Националистичко схватање народа као расе

Годинама, добро организована пропаганда, помињала је нашем народу, да је расно схватање народа, које је увео Адолф Хитлер у немачко гледање на свет, нешто што је уперено против нас осталих, ненемачких народа у Европи и свету. У чему се управо састоји то што је уперено против других народа, пропаганда нам није детаљно образложавала, али се трудила да сматрање народа као раса увек претстави као опасност за све друге народе. И то је мишљење пропаганда успела да одомаћи код наших кафанских политичара  и површних интелектуалаца, који врло радо критикују све што је Адолф Хитлер написао иако ништа од Хитлерових списао прочитали нису.

Тако нам је понављала пропаганда. А сад да видимо истину.

У својој главној књизи Мајн Кампф, део други, одељак II, где говори о држави, Хитлер напада старо схватање немачких и аустријских националиста, који су сматрали да је немачка држава средство за натурање немачког језика и немачке народности ненемачким народима. Ево шта Хитлер дословце кажео овоме проблему:

,,Непојмљива је мисаона погрешка замислити да се може направити Немцем један црнац или на пример Кинез, ако овај научи наш језик и почне се убудуће њиме служити или чак и гласати за неку немачку партију. Наши буржујски националисти не виде да ова врста понемчавања у ствари је разнемчавање. Јер, ако би разлике између народа, које су толико очигледне да боду очи, могле да буду уништене наметањем свима једног језика, ова мера би донела собом такву мешавину која би, у нашем случају била не понемчавање него разнемчавање германског елемента. Дешава се, и то је чест случај у историји, да победнички народ успе да спољном присилом наметне свој језик побеђеноме, али у току хиљаду година, наметнути језик је говорио један сасвим нов народ и победиоци су, на тај начин постали побеђени.“

Логичан закључак из оваквога схватања јесте за ненемачке народе један и јасан: нема понемчавања, а националсоцијалистичка Немачка је видела у тежњи једног народа да другоме наметне свој језик и своје име једно од највећих опасности за ратове између народа и сама се одрекла таквога рада.

А зар је то на штету мира међу народима ?

Да националсоцијалистичка Немачка не само тако мисли, него те своје идеје и спроводи, за доказ нека нам послужи поступак немачких окупаторских власти према нашим српским школским програмима и уџбеницима. Наиме, у инструкцијама, које су добили референти за преглед  наших школских уџбеника, стоји и следећи упут:

,,При прегледу књига у учила ради одобрења за употребу у новој школској години препоручује се референтима да констатују:

1) Да ли дело својом садржином, цртежом, сликом или општом тенденцијом може да вређа немачки народ

2) Да ли дело садржи неко место или какву реченицу којом се потцењује српски народ, његова осећања светосавског православља, или његов национални идеал, или даје непотпуно, нетачно или тенденциозно тумачење догађаја или живота и рада знаменитих људи из српске прошлости...“

Пропаганда је хтела нарочито националсоцијалистичку Немачку да нашем народу прикаже као опасност по опстанак наше нације, а као доказ је наводила немачко данашње схватање народа као расна, а не језичка заједница. Истина је међутим сасвим обрнута.

Баш због немачког националсоцијалистичког расног гледања на народности, нестало је једног од највећих узрока борбе између нашег и немачког народа, а то је понемчавање, коме су тежили они који у народу нису хтели да виде расну и већ само језичку и културну заједницу.

Али туђинској пропаганди није ишло у рачун да наш народ и у овоме питању сазна истину.

Милосав Васиљевић

(Наша борба, 14.09, 1941.)