазилази историјске оквире. Спасење се не остварује као резултат историјског напретка нити као плод политичке организације, али се управо у историји проверава верност том есхатолошком призиву. Зато хришћанска перспектива истовремено одбацује и утопијско обожење историје и равнодушно повлачење из ње.

У том кључу, пролазна средства као што су политички поредак, друштвене институције и културне форме, задржавају своју вредност само уколико су усмерени ка вечном циљу и не претварају се у самосврху. Када се политика сакрализује, она преузима улогу спасоносног механизма и неминовно постаје не само идеологија већ и јерес; а када се пак потпуно секуларизује, она губи сваку моралну и духовну оријентацију и своди се на технику управљања интересима. Хришћански одговор не лежи у избору између ова два екстрема, него у одржавању равнотеже у којој пролазно служи вечном, док се вечност, без насиља над историјом, пројављује управо у времену кроз одговорност, подвиг и борбу. Са друге стране, републиканска партократија се у коначном збиру своди управо на управљање без одговорности и владање без жртве.

Светосавски облик православног монархизма је овде у потпуној сагласности и са модерном политичком теологијом. Наиме, Ерик Питерсон у монументалној студији „Монотеизам као политички проблем“ (Der Monotheismus als politisches Problem) критикује редукцију хришћанског монотеизма на политички модел апсолутне власти према коме се јединство Бога директно пресликава у фигуру неограниченог суверена. Полазећи од догме о Светој Тројици, Питерсон показује да хришћанско разумевање Бога подразумева једно јединство које се остварује кроз специфичан однос и заједницу Личности, а не кроз укидање различитости. На тај начин хришћански монотеизам онемогућава теолошко оправдање политичког апсолутизма и разбија идеју да вера у једног Бога нужно води ка монархијском моделу власти. Ми би смо рекли да се заправо разбија идеја оправдања диктаторске власти, а да се православни монархизам овим методом заправо учвршћује.

Наиме, у православном контексту, Питерсонова мисао указује на иконичну паралелу између светотројичног начина постојања Бога и монархијског поретка који није апсолутистички, већ саборан. Монарх, у том кључу, не влада као диктатор, већ као лични носилац јединства који своју власт остварује у односу са институцијама, законима и заједницом. У сваком случају, треба напоменути да ова интерпретација није ништа више од иконичне и ограничене аналогије: Света Тројица није политички модел, већ (у теолошком смислу) датост која критички осветљава и упућује, али никада и директно конструише, конкретни облик државне власти.

У Питерсоновој критици политичког монотеизма, појам перихорезе има кључну улогу. Перихореза означава узајамно прожимање Личности Свете Тројице без мешања и без губитка личне различитости, чиме се јединство Божије не заснива на хијерархијској доминацији, већ на савршеној заједници. Овакво савршено јединство подрива сваки покушај да се хришћански монотеизам преведе у модел политичке суверености у којем један центар моћи апсорбује све односе и институције.

У светосавском домостроју перихореза је иконични коректив диктаторском монархизму: власт мора имати лични центар, носиоца одговорности, али тај центар постоји само у динамичном односу са другим носиоцима одговорности и поретком заједнице. Монарх, у том смислу, није апсолутни извор моћи, већ служитељ јединства које се остварује кроз саборност и узајамност. Као што у православној еклисиологији Епископ није на врху пирамиде власти већ стоји у средишту заједнице коју надгледа, о којој се стара и за коју је одговоран. Наравно, права и потпуна перихореза припада унутарбожанском животу и не може бити директно пресликана у политички систем, али нам служи као критички и есхатолошки оријентир за правилно разумевање православног монархизма.

Према учењу Светог Григорија Богослова: „Три најдревнија схватања о Богу јесу: анархија, полиархија и монархија. Два прва мишљења беху (нека то и остану!) обична игра ума јелинских синова. Анархија није ништа друго до беспоредак, док полиархија ствара огорчење; сходно томе, оваква мишљења су истовремено и безначална, али и беспоредачна. И једно и друго води нас истом циљу – беспоретку, а беспоредак нас води – хаосу; беспоредак није ништа друго до устаљивање у хаотичном рушењу. Ми, међутим, поштујемо монархију, али не такву монархију која се дефинише јединством лица (једно, уколико је у расцепу са самим собом, такође ће представљати множину), него монархију која означава равнозначност јединства, једнодушност воље, истоветност покрета и усмеравање ка једном Оних који су из Једнога (што је сасвим немогуће у створеној природи), пошто Они, мада се разликују бројем, ипак се не деле по власти.“

Монархија Оца, према Светом Григорију, дакле не подразумева укидање личних разлика, већ јединство које настаје из заједничке природе, воље и дејства Тројице. Управо зато ова монархија не може бити директно пресликана у политичку сферу као модел за диктатуру. Насупрот западним покушајима сакрализације политичке власти, које Ерик Петерсон с правом критикује показујући да тројични монотеизам онемогућава једноставну „политичку теологију“, православна перспектива задржава иконолошки однос: земаљски монарх не представља Бога по суштини или власти, већ је позван да икону божанске монархије остварује кроз служење, саборност и ограничење сопствене моћи. У том смислу, православни монархизам није теорија апсолутизма, него етичко-литургијски позив да власт буде релациона, одговорна и евхаристијски оријентисана према заједници.

Кључни предуслов за опстанак овакве монархије је изградња заједнице, која се може остварити само кроз изградњу истинске аристократије. Заправо, потпуно подобно неопходности друштвене аристократије на Западу за опстанак западних монархија, и православној монархији је неопходна аристократија духа. Западне монархије су опстајале тамо где је постојала друштвена аристократија која је била способна да буде „платформа“ за власт, да контролише централизацију, да обезбеди наследност и да функционише као чинилац стабилности. На исти начин, православној монархији је потребна духовна аристократија, која штити и остварује саборност, а која је истовремено способна да буде брана апсолутизму, јер се њена легитимност не темељи на земаљској моћи, новцу, утицају и сл., већ на православном обрасцу живота.

Овде наравно под аристократијом подразумевамо елиту истински најбољих у друштву, у изворном значењу ἀριστος (најбољи) и κρατία (власт, управљање), а не етаблирану друштвену класу „крштених спахија“ која саму себе дефинише и титулише. Аристократска позиција у светосавском домостроју зарађује се личним трудом и Богом даним даровима.

У светлу савремених друштвених токова, обнова аристократије у православној монархији могла би бити остварена институционалним иновацијама, као што је увођење еснафског дома Парламента, односно стварање засебних представничких тела професионалних и научних еснафа. Аутономија еснафских сталежа мора ући у ново Начертаније српске будућности, како би се омогућило даровитим синовима и кћерима нашег народа да након доказивања у својој струци или служби, кроз синергију у оквиру парламентарних процеса, преузму улогу аутентичних заступника и старатеља интереса свог народа и државе. Оваква структура би допринела јачању саборности, ограничавању тенденција ка апсолутизму, као и изградњи критичког корпуса способног да штити и унапређује некоруптивни образац друштвеног живота.

Стога, духовна аристократија у православној монархији није категорија затворене или самодовољне елите, већ динамичан и есхатолошки оријентисан слој друштва који своју социјалну и политичку легитимност црпи из служења заједници, саборног деловања и одговорне синергије са институцијама власти. Таква аристократија представљала би гарант очувања равнотеже између традиције и обнове, као и споне између духовних принципа и конкретних облика друштвеног управљања.

Но, да не трчимо пред руду. Таква аристократија не чека на институције које ће је изградити, него већ данас сама гради институције крећући од себе самих. Православни монархисти нису политиканти који се залажу за обнову монархије верујући да ћемо тако преко ноћи чудесно постати бољи људи. Светосавски домострој позива на борбу за обнову монархиста. Повратак Краља неће доћи кроз партијску политику, већ кроз духовну обнову, лични подвиг и заједничку борбу.

О 204. годишњици рођења Илије Гарашанина

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Наш став

 

Данас је већ исувише очигледно постало да је трогодишња добровољачка борба надрасла првобитно замишљене добровољачке задатке. Исто као што је од некад мале и војнички необучене четице младих људи настала организована и сређена војска од неколико пукова, сада већ и ван граница уже, административне Србије образованих, тако је и од првобитне замисли, да се кроз оружане добровољачке одреде послужи једино остварењу и одржању реда у земљи, израсла једна свесна тежња – да се и наш народни живот темељно преобрази у смислу старих и позитивних животних основа. Тако је добровољаштво поред носиоца борбе на чисто војничком плану, постало и руководећа снага у борби за једно ново животно начело на духовном плану. А тиме је оно на себе преузело све карактеристике једног стварног и целосног животног покрета и понело на својим леђима највећи део одговорности за даљни живот и развој нашега народа.

Ту је унутрашња логика догађаја учинила своје. У најинтимнијој суштини стварања лежи један поредак, који је неизмењив, макар каткада одмах и не био схваћен: да право и истинско стварање може изнићи само на морално-идејним основама. Све што је ван тих основа покренуто, ма како се називало и ма чему тежило, неће у суштини имати никакав стваралачки карактер, биће само један неуспео покушај таквог, и то са већим или мањим временским значајем. И обратно, ма што се испочетка хтело, ако се пошло из тих морално-идејних основа, и на њима истрајало, онда ће то хтење неопходно добити пун обим стваралачког и истакнути се у животу, посретством свог унутрашњег стваралачког ритма, као целосан носилац позитивног и новог.

Ми нисмо присталице двоструког морала: грађанског и религиозног, или боље речено, политичког и религиозног, и под морално-идејним основама не замишљамо такво стање које би нам омогућило да тактизирамо са основним животним истинама и вредностима. За нас су част, реч, обавезе, свест о одговорности, уговори и истина – темељи на којима се заснивамо и са којима падамо, али које не напуштамо. Тај основни и неизмењиви став је управо срж онога што је учинило да је добровољаштво надрасло своје првобитно постављене задатке и што је с друге стране учинило да се против њега подигну сви они који моралне основе или уопште не признају или их признају искључиво у оном половичном грађанско-моралном смислу, који дозвољава најопакије извртање морала.

Од те три основе: моралне, аморалне и неморалне разрастају се касније све животне акције. И као што је јасно да оне већ због тога морају доћи у сукоб, тако је исто јасно да само морална основа може обезбедити позитиван успех. Ми сматрамо да је то основа на којој нема компромиса, али која, кад се једном потпуно и искрено прихвати, пружа обиље могућности за компромисе, савезе и споразуме на свим осталим животним плановима. У таквом случају ће и срца коначно да приме оно што разум већ одавно налаже.

У току три године беспримерних напора и борби од којих се не зна да ли су теже биле оне психичке или физичке, у нама добровољцима исковала се вера, да кроз нас и наше дело бије ритам судбинског стварања. Сво наше биће прожето је стихијом тога осећања. Ma што чинили и ма где почињали – увек је наш рад био потчињен захтевима великог и трајног, судбинског стваралачког ритма. То наше осећање чини да се у нама откривају неисцрпне унутрашње снаге, оно нас је трајно пелцовало против очајања, ма које врсте, и дало нам, коначно, ону душевну смиреност, без које би сва наша дела застала већ на свом почетку. Али исто тако, ова нам је трогодишња борба показала да само један пут може бити пут спасења нашега народа: пут најпунијег унутрашњег залагања на пољу изградње властитих личности до облика највеће саможртвене радости. И далеко смо од тога да то присвојимо само за себе. Управо из супротног става него што је тај, настају у нашим срцима све наше највеће туге: ми видимо како би огроман број требао тако младих и свесних и одушевљених бића па да наше доба одигра у потпуности успешно своју историјску улогу, иако је, нажалост, данас мален и недовољан тај број.

Отуда наш став није никада и не може бити себичан, личан, егоистичан и секташки. Ми жудимо за срећом да можемо сву браћу загрлити у један нераскидив загрљај. И да онда весели, срећни и задовољни, у победној песми куршума и граната посведочимо своју безграничну љубав према Отаџбини. Тада ће и она бити срећна.

Синуће јој дани слободе и славе.

Иван Милачић

(„Српски народ” број 36-37, 1. септембра 1944.)

Димитрије Љотић: Данашњица код нас и у свету

 

Ако у мислима прелистамо векове прошлости, за које зна историја, па их упоредимо са данашњим веком, морамо доћи до врло неповољних резултата по данашњи век. Данашњи – двадесети – век има свега у изобиљу што ниједан век пре њега није имао. Има хране више него што треба, па ипак у појединим земљама људи умиру од глади. Има одела више него што треба, па ипак иду људи дроњави и бедни. Има обуће више него што треба, па ипак има људи у траљама и босих. Па иако је овај век у оваквом материјалном изобиљу, општа карактеристика његова је: оскудица и несређеност. Огроман проценат у већини држава пати и у очајању је. 

Једна незнатна мањина у свету бесни, а огромна већина горко пати. С’ обзиром на ово и овакво стање у свету, да још није хуманих друштава, које ово стање у неколико чине сношљивим, могли бисмо закључити да овај век није један од бољих које нам повесница света приказује. 

Једна огромна мањина у свету тражи за себе непрестано сласти, што више сласти, уживања, богатства, аутомобила, беса, а једна небројена већина вапије да се до Бога чује: Правде, што више правде. Дајте нам што више социјалне и Божанске правде, говоре они. А неправда бесни и даље свуда и на сваком кораку. Жива стихија-народи постају све више гладна звер, која прети да баци у понор све добре тековине предака данашњег човечанства. Сваки мудар и целисходан покушај овде и онде, да се спречи зло, које прети да новом катаклизмом убије најбољи део данашњег човечанства – остаје глас вапијућег у пустињи. 

Све то некако политички букачи и хохштаплери у политичком животу појединих земаља за 24 сата преиначе, покваре и обеснаже. И тако из дана у дан. И кад се овако попну на високе положаје они као недорасли за та места почну рушити и оно што треба чувати као највећу међународну светињу: покидали су везе поверења међу појединцима и међу државама. И не само то, већ су понегде сасвим уништили и искоренили тако потребно културном човечанству начело солидарности. Ту лежи зец свему злу данашњице, која је преливена петролеумом па се сад само чека кад ће и где ће неко да запали само једну жижицу па да букне цео свет у пламен. 

Свему овоме злу крива је рђаво организована школа у свету, уопште, јер је промашила циљ. Али, шта је ту школа крива питаће читаоци. Ево шта! Прво она није спроводила тако звану бифуркацију ни по рођењу ни по успеху у школи па да ако не феномени, а оно најбољи дођу на водећа места у појединим установама у држави, већ је често место одабирања најбољих било одабирање најгорих, ако су само били добри ујнићи и теткићи, или скутоноше демагога. 

Па откуда још долази ово зло? Долази отуда што су бачени под ноге сви ауторитети почевши од онога у породици па до онога највишег у државној чиновничкој хијерархији. 

Ко поруши ове ауторитете? Порушише их многобројни демагози у свима државама најпросвећенијег дела света. 

Како то? Ето тако, школа је уопште, као што смо напред рекли, промашила циљ у свету. Почела је на многа места давати ладолеже, ветрогоње, ајмане, хохштаплере, који су се почели пети на места, за која нису ни по чему били дорасли. 

Квасац општег зла бујао је све више док није дошло до овога што данас сви својим очима гледамо. И ми и суседне државе налазимо се у положају орла, који је заглибио канџе у смолу, али не и крила. Још има времена и могућности да се размахне крилима и спасе ситуација. Али, ако утопимо и крила у смолу онда нам нема спаса. Пожуримо да размахнемо крилима док још није доцкан. Интерес је нас, и Балкана и Европе да пожуримо јер је Ханибал на прагу. 

Наше друштво уже и шире представља данас ватриште на коме има пуно наслаганих и сувих и сирових дрва, али ватре нема. Шта вреди ватриште кад се на таквом ватришту нико ни огрејати не може? 

Некада су, у првом реду просветни радници у нас, оно што су говорили ином то потврђивали својим чином. Данас све више и све чешће није тако. Ко друкчије мисли тај се или љуто вара или сам себе лаже.

Човек има три главна центра: исхрана, осећање, мишљење. Та три центар у предратној нашој школи били су координирани. Данас је обраћена поглавито пажња стомаку и нешто мало мозгу, а срце – које својим осећањем чини човека човеком – напуштено.

Накратко: васпитна страна није у реду ни у породици, ни у школи ни у друштву. За то не треба нарочитих доказа: они су свакодневно очигледни. Мотор породични, мотор школски и мотор друштвени попустио је. Координирање напред споменутих главних центара у човјечијем организму дужна је да доведе у склад школа; у противном ће постати огњиште без ватре. За извођење ових замисли потребна је праведна друштвена сила. И та праведна друштвена сила мора да се јави и ступи у акцију што пре док наш орао још није утопио крила у смолу. После ће бити доцкан.

(„Отаџбина” број 15, 3. јуна 1934. године)

Привредни положај Србије и србског села за време владе Милана Недића

 

Тешки ударци судбине, који су сналазили српски народ у току векова нису успели да га униште. Он је из својих катастрофа и пораза, поред горких искустава и поука, црпео и духовну снагу да обезбеди Србији историјски континуитет.

Слом који смо претрпели априла 1941. године, изгледао је на први мах такав, да ћемо се тешко моћи опоравити и поново подићи из рушевина. Наша привреда, која је у бившој Југославији била изграђена на сасвим погрешним и нездравим темељима била се пољуљала из основа и у своме падању, претила је да повуче земљу у привредну пропаст и у глад.

То је долазило отуда што привредна политика годинама, више или мање није водила рачуна о привредним условима, што их је створила сама природа. Цела наша привреда и исхрана народа заснивале су се на пољопривредној производњи, а она међутим за последње две деценије била је потпуно запостављена и сва се пажња поклањала другим гранама економског живота, од којих је већина вештачки подражавана.

Село остављено само себи без модерних пољопривредних справа, није имало често ни основне алате. Оно није знало нити је могло да употребљава средства за побољшање земљишта, није имало чак довољно ни сточне хране, као што није имало никаквих средстава за борбу против болести и штеточина. Зато је пољопривредна производња била квалитативно и квантитативно врло слаба, а животни стандард српског сељака врло низак.

Поред тога осећале су се штетне последице наследног права, због кога се већ мали сељачки посед све више цепао, изазивајући све веће осиромашење сељака, остављајући све већи број сељака без без земље. Нерешена правна питања у погледу наследства да би се сачувао посед способан да довољно производи за исхрану једне породице и сувишак за тржиште довела су село у један безизлазан положај.

Тако је село, иако извор наше економске и биолошке снаге, радило и живело под врло тешким условима, док је економска политика државе без икаквог плана фаворизирала извесне приватне индустрије.

Подизале су се скупе фабрике, које су имале за циљ да помоћу високих заштитних царина обезбеде једном малом слоју богатих људи, нарочито странцима, што већу добит. Зато под првим јачим ударцем заједно са државом и наша економија заљуљала се из темеља и било је опасности да егзистенција српског народа буде погођена на непоправљив начин. Тако рећи у последњем тренутку успели смо да савладамо ситуацију, користећи се искуством које је стечено у другим земљама са планском привредом и припремајући терен за изградњу рационалне привреде.

У вези с тим прво сам наредио да се изради нацрт за планску пољопривредну производњу и да се приступи њеној стручној примени да би се сачували од глади, која је претила земљи.

И поред подмукле пропаганде противу примене плана, српски сељак схватио је одмах значај овог плана за његов опстанак и за опстанак српског народа, као и користи које може имати од рационалног искоришћавања своје земље.

Поред тога учинио сам све што је могуће, да се и поред нередовних прилика и несташице пољопривредних справа ипак достави народу колико је могуће више плугова и других справа. У том смислу отворена је у Ваљеву прва фабрика плугова у земљи, која је почела израђивати плуг нарочито подешен за наше земљиште и наше прилике, који је назван „наш плуг”.

Исто тако развијена је жива пропаганда и васпитна акција за преоријентацију наше пољопривреде и стручњаци – агрономи – обилазили су неуморно село по село и упућивали народ у рационалну обраду разних култура. Поред тога слали смо редовно у Немачку најбоље младиће са села да се тамо науче рационалном и модерном вођењу газдинства. Од тих младића, који треба да буду пионири новога доба, очекујемо много за обнову и унапређење нашег заосталог села.

Само по себи је разумљиво да смо у Немачку могли упутити релативно мали број младих људи. Стога образовање стручног пољопривредног подмлатка спада у једну од најнасушнијих потреба наше пољопривреде. Зато смо приступили затварању сувишних гимназија, место којих смо почели отварати стручне пољопривредне школе. Место досадашње углавном производње житарица, ми смо тежили да преоријентишемо нашу пољопривредну производњу тако да наши сељаци поклоне већу пажњу сточарству и воћарству, од којих би имали више користи.

Повољни резултати планске пољопривредне производње показали су се одмах у првој као и у наредној години. Опасност од глади била је сасвим избегнута, било је и сувишка произведених пољопривредних артикала и пијаце су оживеле.

Може се рећи без претеривања да и поред ратних прилика пољопривредна производња дошла је до степена, на коме никада пре рата није била. Сељак је имао шта да уновчава по врло повољним ценама и тако његов стандард живота знатно се побољшао.

Поред економске користи од овако повољне пољопривредне коњуктуре, она је служила и као одлична одбрана противу комунистичке агитације. Српски сељак прионуо је још више својој груди земље, са великим трудом и љубављу обрађивао је и бранио њене плодове од комунистичких покушаја да загосподаре Србијом.

Приступило се темељитом проучавању правних односа на селу, како би се спречило даље цепање малога поседа и у изради су закони који треба да регулишу те односе. Исто тако проучен је и израђен план о јачању и унапређењу задругарства и припрема се терен за изграђивање задружне сељачке државе.

И у погледу остале наше привреде води се планска, диригована привреда и доносе значајне реформе, које треба да повећају производњу у свима областима економског живота рационалним искоришћавањем свију привредних богатстава.

Циљ свих ових рефорама и мера јесте да оспособе Србију да стане у ред модерних земаља, које путем рационалне производње и великом применом научних и техничких проналазака подиже производњу земље и ствара благостање народа.

Тако ће Србија заузети часно место у привреди нове Европе, чије се контуре свуда могу већ сагледати, и која ће и малим народима пружити могућности обезбеђене материјалне егзистенције. Србија ће настојати да непрекидним побољшавањем свога рада да свој допринос за благостање европске заједнице.

генерал Милан Недић 

(„Данашњи привредни положај Србије”, „Српски народ” бр. 35, 19. августа 1944. године)

Не класа, него нација!

 

Највећи и најбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима које добијамо – онај најнесебичнији део – мршти се кад се говори о отаџбини.

Налази да је отаџбина исувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Верује да је Нација недовољно узвишен субјект историјске судбине. Мисли да национална историја – има звук прапорца – који њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена је да права историја почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење је животни закон. А ако је омладина омладина, онда она мора у себи тај животни закон више од свију других да осећа. И како наша данашњица није лепа и не може никога да одушеви, то је разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете које сматра достојнијим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тој појави не чудимо, не значи да је можемо примити и одобрити. Напротив. Сасвим отворено, морамо замерити овој младости што у самој себи није нашла довољно снаге да спречи овакву своју реакцију на наше садашње прилике.

Данас није вечност. То је заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што је нација и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбицију да јој прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељује из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеној поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своје дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историје од историје националне. Бојимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми је сагледамо и у њеном обиму и по њеној садржини. И не само да нам национална историја не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нације су најмање историјске јединице у општој историји људског рода. И то не по нашој вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историју човечанства друкчије него преко историје нације. Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји.

Нација је расно-историјска стварност. Свака нација. И свака још као таква нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај једног новог израза. И национална историја није ништа друго но тражење тог израза одговарајућег националним развојним могућностима. Грех је дакле против човечанства осиромашење његове историје и његове физиономије – овакав став добре наше омладине према својој нацији и својој историји.

Ко је истински грађанин света мора желети да свака нација дође до свог највишег израза, да испуни меру својих развојних могућности. Како онда да својој нацији то исто не пожели и свом снагом не осети тај дуги процес што се зове историја његовог народа?

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нација и везује припаднике исте класе разних нација тако, да ове класе треба да су историјскомасовне јединице, а материјални интереси и услови мотиви свих историјских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас није такво. И живот није рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русија води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветнију као и национална царска Русија. А то значи, пошто царска Русија није водила класну спољну политику, да бољшевичка Русија води националну – јер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да није класа историјско-масовна јединица људске историје, већ нација.

...Нација представља не само расно-историјску индивидуалност, већ је нација, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свију класа и редова једне нације. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоју. А самим тим, национална солидарност представља угаони камен државне политике са својим корелатима: националном дисциплином и хармонијом класних интереса.

Несрећан смо ми народ досад били. Биланс српске историје је овакав: За тринаест стотина година, једва две стотине година неког мирног развића у својој држави под Немањићима, и сто година историје од Карађорђа наовамо. Развиће, под оваквим условима, није могло бити повољно. А развојне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своју националну историју и кроз своју државу.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 16, 10. јуна 1934. године)

Божјом помоћу, напред!

 

Он је лаж и отац лажи. Он је насилник и богоборац. И свако насиље и богоборство његово су занимање.

Он је крвник људски од искони. И свака мржња, злоба и крвожедност његово су дело.

Он је богопротивник и рушитељ Божјег поретка и закона. И сви рушитељи и безаконици његов су пород.

Каин и Јуда, и све братоубице и богоиздајници, од Каина до Јуде и од Јуде до Данашњег дана, његова су деца.

Отуда: сви они који се боре против Христа Спаситеља и хришћанских животних начела Сатанина су деца... Сам Христос Господ рекао им је у лице: „Ваш је отац Ђаво и не можете мојих речи да слушате”.

Од Сатане и порода његовог проплакала су сва племена земна а нарочито хришћански народи.

Од његовог лукавства и насиља запиштао је и народ српски у дане ове.

Српски народ не зна или није ни чуо за „науку” Jeврејина Маркса. Ко су Енгелс и Маркс? Они су само шегртчићи великог мајстора – Сатане. Они су имена ситна из великог родослова његовог. Али, осветљавајући светлошћу своје хришћанске душе људе и дела њихова српски народ је видео и види, да су комунизам и бољшевизам зло, јер су од Злога.

Истина има и српски народ својих каиноваца и јудоваца, марксоваца и лењиноваца, стаљиноваца и титоваца Јер, и нека деца његова природила су се томе роду сатанском.

Ушли су беси и у дом Србинов и засели крај огњишта његовог. Обукли су се у лажне одеће и покрили се разним маскама. Успели су тиме да заварају неку децу српску: Заварали су претежно интелектуални део његов. Ово се могло догодити само зато, што је интелигенција српска вером ослабила и у своја се земаљска мудровања поуздала.

Што ћемо крити: има и по који свештеник који облеће и умиљава се око стаљиноваца и брозоваца. То су они о којима побожни

српски народ у једно, својој новијег датума песми пева: „Попови су вером ослабили, калуђери посте оставили...” Jер, куд ће човек, слабе вере, па ма и свештеник био, већ међу безверце и богоборце, братоубице и богоиздајнике.

Неки из народа српског заварали су се. Али, српски народ нити се заварао нити ће се заварати.

Српски народ кроз вековно битисање на овоме тлу сусретао се са многим мукама и искушењима. И: одолео је силом вере своје, хришћанске и снагом светосавског национализма свога.

Српски народ у дане, ове сусрео се лицем к лицу са самим Сатаном и многим бесима његовим. Јер, што је бољшевизам и титовштина, већ беси, а сам Сатана отац им је.

Домаћинство око душе Србинове сагледало је уљезе и изроде – пород Сатанин – и човек Србин устремно се бескомпромисно у борби против ових.

Знаком те, тешке али славне, борбе испуњене су већ три године и у српском народу. У тој борби многе српске главе пале су, многа тела измрцварена, многи домови разорени и многе светиње разрушене. Али, Србин није малаксао у борби тој. Напротив: уколико се та борба продужује утолико снага Србинова бива све већа а лик његов постаје све сјајнији пред земљом и небесима. И: потпуни успех очигледан је.

Србин је увек призивао Бога за савезника и помоћника, па то чини и сада. А Господ је рекао свима који ce у Њега уздају и по Његовим законима живе. Ја ћу се борити за вас и победићете.

Господе, ми вољу Твоју испуњавамо, по законима Твојим живимо и име Твоје призивамо. Помози нам! И: победићемо.

прота Алекса Тодоровић

(„Српски народ” број 26, Београд 17. јуна 1944. године)

Борба Димитрија Љотића и омладине Збора

 

Љотић је, прво, јасно сагледао узрок и последице. За њега је било евидентно да је комунизам, својом идеологијом и својом природом, потпуно стран нашем народу, а уколико има ипак успеха, да му тај успех нуди на тањиру криза постојећег поретка. И зато је он, објављујући комунизму рат до истраге, у исто време ударио по свим слабостима и свим злима тадашњег друштва, не штедећи никог. И не само то – Димитрије Љотић је, – и у томе је његова трајна заслуга, – водећи рат на два фронта, и против комунизма и против болести тадашњег друштва, искивао постепено један поглед на свет, који се базирао на етичким основама нашег народа и на његовој богатој традицији, а који је носио одговор на сва горућа питања нашега времена.

Неко ће касније рећи да су Југословенски народни покрет Збор чинили два фактора: Димитрије Љотић, својим беспрекорним, светлим ликом, и својим учењем, и омладина, која ће у јатима похрлити у његове редове и за врло кратко време постати чиниоцем са којим су сви морали рачунати: и корупционашке, аферашке и кликашке владе, које ће Димитрија Љотића и његове омладинце гонити свим средствима, затварати, премлаћивати, па чак и убијати (Збор је у предратним борбама забележио, поред милиона дана затвора, и шест својих мртвих сабораца), и Комунистичка партија Југославије, на чији ће рачун углавном јачати омладинске организације Збора широм земље. Док ће грађанске странке, тада већ политички анахронизам у нашој земљи, у омладини комунистичкој видети „нашу децу, занету романтизмом илегалне револуционарне борбе”, но која ће „као некада Туцовић”, кад затреба положити животе за добро своје отаџбине, а комунисти то наивно мишљење о себи подгревали својом познатом народнофронтовском тактиком, навлачећи на тај начин јагњеће рухо на своју вучју природу, омладинци збора ступиће у борбу са њима гдегод на њих буду наишли. По фабрикама, средњим школама и на универзитетима доћи ће тада до сукоба између Давида и Голијата, па ће се највећи број тих обрачуна свршити као у библијској причи: победом (бројно) слабијег. Али, са јачањем омладинских редова Збора, и са претњом коју је то јачање носило и самој егзистенцији Комунистичке партије Југославије, нарочито у њеном бастиону, Београдском универзитету, изграђеном иза познате аутономије, пео се и степен комунистичких клевета против Збора, којима су наседали и њихови народнофронтовски пријатељи, „корисне будале” из грађанских странака.

Не осврћући се, међутим, на све те клевете (jep је знао да су за комунисте сви они који се боре противу њих „фашисти”, „издајници” и нечији „плаћеници”), Димитрије Љотић није престајао да раскринкава комунистичке планове за освајање власти, а његови омладинци нису посустајали y борбама које су се распламсавале широм земље. Омладинске илегалне средњошколске организације Збора (јер се легално тада у Југославији није ни могло бити – комунистичким противником по средњим школама) из године у годину све су више долазиле до изражаја, и из места, као што су била Ваљево или Цеље, Сплит или Пожаревац, Скопље или Рума, Бања Лука или Шибеник све је више свршених средњошколаца пунило студентске редове Збора. Негде пред крај 1939. године биће забележена једна од највећих победа у тој борби: у Бања Луци, где је дотле постојао само комунистички КАБ (Клуб академичара Бања Лука), основаће се Уна (Удружење националних академичара), која ће убрзо свести КАБ на безначајну скупину. У лето 1940. године и те исте јесени биће комунистима отет на легалан начин, надгласавањем читав низ београдских студентских организација, поред осталих и веома моћни Академски аеро-клуб. Сукоби ће се онда заоштрити иницијативом Збора до усијања, те ће октобра 1940. године доћи до одлучујућих сукоба прво на Медицинском, потом на Техничком факултету, у којима ће комунисти бити потучени до ногу. Али, тада ће им влада притећи у помоћ прогоном Збора, који ће трајати до на неколико дана пред сам рат. Двадесетседмог марта напустиће концентрационе логоре и многобројни омладинци Збора.

Треба, међутим, овде нагласити следеће: да је снага омладине Збора извирала из онога што смо ми напред назвали погледом на свет. Тај поглед на свет представљао је једно јасно омеђено и заокругљено схватање живота и света, коме се ни комунисти нису могли да супротставе својим „дијалектичким” решењима постојећих проблема. Због тога су они били ти који ће зборашима уместо аргумената показати песницу. И збораши су били принуђени да на терор, који је ту и тамо, као например на Београдском универзитету, узимао страховите размере, одговоре по оној: „батина има два краја”...

У тој предигри калили су се они борци који ће касније, на позив генерала Милана Недића, први похитати у редове Српског добровољачког корпуса, формирајући у њему борбено језгро, и дајући онај изузетан карактер тој трупи. Опет је то била реакција на комунистичку акцију, опет је појава добровољаштва била изазвана комунистичком активношћу. Сада са пушком у руци, на теренима Србије, сусретали су се исти они који су се још колико јуче тукли по ходницима београдских факултета. Једнима, комунистима, био је циљ освајање власти, што значи победа над унутрашњим непријатељима, а у такве је комунизам рачунао и грађанске странке, док је другима, зборашима, циљ био да то спрече, да свој народ поштеде комунистичког ропства. И док је наш водећи слој, заједно са добрим делом представника грађанских странака, и даље, или забадао као ној главу у песак, или крадомице шуровао са евентуалним сутрашњим победником из грађанског рата, народ је у Србији убрзо разумео тежње генерала Недића, чији су елитни војници били српски добровољци. Чињеница, да партизани не успевају да у Србији створе ниједан одред од радничких бораца, тако да ће из Србије главом безобзирце побећи са шаком белосветских и домаћих комуниста, те да ће им сељачка Србија, само кратко време збуњена, не само окренути леђа, већ устати „куком и мотиком” против њих, због чега ће се битка са њима завршити у Србији за цигло три месеца – та чињеница говори довољно сама за себе.

(Одломак из књиге „Српски добровољци”, Минхен 1966. године)