Привредни положај Србије и србског села за време владе Милана Недића

 

Тешки ударци судбине, који су сналазили српски народ у току векова нису успели да га униште. Он је из својих катастрофа и пораза, поред горких искустава и поука, црпео и духовну снагу да обезбеди Србији историјски континуитет.

Слом који смо претрпели априла 1941. године, изгледао је на први мах такав, да ћемо се тешко моћи опоравити и поново подићи из рушевина. Наша привреда, која је у бившој Југославији била изграђена на сасвим погрешним и нездравим темељима била се пољуљала из основа и у своме падању, претила је да повуче земљу у привредну пропаст и у глад.

То је долазило отуда што привредна политика годинама, више или мање није водила рачуна о привредним условима, што их је створила сама природа. Цела наша привреда и исхрана народа заснивале су се на пољопривредној производњи, а она међутим за последње две деценије била је потпуно запостављена и сва се пажња поклањала другим гранама економског живота, од којих је већина вештачки подражавана.

Село остављено само себи без модерних пољопривредних справа, није имало често ни основне алате. Оно није знало нити је могло да употребљава средства за побољшање земљишта, није имало чак довољно ни сточне хране, као што није имало никаквих средстава за борбу против болести и штеточина. Зато је пољопривредна производња била квалитативно и квантитативно врло слаба, а животни стандард српског сељака врло низак.

Поред тога осећале су се штетне последице наследног права, због кога се већ мали сељачки посед све више цепао, изазивајући све веће осиромашење сељака, остављајући све већи број сељака без без земље. Нерешена правна питања у погледу наследства да би се сачувао посед способан да довољно производи за исхрану једне породице и сувишак за тржиште довела су село у један безизлазан положај.

Тако је село, иако извор наше економске и биолошке снаге, радило и живело под врло тешким условима, док је економска политика државе без икаквог плана фаворизирала извесне приватне индустрије.

Подизале су се скупе фабрике, које су имале за циљ да помоћу високих заштитних царина обезбеде једном малом слоју богатих људи, нарочито странцима, што већу добит. Зато под првим јачим ударцем заједно са државом и наша економија заљуљала се из темеља и било је опасности да егзистенција српског народа буде погођена на непоправљив начин. Тако рећи у последњем тренутку успели смо да савладамо ситуацију, користећи се искуством које је стечено у другим земљама са планском привредом и припремајући терен за изградњу рационалне привреде.

У вези с тим прво сам наредио да се изради нацрт за планску пољопривредну производњу и да се приступи њеној стручној примени да би се сачували од глади, која је претила земљи.

И поред подмукле пропаганде противу примене плана, српски сељак схватио је одмах значај овог плана за његов опстанак и за опстанак српског народа, као и користи које може имати од рационалног искоришћавања своје земље.

Поред тога учинио сам све што је могуће, да се и поред нередовних прилика и несташице пољопривредних справа ипак достави народу колико је могуће више плугова и других справа. У том смислу отворена је у Ваљеву прва фабрика плугова у земљи, која је почела израђивати плуг нарочито подешен за наше земљиште и наше прилике, који је назван „наш плуг”.

Исто тако развијена је жива пропаганда и васпитна акција за преоријентацију наше пољопривреде и стручњаци – агрономи – обилазили су неуморно село по село и упућивали народ у рационалну обраду разних култура. Поред тога слали смо редовно у Немачку најбоље младиће са села да се тамо науче рационалном и модерном вођењу газдинства. Од тих младића, који треба да буду пионири новога доба, очекујемо много за обнову и унапређење нашег заосталог села.

Само по себи је разумљиво да смо у Немачку могли упутити релативно мали број младих људи. Стога образовање стручног пољопривредног подмлатка спада у једну од најнасушнијих потреба наше пољопривреде. Зато смо приступили затварању сувишних гимназија, место којих смо почели отварати стручне пољопривредне школе. Место досадашње углавном производње житарица, ми смо тежили да преоријентишемо нашу пољопривредну производњу тако да наши сељаци поклоне већу пажњу сточарству и воћарству, од којих би имали више користи.

Повољни резултати планске пољопривредне производње показали су се одмах у првој као и у наредној години. Опасност од глади била је сасвим избегнута, било је и сувишка произведених пољопривредних артикала и пијаце су оживеле.

Може се рећи без претеривања да и поред ратних прилика пољопривредна производња дошла је до степена, на коме никада пре рата није била. Сељак је имао шта да уновчава по врло повољним ценама и тако његов стандард живота знатно се побољшао.

Поред економске користи од овако повољне пољопривредне коњуктуре, она је служила и као одлична одбрана противу комунистичке агитације. Српски сељак прионуо је још више својој груди земље, са великим трудом и љубављу обрађивао је и бранио њене плодове од комунистичких покушаја да загосподаре Србијом.

Приступило се темељитом проучавању правних односа на селу, како би се спречило даље цепање малога поседа и у изради су закони који треба да регулишу те односе. Исто тако проучен је и израђен план о јачању и унапређењу задругарства и припрема се терен за изграђивање задружне сељачке државе.

И у погледу остале наше привреде води се планска, диригована привреда и доносе значајне реформе, које треба да повећају производњу у свима областима економског живота рационалним искоришћавањем свију привредних богатстава.

Циљ свих ових рефорама и мера јесте да оспособе Србију да стане у ред модерних земаља, које путем рационалне производње и великом применом научних и техничких проналазака подиже производњу земље и ствара благостање народа.

Тако ће Србија заузети часно место у привреди нове Европе, чије се контуре свуда могу већ сагледати, и која ће и малим народима пружити могућности обезбеђене материјалне егзистенције. Србија ће настојати да непрекидним побољшавањем свога рада да свој допринос за благостање европске заједнице.

генерал Милан Недић 

(„Данашњи привредни положај Србије”, „Српски народ” бр. 35, 19. августа 1944. године)

Не класа, него нација!

 

Највећи и најбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима које добијамо – онај најнесебичнији део – мршти се кад се говори о отаџбини.

Налази да је отаџбина исувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Верује да је Нација недовољно узвишен субјект историјске судбине. Мисли да национална историја – има звук прапорца – који њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена је да права историја почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење је животни закон. А ако је омладина омладина, онда она мора у себи тај животни закон више од свију других да осећа. И како наша данашњица није лепа и не може никога да одушеви, то је разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете које сматра достојнијим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тој појави не чудимо, не значи да је можемо примити и одобрити. Напротив. Сасвим отворено, морамо замерити овој младости што у самој себи није нашла довољно снаге да спречи овакву своју реакцију на наше садашње прилике.

Данас није вечност. То је заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што је нација и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбицију да јој прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељује из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеној поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своје дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историје од историје националне. Бојимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми је сагледамо и у њеном обиму и по њеној садржини. И не само да нам национална историја не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нације су најмање историјске јединице у општој историји људског рода. И то не по нашој вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историју човечанства друкчије него преко историје нације. Нација је дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји.

Нација је расно-историјска стварност. Свака нација. И свака још као таква нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај једног новог израза. И национална историја није ништа друго но тражење тог израза одговарајућег националним развојним могућностима. Грех је дакле против човечанства осиромашење његове историје и његове физиономије – овакав став добре наше омладине према својој нацији и својој историји.

Ко је истински грађанин света мора желети да свака нација дође до свог највишег израза, да испуни меру својих развојних могућности. Како онда да својој нацији то исто не пожели и свом снагом не осети тај дуги процес што се зове историја његовог народа?

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нација и везује припаднике исте класе разних нација тако, да ове класе треба да су историјскомасовне јединице, а материјални интереси и услови мотиви свих историјских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас није такво. И живот није рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русија води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветнију као и национална царска Русија. А то значи, пошто царска Русија није водила класну спољну политику, да бољшевичка Русија води националну – јер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да није класа историјско-масовна јединица људске историје, већ нација.

...Нација представља не само расно-историјску индивидуалност, већ је нација, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свију класа и редова једне нације. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоју. А самим тим, национална солидарност представља угаони камен државне политике са својим корелатима: националном дисциплином и хармонијом класних интереса.

Несрећан смо ми народ досад били. Биланс српске историје је овакав: За тринаест стотина година, једва две стотине година неког мирног развића у својој држави под Немањићима, и сто година историје од Карађорђа наовамо. Развиће, под оваквим условима, није могло бити повољно. А развојне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своју националну историју и кроз своју државу.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 16, 10. јуна 1934. године)

Божјом помоћу, напред!

 

Он је лаж и отац лажи. Он је насилник и богоборац. И свако насиље и богоборство његово су занимање.

Он је крвник људски од искони. И свака мржња, злоба и крвожедност његово су дело.

Он је богопротивник и рушитељ Божјег поретка и закона. И сви рушитељи и безаконици његов су пород.

Каин и Јуда, и све братоубице и богоиздајници, од Каина до Јуде и од Јуде до Данашњег дана, његова су деца.

Отуда: сви они који се боре против Христа Спаситеља и хришћанских животних начела Сатанина су деца... Сам Христос Господ рекао им је у лице: „Ваш је отац Ђаво и не можете мојих речи да слушате”.

Од Сатане и порода његовог проплакала су сва племена земна а нарочито хришћански народи.

Од његовог лукавства и насиља запиштао је и народ српски у дане ове.

Српски народ не зна или није ни чуо за „науку” Jeврејина Маркса. Ко су Енгелс и Маркс? Они су само шегртчићи великог мајстора – Сатане. Они су имена ситна из великог родослова његовог. Али, осветљавајући светлошћу своје хришћанске душе људе и дела њихова српски народ је видео и види, да су комунизам и бољшевизам зло, јер су од Злога.

Истина има и српски народ својих каиноваца и јудоваца, марксоваца и лењиноваца, стаљиноваца и титоваца Јер, и нека деца његова природила су се томе роду сатанском.

Ушли су беси и у дом Србинов и засели крај огњишта његовог. Обукли су се у лажне одеће и покрили се разним маскама. Успели су тиме да заварају неку децу српску: Заварали су претежно интелектуални део његов. Ово се могло догодити само зато, што је интелигенција српска вером ослабила и у своја се земаљска мудровања поуздала.

Што ћемо крити: има и по који свештеник који облеће и умиљава се око стаљиноваца и брозоваца. То су они о којима побожни

српски народ у једно, својој новијег датума песми пева: „Попови су вером ослабили, калуђери посте оставили...” Jер, куд ће човек, слабе вере, па ма и свештеник био, већ међу безверце и богоборце, братоубице и богоиздајнике.

Неки из народа српског заварали су се. Али, српски народ нити се заварао нити ће се заварати.

Српски народ кроз вековно битисање на овоме тлу сусретао се са многим мукама и искушењима. И: одолео је силом вере своје, хришћанске и снагом светосавског национализма свога.

Српски народ у дане, ове сусрео се лицем к лицу са самим Сатаном и многим бесима његовим. Јер, што је бољшевизам и титовштина, већ беси, а сам Сатана отац им је.

Домаћинство око душе Србинове сагледало је уљезе и изроде – пород Сатанин – и човек Србин устремно се бескомпромисно у борби против ових.

Знаком те, тешке али славне, борбе испуњене су већ три године и у српском народу. У тој борби многе српске главе пале су, многа тела измрцварена, многи домови разорени и многе светиње разрушене. Али, Србин није малаксао у борби тој. Напротив: уколико се та борба продужује утолико снага Србинова бива све већа а лик његов постаје све сјајнији пред земљом и небесима. И: потпуни успех очигледан је.

Србин је увек призивао Бога за савезника и помоћника, па то чини и сада. А Господ је рекао свима који ce у Њега уздају и по Његовим законима живе. Ја ћу се борити за вас и победићете.

Господе, ми вољу Твоју испуњавамо, по законима Твојим живимо и име Твоје призивамо. Помози нам! И: победићемо.

прота Алекса Тодоровић

(„Српски народ” број 26, Београд 17. јуна 1944. године)

Борба Димитрија Љотића и омладине Збора

 

Љотић је, прво, јасно сагледао узрок и последице. За њега је било евидентно да је комунизам, својом идеологијом и својом природом, потпуно стран нашем народу, а уколико има ипак успеха, да му тај успех нуди на тањиру криза постојећег поретка. И зато је он, објављујући комунизму рат до истраге, у исто време ударио по свим слабостима и свим злима тадашњег друштва, не штедећи никог. И не само то – Димитрије Љотић је, – и у томе је његова трајна заслуга, – водећи рат на два фронта, и против комунизма и против болести тадашњег друштва, искивао постепено један поглед на свет, који се базирао на етичким основама нашег народа и на његовој богатој традицији, а који је носио одговор на сва горућа питања нашега времена.

Неко ће касније рећи да су Југословенски народни покрет Збор чинили два фактора: Димитрије Љотић, својим беспрекорним, светлим ликом, и својим учењем, и омладина, која ће у јатима похрлити у његове редове и за врло кратко време постати чиниоцем са којим су сви морали рачунати: и корупционашке, аферашке и кликашке владе, које ће Димитрија Љотића и његове омладинце гонити свим средствима, затварати, премлаћивати, па чак и убијати (Збор је у предратним борбама забележио, поред милиона дана затвора, и шест својих мртвих сабораца), и Комунистичка партија Југославије, на чији ће рачун углавном јачати омладинске организације Збора широм земље. Док ће грађанске странке, тада већ политички анахронизам у нашој земљи, у омладини комунистичкој видети „нашу децу, занету романтизмом илегалне револуционарне борбе”, но која ће „као некада Туцовић”, кад затреба положити животе за добро своје отаџбине, а комунисти то наивно мишљење о себи подгревали својом познатом народнофронтовском тактиком, навлачећи на тај начин јагњеће рухо на своју вучју природу, омладинци збора ступиће у борбу са њима гдегод на њих буду наишли. По фабрикама, средњим школама и на универзитетима доћи ће тада до сукоба између Давида и Голијата, па ће се највећи број тих обрачуна свршити као у библијској причи: победом (бројно) слабијег. Али, са јачањем омладинских редова Збора, и са претњом коју је то јачање носило и самој егзистенцији Комунистичке партије Југославије, нарочито у њеном бастиону, Београдском универзитету, изграђеном иза познате аутономије, пео се и степен комунистичких клевета против Збора, којима су наседали и њихови народнофронтовски пријатељи, „корисне будале” из грађанских странака.

Не осврћући се, међутим, на све те клевете (jep је знао да су за комунисте сви они који се боре противу њих „фашисти”, „издајници” и нечији „плаћеници”), Димитрије Љотић није престајао да раскринкава комунистичке планове за освајање власти, а његови омладинци нису посустајали y борбама које су се распламсавале широм земље. Омладинске илегалне средњошколске организације Збора (јер се легално тада у Југославији није ни могло бити – комунистичким противником по средњим школама) из године у годину све су више долазиле до изражаја, и из места, као што су била Ваљево или Цеље, Сплит или Пожаревац, Скопље или Рума, Бања Лука или Шибеник све је више свршених средњошколаца пунило студентске редове Збора. Негде пред крај 1939. године биће забележена једна од највећих победа у тој борби: у Бања Луци, где је дотле постојао само комунистички КАБ (Клуб академичара Бања Лука), основаће се Уна (Удружење националних академичара), која ће убрзо свести КАБ на безначајну скупину. У лето 1940. године и те исте јесени биће комунистима отет на легалан начин, надгласавањем читав низ београдских студентских организација, поред осталих и веома моћни Академски аеро-клуб. Сукоби ће се онда заоштрити иницијативом Збора до усијања, те ће октобра 1940. године доћи до одлучујућих сукоба прво на Медицинском, потом на Техничком факултету, у којима ће комунисти бити потучени до ногу. Али, тада ће им влада притећи у помоћ прогоном Збора, који ће трајати до на неколико дана пред сам рат. Двадесетседмог марта напустиће концентрационе логоре и многобројни омладинци Збора.

Треба, међутим, овде нагласити следеће: да је снага омладине Збора извирала из онога што смо ми напред назвали погледом на свет. Тај поглед на свет представљао је једно јасно омеђено и заокругљено схватање живота и света, коме се ни комунисти нису могли да супротставе својим „дијалектичким” решењима постојећих проблема. Због тога су они били ти који ће зборашима уместо аргумената показати песницу. И збораши су били принуђени да на терор, који је ту и тамо, као например на Београдском универзитету, узимао страховите размере, одговоре по оној: „батина има два краја”...

У тој предигри калили су се они борци који ће касније, на позив генерала Милана Недића, први похитати у редове Српског добровољачког корпуса, формирајући у њему борбено језгро, и дајући онај изузетан карактер тој трупи. Опет је то била реакција на комунистичку акцију, опет је појава добровољаштва била изазвана комунистичком активношћу. Сада са пушком у руци, на теренима Србије, сусретали су се исти они који су се још колико јуче тукли по ходницима београдских факултета. Једнима, комунистима, био је циљ освајање власти, што значи победа над унутрашњим непријатељима, а у такве је комунизам рачунао и грађанске странке, док је другима, зборашима, циљ био да то спрече, да свој народ поштеде комунистичког ропства. И док је наш водећи слој, заједно са добрим делом представника грађанских странака, и даље, или забадао као ној главу у песак, или крадомице шуровао са евентуалним сутрашњим победником из грађанског рата, народ је у Србији убрзо разумео тежње генерала Недића, чији су елитни војници били српски добровољци. Чињеница, да партизани не успевају да у Србији створе ниједан одред од радничких бораца, тако да ће из Србије главом безобзирце побећи са шаком белосветских и домаћих комуниста, те да ће им сељачка Србија, само кратко време збуњена, не само окренути леђа, већ устати „куком и мотиком” против њих, због чега ће се битка са њима завршити у Србији за цигло три месеца – та чињеница говори довољно сама за себе.

(Одломак из књиге „Српски добровољци”, Минхен 1966. године)

Дан рођења Учитеља

 

Навршило се 134 године од када се у граду деспота Ђурђа родио још један велики Смедеревац – Димитрије Љотић. Овај србски политичар са крстом и највернији син србства, како је Љотића ословио његов пријатељ Свети владика Николај, као неправедно оклеветани великан из прошловековне страдалне историје србског рода, упркос комуно-демократским лажима и негативној пропаганди, ипак ужива готово плебисцитарно поштовање међу свим генерацијама Смедереваца, што довољно говори о значају његовог дела током обављања функције Изванредног комесара за обнову града (разрушеног у великој експлозији тврђаве 1941. године).

Међутим, значај лика и дела Димитрија Љотића знатно надмашује локалне оквире, како по питању његовог доприноса спасоносној улози ђенерала Милана Недића и Владе народног спаса, тако и по питању састављања зборашке политичке доктрине као својеврсне национал-револуционарне реакције на владајућу језиву таму туђинску која је и тада (као и данас) доминирала србским политичким и културним животом.

Отуда и ванвременска актуелност Љотићевог лика и дела, јер народу је осим спољашње слободе насушно потребна и унутрашња, без које ни спољашња слобода нема своју сврху и смисао, и која се постиже само уколико је друштвени поредак социјално праведан и заснован на исконским животним законима народне заједнице. Стога се уз борбу за ослобођење и уједињење србских земаља, као и борбу против издајничког режима и мондијалистичке окупације, паралелно мора водити и борба за афирмацију истинске србске национал-револуционарне доктрине, засноване на светосавском духу. Њеној изградњи немерљив допринос је дао управо србски политичар са крстом – Димитрије Љотић, чији су мисао и дело дубоко уткани у нашу идеологију.

Србска Акција/Зборашка мисао 

Rex inutilis (одломак)

Нема сумње да је рђав владар, у сваком систему, гарант пропасти народу и држави. То је једна од лекција коју смо историјски више пута савладали али је никада нисмо усвојили. Не само Срби, већ читаво човечанство. Широм света је било и биће лоших владара, али да неко толико истрајно између више зала, на вазда поштеним и слободним изборима, непогрешиво одабере најгоре, то је већ српска специјалност... 

Узмимо било коју републику света и упоредимо председника/премијера са просечним домаћином и видећемо да је људски шљам на врху друштвене пирамиде. Већином гласова поштених људи на најодговорнија места у друштву изабрани су људи које честит домаћин не би звао на Славу. Такав поредак, где нико не одговара никоме осим самом себи, није случајан – он је последица једне дубље идеолошке заблуде. Основна разлика између монархије и републике своди се на питање извора суверенитета. Суверенитет је врховна власт над народом и земљом – власт која не тражи одобрење од некога изнад себе. У хришћанском схватању, истински извор сваке власти није народ него Бог. Стога у православној монархији, суверенитет није само политичко већ и духовно питање: Краљ не влада по вољи већине, него по милости Божијој, као Богом изабрани слуга и одговорни отац народа. Он стоји пред Богом, а не пред анкетираном јавношћу. У републиканским уређењима, напротив, суверенитет се приписује народу – али народ као такав нема ни јединствену вољу ни јединствени суд. Суверенитет постаје расцепкан, подложан манипулацији и у крајњем случају – без одговорности. Зато је питање суверенитета у сржи политичког уређења: да ли нам влада воља Божија или – просек воље људи? Тиме се и питање одговорности за лошу власт преноси или на Бога или на народ. За лошег монарха надлежан је Бог, односно Његова Црква, а за лошег републиканског вођу надлежан је народ. Монархисти су овде у предности јер се тачно зна који Бог, односно која Црква (као Његово тело у свету) је надлежна за упитног владара и шта по том питању може да се учини, док се код републиканаца свако народно позивање на одговорност рђавих управитеља завршава реакцијом властодржаца да није надлежан онај народ који је против власти него онај који је за власт. Они који су за власт су „културни“, „поштени“, „вредни“, итд., а они који су против власти практично се и не признају за народ, него су „страни плаћеници“, „нерадници“, „терористи“, „издајници“. За осамдесет година републиканске власти, Срби су само један режим сменили изборима, и то тако што су се скоро сви носиоци старог режима уписали у првоборце новог.

Цео чланак 

Брига о расној и крвној чистоти у србској породици

 

Србска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је србска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња пријатељима – роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:

„А где нађох за себе девојку,

Ту не нађох за се пријатеља;

А где нађох за се пријатеља,

Ту не нађох за себе девојку”.

Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслеђа. Чудновато је да је оно јаче код нашег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна о своме породу, – тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле ће се оженити. Богатство – мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина.

У удавању девојке мало се одступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу „дај девојку у богату кућу, а жени се од људи”. Деца се умећу на ујчевину. „Одакле жена, одатле и деца”. Највећи србски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва” навео је примере неких ситих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло „по мајчиној крви а не по очиној... Зато народ о томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит”. Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се „јуначка крв у слабу прелила”.

Наследствене особине наш народ прати „од девет дедова”. Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе: испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: „Види мајку, па узми девојку”. Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некад просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, а да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. „Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је”.

Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Мада је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: „3годиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште”. Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. „Што научи девојком, не одучи невком”. Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: „Али девојци срећу губи”. То ће рећи: ако се о једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније о њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. А како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер „оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две”. У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одговара: „У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама”. Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.

Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да с њима дружи и дичи. То народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. А разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:

„Без вас би је могао стопити,

Ал' ћу стопит сву тазбину моју;

Немам с киме хладно пити вино,

Но сам љуби мојој поклонио”.

Са смрћу његове жене престало би пријатељство између нега и Југовића. Многобројне су народне пословице у којима србски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам „господска крв” или „чиста крв”, означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: „Тако ми једне крви”). „Погана крв”, „отрована крв”, „тешка крв” означава људе опаке и неваљале. „Туђа крв” су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица „Крв није вода” употребљава се у два смисла. Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. – Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. „Од зла рода да није порода”.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)