Thursday, March 31, 2022

Димитрије Љотић о партијашком демократском циркусу


Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус. Обично се демократе хвале да они раде за народ... а с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством.... 

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после представе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

Одломци из чланка  „Јадна демократијо", Наш пут, бр 20, 5. јун 1938)

Friday, March 11, 2022

Ми смо за Краља!



Ви господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве имају за афричке урођенике... и не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима... и не можете пред љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи... и то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила... и живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. „Она није умрла, она само спава”, рекао је Господ пред вратима Јаирове кћери и рекавши „талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим „сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи... и због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо „ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве – огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из чланка „Ми смо за Краља", из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398.)