Saturday, April 27, 2024

Сељак и демократија

 


...Демократија, демократија, демократија. Та реч нам уши заглуши, очи засјени, уста затвори.

Демократија, слобода, једнакост, братство. Прашина коју нам у очи сипају, демагогија са којом нас хране.

Заиста демократска слобода достигла је највишу тачку у несметаном вршљању и шпекулисању. Довољно је узети дневне новине па да човек увиди огромну провалију коју је створила либерална демократија. Разне афере, проневере, уцене, отворена и нескривена пљачка разних домаћих и страних шпекуланата извукли и исисали су задњу пару из сељакових руку.

Последице слободне демократије свуда се виде...

Када све ово видимо, остаје нам Једино да завапимо: Боже, Боже, спаси нас ове и овакве демократије.

Говоре нам о једнакости. А бесомучно се гурају и намећу за туторе, вође и заштитнике. Довољно је погледати у прошлост и садашњост па да се види ко је био у скупштини, у бановинском већу и на свим местима где би требало и сељак да дође и каже своју реч.

Демократско братство, које они исповедају састоји се у бацању мрвица.

Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.

Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.

Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује. Ето то хоће Збор, и зато сељак и ступа у његове редове са вером да ће и њему једном сванути бољи дани и доћи боља будућност. Зато се и хвата у коштац са мрачним силама либералне демократије, да би му једанпут заиста дошла права и истинска правда, једнакост и слобода.


Мирко Радић

(„Отаџбина” бр. 108-109, 12. априла 1936. године)

Tuesday, April 23, 2024

Бесмртни Учитељ као христоносни витез Идеје

 


Навршила се још једна годишњица пострадања нашег неумрлог учитеља Димитрија Љотића. Учитеља, надахнутог науком Христовом, коју је исповедао и личним примером и речју. Како што је његов пријатељ Свети владика Николај казао о њему, он је био: ,,духован човек, карактеран, поштен, одлучан и религиозан. Он jе био толико богат душом, да jе од ње могао дати и другом, позаjмити осталима увек спреман да даде савета и лепу реч. За њега политика ниjе била акробатика, него етика. Он jе био репрезентатор душе и срца србскога, чари и истине србске. Он jе био идеолог хришћанског национализма."

Суштина Љотићевог духовног поимања политике, односно тежње ка стварању хришћанског односно светосавског израза у савременој политици, несумњиво је одраз његовог хришћанског духа и његовог дубоко хришћанског животног исповедништва. Зато је, нарочито пред крај трагичне ратне епопеје, својим саборцима стално указивао на то да Збор није (само) организација већ (пре свега) организам. Организације и организаторско деловање, јесу неопходни као оруђе, али суштина Збора коју је Љотић имао пред очима, јесте организам као другарска заједница духа и мисли, где је мерило свега - Христос. И ту свако питање напредовања и питање искорењивања погрешака, не може бити питање организацијско, већ питање органско и духовно. Не може се у том погледу учинити ништа без Христа и без наше сталне везе с Њим, а кроз Цркву Његову. Политичко-идеолошко дело и мисао треба да извиру баш и такве везе. Јер управо то је мисао Збора као спој најдубљих сила и вредности традиције и новог пута данашњице. Таква поставка и идеологија, представљају заветни континуитет са борбом наших предака за Божије дело. У том смислу, Љотић није измислио идеју Збора, он ју је само препознао, уболичио и именовао, преточивши њен исконски импулс у савремену политичку идеологију хришћанског (светосавског) национализма, а сви они који је делатно исповедају и заједнички сведоче, јесу саборци који сачињавају  организам. При томе, формалне организације попут покрета Збор некада или нашег Покрета данас, јесу оруђа у функцији развитка поменутих организама, као и оруђа ширења поменуте идеје и идеологије. Дакле, и Љотић је под појмом ,,Збор", примарно имао у виду идеју и организам (као другарску заједницу духа и мисли, где је мерило свега - Христос), а секундарно, под наведеним појомом, имао је у виду саму организацију - ЈНП (потом НП) Збор.

При томе, само они збораши који су везани за Христа, јесу део  поменутог организма,  прожетог међусобном другарском љубављу и једномислијем. Зато је Љотић у свом ,,Писму друговима" пред крај рата, указао на разлику између ,,правих збораша" и ,,збораша који нису збораши". Јер је било и оних који су позвани, а нису правилно или потпуно схватили зборашку мисао чија се христоцентрична есенција уз православност, у потпуности испољила и заокружила баш и вихору рата, када је као спољна опна, отпао од ње ванзаветни југословенски натрун.

Сви горенаведени чиниоци  науке  Учитеља, верно се огледају и у његовом прокламованом аксиому о томе да је довољно и само 300 доследних збораша огњеног и јеванђелског духа, који ће бити носиоци истинског хришћанско-националистичког препорода. Говорио је: ,,Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом."

Ова мисао несумњиво происходи из јеванђелске поуке призиву да носиоци хришћанског духа буду со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13-19). Да буду оно мало соли којом се много хране може осолити.

Стога, ни у тренуцима трагичног овоземаљског пораза србских националних снага 1944-45. године, и надолазеће комунистичке окупације, Љотић није клонуо, напротив. Зрачио је оптимистичким и победничким христоносним духом, знајући да иза тамних облака сија златно Божије сунце које чека сунчане људе сутрашњице. У том духу, мисао Учитеља о превасходству соја над бројем и значају моралне спреме и непоколебљиве вере у победу, посебно је упечатљива у једном од његових последњих чланака под називом ,,Нови рат", где каже: ,,Имао сам прилике да говорим пре десет недеља са младим вођом једне балканске антикомунистичке борбене организације. Задивила ме је његова вера. Рекао ми је: 'Само пет људи ако остане живо у нашој организацији, ми ћемо победити, победиће наша мисао.' Осећала се таква снага иза тих речи, да се уопште није могло сумњати. Ма како изгледало невероватно, било ми је сасвим јасно да заиста пет људи вођени оваквом вером морају победити."

Надахнути оваквом мишљу, и верујући у победу те мисли, и ми настављамо нашу борбу коју водимо делима и словом. Борбу за испуњење Завета, Богу, отаџбини и роду!

Подвиг и борба!

М. Д.

(„Светло Истине”, билтен Зборашке Омладине бр. 2, јуна 2023. године)

Димитрије Љотић - 79 година у Небеској Србији

 


На данашњи дан пре 79 година, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије Љотић. Ко је био Димитрије Љотић? Био је пре свега православни хришћанин и србски, светосавски националиста. Био је учитељ који је учио којим путем треба да иде србски народ: путем Христа и Његове науке, путем родољубља и светлих народних традиција. Путем Збора, покрета чији је један од оснивача, председник и главни идеолог био управо он. Овај покрет је од свог оснивања водио љуту борбу са свим интернационалним и овдашњим разарајућим снагама које су ударале на србски народ, а вођа те борбе био је управо наш Учитељ, како су Љотића од милоште и поштовања звали други збораши. Он је своју борбу водио бескомпромисно, без споразумевања са злом, не као популистички партијаш него као искрени родољуб, и зато су га одувек прогонили, клеветали га и мрзели сви они који то нису били, како тад, тако и данас. О југословенству Димитрија Љотића би могло да се говори много, и ми смо о томе већ опсежно писали. Он јесте био искрени и интегрални Југословен, јер на темељу тада раширене заблуде о Хрватима као једном реалном историјском и Србима братском народу, логично је почивала теза о истоветности и узајамној државно-судбинској повезаности свих јужнословенских народа. Међутим, од његове југословенске заблуде, србски народ није имао никакву штету, а пошто се под ратом и окупацијом Југославија распала, Љотић је свој државотворни дискурс потпуно свео на србске оквире. У сваком случају, Љотић је знао да само једна велика и јака држава и снажан балкански савез који неће бити марионета великих сила, могу спречити слом, односно улазак србског народа у вртлог крвавог рата и револуције. Нажалост, на несрећу целог србског народа, нико од водећих људи у тадашњој Краљевини Југославији није послушао Љотића, и уследио је Априлски рат. Дошао је крвави распад државе и 4 године терора над Србима у Другом светском рату, који се наставио у наредних 55 година терора под влашћу комуниста. За време Другог светског рата и немачке окупације, Димитрије Љотић није био сарадник Немаца ради свог џепа и себе, већ ради опстанка свих Срба и помоћи онима који су били ван Недићеве Србије. За све те четири године Димитрије није узео ни једну марку од Немаца, напротив, живео је изузетно скромно, готово монашки, о чему сведоче бројни људи који су проводили време са њим у то доба. Он није имао свој аутомобил, иако је могао да га има, носио је стара одела и старе ципеле, одбијао је да му се купује ново јер он тада није бринуо за себе, већ је бринуо искључиво за србски народ, бринуо се за наш опстанак. Служењу Богу и борби за народни опстанак, посветио је целог себе, и због неизмерне љубави према свом страдајућем народу, лично се саживео са народном судбином, што је приметно и по наглој физичкој промени његовог лика тих ратних година, када је (у својим педесетим годинама) почео да изгледа као неко ко има бар седамдесет. Због те своје посвећености народном опстанку, он је и погинуо тог 23. априла 1945. године, када је журио да стигне да се састане и поздрави са владиком Николајем Велимировићем, његовим великим личним пријатељем, и патријархом србским Гаврилом Дожићем. Уз све недаће које су снашле на путу до одредишта њега и његову пратњу, и све претеће опасности на путу, Димитрије је био одлучан да стигне на време. Због непажње возача, који је имао велику диоптрију и возио те ноћи са угашеним фаровима због могућег присуства партизана у тим крајевима, аутомобил у ком се налазио Учитељ, пропао је кроз урушени део моста преко ког су прелазили. Димитрије је погинуо на месту. Сутрадан су их нашли четници Динарске дивизије и одржано је опело у капели ове јединице. Тада је владика Николај одржао свој чувени говор над одром Димитрија Љотића, који треба свако да прочита пре него што се усуди да говори ишта о Учитељу. Након Димитријеве смрти уследили су слом националних снага у Словенији и емиграција преживелих, а у Србији и целој Југославији комунистички терор. Али, како је рекао и сам Љотић 1941. године, тако се и десило: „Победе ли бољшевици, они ће мој народ сасећи до корена, али корен ће остати; и после низа година, пет, десет, или педесет, из корена ће нићи нове младице. Корен ће остати жив”. Ми смо те нове младице из корена сасеченог србског стабла, младице које настављају да бескомпромисно сведоче својим животом идеје Збора и Димитрија Љотића, нашег Учитеља, и које ће донети победу тим идејама и коначну слободу србском народу, уз помоћ свемогућег Бога.


Слава Димитрију Љотићу!


Зборашка мисао/Србска Акција

Wednesday, April 17, 2024

Англо-aмерикански крвави дарови

 


Претседник Српске владе, генерал М. Ђ. Недић одржао је 24 ов. мес. говор на радију у коме је рекао између осталог:

Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из Дечијих склоништа из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго.

Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камоли шта друго.

Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране!

Питате зашто?

И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу.

Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу.

Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, Ужички и Краљевачки опљачка до голе душе, пороби и побије.

Ви сте и после тога говорили: неће нас Енглези.

Пет пута Англо-Саксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде Београде, у једној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези.

Верујеш ли данас да тебе неће?

Наши савезници ти шаљу црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу, да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја.

Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда.

Ја протествујем у име Српске владе, пред Богом, Српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, наши савезници, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.

Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.

Клањам се пред свим невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.

Слава жртвама енглеско-американског терора, мученицима нашег мученичког Београда!


ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!

ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!


Генерал Милан Недић

(„Српски народ”, Београд, 30. априла 1944. године)

Friday, April 5, 2024

Трагедија србског народа - порука будућим покољењима

 


Бог је узео себи Димитрија Љотића како рече епископ Николај Велимировић - „као највећу жртву”. Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска обавештајна служба помогла је да комунисти похватају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике. Удружени Англо-Американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих сарадника ђенерала Милана Недића.

Комунисти су хтели да изведу на суд председника Српске владе армијског ђенерала Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је одлучношћу јунака и мученика одбио да му суде међународни завереници и злочинци. Зато су га убили октобра месаца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор објавивши, да је ђенерал Недић извршио самоубиство.

Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и Комунистичку партију Југославије сви су они били једно исто: противници комунизма. Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17. јула 1946. године комунисти су побили: ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике - Радослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира-Драгог Јовановића, Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасија Динића и Бошка Павловића; Љотићевог најоданијег саборца и Команданта Српских добровољаца ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи, нису могли бити једно, јер није дала пуста српска неслога. У самртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за њега били једно: љути противници комунизма. Овај факат требао је да памети поучи српски народ за сва и вечита времена. Нажалост, до данас још није. Иако је све ове верне синове српског народа Тито ставио под један нож и један митраљез, јер међу њима није правио разлике, дотле несрећни Срби једне праве свецима и цркве им подижу, а другима пљују на гробове, не дозвољавајући чак ни воштаница да им се упали за покој мученичких душа. А Бог све то гледа, па зато и дозвољава да црвена куга притиска Отаџбину и целу нацију више од једне деценије. И само Он зна докле ће још безбожје тамо царовати...

Тако чине Срби. А шта, пак, раде западни Савезници, такозване светске демократије? Њима је потпуно овладало пометеније ума, те чине управо оно што користи међународном комунизму. Тргују са безбожницима, продају им народе и земље као најобичније ствари, помоћ им дају, на власти их одржавају, помажу им да вешала дижу и да државе у гробља претварају. Разуме се, ништа то не бива без Божијег удела. Сам Бог је дозволио, да комунизам овлада једном трећином света да би ставио до знања оном још слободном делу, шта и њега чека ако Бога и Христа не пригрли свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.

После Првог светског рата Бог је опомињао народе Савезом Совјетских Социјалистичких Република. После Другог светског рата, када се још више зацарио неморал, када је богоборство узело још више маха, Бог опомиње народе не само СССР-ом, већ и многомилионитом црвеном Кином. Господу је стало, да земље и народи нанова пригрле наук Његовог Јединородног Сина Господа Исуса Христа. Зато и шаље тако страшне опомене. Уколико их људи схвате, може комунизам пасти пре него што се то ико нада. А може се десити да се сасвим рашири, да сви људи осете разлику између Бога и Антихриста, вере и безбожја, па тек после да се сруши када људи скрушено завапе: „Боже, доста је више!”

Ради свега овога, узалудно је уздање да ће српском народу Англо-Американци, западне демократије, силни и моћни повратити слободу. Никада је они српском народу нису ни давали. Напротив! Свагда су га само гурали у ланце и ропство. Своју слободу српски народ је увек изборио сам својим чојством и својим јунаштвом. И нову слободу српски народ ће, уз Божју помоћ, изборити сам, али тек онда, када њиме потпуно овлада право чојство и истинско јунаштво. Уз то, свагда да има на уму, да само и једино:


ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ!


Боривоје М. Карапанџић

(Одломак из књиге „Грађански рат у Србији 1941-1945”, Кливленд, Охајо, САД 1958. године)