Tuesday, April 28, 2020

Демократија или аутократија

Пре увођења општег права гласа политика je била тајна неколико породица, углавном монарха и аристократије. Са увођењем права свакога да одлучује, управљање народом постало je такорећи - свачије занимање.
Шта je сам народ овим добио?

Управљање народом je свакако озбиљан посао и народ je у целини својој заинтересован да се овај посао озбиљно и води, а то захтева и озбиљно бављење питањима политике. Површност je штетна свугде. У политици пак највише, јер последице површности политичара погађају цео народ.
Демократија je, дајући свакоме право да одлучује у питањима управљања народом, у ствари политику свукла у блато. Од озбиљног заната, за чије je упражњавање свакако потребна и озбиљна припрема, направљена je нека врста забаве за гомилу. Јер, познато je и наука je то давно утврдила, да je површност једна од најглавнијих одлика сваке гомиле, пa чак и оне која je састављена од интелектуалаца. Густав Ле Бон, у својој познатој књизи Психологија гомила, ово изрично тврди следећим речима: „Одлуке од општег интереса, које доноси скуп угледних људи различитих специјалности, нису осетно изнад одлука које би донела гомила глупака. Људи у гомили удружују само своје осредње особине. Гомиле скупљају не разум, већ медиокритет".
Уместо дубине мисли, народ je на врху државне управе добио површност. Уместо разума, медиокритет. A то све за љубав права малог човека да једанпут у три, четири или пет година изађе на биралиште и да свој глас за једнога од људи који су му кандидацијом већ у напред предложени.
To смо назвали демократијом. Више од тога, то смо ставили као идеал пред најшире народне масе.
Држава je инструмент народне судбине као што je железница нашег путовања. Док код вожње железницом, ниједан путник не би смео, сем ако није стручан машиниста, да седне на локомотиву и да воз поведе, дотле у питањима државне управе сматрамо да je свако способан да заседне на највише место. И то без икакве претходне припреме. Довољно je само да уме да залуди масе. A наука нам каже да су особине, потребне на управном положају сасвим различите од оних којима се придобија гомила. „Појединац у гомили", - вели нам Густав Ле Бон, - „услед дејства самога броја, добија непобедиву снагу која му допушта да подлегне извесним инстинктима, који би сам иначе зауздао. Он подлеже у толико радије што, услед тога што je гомила безимена и неодговорна, осећање одговорности, које иначе задржава појединца, овде потпуно ишчезава".
A наше демократско гледање на свет учи нас да у вољи најширих маса, дакле гомиле, видимо ни мање ни више него народни суверенитет.
Гомила je површна и пo правилу не уме да мисли. Она je поводљива и може да почини невероватне глупости. Гомила мирних људи, који појединачно ниједан не би могао ни пиле да закоље, у стању je да учини најгора зверства линчовања. И то je науци познато. Па ипак, некоме je потребно било да се највиша брига о судбини народа, народни суверенитет, пренесе на безимену гомилу.
Коме je то било потребно?
Одговор на ово питање налазимо у Протоколима сионских мудраца, књизи, која je ових дана поново стављена на расположење и нашој србској читалачкој публици.
„Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули „слобода, једнакост, братство", речи тако много пута од тада понављане од несвесних папагаја који одасвуда долетеше на ове мамце, са којима они однесоше благостање света, истинску слободу личности пређе тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже паметни, интелигентни Гоји (нејевреји) нису се сналазили у апстрактности изговорених речи, нису приметили противречности њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису увидели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да je сама природа установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним законима, нису размислили да је гомила слепа, да су њени вођи - букачи, изабрани од њене средине ради управљања, у погледу политике исто такви слепци као и она сама, да човек посвећен, пa ма био и лудак, може да управља, a непосвећен, пa ма био чак и геније, неће ништа у политици разумети - све су то Гоји изгубили из вида, a међутим на томе се темељила и заснивала династичка владавина; отац je предавао сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био je изгубљен, што је послужило успеху наше ствари" (Протоколи сионских мудраца, протокол бр. 1).
Свлачење политике у гомилу није, дакле, било потребно самим народима. To je била потреба онога народа коме je било у интересу слабљење националних организама свих других народа сем њега самога. To je била потреба међународног јеврејства.
A Јевреји су свима другим народима наметали либерализам и демократију јер су знали следеће (што je за друге била тајна):
„Народ, препуштен самоме себи, то јест букачима и вођама из његове средине, сам себе руши и ломи партијским раздорима, изазваном тежњом за влашћу и почастима, и нередима који из тога произилазе. Могу ли се народне масе мирно, без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу мешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? To се не да замислити, јер план раздробљен на толико делова колико je глава у гомили, губи своју целину, пa према томе постаје непојмљив и неизводљив.
„Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који чини расподелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба закључити да се целисходна за једну земљу управа мора сконцентрисати у рукама једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација, коју не спроводе масе већ њихов руковођа пa ма ко он био. Гомила je варварин који испољава своје варварство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа слободе, она je убрзо претвара у анархију која je сама пo себи највиши степен варварства" (Протоколи Сионских Мудраца, протокол бр. 1).
Мислим да овоме није потребан никакав даљи коментар.

Милосав Васиљевић

Зашто сталежи?

Народно представништво треба да буде представник интереса и тежњи свих грађана у држави, а ови интереси се не деле по територији већ по сталежима. Нису народне скупштине зато да представљају територије, срезове, реке, равнице или брда, него да представљају људе, а природна подела међу људима није територијално по срезовима или окрузима тако изразита као што је по сталежима. Зато су наше изборне јединице не територије, него сталежи.

У једном срезу могу да живе људи који никада не долазе у додир, јер припадају различитим сталежима. У једном сталежу међутим људи раде исти посао,живе више или мање истим животом, имају исте или сличне бриге и невоље, и исте погледе на живот, државу и општи напредак. У своме сталежу људи се боље и познају. Зато ми хоћемо представништво сталежа а не представништво срезова или округа. Хоћемо представништво људи, а не географских појмова.
Привреда одавно зна за сталеже и на њих се врло снажно наслања кад год јој је потребно нечије поверење. Ако некоме затреба да сазна какав је на пример неки занатлија, као карактер или стручњак, он ће најбоље обавештење добити међу занатлијама његовог суседства, који са њим раде исти посао и боље разумеју услове под којима овај човек дела него што би то био случај за људе другог друштвеног сталежа. Људи се по срезовима или окрузима не познају тако добро као по сталежима. Зато је и сталеж она природна подела међу људима,која је по природи саме тежње, да народно представништво буде заиста народно представништво, одређен да буде изборна јединица.
Данас, код територијалних изборних јединица, изађе кандидат пред народ, који у огромној већини и не припада његовом сталежу, и својом појавом тражи народно поверење. Он може имати све државничке способности, може бити и веома честит и карактеран човек, то му све неће помоћи ако његова појава буде неугледна и буде рђаво деловала на бираче. Довољно је да по несрећи има само крив нос или пискав, непријатан глас, па ће сва његова агитација бити узалудна. Њега ће победити на изборима кандидат који има лепу појаву и који уме народу да говори на начин хохштаплера. Зато и имамо толико хохштаплера у политици. Народ, кад већ не бира људе по сталежима у којима он људе и познаје, мора да их бира од ока. А то је баш згодна ситуација за хохштаплере.
Међутим у организованим сталежима, у којима су окупљени људи истих интереса и истих потреба, и где људи имају много више могућности да се тачно обавесте о вредности кандидата, ако га баш лично не познају, а ово је редак случај, успех хохштаплера и шупљогаваца који од свег знања и све вештине имају само умешност лепога представљања и привременог задобијања људи који их не познају, већ је толико отежан да је врло мало вероватно да ће се и догодити. А ако се и догоди,није тешко, ако се заиста ради на општем напретку,предвидети законом и смењивање једног сталешког представника и замењивање другим, који ће сталеж боље умети да представља и који ће интересе свога сталежа, међу представницима свих сталежа умети достојно да заступа и доводи их у склад са интересима целине.
Тек тако ће скупштине постати, не географске као сада, већ права народна представништва.                                                                                                                                        
Инж. Милосав Васиљевић лан ЈНП Збор-а, доцент на Београдском универзитету, директор Београдског сајма, за време рата министар привреде у Влади Народног спаса Милана Недића)

Народно предање против демократије и комунизма

Људи, који сачињавају данашњи наш народни покрет Збор под вођством Димитрија Љотића, одавно су приметили незгодно и по нашу народну заједницу штетно деловање извесних духовних и физичких чинилаца у нашем народу. Циљ је овога деловања био да се наш народ одврати од својих досадашњих духовних основа, чије поштовање га је на овоме месту одржало за време његове веома бурне и мучне тринаестовековне историје, и да се упути новим путевима, којима су тајне силе Јеврејства, слободног зидарства и Комитерне гурале и нас и све остале народе сем јеврејског, који је једини био упознат са крајњим циљевима ове борбе.
Да би се наш добри и у дубокој љубави према Богу и људима одгајени народ што боље ухватио на пружене му удице, вешти његови духовни непријатељи измишљали су ''доказе'' да је баш тај нови пут у ствари вајкадашњи наш народни пут и био. А после овога, ти људи и њихови следбеници, којих нађоше у изобиљу међу нашом површном такозваном интелигенцијом, заогрнуше се лажним плаштом родољубља и под тим плаштом наставише још јаче свој паклени рад на разарању наше народне заједнице.

Тако су, на пример, пропагатори демократије у нашем народу измислили лаж да је прави дух српског народа од вајкада био демократски. По њима, наш српски народ носи у себи демократска схватања као нешто што му је урођено.



Да бисмо видели колико у овоме има истине, замислимо да је 1804. године, на скупштини у Орашцу, био присутан и такав један, у данашњем смислу демократски потпуно одгојен човек, нека је уз то још и учен, утолико би ваљда био кориснији.


Сакупио се приличан број српских домаћина да диже устанак на Турке. Први проблем, који су ти нешколовани наши сељаци видели, био је проблем старешине. Ево како Вук Караџић у чланку ''Прва година српскога војевања на дахије'' ово описује:

''Пошто се већ Срби одметну и подобро се заваде с Турцима, онда ове Шумадијске четовође стану разговарати се и договарати међу себе: ''Ко ће сад бити старјешина? Ни једна кућа не може бити без Старјешине, а камо ли толики народ? Ваља да се зна, кога ћемо питати и слушати''. Млоги повичу, да буде старјешина арамбаша Станоје Главаш...''



-Стојте људи! - повиче наш учевњак, - дати политичку власт једноме човеку, то није демократски. Ја предлажем да изаберемо један устанички одбор, један револуционарни комитет. То је у духу демократије.


Сељаци би гледали у овога човека и не би разумели шта тиме хоће да каже. По њиховом схватању кућу води један домаћин. Чим су два ту куће нема. ''Двије воље, четири ћуди'' вели наш народ у пословици.


И сељаци наставе па изаберу Карађорђа и то за Вожда српског. Као да их је неко учио да поштују принцип вођства.

-Стојте људи.- опет би завриштао наш демократа, 'па ви забраздисте баш сасвим против демократије. Опре свега, оставите се ви вође, јер то није демократски, а друго, баш ако по сваку цену хоћете Вожда, хајдете да решимо за које време да му траје мандат. Демократија никад не даје неограничену власт, нарочито на врху.



И опет би ти наши сељаци гледали у нашег учевњака и питали се, шта ли је тиме хтео да им каже. Демократска схватања су им толико ''блиска'' и ''урођена'' да ниједан демократски предлог не разумедоше. И изабраше Карађорђа, за кога Вук даље вели:


''И тако се Кара-Ђорђије прими старјешинства, и почевши одма господарски судити и заповиједати, и мјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по Србији'' (Вукова књига прва, Ц.К. Задруга, стр.18).     Из овога се види да 1804. године идеје демократије нису имале ничег заједничког са духом и схватањима нашег народа. Принцип домаћинства, принцип поштовања једне воље у природи (Бог), у држави (Вожд, Кнез или Краљ) и породици (отац), прожимао је наш народни живот. Због тога је наш народ био чврста духовна и физичка заједница.


Идеје демократије су нашем народу дошле са стране, а увозили су их и данас их још увек ревносно увозе и шире: Јевреји, масони и политичке странке. Увозе их и тиме разарају везе у нашој народној заједници.


Друга мисао, која се непрестано са стране намеће нашем народу, јесте да је наш народ радан народ и да је због тога од увек био против господе јер господа ''не ради''. Хоће људи да целу нашу историју објасне класном борбом, мржњом на господу. То хоће комунисти.


Наш српски народ имао је своју господу у средњем веку па је остао без ње кад је потпао под Турке. Пет стотина година наш је народ живео под туђом господом, под Турцима, и ако је мрзео своју господу, тад му се дала прилика да ту мржњу искаже. Шта међутим видимо?


У својим народним песмама, од којих је највећи део био испеван баш за време овог робовања под Турцима, наш народ се поносио својом старом господом, њиховим јунаштвом и самим њиховим господством. Сељаци и чобани уживали су у опису старих српских царева и краљева, војвода и јунака. Ево како гуслар описује Милоша Обилића у песми Сестра Леке капетана:


''Милош оде на танке чардаке
Те облачи дивно одјело:
Самур калпак и чекрк-челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема
Отишло је тридес'т ћеса блага,
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема...''

Не завиди српски народ богатству своје старе господе већ се њоме и сам поноси. Он ту господу осећа својом рођеном и нагонски јој придаје све особине добрих старешина: храброст, одлучност, снагу и правичност. Мајка Јевросима, оличење српске мајке, заклиње свога сина Марка, који иде да пресуди коме треба да припадне Душаново царство, нејакоме Урошу, оцу Марковом, Вукашину или његовим стричевима, да не говори криво, овим речима:

 ''Марко, сине једини у мајке!

 Не била ти моја рана клета,
 Немој, сине, говорити криво
 Ни по бабу ни по стричевима.
 Већ по правди Бога истинога!
 Немој, сине, изгубити душе;
 Боље ти је изгубити главу,
 Него своју огрешити душу''.

Наш народ нагонски ставља духовно испред материјалног, истину испред богатства и царства, правичност испред живота. Кнез Лазар се не одлучује за царство земаљско већ стиче поштовање српског народа зато што се одлучио за Царство Небеско. Све супротно ономе чему желе да нас науче присталице класне борбе Јеврејина Карла Маркса и Јеврејина Фидриха Енгелса.


И овде је наш народни дух сасвим другачији од онога какав желе да представе присталице комунизма. Али напори за кварењем овога здравог и за народну заједницу изванредно конструктивног нашег народног духа, прелазе сваку границу. И код наше површне и однарођене интелигенције успевају до те мере да потпуно окрећу смисао схватања шта је по живот народни напредно, а шта није.


Милосав Васиљевић (Oдломак из Зборашког социолошког требнка)

Димитрије Љотић и Гвоздена Гарда


Димитрије Љотић је са пажњом пратио прилике у Румунији. У спољнополитичком прегледу Билтена, редовно се освртао на ситуацију у овој, нама суседној земљи. Као и све друго и ово је посматрао и коментарисао са хришћанског, органског становишта.
У Румунији годинама владају режими корупције, тврди Љотић. Корупција је до те мере зацарила, да је постала општа национална атмосфера. Управо против таквог духа је устала Гвоздена гарда и повела "мученичку и величанствену борбу" за препород румунског народа.


"Круна је покушала нешто да промени: избори су се низали, политичари су дефиловали, владе се смењивале, мењали се устав и закони, али је Румунија тонула све дубље, јер како каже Љотић "све ако промениш, а дух ако остане, ништа није промењено." Он је сматрао да нови дух, дух промене, носе управо Гвоздена гарда и њен вођа.


Љотић је поштовао Кодреануа као родољубивог и дубоко религиозног човека као непоколебљивог борца за нову Румунију. Сматрао је да је Гарда "на правом, снажном и здравом духу изградила своја политичка и привредна гледишта". Поздрављао је њихов хришћански карактер, њихову борбу против корупције, комунизма, против међународног капитала, а за праву народну привреду.


Димитрије Љотић је у својим текстовима стално истицао потребу постојања одушевљења као основног чиниоца за успех било ког подухвата. Управо из тог разлога је ценио Легију јер је "успела да улије својим члановима одушевљење, јунаштво и самопрегоревање".


Међутим, њеном деловању је налазио и озбиљне замерке. Пре свега је осуђивао пут убистава и атентата којим је Гарда у једном тренутку кренула. Сматрао је да насиље рађа насиље, и да ко се мача лати, од мача ће и страдати. Друга ствар која му је сметала је спољнополитичка орјентација Легије - њен антисловенски и прогермански карактер. Био је свестан свих негативних ствари које су Легију окруживале, али и оних других:" градилачких, апостолских, хришћанских. Она је уносила одушевљење у устајалу и смрдљиву бару румунског јавног живота."


Љотић је сматрао да је главни кривац за стање у Румунуји, Краљ Карол, јер није радио онако како је његова домаћинска дужност налагала. Он критикује његове потезе и каже да је морао бити самокритичан и увидети све своје грешке, како у приватном, тако и у јавном животу. Уместо тога отиснуо се путем безакоња. Гарду је стављао ван закона, крваво гонио, а њеног вођу убио као најобичнијег зликовца, правдајући то "провидном неистином" као што је покушај бекства.


Љотић верује да је до компромиса између Круне и Гарде, морало доћи много раније. "Место тога, отишло се у крваво, безаконо клање и убијање, које дух и мисао Гвоздене гарде нису могли убити, које је њеном Капетану дало мученичи ореол, у души румунског сељака, склоног мистици, - и на крају довели Круну да сад са тако окрвављеном Гвозденом гардом, прави компромис."

"Румунија није имала другог пута осим пута Гвоздене гарде", закључује Љотић. Међутим Краљу Каролу је "пут расула, пут корупције, пут кукавиштва био сто пута милији од чистог и јуначког пута Капетана Корнелија Зелеа Кодреануа".


Милош Бунић, ''Нова Искра'' бр. 77.  Београд, фебруар 2005.

Наше знамење



Наш је покрет изузетна појава у политичком, социјално-економском и културном животу нашем. Он је зрела и моћна синтеза староставне прошлости, првих сила и вредности традиције и новог пута данашњице. Нов пут је у тражењу хлеба и правде за цео народ, у тражењу духовног и телесног здравља за појединце и целину, у тражењу општег и културног благостања. За остварење ових одлучних захтева народне воље, Збор је, ослушкујући срце и душу народа са којим је органски срастао, изградио један изузетан сустав гледишта, чијим се остварењем извршује потпуно народна правда и правда времена данашњег, потопљеног у мору насратаја на телесни и духовни опстанак народа. Гледан кроз прстен времена Збор је моћан мост између вечних начела расно-биолошке и духовне структуре народа и најсавременијег императива данашње, условне стварности његове, мост искуства и науке. Гледан кроз прстен вечности он је изван свих случајних, каприциозних, нагонских или злонамерних тенденција. Јер је никао из дубоког животног даха и највише инспирације народне душе. Није он, зато, ни у чијим туђим водама. Није он, зато, ни лево ни десно, ни конзервативан ни напредан, није он ни у каквом ни тајном, ни јавном споју са ненародним гледиштима на свет. Жива душа народа не да се никаквим мртвим системом поробити: она живи собом и из себе. Том изузетном органском индивидуалитету савршено одговара и посебност идеје Збора. Та оригинална идеја Збора изражена је на нарочит начин и у његовом знамењу. Наша значка као да је изливена из једног потеза. Штит и мач чине основу. На штитној основи крупан клас пшенице. Прво што нам пада у очи јесте класична простота и једноставност значке. Нема ничег утрпаног, сувишног, гиздавог.  Строгост и упрошћеност естетског момента говори вам да наша мисао није потекла у доколици и разоноди: њу је родио један трагични час и до дна узнемирено срце, које је нашло, после свих страдалничких грчева, мисао спасења. Знамење наше том својом скромном и уједначеном спољашношћу као да нам каже: прошло је време мирне радости, време оцветало у мирисе и љубичице, време романтике и идиле; дошло је време у коме откуцава позни час народног опстанка. Нека умукне граја празне и глупе безбриге. Учинимо последњи напор за спас народа. Из тог притајеног даха, у светлости тренутка када жалост и бол деле душу и тело, ми смо пророчки угледали уски и трновит пут спасења и осетили буру узнемирених небеса. То виђење и то осећање били су родитељи нашег знамења, које носи лепоту родитељске љубави, али горку, наборану бригом и страхом. Зато и лепота наше значке није у титравом и пролазном ефекту, већ у изразу мужевности, епском и монументалном. Утисак монументалне простоте даје и чудна, нимало упадљива боја: из ње бије, нешто затамнео, чврсти челични отсев, који потсећа на зорино свитање, на прво пробијање сунца, на далеку херојску песму слободе која као да се пева за усталасалом браздом орача ратника. Та из таме рођена белина потсећа нас на сјај плуга, испраног искајишаном црницом.  Она још симболише земљу и народ у ослободилачком буђењу. Наш штит и мач означавају борбу. Цело биће Збора креће набујали борбени занос: Онај који тражи свеукуни народни преображај, који мора и хоће по цену живота да се обрачуна са многобројним народним непријатељима, који жели да задржи точак смрти на који је бачен народ, који се бори за пуну слободу нове, светле и часне стварности, тај је пре свега борац који радосно кроз борбу жртвује живот свој за живот народне целине. Нема жртве пред којом би борац Збора узмакао. Жртва је велика према величини идеала наших. Идеал је наш цео, потпун; жртва је наша цела, потпуна. Али, ми нећемо гинути узалуд. Ми нећемо дозволити да нам подмукли народни непријатљи намакну омчу на врат. Ми нећемо скрштених руку и сентименталним уздасима гледати вршљање непријатеља. Наш идеал има мишице, наша идеја има крви, нашу мисао носи поклич. И кад умремо, умрећемо као зрно пшенице за стоструки род. Штит и мач значе борбу, без које се ништа велико и светло не рађа, без које се наша правда и истина не могу остварити, без које црни и црвени редови најамника и плаћеника неће устукнути. Ми смо узели штит и мач као највитешкије оружије. Хоћемо борбу прса у прса, очи у очи, усред белог дана. Модерно ватрено оружје јесте оружје кукавица: њиме је борба подмукла, из даљине у размацима у којима се свако витештво гаси. Наша је борба на кратком остојању, на домак срца и мача, правде и истине. Штит и мач значе још и двојаку борбу. Једна је борба-одбрана. Најчеститији и најборбенији у народу збијају се у густ строј. О њих се ломи најезда. Збор је највиши и најчвршћи бедем , озидан од живих људи које је народ, у одлучном часу, дао из своје средине у заштиту својих најсветијих права. Тај чврсти браник означава штит. Од имена штит постало је име заштитници. Изнутра и споља, са свих страна, сипају стреле у народну душу и тела. Стрелама би тим народ најзад подлегао да му није заштитне снаге у Збору. Открити непријатеља, упознати га, проценити његову снагу, открити опасност и величину опасности од њега, супротстати му, задржати га на граници народног дома – то је штитна одбрана. Али, данас није довољан само штит, није довољна само народна одбрана. Јер поред народних непријатеља ван Отаџбине има непријатеља у Отаџбини. Ми смо чак свесни да су унутрашњи непријатељи народа и љући, и многобројнији и опаснији. Они изнутра дубе, трују и разбијају народни организам. Они неосетно и готово невидљиво, као бацили, продиру у срж народа усипајући у њега отрове. Ту већ заштита мало или ништа не помаже. Нужно је, онда, прибећи одлучном нападу, активном борбеном ставу: уништењу непријатеља. Зато наше знамење носи, поред штита, мач, који се дијагонално, с десна на лево, пружа иза штита; види се само држак и оштар врх.  Мач не стоји сам за себе. Потпуно огољен и усамљен он би значио насиље. Удружен са штитом он симболише активну и одлучну борбу за народна права и правду. Он и сам оличује правду. Одбрана је пола борбе, она приличи ономе ко нема довољно снаге и храбрости за целу борбу: за навалну борбу, која проистиче из високе моралне свести и неизбежности позива који и небо и земља Збору упућују. Борба носи у себи највише оправдање ако је у знаку морала.  Борба ради борбе, борба нагонска, борба у служби неморала, борба кретана импулсима саможивости, индивидуалне или класне, није борба, већ слепа насрљивост, пљачка, насилништво и поробљавање. Борба наша није таква: то јасно показује клас, искласао и сазрео на штиту, из кога, као из сунца, избијају зраке хлебне белине. Борба је наша: борба за насушни хлеб. По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица.  Али клас не претставља само хлеб. Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери. Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је ?економика? једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу. Нико као Словен не осећа радост живота: словенски оптимизан изразили су највећи генији словенства. Нико зато као наш човек не цени туђ живот. Зато клас наш, клас Збора на штиту, значи: дајмо пуни, свецели, радосни живот свакоме.  Не само хлеб, већ све оно што доноси, кроз социјално благостање, тихе али дубоке стваралачке радости целом народу.  Дајте живот, највећу космичку вредност, целом народу. Наша је борба за интегрални живот народа. То значи наш хлеб претстављен класом. Наш клас симболише и нашу идеју мира. Нашу идеју мира, јер је сваки други мир – рат.  Зар је оно време мир у коме капитализам бесни? То је мир на мачу Марса, древнога бога рата. Зар је мир доба комунистичког зверства и крволоштва? То је мир на кобном луку косе смрти, мир леша. Зар је мир време либералне демократије? То је уствари рат свију против свих. Збор хоће прави, целосни мир у коме би народна душа непрекидно, као из рога обиља, давала жетву за жетвом зрелих плодова. Много шта треба урадити до зрелине класа: много шта мора учинити Збор да оствари зрели мир народа. Ми чујемо данас повике са свих страна: мир, мир, мир. Али у искреност тих повика више не верујемо. То су они лажови из приче о пастиру који је два пута обмануо свет о курјаку..ичу мир да припреме и остваре рат. Ми презиремо мир чија је труба топовска цев или цик црвене кнуте. Јудеомарксистички и капиталистичко-демократски пацифизам – то је зидање костурнице човечанства. Под том смртном градобитином не сазрева клас. Ми можемо и морамо остварити мир ако објавимо рат – рату. Морамо устати против свих завојевања и хајдучија: против капиталистичког стрводерства и класне борбе, против моралне и интелектуалне посувраћености, против тешких политичких, социјалних и културних неправди, против ?културтрегерства? иза којих се крију колонизаторски прохтеви “пријатељских земаља”, против цезаризма одрода и туђинштине. Јер како ће клас мира зазлатити кад му црв корен гризе, кад му је бездушност земљу у камен стврдла, а небо му туђинци отели? Рат за мир – то је највећи рат. Јер мир има најмногобројније и највеће непријатеље. На штиту не стоји сноп, већ клас. Између снопа и класа велика је разлика. Сноп претставља сваку и свакојаку скупину, повезан сваким и свакојаким интересима .Сноп може бити обичан механички збир најразнороднијих елемената. Сноп се повезује споља и повезује се, често, оно што је по себи разједињено. Клас је нешто сасвим друго: Он је везан унутрашњом животном везом. Он је у пуном органском јединству. То је сасвим други спој, потпуно различит од трошних и пролазних везивања. Тај спој ћелија у класу остварила је, на нарочит начин, изузетна животна динамика по начелу апсолутне целости, динамика која, својим енергијама и квалитетима, стоји далеко изнад физичко-механичких сила. Та свеживотна динамика држи у изузетној органској повезаности не само клас већ и целу васељену. Она је главни чинилац и у Збору.  Клас као такав изражава, прво, непоколебљиво сазнање нашег покрета: да је наш народ жива целина – организам, да у том организму влада један закон живота, да тај организам има само једну душу са једном основном мишљу, једним основним осећањем и једном основном вољом: живот у складу, правди, истини, реду, и раду за све и свакога. Самим тим клас изражава и потпуно јединство људи у Збору, јединство у братској љубави, јединство у непоколебљивој вољи у блиску победу наше мисли, јединство бораца за једну органску творевину државе са социјално-културним смерницама Збора.

Протојереј др Димитрије Најдановић

Др. Димитрије Најдановић: Дух Светозара Марковића


Политичка мисао и политички живот последње две деценије стоји у знаку катастрофалне прогресије пропасти. Под катастрофалном прогресијом пропасти разумемо нагло, готово бурно рушење саме политичке структуре народа. Нема народа без политичке воље, без принципа државотворства. Држава је само објективизација овог објективног политичког духа: једна функција народнога бића. Зато структуралне промене, промене у самом државотворном бићу народа, успаљују промене у самом бићу државе. Зато су појаве распадања у самој народној политичкој вољи antecedens распадних промена у држави. Другим речима, пропасти наше државе претходио је процес пропадања државотворне суштина. Клица распадања народног политичког организма лежи због свега, несумњиво, пре Светског рата (1914-18). Наравно, ми имамо у виду само једну од клица распадања. Јер је распад комплексан. Ништа овој тези не смета што је Светском рату претходила једна епоха великог политичког расцвета. Тај расцвет, признајемо, није био привидан. Политички учинак био је заиста велики. А кад се узму у обзир маленост нације, тежак сплет околности и младина политичког ренесанса чак и грандиозан. Па опет је у самој семенци била заметнута диалектика пропасти, којаа се, само у обрнутом смеру, разрастала напоредо са диалектиком прогресивног државотворног процеса. Да су обе те диалектике једно повесмо, није потребно овде нарочито наглашавати. Споља само посматрано, тај политички раскол личи на оонај Платонов двопрег, са једним коњем  који вуче у више сфера и са другим који свлачи у ниже сфере, – на двопрег, али раскинути, раздрешени. Речју: политички раст народа органски и исконски, праћен је трајним политичким нихилизмом. А како политички нихилизам настаје по правилу са уломом туђинске воље у политичко биће народа, то је најправилније назвати га политичким варваризмом. Политички варваризам био је политичка туђинштина, тројански коњ у националној држави. А главни херој тог политичког варваризма политички дух Светозара Марковића.
Наши аналитичари политичке мисли и дела Светозара Марковића нису могли да продру у срж њихову, јер нису имали један сигуран филозофско-синтетични конспект, један основни пресек руске мисли, на којој се Марковићев дух развијао. Они су, истина, увиђали утицај те мисли али су о њој судили по делима Марковићевим, а не обрнуто. Правилно је, свакако, било, да се кроз културну типологију једне епохе процењује и тип политичког мишљења, које је из дате типологије изаврео. То је, међутим, пропуштено. Отуда је посувраћење појмова и судова о политичком лику Марковића. Ту типологију ни ми не можемо, ни у најтужнијем скраћењу, дати, али је једна скица неизбежна.
Руска мисао XIX века сва је у грчу узнемирености: рађа се уска философија. Философска рефлексија, како је једном правилно речено, постаје неодољива страст. Испуњавале су се речи  Кирјејевског: „Наша философија треба да се развије из нашег живота.“ Чуђење, страх, ексаптација, сумња, „мука и бол душе“, – вечни атрибути философског пренућа прате и ову философску разбуђеност као и античку. Као сваку другу. Читасв један народ кроз своје изабранике вриши душевни подвиг. Кроз сазнање великана народ долази до самосазнања. Тако на почетку века влада један ужарени романтизам, који прокида дотле спутани извор философског стваралаштва. Међутим што ближе средини века философске проблематике, иначе сва надахнута и мотивисана религиозном метафизиком, постаје у двојаком значењу res publica: она се секулизира и вулгаризира. Племенитост  философирања, племенитост по аристократизму тематике и аристократизму правих љубитеља мудрости, губи се  оповршавањем и упрошћењем, а философија као „философија“ (псеудофилософија) постаје ствар светине. Panem el – philosophiam: парола је гомиле и свакидашњице, велики знак продирања охлократије у храм Минервин. Истинска религиозна и философска мисао се потпуно посветовљују. Зато Кантова метафизика етике постаје празан морализам чак и код Толстоја, Хегелова метафизика диалектика духа у политичкопопуларни економизам западњака, етнософија у социологизам, итд. Пошто оригинални, самородни дух мудрољубља не успева под навалом гомиле да се среди и очисти, па такав продре у дух народа, то је општа атмосфера свеукупног философског полета под игом анархизма и нихилизма. Неред и порицање захватају и велике духове. Чак и оне који негују прави националнофилософски реализам (нпр. славјанофиле).
Овај општи хаос, праћен оштрим сукобом самородне и инородне мисли, даје могућности за нагло и необуздано продирање политичког марксизма. Првобитне религиозна философија културе и неког руском духу тадашњице својственога, готово утопијскога социјалнога хришћанства, које се од првих почетка философске рефлексије – преко словенофила, Гогоља, Соловјова, Достојевског до Берђајева – продужује, иде на руку овом продирању. По себи нихилистичан, марксизам пада на нихилизирано тло ибива негован нихилистима (Бакуњин и др.). У свеопштем порицању свега, који један руски мислилац, донекле тачно, назива „антиисторијским утопизмом“, може једино да опстане као систем – марксизам. И док се у једном правцу расцветава, некако далеко од руске стварности , аутохтоно философско стваралаштво, марксизам постаје главни и пресудни стројитељ свеопштег дилентатизма у науци, философији, социологији, политици. Али овај дилентатизам носи своје рушилаштво које дубински разара све стројеве, систематски припремајући бољшевизам, а са њиме и слом државе.
Светозар Марковић је јдан од „многих премногих“ који прима површне материјалистичке догме Русије тога времена. Он их није ни тражио ни налазио на изворима, већ их је у идеолошкој фотомонтажи свакидашњих разговора, у опскурномнм журнализму свакодневних листова могао наћи. Више је разлога зашто их је одмах усвајао. Светозар Марковић био је тип човека који се назива језиком модерне типологије homo politicus. Некритичан какав је био, без шире културе и образовања, по себи једноставан дух, он је био предестиниран за рецепције и упрошћена копирања. Марксистичку доктрину у популарним скраћењима примио је, јер је одговарала његовом духу порицања. Можда по себи етичан, нешто тронут хуманитарним сентиментализмом свога „великога учитеља Чернешевског“ он, вешто, у списима прикрива свој јетки нихилистички карактер. У сваком случају, за њега важе речи Фихтеа: Какав је човек, онакву философију бира.
Такав какав је Светозар Марковић вратио се из Русије у своју отаџбину са торбицом пабирака и огризака са трпеза материјалистичке философије марксизма и популарне философије руске духовне паланке. Ево њих:
У етици он је екстремни натуралист и евдемонист („реална теорија у моралу“).
У теорији сазнања – позитивист.
У  социологији – крајњи утилитарист.
Уметност вреди онолико „колико користи друштву“ (естетички утилитаризам).
Он је присталица сциентизма.
Учење његово о љубави је голи сензуализам („потреба човековог организма“).
Природна је ствар да је он као материалист:
1) против теорије о слободној вољи (апсолутан детерминизам),
2) против генија,
3) против метафизике.
Све проблеме расправља рационалистички. Овај рационализам иде напоредо са биолошким (Дарвин) и културним еволуционизмом.
Тотални социализам и алхемија социјалних односа доминирају сваком философском и политичком рефлексијом (фразе о „борби класа“, енглеском индустриализму, о пролетерској револуцији, социалној беди, итд.).
Дели све идеје „просвећености“.
Негује марксистички појам радника (становништво на пример – „класа непроизводна“).
Он је заклети непријатељ монархизма из класно-пролетерских, дакле марксистичких побуда („сујеверје монархизма“, „мистицизам о божанственим својствима владара“).
Он је фанатик антинационализма (сви национални идеали су „политичке утопије“).
Народни суверенитет и народна воља су за њега – „илузије“:
Наша земља – земља варварства.
Он је изразити атеист („верозакон – тиранија“).
Излаже циничним потсмесима цркву и „попове“.
Негује једну – уколико је негује – рушилачку књижевну критику, пледирајући за књижевнокритички социјализам. Као такав донекле претходник Скерлићев.
Брекће од мржње против школе.
Уколико је за задругу и задружни живот, види у њима углавном социјални моменат (руски „мир“).
Доста је и оволико пада се види дух Светозара Марковића, дух мржње, исмевања, рушилачког револта. Такав је дух његов, без икакве везе са нацијом, националним духом, националном историјом, националном стварношћу. Дух његов – дух нихилизма, који је, час отворено час прикривено, дерао народном душом, деструирајући њене основе. Тај дух, дух марксизма, још онда се гњездио као болест у духовном, а нарочито у политичком организму нашег народа. Он је као црв гризао народно стабло, док га није потпуно нагризао. Као данас читамо „сочиненија“ комуниста, летке „партизана“ и „студије“ комунистичких кидера, ми ћемо наћи исти дај дух. Наш марксизам – трагични рецидив духа Марковићевог! Пропасти наше државе заиста је претходио пропаст самог народног бића. Клица тога процесуалног распада лежи у духу политичког и културног варваризма, који је кроз дух Светозара Марковића предат у зло наслеђе националној држави.
(Наша борба, децембар 1941. године)

Казна Европи

Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.
И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: „Уви, уви мње: придоша Агарјани“ (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).
Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.
Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.
Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.
И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:
О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?
Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.
Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?
Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.
Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.
Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.
Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.
* * *
Три човека у Европи, у сутрашњој драми њеној, играће највидније улоге: Мусолини, Хитлер и Стаљин.
Каква је њихова духовно-морална формација?
Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.
Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.
Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.
* * *
Погледајмо сада најпознатије духовне формације Европе у 19 и 20 в.
Три главна правца се ту дају видети:
Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.
Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.
* * *
Стаљин, богоборац и христоборац, хоће рат светски свом свешћу својом. Он не види таму. Он не чује буру. Он не осећа трусове. Он иза тога види зору новог човечанства. Кроз општу бољшевичку револуцију јеврејски пророк К. Маркс – Мардохај Маркс је то обећао. Двадесет и две године бољшевичкога експеримента нису успеле да га разувере. Напротив, чим је угледао могућност за рат светски, он се бацио свом снагом своје челичне воље, на његово остварење.
Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она „више цени резултате него начине како се до њих дошло“ – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.
Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.
Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју „најбољу и највишу расу људску“ – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, „већ и за онај кроз триста година“. Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.
Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.
Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.
Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.
Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.
* * *
Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су „наследно оптерећени“ или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.
И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.
Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! „Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!“ Говорили су: „Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира“.
Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?
Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.
Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.
И они данас снују и одлучују о судбини њеној.
Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.
Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!

Наш пут, год. I, бр. 25, Петровград, 27. августа 1939, додатак