Tuesday, October 27, 2020

Димитрије Љотић: Омладини на Стражилову



Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.

Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.

Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.

Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој  земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.

Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.

Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?

Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац  буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.

Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.

Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.

И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.

Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.

И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој  и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.

И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти,  младости, не разумеш  да је то твој главни и једини задатак.

Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!

И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.

Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.

Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.

Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.

Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој  генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.

Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој  дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој  дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човеук ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.

Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.

„Нови пут” број 19, 29. маја 1938. год.

No comments:

Post a Comment