Sunday, April 23, 2023

Димитрије Љотић - 78 година у Небеској Србији


На данашњи дан, 1945. године у Ајдовштини, у Словенији, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије В. Љотић. Иако за многе данас он представља још једног небитног политичара у двадесетом веку и потоњег „сарадника немачког окупатора", он за нас представља учитеља. Учитеља који учио пре свега делима, па тек онда речима. Био је политичар са крстом, како га је назвао његов пријатељ Свети владика Николај, јер је цео свој живот живео по јеванђељу и по Христу, и Христову науку и светосавску политику заступао у политичком животу тадашње Краљевине Југославије. И поред своје југословенске идеје (коју је 1940-41 фактички напустио) Димитрије је увек био пре свега србски родољуб који се непрекидно борио за србски народ, прво у балканским ратовима и Првом светском рату, затим се борио у међуратном периоду да разобличи лажи демократије и комунизма, да дође нови дух у народ. Дух заснован на вечним вредностима Православља и родољубља. Залагао се за истинску народну власт, за сталешку скупштину (сабор струковних организација) и домаћинску економију. На послетку, у Другом светском рату, радио је све што је било у његовој моћи да сачува што више србских глава и да дође до србске слоге. 

Његова дела и његова мисао живе и даље, и живеће све док постоји србски народ. Ми данас ходимо путем Димитрија Љотића, борећи се за духовни, национални и социјални препород србског народа и србске омладине, за духовну револуцију у свакоме од нас првенствено, па онда и код других. Јер не можемо се вратити себи и постати истински своји ако се не вратимо Богу, Истини и светлим традицијама нашег рода.


Зборашка мисао/Србска Акција 

Thursday, April 13, 2023

Две револуције

 


Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.

Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.

Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.

Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.

Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.

За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.

И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.


Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)

Tuesday, April 4, 2023

Јеврејство и демократија

 


Како год не могу Јевреји из виших слојева друштвених да силазе у ниже, то не могу ни нејеврејски виши слојеви. Према томе, не може се очекивати да ће национални највиши слојеви мирно пристати да им се Јевреји наметну и њих просто истисну из функција: они ће донекле ово подносити, али ће морати организовати отпор пред опасношћу јеврејског надирања. Зато треба најпре онеспособити ове слојеве да виде праву истину и опасност, а затим их уништити. А како су Јевреји народ који нема војску и који се не бори војнички споља, већ политички изнутра у сваком народу, то као једина могуност за остварење овога циља остаје Јеврејима политичко васпитање нејевреја у смислу интереса јеврејске међународне заједнице.

Ширењем идеја демократије постиже се слабљење нејеврејских народних заједница на тај начин што се власт у друштву и држави преноси не на људе способне да далеко виде и дубину јеврејског плана схвате, него на људе чији су вид и ум закречени демократским заблудама. Тежиште брига у политичким и дневним државним и друштвеним проблемима у демократији не састоји се у оцени квалитета предложених решења, него у старању да се одлуке не доносе мимо надлежних народних изабраника. А народни изабраници, стварни носиоци суверене власти у демократији, имају исти интерес који тишти и међународно јеврејство, а то је да принципи једнакости и доступности за све на највећа звања у земљи буду поштовани. Принцип једнакости ставља пред малим човеком у народу теоријску могућност учествовања у јавним пословима, без обзира на његове квалификације и друштвени положај, али исту такву могућност ставља и Јеврејину истичући и поштујући једнака права свих људи без обзира на расну или верску припадност. Само, Јеврејин ће лакше (као што смо видели) избити на више место, него нејеврејин. Слично овоме служи интересима и малога човека и Јеврејина и поштовање принципа доступности свих положаја у јавним функцијама за све грађане, без обзира на њихов друштвени положај или расну припадност. Али, док нејеврејски мали човек у борби за коришћење ових својих, основних политичких права у демократији располаже само сопственом моћи или још и потпором своје политичке странке, која је сва огрезла у ситним питањима, Јеврејин, поврх тога што располаже и својом сопственом моћи и потпором политичке странке у коју и он улази, и коју користи са истим правима као и нејеврејски мали човек, Јеврејин има иза својих леђа и целокупно међународно јеврејство, ca огромним средствима, дубоким искуством, тајним организацијама и јасним, ничим незакрченим и непомућеним погледима на свет. Уместо да буде гарант права малога човека, како то радо истичу површни њени браниоци, демократија постаје политички систем који много више и сигурније служи јеврејском светском империјализму него народима који се старају да у својој средини демократију одрже. Због овога су Јевреји свугде велики поборници демократије и ревносно и организовано раде на ширењу демократских схватања међу свима народима.


Милосав Васиљевић

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”, Београд, 1940. године)