Разни који „перу" Светог владику Николаја од зборашког „фашизма" иду дотле да измишљају како је он био „англофил", односно присталица „савезника" то јест западних демократија, што је наравно ноторна неистина. Владика је био велики разобличитељ јудео-масонских западних демократија. Он јесте имао велико поштовање према хришћанским и конзервативним припадницима енглеског народа (и разних других европских народа), али се гнушао владајућих идеја и политика како Британије, тако и читавог либерал-капиталистичког Запада. Владика је као што је познато, средином тридесетих година имао изразито позитивно мишљење о Адолфу Хитлеру и његовом покрету, у којег се кроз пар година (крајем 30-их), потпуно разочарао (за разлику од нпр. патријарха србског Варнаве). Стога, владика је био присталица србске неутралности спрам сукоба између Хитлера и западних демократија, а пакт од 25. марта 1941, он је видео као нарушавање те неутралности (са чиме се ми наравно не слажемо, али то је сад посебна тема). Оно што овде истичемо, јесте да владика у идеолошком смислу, није био присталица србског савеза са западним демократијама. Па тако, када је 1939. године уредник Жичког благовесника поставио питање свом епископу „Да ли сте ви за демократску или фашистичку осовину?“, вл. Николај одговара: „Зар ми немамо своју осовину? Наша је осовина од Јегејског мора до Тихог океана, или од Солуна до Владивостока. То је појас православних народа, којим је подељена земља на две хемисфере, на источну и западну. Посматрајте ову осовину у светлости географије, и у светлости историје, и у светлости идеализма, па ћете сами видети, да тајна Божијег руководства светом почива на овој осовини. То је духовно морална осовина, потребна целом свету" (извор: „Наша осовина“, Жички Благовесник, бр. 2, фебруар 1939).
Такође, економски израз либералне демократије - капитализам, владика Николај назвао је „жутом интернационалом", и разобличавао га је као велику пошаст, односно као једну од три глобалне пошасти оног времена: црну интернационалу (ватикански прозелитизам), црвену интернационалу (комунизам) и жуту интернационалу (капитализам). У складу са наведеним, владика је писао: „Многи, који су позвани да мотре на тело нашег народа, виде само једну рану. Виде само једну интернационалу, која прети нашој Цркви, нашој држави. Но Црква види три интернационале: црвену, жуту и црну интернационалу.
Они мисле да је само црвена интернационала опасна, а ове друге или не виде или не знаду, па и не мисле о њима. Истина: црвена хоће зло. Она је глупа: хоће да нас учини једноликим, да нас учини луткама. Црква види још и црну интернационалу, која хоће да све цркве националне уништи и да учини интернационалну цркву. Има још једна интернационала — то је жута, а да није ње не би било ни црвене. Жута интернационала јесте интернационални капитал, картел-капитализам. Капитализам је зло, које гоји црвену интернационалу... Морам и хоћу да кажем: онима који су позвани да мотре на организам народа нашег: о слепци, о бедници, зар не видите три ране, три болести, већ сте све снаге средили у борби против црвене, а ове две: жуту и црну подржавате, а оне нас хоће да униште. Ми који имамо љубави према нашем народу, ми страхујемо од све три интернационале, и од црвене, и од жуте и од црне. Опасан је и црвени ветар, но опасан је црни пришт, но опасна је и жута грозница" (извор: Преглед Цркве Епархије жичке, година XX, бр. 11–12, новембар– децембар 1938).
Зборашка мисао/Србска Акција
