Wednesday, October 28, 2020

Зборашки списи на сајту Института за савремену историју


На сајту Института за савремену историју постављен је (у форми докумената за читање и преузимање) низ предратних и ратних зборашких списа.




И по разним другим критеријумима претраге, може се пронаћи доста занимљивог и значајног штива, не само зборашког, већ и уопште по питању идеологије и историје.

Одајемо признање историчарима из Института на труду.

Tuesday, October 27, 2020

„Мртви нисте о друзи мили"


Вашој пажњи препоручујемо изванредно извођење чувене зборашко-добровољачке корачнице „Мртви нисте", које је објављено на овом сјајном Јутјуб каналу.

https://youtu.be/lYx04RUz6wM


Димитрије Љотић: Омладини на Стражилову



Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.

Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.

Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.

Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој  земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.

Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.

Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?

Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац  буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.

Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.

Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.

И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.

Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.

И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој  и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.

И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти,  младости, не разумеш  да је то твој главни и једини задатак.

Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!

И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.

Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.

Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.

Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.

Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој  генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.

Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој  дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој  дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човеук ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.

Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.

„Нови пут” број 19, 29. маја 1938. год.

Wednesday, October 21, 2020

Истина о крагујевачкој трагедији


Игром судбине, дошао сам до књиге Боривоја М. Карапанџића ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. Књига је издата 1958, у Кливленду, Охајо, Сједињене Америчке Државе и има око 500 страна. У њој је на око седам страна посвећено и Крагујевачкој трагедији, одакле ћу преузети оно најзначајније. И сам сам био крагујевачки студент, носио венац на Шумарице на данашњи дан, и стало ми је до тога да се већ једном изнесе права истина (мада старе ране боле и грешно их је поново отварати). Ако ни за шта друго, а оно бар зарад невино изгинуле деце и људи, зарад оних још увек живих мајки и супруга које и данас носе црнину у знак жалости за својим најмилијима.

Цитати из поменуте књиге:

„Спроводећи доследно своје комунистичке циљеве по принципу: ‘Што горе (по српски народ), то боље (по комунисте)’, партизани су заједно са четницима извршили напад на 3. батаљон 749 немачког пешадијског пука, који је добио наређење, да се из Крагујевца пробије у правцу Горњег Милановца и ослободи заробљену 6 чету из 920 пука, која се налазила у рукама четника. Међутим, по начину како је извршен, напад је имао једини циљ, да изазове одмазду и да, на тај начин, натера Крагујевчане да дођу у ‘шуму’.

Овај напад догодио се 16. октобра 1941. године између села Баре и Љуљака. У нападу су учествовали са четничке стране: мајор Миодраг Палошевић, капетан Дуја Смиљанић и Милош Глишић, поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, а са комунистичке стране: Раја Недељковић, командант Крагујевачког партизанског одреда (чији је политички комесар био Владимир Дедијер), професор Драгутин Марковић, студент Радисав Лазаревић и земљорадник Милоје Симовић, који су били комунистички руководиоци у том крају. Комунисти и четници извршили су препад из заседе, којом приликом су побили девет и ранили 27 Немаца, од којих је, доцније још један умро. Када су Немци хтели да понесу своје побијене и рањене другове, комунисти и четници су желели да им то спрече. Зато су ови последњи изишли иза скривених положаја и отворили непосредну концентричну ватру на Немце, спречавајући их у њиховој намери. Немци су узвратили на ватру, којом приликом су погинули четнички команданти поручник Стојановић и потпоручник Мојсиловић, као и знатан број четника. Немци су се тада морали повући ка Крагујевцу, остављајући своје мртве. Тада су нападачи извршили ужасан масакр над побијеним Немцима. Отсекли су им полне органе, па им ставили у уста, изломили им ноге и руке, повадили очи и ишчупали језике.42). То су учинили једино са циљем, да Немци изврше што крвавију одмазду над невиним српским становништвом. И, разуме се, нису се преварили. Уследио је један од највећих покоља Срба, који је Шумадију, и уопште целу Србију, у црно завио, 43)….“

„… 20. октобра 1941 године, око пет часова изјутра, српски добровољци у Основној школи ‘Краља Петра’ приметили су, да су потпуно блокирани од Немаца, који су били до зуба наоружани. Немци никоме нису дозвољавали да напусти Школу…“

„… После састанка и заједничког договора, Марисав Петровић и Милош Војновић отишли су заједно код немачког ‘Крајскоманданта’ капетана Бишофсхаузена (fon Bischofshausen). Код њега су се обавестили о разлозима блокаде и о сакупљању грађана. Речено им је да је наређена одмазда због 10 погинулих и 26 рањених Немаца код с. Љуљака. Још им је казано, да ће одмазду да изврши немачка казнена експедиција, која је нарочито дошла у Крагујевац. Када су ово сазнали, Петровић и Војновић су најенергичније протестовали противу намераване одмазде, наводећи да за погинуле и рањене Немце нису криви грађани Крагујевца и да није право да они страдају због тога што су комунисти мучки побили Немце….“

„…Најзад је Марисав Петровић пао на колена пред Кенигом и завапио, да се смилује над невиним становништвом Крагујевца. Сцена је била више него дирљива. Мајор Кениг једва је попустио толико што је рекао добровољачким командантима, да могу поднети списак оних људи за које могу својим животима гарантовати да нису комунисти и да активно не помажу комунистичку револуцију…“

„…На основу ових спискова, само у првим сатима ове спасилачке акције, у предвечерје 20 октобра 1941 године, пуштено је на слободу преко хиљаду грађана. У само вече истог дана, пуштено је по новим списковима даљих шест стотина Крагујевчана, а што су, нехотично, признали и сами комунисти, кроз уста свога хроничара, који пише:

‘Те вечери их је пуштено око 600. Доцније сам чула да их је пустио Марисав Петровић,“44)

Прављење спискова настављено је и кроз ноћ између 20. и 21. октобра 1941. године. И ујутру 21. октобра, а на основу спискова направљених преко ноћи, пуштено је три групе преко даљих хиљаду грађана. У томе је почело стрељање првих група. Тада су добровољци видели, да спискови више не помажу, па су зато одважно почели упадати у редове одвођених на губилоиште, те су Крагујевчане просто отимали од Немаца. На тај начин, спасли су добровољци још шест стотина грађана. Спашавани су сви без разлике, ко се год спасти могао. Међу спашенима било је највише омладине, нарочито ђака, а што сведоче и заједнички четничко-комунистички историчари, који дословно тврде:

‘Мало доцније улази Марисав Петровић са својим Добровољцима. Са њима су и два Немца, подофицира. Држе у рукама велики табак хартије. Почиње прозивање. Како кога прозову, излази напоље. До нас у средини бараке провлачи се један дечак Добровољац. Нема ни седамнаест година, интелигентан и доброћудан, избеглица. Око нас старијих, група од преко сто и педесет ђака. Шапућемо:

‘ – СПАСИ ОВУ ДЕЦУ, ОНИ СУ ЂАЦИ, ТВОЈИ ДРУГОВИ!

‘ – СПАШЋУ ИХ, НЕ БРИНИТЕ!

‘ – И ЗАИСТА, КАКО КОГА ПРОЗОВУ, ОВАЈ ДЕЧКО ЈЕ УВЕК ИЗБАЦИО ПО НЕКОЛИКО ЂАКА, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ КОЈИ СУ БИЛИ ОКО НАС СПАСАО.’45)…“

„…У „ОБЗНАНИ“, коју су Немци 21. октобра 1941. године издали у Крагујевцу, стоји да је стрељано 2.300 становника. А и сам пуковник Михаиловић, у својој депеши од 27. октобра 1941. године, упућеној Југословенској Влади у Лондону, наводи исту цифру. Међутим, у народу је веровање, да је стрељано око 7.000 Срба…“.

„ Док се ово збивало у Крагујевцу, дотле су у селу Книћу, више Крагујевца, четници и комунисти мирно сеирили. Тада је један од четничких команданата, капетан Павле-Паја Богићевић, пришао Раји Недељковићу, команданту Крагујевачког партизанског одреда, и предложио му да заједничким снагама нападну и ослободе Крагујевац, како би спречили немачку одмазду над невиним становништвом. На ово се комуниста Недељковић грохотом насмејао и четничком капетану Богићевићу дословно одговорио:

‘Време није за такав напад, а што се тиче људи, што их год Немци више побију, то ћемо ми имати мање да убијамо када ослободимо Крагујевац. Немци раде наш посао. Уосталом, зашто Крагујевчани нису дошли код нас у шуму…?’46)…

„…Очито је, да је комунистичка намера била. Да одмах одговорност за стрељања у Крагујевцу баце на Дражу Михаиловића и ђенерала Милана Недића.48)

Пуковник Михаиловић, пак, није схватио комунистичку намеру, а ђенерал Недић, чим је дознао за крагујевачку трагедију – а дознао је доцкан, јер су комунисти били прекинули телефонски саобраћај с Београдом – отишао је код Војног Заповедника Србије и тражио, да престану немачке одмазде, а да се он обавезује да уништи комунисте, који су свесно починили злочине над немачким војницима само да би изазвали што крвнију одмазду над српским народом.“

ИЗВОР: Боривоје М. Карапанџић ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ 1941 -1945. (коришћени цитати од 109 – 115. странице)

приредио: Војислав Ананић

Monday, October 19, 2020

Националистичко схватање народа као расе



Годинама, добро организована пропаганда, помињала је нашем народу, да је расно схватање народа, које је увео Адолф Хитлер у немачко гледање на свет, нешто што је уперено против нас осталих, ненемачких народа у Европи и свету. У чему се управо састоји то што је уперено против других народа, пропаганда нам није детаљно образложавала, али се трудила да сматрање народа као раса увек претстави као опасност за све друге народе. И то је мишљење пропаганда успела да одомаћи код наших кафанских политичара  и површних интелектуалаца, који врло радо критикују све што је Адолф Хитлер написао иако ништа од Хитлерових списао прочитали нису.

Тако нам је понављала пропаганда. А сад да видимо истину.

У својој главној књизи Мајн Кампф, део други, одељак II, где говори о држави, Хитлер напада старо схватање немачких и аустријских националиста, који су сматрали да је немачка држава средство за натурање немачког језика и немачке народности ненемачким народима. Ево шта Хитлер дословце кажео овоме проблему:

,,Непојмљива је мисаона погрешка замислити да се може направити Немцем један црнац или на пример Кинез, ако овај научи наш језик и почне се убудуће њиме служити или чак и гласати за неку немачку партију. Наши буржујски националисти не виде да ова врста понемчавања у ствари је разнемчавање. Јер, ако би разлике између народа, које су толико очигледне да боду очи, могле да буду уништене наметањем свима једног језика, ова мера би донела собом такву мешавину која би, у нашем случају била не понемчавање него разнемчавање германског елемента. Дешава се, и то је чест случај у историји, да победнички народ успе да спољном присилом наметне свој језик побеђеноме, али у току хиљаду година, наметнути језик је говорио један сасвим нов народ и победиоци су, на тај начин постали побеђени.“

Логичан закључак из оваквога схватања јесте за ненемачке народе један и јасан: нема понемчавања, а националсоцијалистичка Немачка је видела у тежњи једног народа да другоме наметне свој језик и своје име једно од највећих опасности за ратове између народа и сама се одрекла таквога рада.

А зар је то на штету мира међу народима ?

Да националсоцијалистичка Немачка не само тако мисли, него те своје идеје и спроводи, за доказ нека нам послужи поступак немачких окупаторских власти према нашим српским школским програмима и уџбеницима. Наиме, у инструкцијама, које су добили референти за преглед  наших школских уџбеника, стоји и следећи упут:

,,При прегледу књига у учила ради одобрења за употребу у новој школској години препоручује се референтима да констатују:

1) Да ли дело својом садржином, цртежом, сликом или општом тенденцијом може да вређа немачки народ

2) Да ли дело садржи неко место или какву реченицу којом се потцењује српски народ, његова осећања светосавског православља, или његов национални идеал, или даје непотпуно, нетачно или тенденциозно тумачење догађаја или живота и рада знаменитих људи из српске прошлости...“


Пропаганда је хтела нарочито националсоцијалистичку Немачку да нашем народу прикаже као опасност по опстанак наше нације, а као доказ је наводила немачко данашње схватање народа као расна, а не језичка заједница. Истина је међутим сасвим обрнута.

Баш због немачког националсоцијалистичког расног гледања на народности, нестало је једног од највећих узрока борбе између нашег и немачког народа, а то је понемчавање, коме су тежили они који у народу нису хтели да виде расну и већ само језичку и културну заједницу.

Али туђинској пропаганди није ишло у рачун да наш народ и у овоме питању сазна истину.

Милосав Васиљевић

(Наша борба, 14.09, 1941.)


Thursday, October 15, 2020

Академија СССР о Србима као ,,хегемонистима“ и ,,експлоататорима“



Званични орган Академије наука СССР  ,,Светска привреда и светска политика“ поводом успостављања трговинских и дипломатских односа Југославије са СССР донео је у своме броју за месец  јун 1940. године, страна 70. из пера свог сарадника З. Липаја приказ спољашње и унутрашње политике Југославије. У томе чланку се између осталог каже и ово:

,,У новој држави (Југославији) Хрвати и Словенци нису стекли равноправност; нису добили ни аутономију. Владајући кругови, Срби, ослањајући се  на српску војску нису допуштали нарушавање своје хегемоније. Притом је карактеристично да је индустријски неразвијена Србија експлоатисала Хрватску и Словеначку, области са много вишом капиталистичком структуром. Нарочито је био тежак положај хрватског сељака. Југославија је, наставља совјетски часопис, многонародна држава у којој владајући народ, Срби, броје око 6 милиона, нешто више од трећине становништва. Поред Срба земљу насељавају: 5,000.000 Хрвата, 1,500.000 Словенаца, 1,000.000 Македонаца, више од 150.000 Црногораца, око 500.000 Немаца, исто толико Мађара и Арнаута (на Косову Пољу), затим Румуна 300.000, Муслимана-Босанаца 250.000, Турака 70.000, Бугара 40.000 и Словака 30.000.“

Не чуди нас што се совјетски академици нису сетили Југословенских Јевреја, и да за њих нису утврдили да су били експлоатисани  од стране Србије.

Али нас запрепашћује да може бити Србина ма где, нарочито у Србији, који може да слуша радио јеврејске Москве кад ,,уз гусле“ кади српству и Србији, који су, као што се овде види, и по мишљењу часописа совјетских академика, сасвим оправдано требали да изгубе државу! 

Д.Т. 

(Наша борба, септембар 1941.)

Friday, October 9, 2020

Поводом смрти једног хероја (одломак)


Краљ Александар је био херој прво по свом веровању да се националном и светском историјом може руководити и да човек његова кова и његова положаја не треба пасивно да сноси догађаје, већа да је позват и унутрашњом својом снагом и местом које у свету има, да тим догађајима покуша да да онај правац који му се најбољим чини. 

Праунук Карађорђев и Његошев - изданак те две тако племените крви, -  Краљ Александар управо и није могао имати друга и друкчија схватања...

Сматрамо да Краљев стварни лик можемо најбоље ценити тек од 1914. године. 

Нека се зна да је било иначе неоцењиво заслужних војсковођа који су у новембру 1914. г. сматрали да је војска у немогућности да одговори свом задатку, - те да је потребно, неодложно потребно, да влада предузме кораке за даљу одбрану државних интереса. - То се разбило претходно о јасну слику коју је тадашњи млади Наследник престола имао о општој војничкој ситуацији у свету и о његово уверење да „ми само последњи можемо мир закључити”. Нека се не заборави какав је подвиг морални био наше повлачење у Албанско приморје, - нека се схвати душевна чврстина и непоколебљивост, и јасан поглед на ствари које је млади Наследник престола морао имати у таквим ситуацијама, кад су и искуснији и храбрији војници малаксавали. 

Нека се увек има на уму пресудна улога његова у Солунској офанзиви, после пробоја - када је Команда источне војске била већ издала директиве за обустављање даљег напредовања, због ситуације нас осталим деловима фронта, и кад је само његова одлучност и његоваа јасна слика положаја, довела до даљих пресудних војно-политичкихо последица. 

И нека свако зна да су то само врхови његових подвига али да је иначе сваки дан - (обични, рекло би се) - који везује те врхове његове војничке славе - захтевао исту и сталну одлучност и непоколебљивост  и јасан поглед на постављени циљ.

Димитрије Љотић

(Извор: Отаџбина, бр. 33, 14 октобар 1934.)