Thursday, September 23, 2021

Др. Димитрије Најдановић: Најновија синодска посланица (1942)


Ништа се формално не може приговорити божићној посланици Светог Архијерејског Синода, коју је потписао Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Јосиф. Посланица је мали теолошки трактат о миру међу људима, који је толико апстрактан да се, углавном, може односити на све историјске епохе и на све народе. Али баш у овом апстрактном формализму видимо главни њен недостатак.

Светосавска православна, српска црква никад, ни у данима славе ни у данима пораза, није говорила своме народу оваквим језиком. Сигурно је да то није без логике. Али оне хришћански живе, одређене логосности нема. Пошто ње нема, то је богословским излагањем, разливена безобличност, празна за ум, тешка за срце. Безобличност нарочито тешко пада православно – светосавском духу. Утолико теже, што судбинска ситуација српско-православног народа никада није била тако одређена, тако јасно изрушеног рељефа, изрушеног многим кобима, страдањима, беспућима и недоумици, као данас. Према дефинисаној ситуацији морао је доћи дефинитум речи. А са њим и пуна одређеност става. Тога става нема.

Нећемо да улазимо у разлоге зашто тога става нема. Јер би нас та анализа можда довела до мисли о политичком аполитизму нашег Синода. Јер би нас можда довела до идеје недораслости отачаственог архијерејског тела трагичности српства у данашњици. Јер би нас можда нагнала на катастрофалне закључке о нескладу, чак раскораку актуелно репрезентативне цркве, цркве великих црквенодостојника, са суштином, смислом и назначењем самога хришћанства и његовог оригиналног обличја у светосавском православљу. Ми то нећемо чинити. И то не због лица која тренутно оличују цркву, већ због светог и свештеног сасуда, због живе и вечне Цркве Спасове, надајући се да ће његово чудотворство као у Кани Галилејској, по светој вољи својој, и обичну воду у kalon onion, у добро вино претворити (Јн. 7,10). И обичну воду!

Али нешто не може без спора проћи. Спор је овај давнашњи. Он се распиравао са распиравањем црвених бесова светосавским отачаством. Уколико је тај црвени потоп растао, утолико се више вапило да Црква узмахне паноплијом, свеоружјем својим. У име Крста против некрста. У име Једнога против легиона. У име дивинације живота против демоније смрти. У име Theos-а – Бога против atheos-а безбога. У име „духовног човека“ против „телесног човека“. У име освећења историје против њеног обесвећења. У име Христа  против антихриста. Тај је сукоб у оштрини апококалиптичној царевао. И све више сазревао. Он се одигравао свуда, па чак хватао и димензију цркве православне. Супостат Цркве није био прост antigon, такмичар и супарник по једној и истој ствари, за једну исту вредност, о једну исту стварност, за једну исту сврху. Посреди је био метафизички раскол, зачет пре времена, заривен у батос земаљске временопросторности, пребачен чак у есхатолошке равни. Ми млађи имали смо визију Сатане како као муња силази са неба (Лк. 10,18). И цела стихија бића. То парање муње и сатанско осветљавање нашег отвореног историјског простора испуњавало нас је, признајемо, апокалиптичним ужасом. Са трепетом смо понављали речи Псалмиста: „Не удаљуј се од мене, јер је невоља близу“ (22,11). Онда смо видели, готово снагом еидетичара, ломљење нашег националног, државног, историјског, културног, светосавског бића у корену. Готово тотални разлом и слом! Црвени демонизам гризао је и тукао изнутра. Наш народ и наш човек добили су другу личност, онтички другу: anti-личност То се већ и по спољашњем изгледу опажало: противбожност је потискивала боголикост. Читави делови на лицу народа почели су да се одузимају, коче, леде. Народ је почео да расте „надоле“. Зато наш ужас и наша молитва.

Црква, званична црква је ћутала!

Онда је дошао слом.

Потом је нагло атеистички црвени бес почео отворено, јавно, богохулно да ломи народ, као некада оног човека (Мат. 5,2). Магија дијаболизма ширила је свој круг. У средишту круга Сотона. Црвена слава Пентаграма рапидно је расла, слава Крста падала је у сенку. Тајна земаљског царства изгледала је да гута „тајну царства Божијег“. Сакрални простор цркве гутан је сатанским простором anti-цркве. Богочовек бива помрачен човекобогом. Сејач кукоља отурао је руку небесног Сејача са Божје народне њиве.

Нису ово наравно више теолошке метафоре, поникле из пусте дијалектике појмова. Идеја комунистичког легиона била је оваплоћена у самом централном простору светосавске српско-православне цркве. „Легион ми је име, јер нас је много“ (Мк. 5,9). Тај демон масе типично је бољшевички демон. Он је, као онај герасиски, неукротив, кида ланце, лудује по српским дољама и горама. Многобројан је као гадаринске свиње. Права хипостаза безбожног анархизма и нихилизма! Он физички и метафизички руши цркву Божју, цркву као зидани храм и као храм нерукотворени, храм душе. Он бије и убија пастире, физички и метафизички“ Он обесвећује светиње и физички и метафизички! Он светотатствује, богохули, распирује богомржњу, безбогује. Он систематски смишљено, умишљајно, гордо врши транспредикацију свих божанских својстава светосавља, упрестољује се на место Бога. „И није чудо! Је се сам сотона гради да је свети анђео. Није, дакле, ништа велико, што се и слуге његове граде да су слуге праведности“ (2.Кор. 10:14-15). Демонско безбожје ствара од народа – цркве свој organon. Свој орган! Права и пуна метабола светосавског православља! А многообразан терористички вампиризам сатана – гомиле: рушење, паљење, силовање, черечење, тестерење, стрељање, ломљење кичми, парампарчање, сав тај демонски „политички“ тероризам вршен на тлу светосавског народа само је тамно огледало, појавни рефлекс дубинских збивања!

Црква је и ову другу фазу активног богоборства и црквоборства прећутала.

Ова посланица то само својим језиком подвлачи. Она опет не сме ниједном речју да укаже отворено на богоотпаднички комунизам. А престала је да се моли за многострадални руски народ и његову цркву. Као да је његова црква под Совјетима добила своју слободу.

Посланица пак говори и о „братоубилачкој борби“. Ваљда је тиме хтела да покаже да је на њеним теразијама у овој шестомесечној борби Крста и Антихриста – Каина и Авеља – подједнако неправо на обема странама.

Колико се Посланица овом фузијом, боље рећи конфузијом појмова огрешила о православну догматику остављамо на процену црквено богословском сазнању светосавског народа. Колико је овим нарушено и оштећено религиозно језгро самог народа, показала је блиска прошлост. Али ће се тек у историјској перспективи грех овог и оваквог напуштања стада српскога потпуно обелоданити и проценити. Да не говоримо о Страшном Суду!

„Наша борба“, 1942.

(Преузето са https://carostavnik.blogspot.com)

Friday, September 17, 2021

Ново од Србске Акције: Србска „Cara al sol"!





Након песме „У ланце", објављујемо данас, на дан 80 година од оснивања Србског добровољачког корпуса, следећу у низу зборашко-добровољачких корачница које смо снимили. Реч је о корачници „Црвено, плаво и бело". То је наша обрада (са малим изменама текста) зборашке корачнице „Плаво, бело и црвено", настале у част јуначке одбране Алказара од стране националиста у Шпанском грађанском рату, а на мелодију легендарне песме „Cara al sol". О настанку песме сведочили су збораши и добровољци Гојко Табаковић (који је вероватно и аутор) и Душан Играчев, а о чему се може прочитати у књизи Боривоја Карапанџића „С вером у Бога, за краља и отаџбину - Добровољци 1941-1991", на стр. 81-84.

Послушајте, уживајте, певајте!

                             Србска Акција/Зборашка мисао

Tuesday, September 14, 2021

Велики јубилеј: 80 година од оснивања СДК



У суботу, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, у Смедереву - родном граду Димитрија Љотића, обележена је осамдесета годишњица оснивања Србског добровољачког коспуса - елитне војске Недићеве Србије и војске зборашког духа и циља. Србска Акција, чији су бројни чланови узели учешће у овој манифестацији, уприличила је исту у сарадњи са историчарем Славишом Перићем.

Обележавање велике годишњице, почело је парастосом у храму Светог Ђорђа (иначе задужбини породице Љотић) у центру Смедерева. И одједанпут, након парастоса и пригодне беседе једног од свештенослужитеља, из грла нове војске смене зачула се песма „Мртви нисте". Осећање поноса и сете истовремено обузима сваки пут када се на крају помена које ми уприличимо, сада већ по устаљеном и неписаном обичају ова песма сложно и у глас пева. Међутим, оно што је на ову велику осамдесетогодишњицу оснивања СДК било другачије, јесте само место. Наиме, ове године та песма деловала је свечаније, јер је отпевана у Учитељевом родном Смедереву.  

Након помена, уз песму кренуло се смедеревским улицама пут породичне гробнице Љотића. Том приликом, радост се сем на нашим лицима, могла видети и на лицима пролазника који су са усхићењем гледали како „..по улици гордо пролази, наш јуначки добровољни пук!" Јер Смедеревци добро знају ко је Димитрије Љотић и колико је задужио Смедерево. Наравно, нисмо марширали као војна формација али на тренутке као да разлике није ни било. Војска Светог Георгија поново је корачала Смедеревом као и пре 80 година!

По повратку са гробља, уследила је промоција књиге историчара Славише Перића - „Светолик Луња Лазаревић - фрагменти живота". Промоција ове књиге која садржи бројне занимљиве документе о овом истакнутом зборашу (Луњи Лазаревићу) одржана у Дому културе Смедерево, и протекла је у изузетно занимљивој атмосфери уз квалитетно излагање нашег пријатеља Перића и уз здушно певање чувене корачнице „Војска смене", од стране присутних.

Успешно одржана прослава, весели и подгрева реалну наду да ће наша лепа мисао Збора, као хришћански, односно светосавски израз у савременој политици, засијати у једном новом, непобедивом сјају који ће се незаустављиво ширити отаџбинским тлом!

                             Србска Акција/Зборашка мисао




























Friday, September 10, 2021

У освит обележавања велике 80-годишњице


Овог септембра се навршава 80 године од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског добровољачког корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, те су за једног погинулог Немца стрељали стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. У том безизлазном тренутку, министар привреде и члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Србска Акција/Зборашка мисао

Sunday, August 29, 2021

Димитрије Љотић: Књижевно-научни преглед (1913)


Историчар Славиша Перић, пронашао је најстарији икада објављени чланак Димитрија Љотића (из 1913. године), који овом приликом ексклузивно објављујемо. Реч је о чланку писаном за часопис „Дело - лист за науку, књижевност и друштвени живот", а на тему Метерлинковог размишљања о проблему смрти, кроз анализу његове књиге  „La Mort", која је издата те године у Паризу. Морис Метерлинк, белгијско-француски књижевник, био је један од најпознатијих светских писаца у оно време (добитник је Нобелове награде 1911. године). Љотић који је тих година провео извесно време у Паризу, био је јако добро упућен у француске и европске књижевне токове. Иако је тек доста касније достигао свој мисаони зенит, овај чланак сведочи да је Љотић и тада (као двадесетдвогодишњак), био дубокомисаони и генијални интелектуалац који се бави сложеним философским темама.

_______________________

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД

Д.В. Љотић

Верује се да људи у различитим степенима осећају страх од смрти. Тај страх од смрти није заиста измишљен, он вероватно постоји сваког дана у понеком човеку, сваког дана се понеко уплаши, згрози, ужасне, постане богохулник смрти ради. И вероватно да сваки од нас има да буде једног дана мучен помишљу на смрт. Па ипак, смрт није опште и стално људско страшило.

Огроман део човечанства и не мисли много на смрт. Колико је ова индиферентност увредила побожност старих и нових беседника! Они довикују, љутити, као што су љутита деца кад се не обраћа пажња на нешто што су она створила, целом свету: „Ви знате да то не можете избећи, па ипак не мислите“. Ово није измишљено, овако су говорили сви Оци, од Златоустог до Савонароле, од Босиеа до Толстоја. „Ви знате, веле Оци, да то не можете избећи, па ипак не мислите“. А може бити, кад би знали да је смрт могуће избећи, да би онда много више њих много више мислило, и сигурно би тада смрт изгледала и много страшнија него данас, кад сви знају да је и живот, изгледа, дат ради смрти.

Мало људи мисле о смрти. Врло је мало њих који су морали да мисле о њој; више је оних који су створили код себе потребу, на различите начине – како се већ све једна потреба да изазвати, - да о томе размишљају. Нико од њих није могао ништа да измисли, изумује, па ипак имају различите резултате. Једни су, размишљајући о смрти, оборили све што су нашли пред собом, побунили се против свега, и, обарајући и бунећи се, створили ништавило од света и у свету, а страх у себи. Па ипак, чудноватом неком магијом, ни они се више не боје смрти; страх од смрти, као дуже стање душевно, не може да опстане, јер нема свести без живота и о животу – који опет нагони на индиферентност или на мирну радост према смрти. Други су, мислећи о смрти, били више склони да граде или чувају саграђено, него да руше или да се буне. (О овим склоностима решава карактер а не ум). И противно онима који су добили страх од смрти, ови су поверовавши, нашли мирну радост, благу радост.

Метерленково најновије дело је поникло из уверења да страх од смрти загорчава људски живот. Матерленк је хтео да скупи све оно што чини да се можемо надати, све оно што ће нас утешити.

Први његов напор је управљен да обори предрасуде, неправедне против смрти. То сачињава I главу саме књиге. Смрт није ни страшна ни грозна, ако не доноси радост, она доноси мир, а бескрајни мир то је као нека тиха радост. Уништење је материјално немогуће. То је предмет II главе. „Ниједно тело, ниједна мисао, не могу пасти изван васељене. Ниједан атом нашег тела, ниједан дрхтај наших наших нерава не могу отићи тамо где више не би били, јер нема места где ништа не постоји. Светлост једне звезде угашене пре толико милиона година, још лута по етеру, где ће је наше очи може бити срести вечерас, док она продужава свој бесконачни пут“. „Нема места за смрт!“ „Што се више уздиже и увеличава људска мисао, све мање ништавило и смрт изгледају разумљиви“. – Но Матерленк осећа да је за људе свеједно, хоће ли пасти у ништавило или живети без онога што се назива свест. Главе III – VIII испитују основаност претпоставке о продужењу живота са нашом данашњом свешћу, или са измењеном. За прву хипотезу вели, да је, „у својим строгим границама, врло мало вероватна и осредње достојна наших жеља. А чим се покуша да се уздигне или да се учини да изгледа мање варварска или мање наивна, тада се додирује хипотеза о универзалној свести, која са претпоставком о продужењу живота без икакве врсте свести, затвара поље свима претпоставкама и исцрпљује оно што машта може да замисли“. Предмет IX – XI главе сачињава испитивање претпоставке о продуженом животу са измењеном или са универзалном свешћу, о судбини свести у бесконачном. Ономе што изгледа најважније – претпоставка о продуженом животу без икакве врсте свести, - Матерленк не поклања много пажње. Он се задовољава да каже да би такво продужење било исто што и уништење апсолутно, и да према томе не би било страшније од сна без снова и без буђења. Он не жели просто да о томе говори пре испитивања оне две преостале претпоставке, јер она „prejuge de facon tres temeraire les questions de la conscience universelle et de la conscience modifice (прејудицира на привремен начин питања универзалне савести и модификоване савести)“. Резиме својих испитивања о ове две претпоставке Метерленк овако излаже: „Ако примимо да наше ја не остаје вечито овакво какво је било у тренутку наше смрти, ми онда не можемо да замислимо да се у једном датом тренутку оно може зауставити, да може престати да се шири и уздиже... То би била једина и права смрт, у толико грознија што би завршила један несравњиви живот и једну несравњиву интелигенцију... Једном речју, или ми верујемо да ће се наша еволуција зауставити једног дана, и то био неразумљив крај и нека врста несхватљиве смрти; или ми верујемо да ће она бити без краја, и да ће, будући бесконачна, узети карактер бесконачности и изгубити се и измешати у њему... И то би опет био неразумљив крај, али то би бар био живот. А после, неразумљиво за неразумљиво, пошто смо урадили све што је у човечијој могућности да разумемо једну или другу загонетку, бацимо се боље у најпространију, дакле и највероватнију, ону која садржи у себи све друге и после не остаје ништа више“. Он се зауставља на универзалној свести „у којој се у осталом завршавају теософија, спиритизам, и све религије где човека, у његовој највишој срећи, апсорбује Бог“.

Метерленк је пантеиста. Тешко је рећи за њега у коју групу поклоника апсолутног он спада, јер апсолутно има два изгледа – „два изгледа бесконачности“, вели Метерленк, - један, овај свет у коме се дешава цео наш живот, чији изглед добијамо помоћу наших чула, ова покретљивост, ово кретање, тражење и налажење циља, ограниченост, која испуњава простор и време; - други, непокретна, некретљива бесконачност, од свију вечности савршена и на своме врхунцу, која се не може кретати ни напред ни назад; без почетка и без свршетка; без циља, „јер кад би га имала, она би га достигла у бесконачности година које су биле пре нас“.

То су два противречна изгледа апсолутног. То је вечити камен спотицања пантеизма. И све су пантеисте имале да бирају између ове две ствари: или да жртвују Бога (други изглед) природи (први изглед), или да жртвују природу Богу. Први обожавају коначно у бесконачном (апсолутни натурализам), ово их нагони да бесконачно не виде. Атеисте нису ништа друго до пантеисте који се не сећају свога имена. Такви су били Индијанац Капила, Грк Хераклит, стојичари, Хегел и т. д. Други знају само за оно што се једва може и исказати људским језиком (апсолутне теисте), у свачему они виде само Бога. Ту спадају философи из индијске школе веданта, Грк Парменид, Француз Малбранш.

Метерленк се не решава. Он вели: „оба изгледа су, у основи, неразумљиви, али се дају бранити, па и ако су непомирљиви, ипак се слажу у једној тачци да је из бесконачности за увек искључен и бескрајни бол и безнадежна несрећа“.

Он је хтео да умири људе и пружио им је своју књигу. Његова књига, као скуп уметнички исказаних хладних, логичких, апстракција, има велику лепоту, уметничку вредност. Али да ли ће она одговорити своме задатку?

Пре свега, човечанство има три ствари које штите људе од самртног страха: инстинкт, живот и вера. Инстинкт умирује оне који живе по инстинкту. Живот теши оне који у своме тражењу нису дошли ни до каквог резултата. Вера весели оне који су је нашли. Изван те три ствари нико не би могао умирити, утешити и развеселити човечанство.

Па кад би нешто и могло дати већи мир, већу утеху и веће весеље, или, кад би бар могао да замени ова три заштитника – опет ова књига не би могла бити то. Хоће ли човек после ове књиге имати „ведру мисао о смрти“, нарочито кад прочита ово: „То је најцрња мисао коју човек може замислити (реч је о другом изгледу бесконачности). Кад би она била непобитна, кад би она заиста имала последњу реч велике загонетке, тада би било готово немогуће живети у њеној сенци“. Зар ово може дати утеху, нарочито кад се зна да је то једно крило велике алтернативе о којој смо подуже говорили. 

Логички, „учињено је све што је било у човечанској моћи“, размишљајући, по геометријским аксиомама, човек у овим стварима далеко не може отићи. Он може направити дуг пут, занимљив, али скоро затворен и кружан, као круг. На томе путу код Метерленка се да опазити склоност да извесне ствари не дотиче, о другима говори, али очигледно врло мало, треће, готово све, не решава. У овим стварима, ако се хоће да цела ствар не испадне све сама контрадикција, онда се тако једино може поступати. Да је усвојио ма које решење, ово се опет никако не би могло одбранити, разуме се говорећи увек све са посматрачке тачке наше рушилачке логике. Зато он не решава ни једно питање. Он, на један магистралан начин, тражи међу нашим предосећанима оно, које личи на највећу апстракцију и излаже га. И чудноватом иронијом логике, највиша апстракција до које је дугим путем дошао, рашчлањена, даје за алтернативу оно што смо хтели и да знамо, и што је за човека, изгледа, важније и од саме његове среће: бити ил не бити. Ево како он завршава претпоследњи део последње главе: „Ако постоји свест на коме месту, или нешто што замењује свест, ми ћемо бити у тој свести или у тој ствари, јер ми не можемо бити на другом месту... А ако бесконачност, где ћемо бити бачени. Нема никакву врсту свести нити ишта што би је замењивало, онда то значи да свест или оно што је може заменити, није неопходно потребна за вечиту срећу“.

Естетички, о овој се књизи мора говорити с хвалом. Најлепше написан уџбеник логике – и најзанимљивије. Оно неколико редова што смо из ње исписали могу добро показати све богатство лепоте којом Метерленк располаже.

Али не заборавимо шта је био главни мотив ове књиге. Она је хтела да умири, утеши и развесели људе. На жалост она није могла успети у томе. Јер слушајте ово тврђење: „бесконачност нам не може желети зла, будући да би мучећи и најмањег од нас мучила један део себе, нешто што од себе не може отргнути, дакле сама себе“. Али, прво, ко нам јамчи да се наш појам о несрећи поклапа са појмом који има бесконачност (она не може ни знати за несрећу). Баш на против, изгледало би да оно, што је срећа за бесконачност, да је несрећа за нас; и друго, што каже W. James: мало ме се тиче хладна, укочена срећа савршенства.

И ако има таквих људи, које не могу утешити ни инстинкт, ни живот, ни вера – онда ти људи не би требало да читају ову књигу у којој је све неизвесно, лепо, величанствено, страшно и хладно. Биће им горе ако је читају.

Напротив, други нека је читају!



         


Friday, August 27, 2021

Осврт на чланак „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића"


Историчар Растко Ломпар написао је чланак за часопис „Николајеве студије" у којем анализира беседу Светог владике Николаја над одром Димитрија Љотића. Овом приликом, осврнућемо се укратко на наводе из тог чланка.

Аутор каже: „Чини се да је однос Николаја Велимировића према Димитрију Љотићу у промењеним околностима послератног света био амбивалентан. Са једне стране није се желео од њега у потпуности дистанцирати, али са друге није желео ни да учествује у изградњи култа личности и готовој апотеози Димитрија Љотића коју су у емиграцији спроводили збораши. Управо на тај начин односио се и према свом наводном говору над Љотићевим одром, те га није ни порекао ни потврдио. Стога сматрамо да понашање Николаја Велимировића у емиграцији не може да се сматра дефинитивним одговором на питање аутентичности".

Ово је по нашем мишљењу неоснован и претенциозан закључак аутора. Наиме, зашто би владика потврђивао аутентичност говора када га нико није ни оспоравао за владикиног земног живота? 

Тек је владика Атанасије Јевтић крајем осамдесетих година покушао да оспори аутентичност истог, али без икаквих смислених аргумената и са мотивом очигледног личног анимозитета према лику и делу Димитрија Љотића. Као одговор на то, јавило се низ сведока беседе, међу којима и војвода Момчило Ђујић. Пре владике Атанасија, било је само негодовања због самог говора, те напада на владику Николаја због садржине истог, али нико се није дрзнуо да негира саму аутентичност говора. 

Уопште, стиче се утисак да аутор вештачки „пумпа" аргументе оспоравања аутентичности говора, који су депласирани и убедљиво већ потучени, вероватно да би створио материјал за свој научни рад, односно за полемику. Или је можда реч о „задатој теми" уредништва поменутог часописа („Хришћански културни центар - др Радован Биговић") за који је чланак писан, са евентуалним циљем да се релативизује садржина владикине беседе. Наиме, многима „боде очи" то што је Мита Љотић од стране владике ословљен као „политичар са крстом", „идеолог хришћанског национализма чија идеологија обухвата све гране народног живота", или „капија наше нове отаџбине". Да владика заиста није изрекао наведне речи, или евентуално неке мало другачије али са идентичном суштином и смислом, он би као беспоговорно одговоран човек и духовник, свестан тежине и значаја својих речи, демантовао такве наводе који му се приписују у штампаним издањима беседе, објављиваним и ширеним у више наврата током његовог земног живота.

У складу са тим, утисак је да аутор попут многих покушава да идеолошки дистанцира владику Николаја од Љотића. Претпостављамо да је аутору познато и писмо владике Николаја упућено ондашњем председнику Владе - Драгиши Цветковићу, 1940. године, поводом прогона Збора, из којех се види да је владика благонаклоно гледао на идеју и рад овог покрета (Збора). Нарочито се то види када владика пише Цветковићу да су „данас антиверске, антиправославне и антинационалне силе у овој земљи врло активне, те ако је злочин то што је др. Најдановић са својим пријатељима устао против тих сила, онда се тај злочин може и Вама приписати."

Из тога происходи да је оно што је владика писао зборашком емигранту Ђури Врги како „никада није улазио у идеологију Љотића" (иако га је јако ценио, како каже у писму), очито намењено обавештајним службама уколико преписку евентуално читају. Наиме, неке ствари је владика другачије писао или формулисао у емиграцији у односу на пре, из разумљивих тактичких разлога емигрантског живота у западним демократијама.

И прота Алекса Тодоровић је у својим мемоарима написао како га је владика Николај послао у Збор (слична сведочанства постоје и за др Димитрија Најдановића) и уопште довољно говори чињеница да су се старешинства Збора и владикиног Богомољачког покрета у великој мери поклапала (прота Алекса Тодоровић, др Димитрије Најдановић, о. Митрофан Матић, Ђоко Слијепчевић...). Битна је и индикативна чињеница да је владика Николај заједно са зборашима у емиграцији покренуо библиотеку „Свечаник" (чије се књиге штампају у зборашкој штампарији у Минхену) са циљем духовног просвећивања србске емиграције. Ту је посебно био упечатљив однос владике са истакнутим зборашким писцем и делатником - Боривојем Карапанџићем којег је владика у писмима ословљавао са „драги мој кнеже".

Аутор је пропустио још једну битну ставку за овакву тему. Пропустио је анализирање идејних паралела у ставовима владике Николаја и Љотића, где постоји скоро потпуно подударање. Па тако, Љотић и Свети владика Николај имају идентичан однос према либералној демократији, масонерији, комунизму, капитализму, партијама, јеврејима, монархији, Русији, духовном узроку светског рата... Највећа разлика међу њима јесте у односу према пучу од 27.03. 1941, али неупоредиво више је онога што им је заједничко. Чак је и критика хитлеризма и фашизма (указивање на деификацију расе и државе) истоврсна код обојице.

Ипак на крају предметног чланка, аутор не оспорава постојање самог владикиног говора над Љотићевим одром, него само изражава сумњу у његову садржину, при чему не оспорава целу садржину него можда у деловима говора. Народски речено „округло па на ћоше".

Наравно, могуће је постојање ситнијих грешака у запису (или записима). На то указује и постојање више верзија беседе са ситним међусобним разликама, али када би  у објавама беседе (она је, понављамо то - више пута објављивана током владикиног земног живота) било нечег суштински нетачног, владика Николај би засигурно реаговао тим поводом. 

Зборашка мисао/Србска Акција

Thursday, August 12, 2021

Борба непрестана



 О, јадно време! О, тужни часи
страдања силног за душе чисте...
Да ли сте срећни, ви нерођени,
зато што јоште рођени нисте?

Очева ваших и мајки часних
гледати патњу тешко би било.
Ко би вас у овом тешком трену
могао свити под своје крило?

Рођени ми смо за живот вечни
попут јунака времена давних.
Хероји нисмо, но надамо се,
да крви имамо дедова славних.

И зато наша дужност је света –
злу за врат чизмом стаћемо јако.
Не презрите нас, о децо наша,
што ћемо и вас учити тако.

Јер тешки дани дођоше нама,
ал’ сви ће видет’ каквог смо кова.
Наша ће битка вечно да траје
да ли с Небеса ил’ ратног рова.

И све су змије отровних срца
пустиле на нас језике њине,
што делом својим пишемо вечност
и храброст наша – то све њих брине.

Подвизи наши за њих су срамни,
због борбе наше ланце нам кују,
душе су своје Мамону дали,
истину газе и правду трују.

Ипак је мучно сазнање грозно
да Срб је душман сопственог рода,
за шаку сребрних новаца Јуде
да србска крв је постала вода.

Бар да је вода, па бисте њоме
каљаве спрали образе ваше.
Како ви мислите с’ гнојем и блатом
изаћ’ пред свете витезе наше?

Каква је, изроди, та савест ваша
кад су вам душе у мраку тешком?
Какви су снови получовека
кад трагови му смрде нечовјештвом?

Залуд вам тешки окови ваши,
јер наш се дух свезати не да.
Ко се још боји малог човека
када га војска светаца гледа.

Уз нас је Господ, у вас је сила,
ал’ није правда – то вас ђаво вара.
Премало је вашијех ланаца
Кол’ко је мојих браће и сестара.

                             
                            Зборашка мисао/Србска Акција

Saturday, August 7, 2021

Славко Контић: „Међу Србима није било, не већега, него ни равнога Љотићевом српству."



У нашем чланку „Да ли је идеја Збора србска или југословенска?", истакли смо чињеницу да иако је старозборашко југословенство било заблуда, оно никако није било негација србства (напротив), као и чињеницу да је током 1940 и 1941. године, код збораша спала та југословенска опна, те је Збор постао и „de facto“ и „de iure“ србски национални покрет.

С обзиром да је након Другог светског рата Југославија обновљена, питање југословенства поново постаје актуелно, те многи збораши у емиграцији поново постају пројугословенски оријентисани, наравно на позицијама старозборашког југословенства (и то нарочито они збораши из мешовитих бракова). Између осталих и уредништво Искре чине збораши који су поново усвојили такво југословенско гледиште. Међутим, било је у емиграцији истакнутих збораша који нису пропагирали југословенство, иако јесу сарађивали у Искри. Заправо може се рећи да је велика већина виђенијих и заслужнијих збораша у емиграцији била на чисто србским позицијама (Најдановић, Васиљевић, о. Митрофан,  Карапанџић, Луња Лазаревић, Света Пауновић...). Један од њих је и Славко Контић, истакнути збораш и просветар Трећег пука СДК. Ево извода из његовог писма упућеног почетком 90-их, другу - Луњи Лазаревићу, такође истакнутом зборашу:

„Драги мој Луњо,

Потписујем све што си казао на Сабору. Наравно, да нема савеза са вековним најљућим непријатељима српског народа. Ово што данас чине Хрвати, то је реприза 1941... У почетку 1942, када се још није знало у свој пуноћи и обиму, шта се дешава са нашим живљем у НДХ, Димитрије Љотић је на скупу, чини ми се у ул. Јована Ристића, изјавио, да више не може бити говора о унитаристичкој Југославији: ,Од сада можемо да разговарамо само о Федерацији'. То су текстуално биле његове речи. Он би данас био на категоричан начин против сваке Југославије и као непоновљив Србин и као Православац. Он би у овим годинама после рата видео невиђену мржњу Хрвата, Ватикана, и Коминтерне према српском народу. Међу Србима није било, не већега, него ни равнога, његовом Српству и његовом Православљу... Мене су између осталога оптуживали, да сам велико-Србин. Ја сам то увек био; никада нисам негирао. Али, никада у драшковићевском смислу. Био сам велико-Србин и тада, када сам и срцем и душом био за Југославију.

Потписујем, такође, све твоје изјаве о Југославији. Дивим се твојој храбрости, како оној од пре рата, што ми је било сасвим непознато, тако и овој садашњој. Безпримерно је твоје понашање на тлу наше земље: херојство, искреност, интелегенција и познавање ствари, отсуство сваког страха. Ти си на јединствен начин бранио и одбранио „Збор“. Као један од најстаријих ветерана достојно си претстављао све нас..."

(Извор: приватна архива историчара Славише Перића)

Friday, July 23, 2021

Отац Митрофан Хиландарац: Дoмаћинство и саборност


Ми стари знамо да су нам предратне партије довеле на власт ову поратну партију. Зар после свих подела које нам је она насилно донела, да се сад добровољно делимо на толике нове политичке партије? Зашто се не вратимо себи, у оно време кад смо били велики и славни. У доба Немањића. Животни принципи су тад били Домаћинство и Саборност. Први принцип је представљао вертикалу: Бог – Домаћин васионе; Монарх – домаћин у држави; отац – домаћин у дому. Други принцип је био хоризонтала која је повезивала народ кроз његове представнике у духовну и политичку заједницу која је била вођена договорно на Саборима.

Домаћинство је пуноћа словенско – хришћанске особености. Оно је најближе природи човековог бића и послања. А Саборност је најприроднији и најпунији његов израз. Саборност омогућава различита гледања на друштвене проблеме, али избегава стварање непријатељства између разномислених. У саборности важи начело: „У истом јединство; у различитом слобода; у свему пак љубав“
Непрепорођен, несветосавски, недомаћински Србин је по себи анархиста. Последње је време да постанемо и будемо своји, како би као друштво и држава опстали и постали оно што друкчије никако не можемо – благословени народ, мио Богу и људима...
Србија нема ни времена ни сувише снаге да би се бавила „политиком“ и тражила сва решења у парламентарној демократији или неком од познатих типова социјализма. Она мора да тражи и нађе сопствени пут који одговара њеном бићу и њеним животним интересима. Да буде самосвојна, оригинална, себи доследна. После катаклизми, каква је наша, где су крв, сузе и страдања испунили своју меру, искреним прегаоцима у стварању Нове Србије „Бог даје махове“.
Будућу Србију треба сагледати кроз њену првобитну државотворност, кроз најсветлије ликове, догађаје и стваралаштво из њене прошлости, па на основу тога јој определити управно – политички систем и извајати визију њене будућности. То наши песници могу да артикулишу, наши научници да усмере, а најбоље снаге ума и карактера да остваре. Само тако се да стати на пут и испунити завет нашег духовно – националног родоначелника, Светог Саве Немањића.

Часопис „Образ" 1/1995, стр. 17.

Friday, July 16, 2021

Ђенерал Коста Мушицки: Последња порука друговима


Јунаци,

Ја идем на пут у Небеску Србију тамо где се налазе најбољи наши другови да се са њима ставим на чело јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину.

Другови,

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду 
и прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!

Командант СДК 
Ђенерал Коста Мушицки

Saturday, July 10, 2021

Зборашко гласило „Земља", из 1935. године


Соција
лно-национални лист „Земља" из Загреба, био је гласило Југословенске Акције, као и Збора (од кад се ЈА интегрисала у ЈНП Збор као кровни покрет). 

Објављујемо насловну страну трећег броја „Земље" од 04.05.1935. године, који је посвећен зборашкој изборној кампањи, а где су посебно наглашене социјална прорадничка и просељачка компонента зборашке идеологије.

Зборашка мисао/Србска Акција

Saturday, July 3, 2021

Патријарх Варнава, збораши и Немци


Снажан антикомунистички курс СПЦ који је средином 30-их задао патријарх Варнава, наишао је на позитивне реакције у Немачкој. Патријарх Варнава је у разговору са дописником ДНБ-а, крајем 1936. именовао бољшевизам „најстрашнијим отровом“ и изјавио да „Фирер великог немачког народа води борбу, која служи на корист целом човечанству“. Ова изјава партијарха имала је велики одјек у немачкој штампи, упркос ставу југословенске владе, која је то иступање сматрала грешком. У земљи је пресудан утицај на патријарха око овакве изјаве вероватно извршио Димитрије Љотић. Са друге стране, немачким органима је на могућност сарадње с патријархом пажњу скренуо дописник Централног прес-бироа Милош Црњански, који је преко својих веза са Антикоминтерн организацијом, сугерисао интервју са патријархом Варнавом.

Практично истовремено, и НЕЦ (Немачка евангелистичка црква) је појачавала своју антикомунистичку активност, те су њени челници на простору југоисточне Европе, окупљени на конференцији у Бечу новембра 1936, донели резолуцију у којој су осудили комунизам.

Патријархова изјава изазвала је подељене реакције, док су је једни осудили као „служење нацизму“, други су је поздравили као прави корак СПЦ у борби против комунизма.

Посебно снажно је чехословачка штампа због тога нападала СПЦ, сматрајући да „противкатолички радикализам српских фашиста служи Хитлеру“ и да је патријархова „сарадња са југословенским фашистичким покретом Збор била веома очигледна“.

Истовремено су немачки званичници сматрали да патријарх има највећу заслугу за непризнавање Совјетског Савеза... Патријарх Варнава је изазвао додатно поштовање Немаца због бескомпромисног отпора конкордату југословенске државе са Ватиканом. У истом тренутку односи Трећег рајха и Ватикана били су изразито затегнути. У марту 1937. папа је објавио своју енциклику  „Mit brennender Sorge“ (Са горућом бригом) критикујући поступање нациста према католичкој цркви у Немачкој. Антикатолицизам СПЦ није промицао оку немачких посматрача ни раније. Главним експонентом антикатоличке струје у СПЦ сматран је митрополит загребачки Доситеј, који се према њиховом мишљењу „борбено“ супротстављао унијаћењу у својој епархији..

Немачки органи нису прецењивали домете зближења између СПЦ и НЕЦ оствареног током 1936. и 1937. године. Схватали су да је потребно и даље много радити да би се постигнути резултати конкретизовали. Немачки обавештајци, попут дописника Völkischer Вeobachter-а Рудолфа фон Малцана, указивали су на то да највећи утицај у СПЦ и даље има Англиканска црква.

Будући да је Српска Православна Црква сматрана веома важним фактором у Краљевини Југославији, који је пребродио кризе и из сукоба са државом изашао јачи него раније, утицај на СПЦ је повлачио са собом и већи утицај на дешавања у самој краљевини. Оку немачких аналитичара није промакао ни богомољачки покрет, чији је „препородни“ утицај на СПЦ додатно оснажио Цркву.

Било је важно стога превладати англикански утицај, као и дубоко неповерење клера према Немцима и њиховој култури, сматрао је аутор меморандума о сарадњи са СПЦ. Рабијање тих „предрасуда“ планирано је да се оствари, осим директним контактима, и учесталијим студијским боравцима студената и професора теологије у Немачкој.

Уочено је да православни теолози са Балкана на даље школовање одлазе углавном у руску школу у Паризу, неке од институција у Британији или у Варшаву, а сасвим ретко у Немачку. Стога је предложено оснивање посебног тела које би координисало долазак теолога са Балкана на школовање у Немачку, јер је број младих људи са Балкана који не желе да се школују у „народнофронтовском Паризу“ у сталном порасту. Резултати оснивања овакве институције били би, према професору Коху, подршка антикомунистичком усмерењу Немачке, што највише очекују балканске цркве, али и истовремено одбрана од оптужбе за прогон хришћанства у Рајху, која је веома окрњила углед Немачке на Балкану.

Са Коховим мишљењем да је то „важан корак у борби против бољшевизма“ био је сагласан и Николај Арсењев, додајући да од повећања студијске размене са теолозима са Балкана може бити и чисто научне користи, јер је пуно теолошких питања везано за православље на Балкану недовољно научно  истражено.

Одлучено је да се започне са давањем стипендија за студије теологије у Немачкој. Први стипендиста из Југославије био је Ђоко Слијепчевић, који је у Немачкој остао све до 1938. Одмах по његовом одласку, у Немачку је стигао Димитрије Најдановић, који се након избијања рата вратио у Југославију, не довевши своје студије до краја. Међутим, на изненађење домаћина, вратио се и наставио школовање. Слијепчевић и Најдановић су припадали Збору, што се никако не може приписати случајности, већ чињеници да су они као збораши били више окренути Немачкој од својих колега. На школовању су остварили контакт са члановима НЕЦ-a, који ће одржавати током целог живота. Ипак, не би требало посматрати њихов боравак у Немачкој као некакву шпијунску обуку или идеолошку индоктринацију. У питању је био резултат немачке културне политике, какву су имале (и до данас имају) све велике силе. Обојица су у Немачкој истински радила своје научне радове и са домаћинима сарађивала превасходно на научном пољу, тиме се истовремено боље упознајући са Немачком.

_________

Одломци из научног рада Растка Ломпара  „Контакти Немачке евангелистичке цркве и Српске Православне Цркве у контексту немачке спољне политике према Балкану 1935-1941."

Monday, June 28, 2021

Пут Збора и СДК у светлу Косовског завета


У јеку грађанског рата у Србији 1941-1944, између равногораца и србских добровољаца, равногорска пропаганда представљала је Љотића, Недића и добровољце, као „издајнике који сарадњом са окупатором газе Косовски завет."

У свом одговору на један равногорски памфлет Јанка Туфегчића, шефа пропаганде Церско-мајевичке групе корпуса, просветар Трећег пука СДК о. Радован Миљковић, убедљиво је разобличио такве тезе равногорске пропаганде. Ево одломка из тог одговора, где се анализирају позиције добровољаца и равногораца у светлу Косовског завета:
________

Ја сам навлаш споменуо неколико историјских паралела које одговарају данашњој ситуацији нашег народа. Ви сте мудро ОБИШЛИ све то, јер нисте могли оповргнути очигледност и убедљивост мојих навода. Они су разумљиви сваком Србину, ако му скрама масонско-партијашке пропаганде није замаглила вид. Али Ви мени приговарате што нисам нашу данашњицу осветлио народном успоменом на Видовдан и Кнеза Лазара. Зашто нисам тражио сличност са Милошем Обилићем у случају Јанка Туфегџића и са Вуком Бранковићем у случају Димитрија Љотића! Баш Вам од срца хвала што сте тиме пружили прилику да разговарамо на здравој основи. Јер ја стојим на гледишту да се народно биће осећа и духовни лик његов огледа у његовим историским суђењима, породичним и општинским установама, у обичајима и пословицама, а не у моменталним и пролазним расположењима и већинама: данас „осана“ а сутра „распни га распни“! (Ваша демократија, на жалост сматра да се у већинама и моменталним расположењима огледа народна воља и народна мисао.) Дакле, ви бисте хтели нешто од части и славе Честитога Кнеза и витештва Милоша Обилића; хоћете да вас сматрамо борцима за „царство небеско“. Али по чему? Прво, ви сте се погрешно оријентисали 27. март је српски народ је био увучен у врзино коло патњи НЕ ЗА НЕБЕСКО, ВЕЋ ЗА ЕНГЛЕСКО ЦАРСТВО! За енглеско царство и за бољшевичког антихриста. Ви нисте разумели своје доба; ви и сад мислите да је историја стала код француске револуције пре 150 година. Нисте разумели оно што су српски сељаци широм целог српства разумели чим су дошли к себи од прве ошамућености после нашег непотребиог и неславног „другог Косова“. А то је: да у сплету данашњих материјалних, националних, друштвених и идејних супротности има елемената од трајног, а има од пролазног значаја; има важнијих и мање значајних момената; има нешто што се односи на ЗЕМАЉСКО „за малена царство“ а има опет што је значајно „од сад па до века“. Најзначајнија је свакако борба за или против КОМУНИЗМА. Он је највећи непријатељ, јер УБИЈА ДУШУ; убија оно што је вечно, што припада НЕБЕСКОМЕ; убија стваралачке импулсе народног бића; узима му веру у Бога, стид, образ — чини га ругобом. Ви се жалите да Недић и Љотић хоће преко војводе Керовића да издвоје мајевичке четнике испод ваше команде. Али они су стварно дубоко издвојени ПО ДУХОВНОЈ РЕАКЦИЈИ на комунизам. Они су обуставили борбу чак и са усташама, к миоји су им живу децу спаљивали, па су се ставили насупрот комунизму. Комунизам им нуди „слободу“ али без крста часнога. Но, они неће такву слободу па макар сви изгинули. Они су сви сељаци, и вође и четници, па су, јер није било ваше учене ПРОПАГАНДЕ својим седамстогодишњим народодним духом прозрели смисао данашњих борби; видели су да ће и окупатор отићи, као река која се излије у рано пролеће али је топлина летњег Божијег сунца враћа у њено корито; видели су да је усташтво, кратка века као цвет водени; али, прозрели су да је комунизам најопаснија организована сатанска снага борбеног безбожја, НАЈОПАСНИЈИ противник! Ви ни данас нисте тога мишљења. За вас су најгори они који су се први почели борити против комунизма у Србији, они који су вам убили вашег савезника Небојшу Јерковића и његове доглавнике. Ми знамо да међу четницима, нарочито међу официрима има знатан број НЕПОМИРЉИВИХ противника комунизма. Али ви ЈУДЕНАЗ - политичари не само да нисте непомирљиви, већ напротив већ сада изјављујете своју помирљивост, да у будућем ЈУДЕНАЗ - поретку, ако би вам пошло за руком да га поново заведете, да и комунистичка странка може слободно да развија своју антинационалистичку, антимонархистичку и антихришћанску акцију. Ево доказа: ГЛАС БЕОГРАДА, орган Југословенске демократске народне заједнице, број 3 од 15. јуна 1944. год. на страни 1-ој пише: „Југословенска демократска народна заједница позвала је већ комунистичку партију Југославије на сложан рад у борби за ослобођење. Она се о тај позив оглушила. Видећемо да ли ће се одазвати позиву Краљевом. Она до сада није показала ни мало воље да уђе у сарадњу и да добије место које одговара њеној снази. Она није хтела једнакост у правима, већ послушносг диктатима њене диктатуре“ У чланку КЛЕВЕТАЊЕ И ПОДМЕТАЊЕ — НАШ СТАВ ПРЕМА КОМУНИСТИМА у истом броју на страни 2-ој стоји: „Ми нисмо против комуниста, што су комунисти, већ зато што воде овакву оделиту и по народ поразну и уништавајућу акцију. Све партијске групације које чине ПОЛИТИЧКУ ПОДЛОГУ војничке акције Драже Михајловића имају поред заједничког демократизма различита економско-социјална схватања (на пр. газда Живко Топаловић је марксиста. А главни уредник и чланкописац „Гласа Београда“ М. Ж. Т. (Милица Живка Топаловића — комуниста) па ипак све чине један демократски блок. Ми поштујемо сва различита политичка гледања ПА И КОМУНИСТИЧКО, али данас тражимо јединство акције...“ Ви, ЈУДЕНАЗ, тако! Мајевички четници, међутим, о истом том комунизму овако резонују: Боримо се „против свих оних, ШТО НЕ ВЈЕРУЈУ У БОГА, НЕ ПРИЗНАЈУ СВЕТИЊЕ ОЛТАРА НАШИХ, НЕГО ИХ ОБЕШЧАШЋУЈУ И ПЉУЈУ СЛАВСКУ СВИЈЕЋУ И КРСНО ИМЕ СРБИНОВО, којима је брат црни Циганин, Чивутин и сваки зaтирач српскога имена само ако се зове КОМУНИСТОМ или прилази свијесно или несвијесно у партизанске редове или у некакву „народно-ослободилачку војску“... „Само тако, као прави Срби и родољуби, као ученици нашег српског светитеља Саве, јуначки потомци МИЛОША ОБИЛИЋА и дичних и умрлих косовских витезова умећемо, знати, морати спасти од пропасти унесрсћени, уцвијељени и ојађени српски народ и повести га бољој и срећнијој будућности“. Ето вам две интерпретације Косовског мита примењене на најважнији савремени проблем српског народа и целог хришћанског света. По томе сте ви одвојени од босанских четника. ОНИ су по своме духовном ставу следбеници косовске традиције. А ви, симовићи, чубриловићи, косановићи, шубашићи, јукићи, вилери, алкалаји (Алкалај је био помоћник Вилдера, специјални шеф пропаганде у Лондону); ви немате везе са Косовом. Опростите, али — никакве везе Или мислите, можда, да би Кнез Лазар 1941. могао — да је нешто оно класично наше Косово било за живота Нејаког Уроша — бити претседник пучистичке владе у оним околностима?! Па и да је био, да би и он резервисао себи један авион и заједно са слугом Голубаном одлетео са бојишта, па после из Лондона позивао да се Бој на Косову настави, онако како је то чинио Симовић 1941. и 1942. године?! Или, допустите, да ли би Милош Обилић, попут Јанка Туфегџића, септембра 1941. направио у Крупњу са Брозом пакт и напао на немачкн гарнизон у Шапцу, па кад наиђе вал немачких појачања и дођу усташе да користе прилику, а он „на лево круг“ у „слободне српске планине", да отуда прима извештаје о ономе што је његовим „пактом“ и нападом изазвано у Шапцу, у Кленку, у Јарку, у Засавици, у Драгинцу итд?! Ја мислим да би Милош у априлу 1941. или пао или победио. Ако не би ни једно ни друго, већ остао у животу, па сагледао све и проценио, не би се сигурно придружио вама и Брозу, већ онима који су одвојли ВЕЧНО од ПРОЛАЗНОГ, који сматрају да је данас најпрече ударити на оне који „јавно на крст часни пљују" и певају: „НОСИМ КАПУ СА ТРИ РОГА, И БОРИМ СЕ ПРОТИВ БОГА!“

Ко је Вук Бранковић?

За несрећу на класичном Косову народ српски је оптужио несложне великаше и Вука Бранковића. До архимандрита Руварца и наша историјска наука је сматрала да је заиста Вук у борби затајио и за Голеч планину завео велике српске снаге. Данас се, међутим, зна тачно историјска истина о Вуку, а она је у овоме; Вук се на Косову добро борио, али се после Косова није добро држао. После косовске битке српски народ се нвшао у дилеми: или да склопи савез са Мађарима па да настави борбу против Турака, или да, увиђајући своју немоћ и турску надмоћ, нађе са Турцима један сношљив начин живота, докле год су они јаки а Срби слаби. За прву политику, политику непомирљивости према Турцима био је Вук Бранковић, а за политику мирења био је Стеван син честитога Кнеза и Кнежева удова,Кнегиња Милица. Мађари су били, подуше, хришћани. Али су за време косовског боја не само равнодушно гледали херојску српску борбу, већ су под крај битке и они са севера напали Србију, још пре склопљеног примирја са Турцима. Зато Стеван није хтео са њима да склапа веру, већ је уз помоћ Турака напао Мађаре. Вук је био стално у опозицији против Стевана и његове мајке. Он је упорно одбијао да преда српске градове на Косову и Скопље Турцима. Очигледно, он је био најнепомирљивији противник мира и компромиса с Турцима. Вук је био толики противник Турака, да су му они одузели све његове земље, и највећи њихов део предали Милици и Стевану Високом, а он се потуцао без земље и умро 1397. године у тада мађарском Београду, а његовој удовици и деци, тек после смрти Вукове, на молбу Стевана и Милице, Бајазит врати један део поседа.Па што је народ онако жигосао Вука?Због тога што је био против Стевана и Кнегиње Милице, и што су синови Вукови напали на Стеванову војску на пољу Косову када се она враћала после битке код Ангоре. И то напали уз помоћ Турака. Отуда је потекла народна осуда и легенда о Вуковом издајству. Дакле, с тога што је Вук издао народну спасоносну политику опстанка после Косова, а за ту политику Стевана и Милице измучени народ српски имао је пуно разумевања и одобравања. А сад Ви, г. шефе пропаганде, пресудите по сличности данашњих прилика, ко је данас у положају Кнегиње Милице и Високог Стевана, а ко у положају Вука, коме одговара тадање држање Мађара и т. д. Па да је нешто Милош избегао од турског мача, да ли би се он после Косова придружио Стевану Високом или Вуку Бранковићу? Косовски дух покреће оне који СЕБЕ жртвују да би народ сачували, а не оне који су мишљења Јанка Туфегџића који пише „нека нико од нас не тражи да ОДМЕРАВАМО ПОСЛЕДИЦЕ, јер ми ћемо се ДО ПОСЛЕДЊЕГ без обзира на њих борити" (Глас Цера бр. 42, 43). Па зашто се нисте по тој речи борили до последњег у априлу 1941? Или у септембру 1941? Него сте се повукли у шуму, а ПОСЛЕДИЦЕ, заиста НЕОДМЕРЕНЕ пале су на главу иначе већ унесрећеног народа. И то ви сматрате настављањем косовске традиције, настављањем Видовдана, „вечног празника части и херојства?!" Косово са честитим Кнезом блиста у сјају јунаштва, побожности, верности, пожртвованости, другарства, свести о дужности и свих хришћанских и јуначких врлина. А ово „друго Косово“ открило је трулеж који се нагомилао у једној смрадној атмосфери партијашко котеријашког времена. Зато сам ја изоставио упоређење са Косовом. Ја сам тражио одговор на питање шта су наши претци чинили у периодима ропства, јер и ми смо сада у ропству, па сам нашао путоказе у држању Краљевића Марка, Стевана Високог, Царице Милице, Кнез Иве и Књаза Милоша. Али ви ми на то не одговористе! Немате шта. Видите и сами да би се Кнез Иво рђаво провео да вас је са таквом логиком и таквом пропагандом било у његово доба. Да сте ВИ У ИВИНО ДОБА живели, сигурно би се један додатак „Гласу Цера“ звао „кнежевићевштина“ или „семберштина“ и обасули би сте га сигурно свим могућим увредама и клеветама као и нас — јер „сарађује са окупатором“. Ипак, народни суд је једно, а ваша ПРОПАГАНДА -друго!
_______

Цитат је из списа оца Радована Миљковића „ЈУ-ДЕ-НА-З организација за спас преживелог старопартијаштва", Шабац, јул 1944. године.

Зборашка мисао/Србска Акција

Wednesday, June 23, 2021

Ни врући ни хладни

Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу. То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.

Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању да то има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступачно кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало као потсмех жељнима огрева, млека, масти и меса, — и они би, увређени морали гневно одговорити: «Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!» Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.

Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају Цркву.

Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч изговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.

Ако, дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је «једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу.» Позвати грађане на мир, слогу и љубав јесте празна реч у време немира, неслоге и мржњи, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су «со земљи и видело свету.»

Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним претставницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.

Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави, и ако видело постане тама, — шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?

Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.

Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети, — као куле светиље. Али шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности отстранити?

Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер одкуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и бурна времена светионик откаже и не светли, — како људи и народи да не залутају?

Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: «Склоните се с буре у тихо пристаниште.»

А ми велимо: «Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.» А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?

Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.

Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправно, зашто то не кажу? Зашто не оду њему, па га поуче и просветле и покажу му у чему нема право! Зар то није њихова и духовна и национална дужност!

Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали «што не спасавају ситуацију», «што се не прихватају положаја који им се нуди», и саветују их да «изиђу из резерве» и «узму власт.»

Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простосрдачно, еванђелски, — да може разумети «и роб и господар, и стар и млад и богат и убог.» Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?

Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо «мудри као змије.» Али не да будемо само то. (Јер би нас онда одвело са свог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове.

Наша кривица ако заборавимо да су те две препоруке органски, нераздељиво, везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а потсмех нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.

Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?

Није време српском народу данас нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.

Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.

Тада смо се обраћали црквеним претставницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.

Место тога су «као они што траже славу код људи, а не славу код Бога» обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.

Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?

Комунисте за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то води животу српског народа. Чак и они што су сретни добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботаже и побуна.

Црквени претставници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ниједне речи који је од два пута бољи: онај којим иде генерал Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је и славније и мудрије било — ћутати.

Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасајемих епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте? Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.

Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.

Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.

Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!

Димитрије Љотић, НАША БОРБА, бр. 7, октобар 1941.