Monday, December 21, 2020

Димитрије Љотић: Да ли планска привреда?


Планска привреда је најчешћа крилатица садашњице. Сви о њој говоре и сваки је друкчије схвата. Говори се о њој и у државама с либерално капиталистичким склопом друштвеним. Говориле су о њој све досадашње владе. Чак су од парламента у финансијским законима добивале тако широка овлашћења, да би се могло помислити, да се иза тога заиста скривају врло замашне и важне промене, а кад оно - затресла се гора родио се миш. Даду се тако неке незнатне олакшице земљорадницима од којих слаба вајда. А као накнаду даду се нешто дебље повластице индустрији, банкарству, извозницима и сличним капиталистима. Обично то иде уколико дебљи по капиталу, утолико дебље повластице. Ето то су биле последице тих овлашћења. Највише је влада Бошка Јевтића галамила о тим изменама и основном преображају у привреди. Колико је причао министар пољопривреде и сви редом мислило се, чудо ће створити, а они, јадници, од силних говора нису умели ни да искористе овлашћења из 63. Финансијског закона. Много је било плеве, али жита ни зрна. Ми смо знали, да је то био само клепет млина, али без брашна, јер ти задругари на власти нису имали никаквог плана, да нађу однекуда изворе за уређење материјалних односа у свом Савезу. И немајући план, они су натоциљали пољопривреднике с уљарицама, установили неки одбор да прикупља и проучава цене, узели неки кредит од народне банке и извели још неке сличне велике реформе без икаквог реда и без нарочитог смисла. И добро је, можда, што се о овоме више говорило него творило, јер су сви и добронамерни и плански срачунати проповедници планске привреде у својим излагањима имали једну заједничку и основну погрешку, због које и најбоље смишљен и израђен план не би имао много изгледа на успех, а вероватно много би више штетио него користио и, поуздано, компромитовао целу ствар. Сви су се окомили на пољопривреду. Тако су се разне тежње желеле постићи с разним плановима о тзв. планској привреди или боље о планској пољопривреди, али нико ни од оних, који су о њој причали и брда обећавали, није мислио озбиљно да се њоме бави, већ само да постигне и достигне извесне циљеве. 

Кад би се пак у овој земљи заиста мислило на планску привреду, онда би план морао обухватити целокупан привредни живот у свима његовим појавама, и пољопривреду, и индустрију, и трговину, и занатство и радништво. И још више, он би морао обухватити и питање новца и финансија државних и кредита и регулисања дугова. Али ни у томе не би био потпун план. Он би морао обухватити и организацију привредних редова и одредити њихова права, дужности и одговорности. Тај план би морао ићи и у ширину, водоравно, и у висину од врхова до дна. Па ни с тим се не би исцрпели потпуни планови који би могли обезбедити успех. У та планирања морали би ући и сви остали односи изван привредних, као социјални, културни, просветни, здравствени, правни итд. Једном речи, ако се хоће реформе и измене у једном правцу, морале би се предузети измене у свима односима. Свакако да се ово нити може нити сме одједаред изводити, већ поступно и временски и просторно, али несумњиво да се мора, ако се озбиљно мисли, знати у ком се правцу крећемо и шта мислимо постићи. Свакако да би током провођења било и исправки и допуна и промена, али оне се могу лакше провести, ако се унапред поставе смерови и задаци. 

Према томе овакав план би имао више циљева. Он би морао тежити, да обузда слободну игру приватних интереса у привреди, у друштвеним односима, у политичком животу, у вршењу које било власти. Последично томе, његов би задатак био да чува интересе породице, народне и државне целине, људског достојанства, права и слободе, приватних подухвата и стремљења који иду на добро заједници. 

Он би морао да измени основне ставове у привреди и да отклони из привредног живота све оно што поробљава и потчињава профиту, а милионе баца у беду и расно биолошко пропадање. Он би морао променити основни став у друштвеним односима, којим је проглашена јединка сувереним господарем, па би морао потчинити интересе појединаца интересима целине. Он би морао утврдити свачију најтежу и најбржу одговорност за свако учињено дело. Много би се морало ту уредити и променити. Али кад се све ово измени, питаћете: па шта остаје од садашњег. - Ништа, и заиста ништа. И баш зато никакав привредни план не могу ни израдити ни спровести они, који стоје на данашњим основама. И ако се хоће заиста, да се привреда уреди шта је и важно и неизбежно. То је основно и само на томе се може даље успешно зидати. Зато само Збор који тражи задружно сталешку државу може отпочети, да подиже нову зграду друштвену. Али тада то већ више није планска привреда, већ нова задружно-сталешка привреда.

„Отаџбина” број 103, 1. март 1936. год.

Monday, December 14, 2020

Милосав Васиљевић: Живот у бољшевичкој Москви


Овде да изнесемо причање једне особе, која је из Москве, где је провела месец дана дошла пред завршетак ове књиге, и која овако црта живот у главном граду СССР:

У Москви само официри и војници изгледају лепо обучени. Сви остали, мушко и женско, обучено је оскудно, сиромашно. Један радник из Београда или његова жена који су пажљиво и с укусом обучени , кад би дошли у Москву у свом празничном оделу, тукли би ваљда рекорд у елеганцији ма у којој московској улици.

Нисам видео кожне ципеле на грађанском становништву: само платнена и гумена обућа. Ни шешира нисам видео: гологлави или качкети.

Кад уђем где год, у трамвај или метро, моје луксузне ципеле су предмет такве пажње као што бих био у Африци, међу дивљацима када бих отишао окићен ђинђувама. Можете ми веровати да ми је то двоструко тешко: нисам од оних што воле да изазивају сензацију такве врсте, а затим боли ме унижење у које су сулудо управљачи бацили овај наш велики словенски народ.

Један Европљанин се дакле не може сакрити у Москви: он има слободан ход, гледа право у очи кад говори, одевен је и обучен са запрепашћујућом елеганцијом према становнику Москве, тешко може да се помири са оним што око себе види, па по навици своје земље, хоће слободно то и да каже. А то је оно што највише одваја грађане СССР од осталих Европљана, они нити што говоре, нити што протествују.

Нема у Москви радње у којој се ма која намирница може наћи на лагеру. За намирницама се увек чека. Чим намирнице дођу, разграбе се.

Пред радњом чека од после поноћи формиран ред и тај се не разилази док робе има. Нисам чуо да је кад год робе било толико колика је била конкретна потражња.

Мени се десило да сам за новине чекао у једној поворци више од пола сата. Новине су распродате, и за мене их није било. Почео сам протествовати гласно. Одједном сам остао потпуно сам, као да сам рекао да сам заражен кугом. Људи су се склонили из страха да не одговарају што слушају мој протест.

Једног дана сам ишао једном од главних московских улица. Чула се звиждаљка. Ја нисам на то обратио пажњу. Али одједном сам дигао главу јер се нешто на улици променило: докле год је допро звук пиштаљке саобраћај на тротоарима је обустављен, сви су пролазници стали као укопани и окренули се стражару који је звизнуо. Овај је показивао испруженом руком у правцу једног пролазника који је починио неки изгред и изгредник је одмах био ухваћен. Морам признати да сам се дивио ефикасности овог совјетског изума: звизни и сви лојални људи морају стати, ко не стане тај је већ изгредник, а побећи не може јер ће га ухватити остали лојални грађани или други стражари иначе густо по улицама размештени. Али, с друге стране мислио сам на терор који је морао бити употребљен па да грађани једног вишемилионског града постану овако дресирани. А те рефлексије ми падају на ум на сваком кораку у Москви.

Једна једина, у нашем смислу позитивна ствар: породица и брак су учвршћени. Нигде нисам видео тако тесно збијене брачне парове као у Москви. Размишљао сам како је дошло до тога, поред свег супротног старања совјетског законодавства и власти и дошао сам до овог закључка: брак и породица су се учврстили под страховитим терором Совјета. То је једино место где је човек у могућности да једном другом људском створу погледа у очи и каже слободно оно што мисли. Та слобода, коју су брачни другови имали, постала је тако чврста веза, да је брак тиме спасен.

Нисам за месец дана успео да уђем ни у једну цркву. Нашао сам их неколико, и све су биле затворене. Приметио сам да је пред сваком постављено неко сметлиште, или писоар, или клозет. Једног дана сам приметио једну цркву, била је отворена. Пожурио сам да уђем, али је нека баба која је излазила из цркве затворила врата и закључала их за собом. На моју молбу да ме пусти у цркву, баба је преплашено одговарала: „Немогуће, немогуће!".

У бугарском посланству кад је ту скоро посланик умро, једва је добијен свештеник да изврши опело, али са свештеником је дошао и један агент као црквењак, тако да је утисак био врло мучан.

Овако је видео ствари у СССР Бугарин, међутим, један пољски Јеврејин, који је неко време био у Румунији, а затим успео да нелегално пређе у СССР, пише своме брату у Цариград да се налази у „најкултурнијој, најуређенијој и најнапреднијој земљи". Затим вели, да је дошао само пре неколико месеци, а већ је добио једно одлично место и сад се налази на одмору у Јалти на Криму, у једном дивном санаториуму. Пропутовао је скоро целу руску Ривијеру (кавкаска обала Црног Мора) и да је тамо све препуно његових саплеменика, Јевреја.

Инж. М. Васиљевић „Истина о С.С.С.Р." (одломак)

Monday, November 30, 2020

Др Димитрије Најдановић о заблудама демократије


Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, „златним добом” недоговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели. То равногорци треба и мора да знају ако су политичари. Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све „петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих... а „равногорски покрет” му нуди демократију. Нуди му хаос, глад, неправду, владавину најгорих, превару, пропаст. Доста му је тога било! 

„Равногорски покрет” позива се на „демократску традицију”, а не изводи закључак да је наш потпуни слом – морални, културни, економски, социјални и државни – завршни беочуг у ланцу те „демократске традиције”. Ко је од великана био демократа? Да нису Крађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна „демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага. Равногорска резолуција и сама говори о „лажној игри са двадесетогодишњом демократијом”, а не види да је та лажна игра била сама самцата демократија. 

Та лажна игра демократије постоји ево већ стопедесет година у Европи и тек је сад на прагу да поједе главу и европском човеку. Тим главоједом човечанства инспирише се и одушевљава „равногорски покрет”, том лажном ужасном и смртоносном игром пренетом са западног плочника на велику несрећу овога народа. 

Овом народу вампир демократије није више, ни у каквом облику, потребан Тај политички систем који је гушио човечанство деценијама хитно се угушује, ликвидира. Он се одбацује као стара изношена и окраћала хаљина...

Равна гора - заблуде и самоуништење (одломак)

Sunday, November 15, 2020

Димитрије Љотић о моралној спреми


Уколико смо у немогућности да пронађемо средства за побољшање наше материјалне спреме, која је непосредно врло важна за вођење рата, утолико више верујемо да нам је дужност да своју пажњу окренемо другој - моралној спреми - која је често пуно важнија од прве, а у сваком случају једина могућа да надокнади недостатке прве.

Наша новија историја за ово даје безброј примера. Голоруки сељаци тукли су моћну Турску царевину на: Иванковцу, Мишару, Тичару и Делиграду. Израњављена, материјално исцрпљена, али морално јака Србија из 1914. године, са успехом се носила, више од годину дана са једном великом силом, одлично наоружаном. Њу тада нису поколебале ни страшне жртве, ни свакојаке недаће, ни три моћна непријатеља - да се свесно успе на своју Голготу и да васкрсне на Кајмакчалану, Битољу и Добром Пољу.

Да, морална спрема је несумњиво један од најважнијих фактора за сваку победу. Колика је њена улога у свакој победи најбољи је доказ да је наш народ, поред свих својстава храбрости и војничких врлина имао и своју Каменицу, свој Ђунис и своју Сливницу - у времену када му је ова важна спрема недостајала.

Ми се са богатим државама Европе не можемо такмичити у материјалном наоружању. Наша једина могућност лежи у моралном наоружању. Да осигурамо будућност... да би се одбранили од будућег напада, да би у сутрашњем сукобу испали победници, потребно је... државну управу удесити тако да целокупни народ, да сваки појединац осети да је ово његова земља. Да се држава стара за благостање свакога свог грађанина. Тај осећај, више него и један други, омогућиће напредан живот држави и створиће од будућих војника морално спремне на све напоре и све жртве. Ово ће се постићи увођењем поштене и добре администрације. Упућивањем чиновништва да служи народу. Прогањањем корупције до истраге. Омогућењем правде, безбедности и поштовања за свакога. Подупирањем, свуда на сваком кораку, морала, поштења и осталих врлина.

Одломак из чланка „Морална спрема", Отаџбина бр. 15, 1934. године.

Friday, November 13, 2020

Свештеномученик Недељко Стреличић



Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте године са Браниславом, ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао се на Богословски факултет у Београду и исте године постављен је на парохију у околини Београда. Јануара 1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости, отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.
Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“ Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.

Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944. године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен. Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400 србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над смрћу.




Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

Зборашка мисао/Србска Акција

Monday, November 2, 2020

Митрополит Јован Сничев о органској идеји и либерал-демократском злу


Велики руски православни јерарх и духовник - митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован Сничев (+1995) - савремени светитељ, био је и значајан идеолог православног национализма и учитељ органске политичко-философске мисли. У својим идејама и закључцима у вези либералне-демократије, индивидуализма, тзв. Француске револуције, масонерије и многим другим питањима, мисао владике Јована потпуно је компатибилна - нашој лепој мисли Збора.

Тим поводом, а и поводом  25 година од престављења владике, објављујемо изводе из наше старе анализе идеолошких гледишта владике Јована.

____________________

Митрополит Јован истиче да је сасвим погрешно супротстављање самодржавља начелу народног представништва, али сматра да истински православни монархизам не сме имати ничег заједничког са индивидуалистичким концептом западњачког парламентаризма који представља «поприште међупартијских обрачуна и извор друштвених смутњи, све док не доспе под контролу вештих закулисних махинатора који ће задобити несметану слободу да своја дела таме обављају у име народа». Но Владика уместо безбожног и антинародног парламентаризма и партијашења, нуди хришћанску алтернативу засновану на традицијама руске саборности, органској мисли и ослањању на природне друштвене групе које постоје од када постоји и људско друштво:

«Једино свенародни сабори, надахнути великим верским и моралним идеалима, којима су представљени сви слојеви друштва, све сталешке, професионалне и територијалне специфичности данашњега друштва, могу бити спасоносно оружје којим би се дала прекратити смутња која нас окружује. Историјски пример за ово добро је познат. То је смутња почтком ХVII столећа у Русији, која је прекинута одлукама Великог Сабора из 1613. године».

У богатом корпусу политичко-патриотске мисли владике Јована, посебно је значајно његово разобличавање - у новом добу догматизованог - демократског политичког система, како у чисто политичком (парламентаризма) тако и у економском погледу (либералног капитализма).

«Све идеје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та се реч на руски језик преводи као "власт народа"... али ни у једној од земаља које се сматрају демократским, народ у ствари не управља... Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат - политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за власт» 

«Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност... Демократија исказује поверење у силу количине, писао је Лав Тихомиров... остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане руље над вишевековним народним идеалом. То узрокује бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичком већином гласова.» (...)

«Опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто никоме не пада напамет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом, теже него управљати огромном државом, оптерећеним најтежим проблемима?

То не значи да принцип изборности мора сасвим да се икључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавни избор тамо где место или дужност захтевају високе прпфесионалне квалитете које неупућен човек просто - не познаје. И на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.

Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: “Слобода, једнскост, братство”... у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира. (...)

Кад су ту форму хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, - она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма“. Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у ХVIII веку и руска XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на слободу, једнакост и братство.

У области државној погубни, ови појмови по мишљењу обер-прокурора (Победоносцева) благотворни су само онда када у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет.»

Исто мишљење владика Јован има и о теорији «народне суверености» на којој почива демократско чешање народних маса по ушима:

 «Извор власти је један – Бог. Људи сами по себи нису извор власти, колико год много да их је, и у каквој год да су сагласности. Народовлашће, «народна влада», са хришћанске тачке гледишта су бесмислица. Народ никоме не може да преда своју «власт» јер он ту власт просто-напросто нема... Јуридичко-правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно-европском “менталитету“ историјски дубоко страног руској националној и религиозној самосвести...»

«Економска основа демократије је – финансиски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну “технолошку“ цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу-полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ:новац, новац, новац...

Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових “природних“ потреба та демократска цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палог човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: “Све је на продају! “, “Богатите се!“, “Само једном се живи“, и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.»

О последицама туђинског демократског уплива на савремени руски друштвени живот, Владика каже:

 «И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и постепено неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној светској закулиси... Та операција је већ више пута била изведена у ”развијеним” земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите... Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.»

Извор

Wednesday, October 28, 2020

Зборашки списи на сајту Института за савремену историју


На сајту Института за савремену историју постављен је (у форми докумената за читање и преузимање) низ предратних и ратних зборашких списа.




И по разним другим критеријумима претраге, може се пронаћи доста занимљивог и значајног штива, не само зборашког, већ и уопште по питању идеологије и историје.

Одајемо признање историчарима из Института на труду.

Tuesday, October 27, 2020

„Мртви нисте о друзи мили"


Вашој пажњи препоручујемо ово изванредно извођење чувене зборашко-добровољачке корачнице „Мртви нисте".

Димитрије Љотић: Омладини на Стражилову



Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.

Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.

Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.

Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој  земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.

Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.

Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?

Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац  буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.

Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.

Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.

И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.

Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.

И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој  и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.

И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти,  младости, не разумеш  да је то твој главни и једини задатак.

Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!

И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.

Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.

Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.

Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.

Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој  генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.

Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој  дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој  дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човеук ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.

Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.

„Нови пут” број 19, 29. маја 1938. год.

Wednesday, October 21, 2020

Истина о крагујевачкој трагедији


Игром судбине, дошао сам до књиге Боривоја М. Карапанџића ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. Књига је издата 1958, у Кливленду, Охајо, Сједињене Америчке Државе и има око 500 страна. У њој је на око седам страна посвећено и Крагујевачкој трагедији, одакле ћу преузети оно најзначајније. И сам сам био крагујевачки студент, носио венац на Шумарице на данашњи дан, и стало ми је до тога да се већ једном изнесе права истина (мада старе ране боле и грешно их је поново отварати). Ако ни за шта друго, а оно бар зарад невино изгинуле деце и људи, зарад оних још увек живих мајки и супруга које и данас носе црнину у знак жалости за својим најмилијима.

Цитати из поменуте књиге:

„Спроводећи доследно своје комунистичке циљеве по принципу: ‘Што горе (по српски народ), то боље (по комунисте)’, партизани су заједно са четницима извршили напад на 3. батаљон 749 немачког пешадијског пука, који је добио наређење, да се из Крагујевца пробије у правцу Горњег Милановца и ослободи заробљену 6 чету из 920 пука, која се налазила у рукама четника. Међутим, по начину како је извршен, напад је имао једини циљ, да изазове одмазду и да, на тај начин, натера Крагујевчане да дођу у ‘шуму’.

Овај напад догодио се 16. октобра 1941. године између села Баре и Љуљака. У нападу су учествовали са четничке стране: мајор Миодраг Палошевић, капетан Дуја Смиљанић и Милош Глишић, поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, а са комунистичке стране: Раја Недељковић, командант Крагујевачког партизанског одреда (чији је политички комесар био Владимир Дедијер), професор Драгутин Марковић, студент Радисав Лазаревић и земљорадник Милоје Симовић, који су били комунистички руководиоци у том крају. Комунисти и четници извршили су препад из заседе, којом приликом су побили девет и ранили 27 Немаца, од којих је, доцније још један умро. Када су Немци хтели да понесу своје побијене и рањене другове, комунисти и четници су желели да им то спрече. Зато су ови последњи изишли иза скривених положаја и отворили непосредну концентричну ватру на Немце, спречавајући их у њиховој намери. Немци су узвратили на ватру, којом приликом су погинули четнички команданти поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, као и знатан број четника. Немци су се тада морали повући ка Крагујевцу, остављајући своје мртве. Тада су нападачи извршили ужасан масакр над побијеним Немцима. Отсекли су им полне органе, па им ставили у уста, изломили им ноге и руке, повадили очи и ишчупали језике.42). То су учинили једино са циљем, да Немци изврше што крвавију одмазду над невиним српским становништвом. И, разуме се, нису се преварили. Уследио је један од највећих покоља Срба, који је Шумадију, и уопште целу Србију, у црно завио, 43)….“

„… 20. октобра 1941 године, око пет часова изјутра, српски добровољци у Основној школи ‘Краља Петра’ приметили су, да су потпуно блокирани од Немаца, који су били до зуба наоружани. Немци никоме нису дозвољавали да напусти Школу…“

„… После састанка и заједничког договора, Марисав Петровић и Милош Војновић отишли су заједно код немачког ‘Крајскоманданта’ капетана Бишофсхаузена (fon Bischofshausen). Код њега су се обавестили о разлозима блокаде и о сакупљању грађана. Речено им је да је наређена одмазда због 10 погинулих и 26 рањених Немаца код с. Љуљака. Још им је казано, да ће одмазду да изврши немачка казнена експедиција, која је нарочито дошла у Крагујевац. Када су ово сазнали, Петровић и Војновић су најенергичније протестовали противу намераване одмазде, наводећи да за погинуле и рањене Немце нису криви грађани Крагујевца и да није право да они страдају због тога што су комунисти мучки побили Немце….“

„…Најзад је Марисав Петровић пао на колена пред Кенигом и завапио, да се смилује над невиним становништвом Крагујевца. Сцена је била више него дирљива. Мајор Кениг једва је попустио толико што је рекао добровољачким командантима, да могу поднети списак оних људи за које могу својим животима гарантовати да нису комунисти и да активно не помажу комунистичку револуцију…“

„…На основу ових спискова, само у првим сатима ове спасилачке акције, у предвечерје 20 октобра 1941 године, пуштено је на слободу преко хиљаду грађана. У само вече истог дана, пуштено је по новим списковима даљих шест стотина Крагујевчана, а што су, нехотично, признали и сами комунисти, кроз уста свога хроничара, који пише:

‘Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић,“44)

Прављење спискова настављено је и кроз ноћ између 20. и 21. октобра 1941. године. И ујутру 21. октобра, а на основу спискова направљених преко ноћи, пуштено је три групе преко даљих хиљаду грађана. У томе је почело стрељање првих група. Тада су добровољци видели, да спискови више не помажу, па су зато одважно почели упадати у редове одвођених на губилоиште, те су Крагујевчане просто отимали од Немаца. На тај начин, спасли су добровољци још шест стотина грађана. Спашавани су сви без разлике, ко се год спасти могао. Међу спашенима било је највише омладине, нарочито ђака, а што сведоче и заједнички четничко-комунистички историчари, који дословно тврде:

‘Мало доцније улази Марисав Петровић са својим Добровољцима. Са њима су и два Немца, подофицира. Држе у рукама велики табак хартије. Почиње прозивање. Како кога прозову, излази напоље. До нас у средини бараке провлачи се један дечак Добровољац. Нема ни седамнаест година, интелигентан и доброћудан, избеглица. Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака. Шапућемо:

‘ – СПАСИ ОВУ ДЕЦУ, ОНИ СУ ЂАЦИ, ТВОЈИ ДРУГОВИ!

‘ – СПАШЋУ ИХ, НЕ БРИНИТЕ!

‘ – И ЗАИСТА, КАКО КОГА ПРОЗОВУ, ОВАЈ ДЕЧКО ЈЕ УВЕК ИЗБАЦИО ПО НЕКОЛИКО ЂАКА, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ КОЈИ СУ БИЛИ ОКО НАС СПАСАО.’45)…“

„…У „ОБЗНАНИ“, коју су Немци 21. октобра 1941. године издали у Крагујевцу, стоји да је стрељано 2.300 становника. А и сам пуковник Михаиловић, у својој депеши од 27. октобра 1941. године, упућеној Југословенској Влади у Лондону, наводи исту цифру. Међутим, у народу је веровање, да је стрељано око 7.000 Срба…“.

„ Док се ово збивало у Крагујевцу, дотле су у селу Книћу, више Крагујевца, четници и комунисти мирно сеирили. Тада је један од четничких команданата, капетан Павле-Паја Богићевић, пришао Раји Недељковићу, команданту Крагујевачког партизанског одреда, и предложио му да заједничким снагама нападну и ослободе Крагујевац, како би спречили немачку одмазду над невиним становништвом. На ово се комуниста Недељковић грохотом насмејао и четничком капетану Богићевићу дословно одговорио:

‘Време није за такав напад, а што се тиче људи, што их год Немци више побију, то ћемо ми имати мање да убијамо када ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у шуму…?’46)…

„…Очито је, да је комунистичка намера била. Да одмах одговорност за стрељања у Крагујевцу баце на Дражу Михаиловића и ђенерала Милана Недића.48)

Пуковник Михаиловић, пак, није схватио комунистичку намеру, а ђенерал Недић, чим је дознао за крагујевачку трагедију – а дознао је доцкан, јер су комунисти били прекинули телефонски саобраћај с Београдом – отишао је код Војног Заповедника Србије и тражио, да престану немачке одмазде, а да се он обавезује да уништи комунисте, који су свесно починили злочине над немачким војницима само да би изазвали што крвнију одмазду над српским народом.“

ИЗВОР: Боривоје М. Карапанџић ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. (коришћени цитати од 109 – 115. странице)

приредио: Војислав Ананић

Monday, October 19, 2020

Националистичко схватање народа као расе



Годинама, добро организована пропаганда, помињала је нашем народу, да је расно схватање народа, које је увео Адолф Хитлер у немачко гледање на свет, нешто што је уперено против нас осталих, ненемачких народа у Европи и свету. У чему се управо састоји то што је уперено против других народа, пропаганда нам није детаљно образложавала, али се трудила да сматрање народа као раса увек претстави као опасност за све друге народе. И то је мишљење пропаганда успела да одомаћи код наших кафанских политичара  и површних интелектуалаца, који врло радо критикују све што је Адолф Хитлер написао иако ништа од Хитлерових списао прочитали нису.

Тако нам је понављала пропаганда. А сад да видимо истину.

У својој главној књизи Мајн Кампф, део други, одељак II, где говори о држави, Хитлер напада старо схватање немачких и аустријских националиста, који су сматрали да је немачка држава средство за натурање немачког језика и немачке народности ненемачким народима. Ево шта Хитлер дословце кажео овоме проблему:

,,Непојмљива је мисаона погрешка замислити да се може направити Немцем један црнац или на пример Кинез, ако овај научи наш језик и почне се убудуће њиме служити или чак и гласати за неку немачку партију. Наши буржујски националисти не виде да ова врста понемчавања у ствари је разнемчавање. Јер, ако би разлике између народа, које су толико очигледне да боду очи, могле да буду уништене наметањем свима једног језика, ова мера би донела собом такву мешавину која би, у нашем случају била не понемчавање него разнемчавање германског елемента. Дешава се, и то је чест случај у историји, да победнички народ успе да спољном присилом наметне свој језик побеђеноме, али у току хиљаду година, наметнути језик је говорио један сасвим нов народ и победиоци су, на тај начин постали побеђени.“

Логичан закључак из оваквога схватања јесте за ненемачке народе један и јасан: нема понемчавања, а националсоцијалистичка Немачка је видела у тежњи једног народа да другоме наметне свој језик и своје име једно од највећих опасности за ратове између народа и сама се одрекла таквога рада.

А зар је то на штету мира међу народима ?

Да националсоцијалистичка Немачка не само тако мисли, него те своје идеје и спроводи, за доказ нека нам послужи поступак немачких окупаторских власти према нашим српским школским програмима и уџбеницима. Наиме, у инструкцијама, које су добили референти за преглед  наших школских уџбеника, стоји и следећи упут:

,,При прегледу књига у учила ради одобрења за употребу у новој школској години препоручује се референтима да констатују:

1) Да ли дело својом садржином, цртежом, сликом или општом тенденцијом може да вређа немачки народ

2) Да ли дело садржи неко место или какву реченицу којом се потцењује српски народ, његова осећања светосавског православља, или његов национални идеал, или даје непотпуно, нетачно или тенденциозно тумачење догађаја или живота и рада знаменитих људи из српске прошлости...“


Пропаганда је хтела нарочито националсоцијалистичку Немачку да нашем народу прикаже као опасност по опстанак наше нације, а као доказ је наводила немачко данашње схватање народа као расна, а не језичка заједница. Истина је међутим сасвим обрнута.

Баш због немачког националсоцијалистичког расног гледања на народности, нестало је једног од највећих узрока борбе између нашег и немачког народа, а то је понемчавање, коме су тежили они који у народу нису хтели да виде расну и већ само језичку и културну заједницу.

Али туђинској пропаганди није ишло у рачун да наш народ и у овоме питању сазна истину.

Милосав Васиљевић

(Наша борба, 14.09, 1941.)


Thursday, October 15, 2020

Академија СССР о Србима као ,,хегемонистима“ и ,,експлоататорима“



Званични орган Академије наука СССР  ,,Светска привреда и светска политика“ поводом успостављања трговинских и дипломатских односа Југославије са СССР донео је у своме броју за месец  јун 1940. године, страна 70. из пера свог сарадника З. Липаја приказ спољашње и унутрашње политике Југославије. У томе чланку се између осталог каже и ово:

,,У новој држави (Југославији) Хрвати и Словенци нису стекли равноправност; нису добили ни аутономију. Владајући кругови, Срби, ослањајући се  на српску војску нису допуштали нарушавање своје хегемоније. Притом је карактеристично да је индустријски неразвијена Србија експлоатисала Хрватску и Словеначку, области са много вишом капиталистичком структуром. Нарочито је био тежак положај хрватског сељака. Југославија је, наставља совјетски часопис, многонародна држава у којој владајући народ, Срби, броје око 6 милиона, нешто више од трећине становништва. Поред Срба земљу насељавају: 5,000.000 Хрвата, 1,500.000 Словенаца, 1,000.000 Македонаца, више од 150.000 Црногораца, око 500.000 Немаца, исто толико Мађара и Арнаута (на Косову Пољу), затим Румуна 300.000, Муслимана-Босанаца 250.000, Турака 70.000, Бугара 40.000 и Словака 30.000.“

Не чуди нас што се совјетски академици нису сетили Југословенских Јевреја, и да за њих нису утврдили да су били експлоатисани  од стране Србије.

Али нас запрепашћује да може бити Србина ма где, нарочито у Србији, који може да слуша радио јеврејске Москве кад ,,уз гусле“ кади српству и Србији, који су, као што се овде види, и по мишљењу часописа совјетских академика, сасвим оправдано требали да изгубе државу! 

Д.Т. 

(Наша борба, септембар 1941.)

Friday, October 9, 2020

Поводом смрти једног хероја (одломак)


Краљ Александар је био херој прво по свом веровању да се националном и светском историјом може руководити и да човек његова кова и његова положаја не треба пасивно да сноси догађаје, већа да је позват и унутрашњом својом снагом и местом које у свету има, да тим догађајима покуша да да онај правац који му се најбољим чини. 

Праунук Карађорђев и Његошев - изданак те две тако племените крви, -  Краљ Александар управо и није могао имати друга и друкчија схватања...

Сматрамо да Краљев стварни лик можемо најбоље ценити тек од 1914. године. 

Нека се зна да је било иначе неоцењиво заслужних војсковођа који су у новембру 1914. г. сматрали да је војска у немогућности да одговори свом задатку, - те да је потребно, неодложно потребно, да влада предузме кораке за даљу одбрану државних интереса. - То се разбило претходно о јасну слику коју је тадашњи млади Наследник престола имао о општој војничкој ситуацији у свету и о његово уверење да „ми само последњи можемо мир закључити”. Нека се не заборави какав је подвиг морални био наше повлачење у Албанско приморје, - нека се схвати душевна чврстина и непоколебљивост, и јасан поглед на ствари које је млади Наследник престола морао имати у таквим ситуацијама, кад су и искуснији и храбрији војници малаксавали. 

Нека се увек има на уму пресудна улога његова у Солунској офанзиви, после пробоја - када је Команда источне војске била већ издала директиве за обустављање даљег напредовања, због ситуације нас осталим деловима фронта, и кад је само његова одлучност и његоваа јасна слика положаја, довела до даљих пресудних војно-политичкихо последица. 

И нека свако зна да су то само врхови његових подвига али да је иначе сваки дан - (обични, рекло би се) - који везује те врхове његове војничке славе - захтевао исту и сталну одлучност и непоколебљивост  и јасан поглед на постављени циљ.

Димитрије Љотић

(Извор: Отаџбина, бр. 33, 14 октобар 1934.)

Wednesday, September 30, 2020

Збораши и Динарска четничка дивизија


Постоји својеврсно предање да је војвода Момчило Ђујић у доратном периоду припадао покрету Збор. За то (још увек) нема доказа, али је несумњиво да је легендарни војвода - тада свештеник са Динаре - симпатисао овај национално-хришћански покрет, што ће и даљи развој догађаја потврдити. Познато је да је покрет Збор поред Подунавског округа – где је живео и сам Димитрије Љотић – велику популарност имао у Далмацији. С обзиром да су и пре рата постојали отворени сукоби југословенских националиста – у првом реду, збораша – са антидржавним елементима (усташама, комунистима и македонствујушћима), отуда је стварање злочиначке тзв. НДХ постало несигурно тло не само за Србе, већ и за Хрвате који су припадали овом покрету. Стога ће један део далматинских збораша прећи у ужу Србију и ставити се на располагање Љотићу и Недићу, док ће други део приступити Динарској четничкој дивизији и постаће веома блиски Ђујићу. Конкретна сарадња између Љотића и Ђујића, односно Србског добровољачког корпуса (СДК) и Динарске четничке дивизије (ДЧД) десиће се крајем рата у Словенији, када ће националне трупе покушати да оформе шири фронт (наравно, без усташа) за борбу против комунизма. Овај подухват није имао подршку западних „Савезника“ и врло брзо је пропао, тако да су се припадници – они који су преживели најезду комуниста и „ослобођење“ Југославије – ових антикомунистичких јединица поново нашли заједно у избегличким логорима широм Италије и, касније, Немачке. Отуда ће се временом раштркати широм света, углавном на Запад. Да су се припадници СДК и ДЧД и у емиграцији држали заједно (иако су имали засебне организације), говори и црквени раскол, када су, од целе националне емиграције, малтене једино збораши и ђујићевци одбили да подрже расколничку струју окупљену око Дионисија. Познато је и да је Бора Драгашевић, иначе ветеран СДК, водио у Канади Србску народну одбрану – коју су, између осталих, чинили и некадашњи збораши – а која је била братска организација са Ђујићевим Покретом српских четника. Све ово упућује на заједништво и дружбу збораша и ђујићеваца – искрених бораца против комунизма и усташлука. Чувени послератни (емигтантски) знамен Динарске четничке дивизије (Орао у лету, крст, змије...), израдио је збораш - прота Драшко Простран

О наведеним чврстим везама између Збора/СДК и ДЧД, сведочи и горња фотографија начињена у Оснабрику, са војводом Ђујићем у друштву збораша. Ту је одслужен парастос палим саборцима. Служио је збораш и ветеран СДК – протојереј-ставрофор Добривоје Ћилерџић (отац данашњег владике Андреја). Са његове десне стране је проф. др Ђоко Слијепчевић – аутор многих научних радова, од чега је најпознатије капитално дело „Историја СПЦ“. Са свештеникове леве стране стоје, редом: в. Ђујић, новинар Ратко Парежанин – оснивач Балканолошког института, а за време рата шеф Васпитног одсека СДК, затим дугогодишњи уредник „Искре“ Ратко Обрадовић – у рату командант јуришног одељења СДК, и напослетку проф. Влајко Влаховић – предратни предавач на Цетињској богословији и један од најистакнутијих збораша из Црне Горе.

Sunday, September 27, 2020

Браћо Црногорци!


Глас Црногорца - познати стари лист са Цетиња, излазио је и током Другог светског рата и то као гласило Краљевине Црне Горе (1941-1943). Током 1942. и 1943. године у овом листу у коме су тада заједнички суделовали црногорски четници и тзв. зеленаши (који су такође били србски националисти) било је прегршт идеолошких чланака који су саобразни зборашкој идеји.
Позната је и веза див-јунака Павла Ђуришића са Димитријем Љотићем, која се огледа и у каснијем уврштавању Павлових четника у СДК (ЦДК).

Овом приликом објављујемо један кратак, али веома занимљив чланак из Гласа Црногорца, под горњим насловом.

Зборашка мисао/Србска Акција
_______________________________

Слога која је прошле године добила свој најјачи израз у борби за одбрану народне слободе, постала је данас, више но икада, главни императив наших  гигантских прегнућа. За ову годину дана, откако смо се ухватили у коштац с најкрволочнијим непријатељем човјечанства, дали смо много жртава, пролили много крви, доживјели небројене патње и болове. Све то савладали смо силно и мушки, онако како је то својствено једном херојском народу и творцу најљепших подвига. Преко тих жртава створили смо ред и спокојство у народу. Вратили смо вјеру у сопствено поуздање. Подмладили смо љубав према оним врлинама којима се одвајкада наш народ одликовао. Пробудили смо осјећање према нацији, према традицији, према слободи као крајњем идеалу свих нас.

Све то резултат је слоге, јединственог схватања, истих тежњи. Са тим особинама и наши стари једино су могли да оружјем створе ону класичну историју која их је уздигла изнад осталих народа.

БРАЋО ЦРНОГОРЦИ!

У току су догађаји који нам наговјештавају тешку и крваву борбу. Опет су дошле у питање наше националне светиње. Опет је угрожена слобода народа. Под ожиљцима рана које смо јој прошле године задали, комунистичка авет пружила је своју крваву руку и сада на понос Црне Горе. Жељна освете, незасићена ужасима и жртвама, она хоће да се преко наших дивних села докопа власти и новог, још крвавијег пира.

Сав народ мора поново устати да брани своју част и националне идеале. Хиљаде бораца налазе се под оружјем. Одбачена су сва лична мимоилажења и размирице. Нестало је више политичког обиљежја и амбиција. Слога, одлучност и до крајњих граница ријешеност на искључиву и бескомпромисну борбу - то је главни и једини синоним који данас уједињује овај дио племените Црне Горе. Наша је жеља да се свуда, гдје се дух Његошеве религије оздравио, манифестују иста осјећања, да се покрену исте живе силе, како бисмо нашом слогом заштитили своју слободу и преотели је онамо гдје она још робује комунистичком крволоку. Одбацимо политику. Презримо лични интерес. Не водимо рачуна ко се налази под командом ђенерала Ђукановића, Крста Поповића, Баја Станишића и других. Ову гигантску борбу не воде појединци, него Срби, против којих је устала најамничка војска Моше и Тита. Сви ми мислимо српски. Сви осјећамо српски. Свима нама је један исти идеал: СЛОБОДА и СРПСТВО.

Општи интерес народа захтијева да се у овом судбоносном часу надахнемо духом слоге. Ако то постигнемо, нико нам раван неће бити, а историја ће забиљежити да је и наша генерација кроз патње и смрт дошла у слободу и васкрсење.




„Глас Црногорца” (Цетиње, 5. мај 1943.)


Tuesday, September 15, 2020

СДК-15.09.1941-15.09.2020.


На данашњи дан 1941. године, основан је Србски добровољачки корпус (Србска добровљачка команда - СДК) - елитна војска Недићеве Србије и војска зборашког духа. СДК као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарала древном архетипу србског христољубивог војинства. Као таква, она није служила лажним савезницма нити је представљала било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијала подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом данашње србство дугује благодарност за сопствено постојање.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских националиста, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву.






Thursday, September 10, 2020

Др. Димитрије Најдановић: Мистични смисао хлеба


По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица. Али клас не представља само хлеб. Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери. Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је економика једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу. 

(Одломак из чланка „Наше знамење")

Monday, September 7, 2020

Милорад Мојић: И србски народ је био роб Јевреја



Ако се за икоји народ може рећи да је роб јеврејски, онда се то међу првима може казати за србски народ на његову највећу несрећу. А да та несрећа буде још већа, огроман део напаћеног србског народа и не зна чије је он робље. Народ види и осећа да је живот из дана у дан све тежи и мучнији, он осећа да много штошта није у реду, али не зна откуда долази, откуда проистиче зло и невоља која га све више и више притискује. Он криви факторе, који су фактично споредни, али је мало њих који прави извор, праве факторе тог зла јасно виде.
Није ни чудо јер су Јевреји мајстори у маскирању и претварању, што су такође научили из Талмуда, који каже: „Допуштено је пред нејеврејима претварати се да не оштете и не уједе.”
Нема вештијих и бољих глумаца и редитеља од Јевреја на читавом свету. Али они веома ретко, скоро никада не излазе на позорницу.
Уместо њих на позорници се појављују њихове лутке: добро плаћене слуге, који онако играју како то јеврејски глумци и редитељи захтевају. Како Јевреји за лутке везани конопаца трзају, тако лутке играју.
А те лутке, јеврејске слуге и народне изроде, могли сте наћи у целој држави, у свим гранама народне делатности.
Било их је свуда и на сваком месту. У влади, у парламенту, у свим политичким партијама, код свих власти, у државним и приватним установама, у привредним и социјалним удружењима, у националним и интернационалним, у културним, хуманим и спортским друштвима свугде се наилазило на Јевреје односно јеврејске слуге. Јевреји по потреби маскирани у позадини, иза кулиса, у тами, а слуге њихове на сцени, у пуној светлости, много пута и они у маскама националистичким, културним или сличним.
А све те слуге јеврејске радиле су онако, како то интереси Јевреја, а на огромну штету нашег народа, захтевају. И отуда зло и невоља по народ, а добро по Јевреје. И отуда је и чињеница да народ није у стању да се противу зла ефикасно бори јер он види хришћанске лутке и њих криви за све што не ваља, а не види редитеље његових мука и патња.
А Јевреји, искоришћујући робље живели су без муке и труда богато, весело и расипнички и са уживањем су мучили своје робове, који су и иначе по Талмуду: „животиње у човечијем облику да служе Јевреје.”

Извор: „Србски народ у канџама Јевреја" (одломак)

Saturday, August 15, 2020

Димитрије Љотић: Омладини на Стражилову

Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.

Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике  имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.

Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.

Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој  земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.

Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.

Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?

Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац  буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.

Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.

Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.

И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.

Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.

И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој  и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.

И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти,  младости, не разумеш  да је то твој главни и једини задатак.

Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!

И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.

Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.

Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.

Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.

Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој  генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.

Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој  дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој  дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.

Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.

Извор

Tuesday, August 11, 2020

Димитрије Љотић, руско питање и антируски сепаратизми



Димитије Љотић увек је истицао неизмерну љубав и наклоност према братској православној  Русији, према њеној цивилизацији и њеним светим и светлим традицијама. Разобличавао је Совјетију као антируску творевину на руској земљи указивавши  стално да она није Русија већ антихришћанска тоталитарна окупација руског народа.  Међутим, онда али и данас, пуно је оних који ту непобитну истину игноришу, па тако нпр. у недавно објављеној књизи „Русофобија код Срба 1878-1917″ аутор Дејан  Мировић подводи под русофобију и зборашки став о Совјетији, чиме заправо самог себе дискредитује као познаваоца Руске идеје. Наиме, Љотићев (зборашки) антисовјетски став, заправо је пример русофилије а не русофобије.

Љотић је чврсто стајао на позицијама подршке руском царизму, као и правом и свеобухватном руском белогардејском национализму (где постоји један и недељиви руски народ). Он је и током Другог светског рата истицао  величину руске нације и критиковао Немце због њиховог бахатог односа према руском народу, њиховог непризнавања целовитости руске нације, те због њиховог подржавања антируских сепаратизама, попут украјинског и белоруског.

Ево шта је Љотић писао:

„У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље… У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин… Знало се да је у Врховном Совјету… на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника. На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе… Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености… У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима. Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став. А немачки став по руском питању је следећи: Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд. Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима. Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом. До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу». Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади. Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима. Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници. Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ. На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти. И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима. 1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»… У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”

(Димитрије Љотић, Сабрана дела, књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)

Такође, Љотић је пре рата изразио наду у обнову православне Русије која по предвиђању Достојевског треба да буде стожер окупљања Словена. Дакле, идеологија Збора баштини идеје чувених руских православних мислилаца – словенофила: Данилевског, Самарина, Хомјакова, браће Аксаков, браће Киријевски и осталих. Наиме, док је у предратном периоду југословенство било актуелно код збораша, за њих Југославија није била коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар.  У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићев идеал. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација. 

                    Зборашка мисао/Србска Акција