Monday, November 30, 2020

Др Димитрије Најдановић о заблудама демократије


Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, „златним добом” недоговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели. То равногорци треба и мора да знају ако су политичари. Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све „петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих... а „равногорски покрет” му нуди демократију. Нуди му хаос, глад, неправду, владавину најгорих, превару, пропаст. Доста му је тога било! 

„Равногорски покрет” позива се на „демократску традицију”, а не изводи закључак да је наш потпуни слом – морални, културни, економски, социјални и државни – завршни беочуг у ланцу те „демократске традиције”. Ко је од великана био демократа? Да нису Крађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна „демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага. Равногорска резолуција и сама говори о „лажној игри са двадесетогодишњом демократијом”, а не види да је та лажна игра била сама самцата демократија. 

Та лажна игра демократије постоји ево већ стопедесет година у Европи и тек је сад на прагу да поједе главу и европском човеку. Тим главоједом човечанства инспирише се и одушевљава „равногорски покрет”, том лажном ужасном и смртоносном игром пренетом са западног плочника на велику несрећу овога народа. 

Овом народу вампир демократије није више, ни у каквом облику, потребан Тај политички систем који је гушио човечанство деценијама хитно се угушује, ликвидира. Он се одбацује као стара изношена и окраћала хаљина...

Равна гора - заблуде и самоуништење (одломак)

Sunday, November 15, 2020

Димитрије Љотић о моралној спреми


Уколико смо у немогућности да пронађемо средства за побољшање наше материјалне спреме, која је непосредно врло важна за вођење рата, утолико више верујемо да нам је дужност да своју пажњу окренемо другој - моралној спреми - која је често пуно важнија од прве, а у сваком случају једина могућа да надокнади недостатке прве.

Наша новија историја за ово даје безброј примера. Голоруки сељаци тукли су моћну Турску царевину на: Иванковцу, Мишару, Тичару и Делиграду. Израњављена, материјално исцрпљена, али морално јака Србија из 1914. године, са успехом се носила, више од годину дана са једном великом силом, одлично наоружаном. Њу тада нису поколебале ни страшне жртве, ни свакојаке недаће, ни три моћна непријатеља - да се свесно успе на своју Голготу и да васкрсне на Кајмакчалану, Битољу и Добром Пољу.

Да, морална спрема је несумњиво један од најважнијих фактора за сваку победу. Колика је њена улога у свакој победи најбољи је доказ да је наш народ, поред свих својстава храбрости и војничких врлина имао и своју Каменицу, свој Ђунис и своју Сливницу - у времену када му је ова важна спрема недостајала.

Ми се са богатим државама Европе не можемо такмичити у материјалном наоружању. Наша једина могућност лежи у моралном наоружању. Да осигурамо будућност... да би се одбранили од будућег напада, да би у сутрашњем сукобу испали победници, потребно је... државну управу удесити тако да целокупни народ, да сваки појединац осети да је ово његова земља. Да се држава стара за благостање свакога свог грађанина. Тај осећај, више него и један други, омогућиће напредан живот држави и створиће од будућих војника морално спремне на све напоре и све жртве. Ово ће се постићи увођењем поштене и добре администрације. Упућивањем чиновништва да служи народу. Прогањањем корупције до истраге. Омогућењем правде, безбедности и поштовања за свакога. Подупирањем, свуда на сваком кораку, морала, поштења и осталих врлина.

Одломак из чланка „Морална спрема", Отаџбина бр. 15, 1934. године.

Friday, November 13, 2020

Свештеномученик Недељко Стреличић



Свештеник Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте године са Браниславом, ћерком свештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. уписао се на Богословски факултет у Београду и исте године постављен је на парохију у околини Београда. Јануара 1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости, отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.
Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“ Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.

Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944. године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен. Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400 србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над смрћу.




Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

Зборашка мисао/Србска Акција

Monday, November 2, 2020

Митрополит Јован Сничев о органској идеји и либерал-демократском злу


Велики руски православни јерарх и духовник - митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован Сничев (+1995) - савремени светитељ, био је и значајан идеолог православног национализма и учитељ органске политичко-философске мисли. У својим идејама и закључцима у вези либералне-демократије, индивидуализма, тзв. Француске револуције, масонерије и многим другим питањима, мисао владике Јована потпуно је компатибилна - нашој лепој мисли Збора.

Тим поводом, а и поводом  25 година од престављења владике, објављујемо изводе из наше старе анализе идеолошких гледишта владике Јована.

____________________

Митрополит Јован истиче да је сасвим погрешно супротстављање самодржавља начелу народног представништва, али сматра да истински православни монархизам не сме имати ничег заједничког са индивидуалистичким концептом западњачког парламентаризма који представља «поприште међупартијских обрачуна и извор друштвених смутњи, све док не доспе под контролу вештих закулисних махинатора који ће задобити несметану слободу да своја дела таме обављају у име народа». Но Владика уместо безбожног и антинародног парламентаризма и партијашења, нуди хришћанску алтернативу засновану на традицијама руске саборности, органској мисли и ослањању на природне друштвене групе које постоје од када постоји и људско друштво:

«Једино свенародни сабори, надахнути великим верским и моралним идеалима, којима су представљени сви слојеви друштва, све сталешке, професионалне и територијалне специфичности данашњега друштва, могу бити спасоносно оружје којим би се дала прекратити смутња која нас окружује. Историјски пример за ово добро је познат. То је смутња почтком ХVII столећа у Русији, која је прекинута одлукама Великог Сабора из 1613. године».

У богатом корпусу политичко-патриотске мисли владике Јована, посебно је значајно његово разобличавање - у новом добу догматизованог - демократског политичког система, како у чисто политичком (парламентаризма) тако и у економском погледу (либералног капитализма).

«Све идеје демократије засноване су на лажи. Већ је у дефиницији – лаж! Та се реч на руски језик преводи као "власт народа"... али ни у једној од земаља које се сматрају демократским, народ у ствари не управља... Коначни плод државне власти увек је у рукама уског слоја, малобројне и затворене корпорације људи, чији је занат - политика, а професија – сурова и беспоштедна борба за власт» 

«Наши су преци били врло умни и опрезни људи. Столећима, из поколења у поколење градећи државу која је била предодређена да постане поуздани ослонац мирног, непомућеног и одуховљеног живљења (а не инструменат задовољавања властољубивих страсти и политичких амбиција), они су се вешто чували од саблазни демократске заразе, и друге су упозоравали на такву неразумност... Демократија исказује поверење у силу количине, писао је Лав Тихомиров... остварење демократске идеје пре свега значи власт количине над каквотом, власт незналачке, иза кулиса вешто контролисане руље над вишевековним народним идеалом. То узрокује бесмислену ситуацију, у којој се појмови Истине и праведности, Добра и зла настоје одредити аритметичком већином гласова.» (...)

«Опште непосредно изборно право – појава је аморална и рушилачка јер развија политички цинизам до невероватних размера, народ чини предметом нечасних манипулација, које, уз савремени развој средстава масовног информисања, добијају заиста неспречив размах. Зашто никоме не пада напамет да, уз помоћ свеопштег гласања, бира хирурга или истражног судију, шофера или авијатичара? А зар је управљати скалпелом, аутобусом, авионом, теже него управљати огромном државом, оптерећеним најтежим проблемима?

То не значи да принцип изборности мора сасвим да се икључи из политичког живота земље. Шта више, он је у неким ситуацијама незаменљив јер је инструмент успостављања саборног заједништва народа и државе. Али да би се избегле злоупотребе мора се јасно и прецизно дефинисати област његове примене, која ће безусловно искључивати јавни избор тамо где место или дужност захтевају високе прпфесионалне квалитете које неупућен човек просто - не познаје. И на крају, ако коначно буде призната неопходност бирања највиших функционера земље, то се не сме претварати у народни вашар. Одговорни бирачи у том случају могу бити само ауторитативни представници свих друштвених класа, сталежа, професионалних и етничких група, пропорционално представљених према улози у нашем друштву.

Идеолошка основа демократије као погледа на свет исказана је познатом лозинком француске револуције: “Слобода, једнскост, братство”... у природи нема једнакости – она је бескрајно разнолика и строго јерархична; нема ни апсолутне слободе, неограничене међузависношћу и закономерним поретком појава; нема ни испразног братства – јер морално чуло човеково увек бира. (...)

Кад су ту форму хтели да претворе у обавезни закон друштвеног постојања, кад су од ње хтели да начине формално право, које народ повезује изнутра и повезује га са владом у спољашњем смислу, - она се показала као кобна лаж, и идеални закон љубави, мира и трпељивости, сведен на базу спољашње законитости, постао је закон насиља, раздора и фанатизма“. Та тврдња Победоносцева боље од свих других речи бива потврђена чињеницом да су две најкрвавије и најразорније револуције у историји човечанства, француска у ХVIII веку и руска XX веку, прошле у пратњи громогласних позива на слободу, једнакост и братство.

У области државној погубни, ови појмови по мишљењу обер-прокурора (Победоносцева) благотворни су само онда када у себи садрже вечну истину моралног закона у нераскидивој повезаности са вечном идејом дужности и жртве, на којој почива сав организам моралног погледа на свет.»

Исто мишљење владика Јован има и о теорији «народне суверености» на којој почива демократско чешање народних маса по ушима:

 «Извор власти је један – Бог. Људи сами по себи нису извор власти, колико год много да их је, и у каквој год да су сагласности. Народовлашће, «народна влада», са хришћанске тачке гледишта су бесмислица. Народ никоме не може да преда своју «власт» јер он ту власт просто-напросто нема... Јуридичко-правна основа демократије – јесте теза о природним (прирођеним) правима човека, ка остварењу којих мора бити, посредством формалног законодавства, усмерена сва делатност државног механизма. Та основа је исто толико извештачена и лажна колико и претходне. По својој сржи, то је само апсолутизација индивидуализма, својственог западно-европском “менталитету“ историјски дубоко страног руској националној и религиозној самосвести...»

«Економска основа демократије је – финансиски, спекулативни капитал. Он је конструисао савремену бездуховну “технолошку“ цивилизацију, у којој човек губи последње остатке савести и душевног здравља, претварајући се у полуживотињу-полумеханизам, безлични шрафчић у гигантској машини чији је једини, свепрождирући циљ:новац, новац, новац...

Уз слатку успављујућу причицу о задовољавању човекових “природних“ потреба та демократска цивилизација успоставља култ насиља и разврата, толеранцију према злу и изопаченостима људске природе. Грехови и страсти палог човека надимају се до огромних размера, свесно се подстичу и постају извор бесавесног, нечасног иживљавања. Пароле такве цивилизације су: “Све је на продају! “, “Богатите се!“, “Само једном се живи“, и сличне; оне нагризају друштвени морал, у народу се збива распад националне самосвести, држава се криминализује, премрежава се свудаприсутним мафијашким везама и – бесповратно се креће ка распаду.»

О последицама туђинског демократског уплива на савремени руски друштвени живот, Владика каже:

 «И у Русији је будући државни распад – неизбежна последица примене у пракси демократских начела. Демократска идеја је право речено, због тога и створена, да би расточила, ослабила темеље снажног, традиционалног друштвеног уређења, разорила његове духовне, религиозне ослонце, растурила националне државе и постепено неосетно, неопипиво за друштво намагарчено демократским хаосом – предала узде управљања над истим транснационалној светској закулиси... Та операција је већ више пута била изведена у ”развијеним” земљама Запада. Тамо национална држава у великој мери служи као декоративна кулиса стварне власти – а зовите ту власт како хоћете: влашћу светског масонства или међународног капитала, мултинационалних компанија или космополитске елите... Важно је оно друго: сада се та власт из сенке бори за господарење над светом. И Русију настоје да подвргну истој операцији као и остале, да би је претворили у послушно оруђе за остварење својих глобалистичких планова.»

Извор