Збораши и Динарска четничка дивизија

Постоји својеврсно предање да је војвода Момчило Ђујић у доратном периоду припадао покрету Збор. За то (још увек) нема доказа, али је несумњиво да је легендарни војвода - тада свештеник са Динаре - симпатисао овај национално-хришћански покрет, што ће и даљи развој догађаја потврдити. Познато је да је покрет Збор поред Подунавског округа – где је живео и сам Димитрије Љотић – велику популарност имао у Далмацији. С обзиром да су и пре рата постојали отворени сукоби југословенских националиста – у првом реду, збораша – са антидржавним елементима (усташама, комунистима и македонствујушћима), отуда је стварање злочиначке тзв. НДХ постало несигурно тло не само за Србе, већ и за Хрвате који су припадали овом покрету. Стога ће један део далматинских збораша прећи у ужу Србију и ставити се на располагање Љотићу и Недићу, док ће други део приступити Динарској четничкој дивизији и постаће веома блиски Ђујићу. Конкретна сарадња између Љотића и Ђујића, односно Србског добровољачког корпуса (СДК) и Динарске четничке дивизије (ДЧД) десиће се крајем рата у Словенији, када ће националне трупе покушати да оформе шири фронт (наравно, без усташа) за борбу против комунизма. Овај подухват није имао подршку западних „Савезника“ и врло брзо је пропао, тако да су се припадници – они који су преживели најезду комуниста и „ослобођење“ Југославије – ових антикомунистичких јединица поново нашли заједно у избегличким логорима широм Италије и, касније, Немачке. Отуда ће се временом раштркати широм света, углавном на Запад. Да су се припадници СДК и ДЧД и у емиграцији држали заједно (иако су имали засебне организације), говори и црквени раскол, када су, од целе националне емиграције, малтене једино збораши и ђујићевци одбили да подрже расколничку струју окупљену око Дионисија. Познато је и да је Бора Драгашевић, иначе ветеран СДК, водио у Канади Србску народну одбрану – коју су, између осталих, чинили и некадашњи збораши – а која је била братска организација са Ђујићевим Покретом српских четника. Све ово упућује на заједништво и дружбу збораша и ђујићеваца – искрених бораца против комунизма и усташлука. Чувени послератни (емигтантски) знамен Динарске четничке дивизије (Орао у лету, крст, змије...), израдио је збораш - прота Драшко Простран

О наведеним чврстим везама између Збора/СДК и ДЧД, сведочи и горња фотографија начињена у Оснабрику, са војводом Ђујићем у друштву збораша. Ту је одслужен парастос палим саборцима. Служио је збораш и ветеран СДК – протојереј-ставрофор Добривоје Ћилерџић (отац данашњег владике Андреја). Са његове десне стране је проф. др Ђоко Слијепчевић – аутор многих научних радова, од чега је најпознатије капитално дело „Историја СПЦ“. Са свештеникове леве стране стоје, редом: в. Ђујић, новинар Ратко Парежанин – оснивач Балканолошког института, а за време рата шеф Васпитног одсека СДК, затим дугогодишњи уредник „Искре“ Ратко Обрадовић – у рату командант јуришног одељења СДК, и напослетку проф. Влајко Влаховић – предратни предавач на Цетињској богословији и један од најистакнутијих збораша из Црне Горе.

Браћо Црногорци!

Глас Црногорца - познати стари лист са Цетиња, излазио је и током Другог светског рата и то као гласило Краљевине Црне Горе (1941-1943). Током 1942. и 1943. године у овом листу у коме су тада заједнички суделовали црногорски четници и тзв. зеленаши (који су такође били србски националисти) било је прегршт идеолошких чланака који су саобразни зборашкој идеји.

Позната је и веза див-јунака Павла Ђуришића са Димитријем Љотићем, која се огледа и у каснијем уврштавању Павлових четника у СДК (ЦДК).

Овом приликом објављујемо један кратак, али веома занимљив чланак из Гласа Црногорца, под горњим насловом.

Зборашка мисао/Србска Акција

_______________________________

Слога која је прошле године добила свој најјачи израз у борби за одбрану народне слободе, постала је данас, више но икада, главни императив наших  гигантских прегнућа. За ову годину дана, откако смо се ухватили у коштац с најкрволочнијим непријатељем човјечанства, дали смо много жртава, пролили много крви, доживјели небројене патње и болове. Све то савладали смо силно и мушки, онако како је то својствено једном херојском народу и творцу најљепших подвига. Преко тих жртава створили смо ред и спокојство у народу. Вратили смо вјеру у сопствено поуздање. Подмладили смо љубав према оним врлинама којима се одвајкада наш народ одликовао. Пробудили смо осјећање према нацији, према традицији, према слободи као крајњем идеалу свих нас.

Све то резултат је слоге, јединственог схватања, истих тежњи. Са тим особинама и наши стари једино су могли да оружјем створе ону класичну историју која их је уздигла изнад осталих народа.

БРАЋО ЦРНОГОРЦИ!

У току су догађаји који нам наговјештавају тешку и крваву борбу. Опет су дошле у питање наше националне светиње. Опет је угрожена слобода народа. Под ожиљцима рана које смо јој прошле године задали, комунистичка авет пружила је своју крваву руку и сада на понос Црне Горе. Жељна освете, незасићена ужасима и жртвама, она хоће да се преко наших дивних села докопа власти и новог, још крвавијег пира.

Сав народ мора поново устати да брани своју част и националне идеале. Хиљаде бораца налазе се под оружјем. Одбачена су сва лична мимоилажења и размирице. Нестало је више политичког обиљежја и амбиција. Слога, одлучност и до крајњих граница ријешеност на искључиву и бескомпромисну борбу - то је главни и једини синоним који данас уједињује овај дио племените Црне Горе. Наша је жеља да се свуда, гдје се дух Његошеве религије оздравио, манифестују иста осјећања, да се покрену исте живе силе, како бисмо нашом слогом заштитили своју слободу и преотели је онамо гдје она још робује комунистичком крволоку. Одбацимо политику. Презримо лични интерес. Не водимо рачуна ко се налази под командом ђенерала Ђукановића, Крста Поповића, Баја Станишића и других. Ову гигантску борбу не воде појединци, него Срби, против којих је устала најамничка војска Моше и Тита. Сви ми мислимо српски. Сви осјећамо српски. Свима нама је један исти идеал: СЛОБОДА и СРПСТВО.

Општи интерес народа захтијева да се у овом судбоносном часу надахнемо духом слоге. Ако то постигнемо, нико нам раван неће бити, а историја ће забиљежити да је и наша генерација кроз патње и смрт дошла у слободу и васкрсење.

„Глас Црногорца” (Цетиње, 5. мај 1943.)

СДК-15.09.1941-15.09.2020.

На данашњи дан 1941. године, основан је Србски добровољачки корпус (Србска добровљачка команда - СДК) - елитна војска Недићеве Србије и војска зборашког духа. СДК као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарала древном архетипу србског христољубивог војинства. Као таква, она није служила лажним савезницма нити је представљала било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијала подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом данашње србство дугује благодарност за сопствено постојање.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских националиста, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву.

Др. Димитрије Најдановић: Мистични смисао хлеба

По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица. Али клас не представља само хлеб. Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери. Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је економика једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу. 

(Одломак из чланка „Наше знамење")

Извор

Милорад Мојић: И србски народ је био роб Јевреја

Ако се за икоји народ може рећи да је роб јеврејски, онда се то међу првима може казати за србски народ на његову највећу несрећу. А да та несрећа буде још већа, огроман део напаћеног србског народа и не зна чије је он робље. Народ види и осећа да је живот из дана у дан све тежи и мучнији, он осећа да много штошта није у реду, али не зна откуда долази, откуда проистиче зло и невоља која га све више и више притискује. Он криви факторе, који су фактично споредни, али је мало њих који прави извор, праве факторе тог зла јасно виде.

Није ни чудо јер су Јевреји мајстори у маскирању и претварању, што су такође научили из Талмуда, који каже: „Допуштено је пред нејеврејима претварати се да не оштете и не уједе.”

Нема вештијих и бољих глумаца и редитеља од Јевреја на читавом свету. Али они веома ретко, скоро никада не излазе на позорницу.

Уместо њих на позорници се појављују њихове лутке: добро плаћене слуге, који онако играју како то јеврејски глумци и редитељи захтевају. Како Јевреји за лутке везани конопаца трзају, тако лутке играју.

А те лутке, јеврејске слуге и народне изроде, могли сте наћи у целој држави, у свим гранама народне делатности.

Било их је свуда и на сваком месту. У влади, у парламенту, у свим политичким партијама, код свих власти, у државним и приватним установама, у привредним и социјалним удружењима, у националним и интернационалним, у културним, хуманим и спортским друштвима свугде се наилазило на Јевреје односно јеврејске слуге. Јевреји по потреби маскирани у позадини, иза кулиса, у тами, а слуге њихове на сцени, у пуној светлости, много пута и они у маскама националистичким, културним или сличним.

А све те слуге јеврејске радиле су онако, како то интереси Јевреја, а на огромну штету нашег народа, захтевају. И отуда зло и невоља по народ, а добро по Јевреје. И отуда је и чињеница да народ није у стању да се противу зла ефикасно бори јер он види хришћанске лутке и њих криви за све што не ваља, а не види редитеље његових мука и патња.

А Јевреји, искоришћујући робље живели су без муке и труда богато, весело и расипнички и са уживањем су мучили своје робове, који су и иначе по Талмуду: „животиње у човечијем облику да служе Јевреје.”

Извор: „Србски народ у канџама Јевреја" (одломак)