Friday, June 26, 2020

Легионарска штампа о Збору


Кодреануова Легија Светог Архангела Михајла и Љотићев Збор - две су идеолошки истоврсне организације, које су смело и достојно корачале под стегом хришћанског национализма.

Као што је зборашка штампа пратила и подржавала деловање Кодреануове Легије Светог Архангела Михаила, тако су и легионарске новине  у својим извештајима из иностранства доносиле вести о Збору. На горњој слици налази се чланак легионарског гласила, Cuvântul (Реч) од дана 19. 11. 1940. године, о забрани Збора, као злоделу тадашњег режима у Краљевини Југославији.

                   Зборашка мисао/Србска Акција

Friday, June 19, 2020

Символ вере србске омладине



Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња, гробари моје отаџбине.
Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски, после пута на Голготу, ускрснути.

Верујем да од нас, нових покољења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи, него на делу.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени, појединцу, може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим.

Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости, моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Он ће ми показивати пут моралу, философији, естетици.Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.
Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спретности, мога карактера и мојих поступака. 

Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости да је Небеско Царство увек и довека, и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу, него огрешити душу.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети, као ни Творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека. Амин.


Српски народ 
година I,  брoj 5, 
3. јул 1942.

Sunday, June 7, 2020

Врлине правог националисте - Славко Д. Контић



Од 1935. до нашег државног слома тешко је и мучно било националистом бити. Бити националиста (не привидни, ни кабинетски, а још мање официјелни) значило је бити објекат насртаја и клевете, мржње и тортуре, тј. бити херој и мученик о чија су се прса и отпорну снагу одбијали сви насртаји који су долазили од јудеокомунистичке бастије са једне, и државне власти са друге стране. И власт, која је од врха до дна била проткана духом јеврејштине, била је азил и заветрина свакојаких субверзивних и јеврејском мишљењу осењених људи. На њеном кормилу седели су и у држави жарили и палили којекакви политички лилипутани, претече потпуног расула типа Керенски.

Наш национализам један је и једини наш морални и социјални национализам, јер је темељ његове зграде Светосавље. Да су на власти били људи жељезне воље и чврстог карактера они би га подгрејавали и у дело спроводили. Нажалост, били су то већи паразити и од имеле и својим вампиризмом сисали су и експлоатисали народ. Достојанство власти и њена правца жудели су за људима од чојства и јунаштва. Али, они су по казаматима чамили и трунули. Били су прогањани истине ради протагонисти национализма, неонационализма, животворног и неугасивог. Гонила их је комунистичка фурија заједно са људима који су представљали карикатуру власти, а никако истинољубиву и правдољубиву власт.

Под игом гоњења и шиканирања сваке врсте националности су пре нашег слома морали да живе. Вера у победу правде, вера у дубокоумност, далековидост и стваралачку снагу нашег путоказитеља и путоводитеља храбрила их је, стрпљивим и самопожртвованим чинила. Под тим условима националисти су се очеличили и постали поседници врлина чојства и јунаштва, у највишем смислу национал-револуционарства, ревности и трпљења, врлине које морају бити алфа и омега правог национализма, а једини иметак правог националисте. Основа његове борбе је била свест да се бори против највећег непријатеља свију људи и народа: комунизма и против његових слугу .

Праве националисте веже и чини неразлучивом целином другарска љубав и солидарност. Заједничари су у патњи и радости, у страдању и тријумфу. Све лично пада пред општим. Слабићима и кукавицама нема места у фаланги националиста. Затим врлине: дисциплина и самодисциплина, критика и самокритика, иницијатива и самоиницијатива, јесу '' вјерују'' искреног и страсног националисте. Врлина је његова највећа награда. Он се не бори за свој живот, него за опстенак, живот и спас народа српског. Он не труби о ономе што је учинио за народ и државу, већ ћути и ради даноноћно, неуморно. Огњем и мачем наши крсташи данас гоне и убијају комунистичку неман, да би бар овде уништили и са лица земље протерали шестокраку и петокраку звезду.

То су ударници наши, мртва стража србског огњишта, браник и бедем од налета комунистичког. Ореол национализма, делотворног и плодотворног носе они. Они су војска смене, авангарда наша, њихова се жртва не мери, јер се борба против комунизма води до истребљења: '' Нема вере боље од хришћанске-Срб је Христов, радује се смрти. Јер је земан дош'о ваља војевати за крст часни и крвцу прољевати''.

Наш национализам је национализам протеста и национализам реформе. То није надничарски национализам и он се не есконтује. Он је безкомпромисан по Христовим речима: ''Ко није самном, тај је против мене, ко самном не сабира, просипа''. Он је револуционаран: ''Секира код корена дрвету стоји, свако дрво које не ређа добра рода, сече се и у огањ баца''. Тај национализам је противтежа сатрапском комунизму. Он је извор народног самоодржања. Зато националисти врлинама својим стоје као гранитна стена против најезде комунизма. Они знају да је он једна и једина бусола народа. А ''највећа је опасност за лађу једну (народ), када јој униште бусолу... Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свог живота...''. ''Сваки народ који изгуби духовне основе свог живота постаје одмах роб лукавог Израиља'' (Д. В. Љотић: Драма савременог човечанства). Националисти имају душу способну за три ствари: заволети живот, поднети живот и жртвовати живот будућности србског народа. Њихов национализам није само фанатизам младости, него право и једино руководно начело. Он је у потпунаом значењу: ''Пут, Истина и Живот''.


Наша Борба, бр. 24

15. фебруар 1942.

Wednesday, June 3, 2020

Занимљиво сведочанство зборашко-белогардејског заједничарења


Познато је да су идеологију „Трећег пута" у Србији, грубо трасирали руски бели емигранти. Наиме, у Београду је било активно више руских трећепуташких  организација од којих је једна (Национал-трудбенички савез) чак и основана у Београду. Иако о томе нема пуно писаних сведочанстава, извесно је да је контаката између руских белих емиграната  и збораша било, како пре оснивања Збора, тако и касније. Веома занимљиво и неочекивано сведочанство таквог заједничарења, може се видети у књизи Видоја Голубовића „Кафане и механе старог Београда". Наиме, како пише у књизи, испод зборашких просторија у Београду, у Његошевој бр. 1/Краља Милана бр. 31,  на месту данашњег ресторана Полет, налазила се руска кафана Казбек. Шта у наведеној књизи о њој пише, може се прочитати на горњој слици. 


                  Зборашки списи/Србска Акција