Sunday, January 28, 2024

Реалност светосавског национализма


Мондијалистички антисрбски фанатици када причају о Светом Сави, чине то са пуно мржње, злобе и лажи. Неки од њих се ослањају на комунистички наратив, где је Свети Сава пре свега маргинализован, а онда и криво представљен као неко ко је наводно био антитрадиционалиста и модерниста за своје време. То је наравно бесмислено, јер Свети Сава је здушно подржао и учвршћивао све принципе хришћанског поретка и хришћанске етике оног времена. Доказ за то је и Савино Законоправило. Сава јесте био и револуционаран, али у погледу две ствари због којих је још удаљенији од поменуте искривљене комунистичке перцепције. Наиме, реч је о национализму (оснивању националне помесне цркве и прилагођавању византијског права србским особеностима), као и социјалној правди (социјалној корекцији византиског права при његовој рецепцији у Србској земљи). И све остало што је Сава радио, било је у знаку Христа и знаку победе духа над материјом. Наиме, србско опредељење за Царство Небеско, које је потврђено на Косову 1389. године, утемељио је такође Свети Сава чврстом србском приврженошћу неукаљаној Православној истини, и то у (гео)политичком тренутку у коме је било максисмално прагматично окренути леђа Православљу и политички сломљеном православном Византу. Сава је изабрао духовни и културни курс ка Цариграду, али уз политичку србску самобитност - државну и црквену. И то је био најтежи, али једини исправан србски пут. 

Оно што је пак позитивнa последица пропаганде мондијалиста против светосавља, јесте то што они (из свог рачуна) указују на снажне споне између идеје Збора и светосавља, и истичу онај милитантни (стратократски) чинилац светосавља (кроз истребљење богумилске јереси итд). То је такође битно јер превише је данас и разних пацифистичких (такође потпуно кривих) перцепција светосавља.

Оно што је с' друге стране, њихова (мондијалистичка) велика лаж и обмана, јесте теза како Свети Сава није био никакав националиста и како национализам у оно време није постојао. И то су наравно неистине, као плод мешавине зле намере и незнања. То је накарадно и наопако материјалистичко схватање историје, које превиђа непобитне духовне чињенице, те средњевековне људе криво представља као некакву идентитетски аморфну масу. Такве квазинаучне бајке, подржавају и разни хипи-„православци", као противници национализма у Цркви. 

Наиме, иако термин национализам настаје тек у XIX веку, садржина тог појма дефинитивно постоји у делима Светог Саве. Пре свега у самом његовом родољубивом (отачаствољубивом) осећању, чији плод је и оснивање србске националне помесне црквене аутокефалије, уз постављање Срба епископа уместо Грка. То је права србска националистичка акција, која ни у чему не одступа од Православне догматике и еклисиологије. Напротив, она је потпуно у складу са теологијом Педесетнице, где су Свети апостоли благодаћу Духа Светог, почели да говоре различитим језицима, што представља свјеврстан темељ црквеног јединства у различитости народних обичајних израза вере. Такво дело Светог Саве (националну помесну цркву), Свети владика Николај назвао је генијалним делом, којим је уз народну државу створена и прва народна (национална) установа, у Европи, чиме је створен србски национализам и ударен темељ србској култури.

У истом духу, у својој видовданској беседи 1939. године, владика Николај је истакао:

„Сваки жупан србски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папа управља животном судбом србског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву."

То своје генијално дело, Свети Сава је правно уобличио кроз зборник - поменуто Законоправило, које представља утемељење симфоније србске народне цркве и србске народне државе. Тај узвишени чин Светог Саве, био је својеврстан национал-револуционарни и идеолошки чин, што се огледа и у оптужби ондашњег архиепископа Охридског - Димитрија Хоматијана, како је Светог Саву „заробила љубав према отачаству". Откуд таква оптужба од стране овог византијског јерарха? Свети Сава је заиста унео нешто ново у живот Цркве, сагласно новим околностима. Наиме, и данас противници национализма у Цркви, често цитирају Светог апостола Павла када пише да „више немa ни Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу" (Гал. 3,29). Међутим ни у једном светоотачком тумачењу ових речи, не стоји да је реч о негацији народности или пола, већ је реч о томе да наведене разлике нису и не могу бити препрека за јединство у Христу. Доказ да је Свети ап. Павле и те како био родољуб јесте његова посланица Римљанима у којој пише: 

„Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу" (Рим. 9.3). Такође, да је родољубље дубоко хришћанска категорија („школа за широко хришћанско човекољубље", како би рекао Св. владика Николај) знамо и на основу саме чињенице да Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, почиње родословом те да је љубав према оцу и мајци Божија заповест, а из „љубави према оцу" природно происходи и отачаствољубље.

У времену Савиног битисања у земаљској Србији - времену традиционалног човека и живих органских основа заједнице, није било потребно да се философски образлаже и брани нешто што се подразумевало. Зато у оно време нема иделошких списа о родољубљу и отачаствољубљу. Али се појам „отачаство" константно помиње. Помиње се и у тропару Светом Сави (отачаство твоѣ просветил ѣси...), као и у самим списима Светог Саве (у Служби Светом Симеону, на пример). Такође, постоји код ондашњих Срба  јасна свест о васељени (насељеном свету) коју сачињавају разни народи (међу којима је и србски народ) са својим богомданим особеностима. Како запажа Димитрије Љотић: „У повељи манастиру Хиландару, која је дело Савиних руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: ,У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по његовој природи'. Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светога Саве који је први формулисао закон национализма." 

Даље, сваки немањићки краљ, био је „Стефань по милости Божиѥи крал Србских  земль...", а цареви Душан и Урош, носили су титулу „царь Срьблемь и Грькомь" (цар Србима и Грцима).

Све речено, верно потврђује и спис патријарха србског Данила III из 1392. године, чији смо одломак објавили, а на оснoву којег се види реалност и стварност Косовског завета  као и пуна истинитост онога о чему пет и по векова касније пише Свети владика Николај када описује наше златно средњевековље. То је доказ о постојању србске нације (иако је као што рекосмо сам термин „нација" настао тек пет, односно шест векова касније) као заветне заједнице духа, крви и тла. Појмови из овог списа патријарха Данила, као што су „отачаство", „србске земље", „иноплеменици", сведоче о древности србског национализма (отачаствољубља) и о неоснованости марксистичке и буржоаске тезе о национализму као појави XIX века. Срби средњег века, нису дакле били некаква аморфна маса већ заветна заједница прожета осећајем богољубља и родољубља. Заједница која је знала да је „бољи подвиг смрти неголи стидан и ропски живот" (Косовски завет) и која је знала да се ваља борити за „благочестиву веру нашег отачаства", како пише у поменутом спису.

Дакле, постоји у средњем веку јасно одређени народ под именом Срби, са својом народном државом која се назива „Србска земља" (или „Србске земље") и народном помесном црквом која се назива Србска архиепископија (патријаршија). И та идеја србског отачаствољубља (као споја богољубља и родољубља), струјала је кроз народ  оног времена, управо путем Цркве и црквене просвете, која је прожимала читав народ и укључивала све сталеже ондашњег србског друштва. 

Стога, реалност светосавског национализма и његово происхођење из лика и дела Светог Саве и дела Светих Немањића, непобитна је чињеница, на жалост разних и различитих отворених или прикривених непријатеља Србства и Православља. 

Зборашка мисао/Србска Акција

Tuesday, December 26, 2023

Срби и Хришћанство

 


Хришћанство није код свих народа нашло једнаку примену. Једни народи су Хришћанство усвојили целим својим бићем и љубављу, старали се да по њему живе и делају. Ови народи су дали велике хероје вере: Светитеље, Мученике, проповеднике, подвижнике, - а народ као целина добијао је особити лик богоносног народа. Овакви народи као да су били предодређени за Хришћанство, за његову науку и етику. Друкчије је Хришћанство примила друга група народа. Код њих се тешко могло одвојити од старих паганских схватања. Хришћанство је код њих без примене или је тумачено на пагански начин. Постоје многобројни хришћански народи, али може се рећи, једни на друге верски не личе. Има се понекад утисак као да постоје неколико еванђеља, односно неколико хришћанских наука и етика. Не треба далеко ићи, довољно је навести супротности које је српски народ уочио између њега и Латина, по којима је чак закључивао често да су му по моралном схватању и Турци ближи него Латини. 

Мало је који народ Хришћанство тако свеобухватно освојило, као што је српски народ. Није никакво чудо што Срби и почињу своју историју са примањем Хришћанства. Цео предхришћански период губи се и отпада као да није постојао. Истина и други словенски народи почињу своје битисање и постају познати свету од времена примања Хришћанства, али се нигде вера Христова није тако чврсто сродила с душом народном и постала темељ целокупном народном животу као што је то случај код Срба. Важно је нагласити, да је баш православно Хришћанство одговарало српском карактеру, или боље речено, српски народ је у Православљу нашао свој животни пут. То је разлог да код Срба није могла наћи уточиште ни једна јерес и што су Срби успели да се одрже тако рећи на вратима Рима, његовог насртања и његове пропаганде. Као нигде, код Срба су Црква и народ исти појмови. Нема примера да се некада у прошлости свештенство издвајало од народа, онако како је то био случај код многих других народа. Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисторијско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.


професор Влајко Влаховић
Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године

Професор Влајко Влаховић био је један од истакнутих чланова покрета Збор и припадник Србског добровољачког корпуса за време Другог светског рата.

Tuesday, November 7, 2023

О бољшевичкој револуцији

 


Није дакле револуција 1917. г. била ослобођење Русије, устанак подјармљеног руског народа, већ завојевање Русије и поробљавање руског народа од стране једне мисли стране руском народном духу, његовој историји и његовој традицији; мисли поникле из јеврејског семена, одрасле на ђубришту запада, а убачене у пломбираним вагонима, кроз непријатељску земљу усред рата, у Русију да ову, у једном тренутку нарочите слабости, завојује и подјарми.

При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљивање руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених у сред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није све једно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању. Теза јудео-марксистичка и легиона њихових пријатеља јесте да је Русија револуцијом ослобођена. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих јеврејско-марксистичких авантуриста - пропуштених у рату кроз непријатељску земљу, а новчано обилно потпомогнутих од стране Јевреја.

Али не само овај моменат: поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочито дух саме бољшевичко-марксистичке мисли показује да њена револуција није ослобођење Русије и руског народа, већ завојевање и поробљавање.


Димитрије В. Љотић

(Одломак из предавања „Драма савременог човечанства”, Београд 1940. године)

Sunday, October 22, 2023

Истина о Крагујевачкој трагедији

 


Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.


Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)

Sunday, October 8, 2023

Органска мисао заједништва у Христу

 


И тако, када бисмо ми, као што рекох, имали љубави, ова би љубав покривала сваки грех, као што и свети чине, видећи недостатке људске. Та зар мислиш да су свети људи слепи и да не виде грехе? Та зар неко и мрзи грех онолико колико га мрзе свети? Но, (мрзећи грех), они не мрзе грешника и не осуђују га, не гнушају га се, него саучествују са њиме, тугују због њега, уразумљују га, теше, лече као оболели уд телесни, и све то чине тога ради да га спасу. Као што рибари, када баце удицу у море и, ухвативши велику рибу, осете да се она праћака, не вуку је одмах снажно, јер би се конац прекинуо и риба би побегла, него ослобађају конац и пуштају је да плива како јој је воља, а када опазе да је риба посустала и престала да се праћака, онда је мало-помало привлаче; тако и свети - дуготрпљењем и љубављу привлаче брата, а не одвраћају се од њега и не гнушају га се. Као што мајка која има неваљалог сина, не само да га се не гнуша и од њега не одвраћа, него га још са љубављу поправља, и све што чини, чини за његово добро; тако и свети - увек заклањају, поправљају, помажу, еда се и онај ко сагрешује временом исправи, и да никоме другом не нашкоди, те да и они сами узнапредују у љубави Христовој.

Шта је учинио Св. Амон, када су једном братија дошли смућени к њему и рекли: „Иди, и види, оче, код тог и тог брата у келији се налази жена!” Какво је само милосрђе испољила, какву љубав имала та света душа! Схвативши да је то истина и да је, док се сам са братијом приближавао келији, онај брат сакрио жену под буре, Св. Амон дошавши седе на буре а братији нареди да траже по целој келији. Пошто ови ништа не нађоше, он им рече: „Бог нека вам опрости, браћо!” Тиме их је постидео, утврдио и дао им велику поуку, научивши их да олако не верују оптужбама против ближњег. А и онога је брата исправио, не само покривши по Богу његов грех, него и уразумивши га, када му се за то указа згодна прилика. Рекавши осталима да крену својим путем напоље, Св. Амон је тога брата примио за руку и казао му: „Брате, поразмисли о души својој!” Овај се истог трена застидео и дошао у умилење покајника, - на његову душу је човекољубље и састрадање старца деловало одмах.

Тако, дакле, и ми стекнимо љубав, стекнимо снисходивост према ближњем, да бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и понижавања, и помажимо једни другима као удовима сопственог тела. Ко се, имајући рану на руци или на нози, или на неком другом делу тела, гнуша себе, или одсеца тај део свога тела, макар се он и гнојио? Неће ли га свако баш чистити, прати, завијати, превијати, кропити светом водицом, молити се и просити од светих молитве за себе, како је рекао и ава Зосима? Речју, нико није немаран према уду сопственога тела, нико се од свога оболелог уда не одвраћа, не одвраћа се чак ни од смрада његова, него предузима све, само да га излечи. Тако и ми треба да састрадавамо једни са другима, да се међусобно помажемо, и сами и преко других, моћнијих, и све да чинимо и да се свакојако довијамо еда бисмо помогли и себи и једни другима; зато што смо ми делови једнога тела, као што каже Апостол: „Сви смо ми једно Тело у Христу, а појединачно уди једни другима (Рим. 12,5)... Ако страда један уд, с њиме страдају и сви други (1 Кор. 12,26)”.

И да бисте боље схватили силу реченога, даћу једно поређење, предано нам од Отаца. Замислите круг, његово средиште (центар) и праве које полазе од тога средишта. Што су оне даље од њега, и саме се више разилазе и међусобно удаљавају. И томе насупрот, што су ближе центру то се више и међусобно приближавају. Узмите сада да овај круг представља свет, средиште круга - Бога, а праве линије које иду од центра ка кружници или од кружнице ка центру - животне путеве људи. Онолико колико Свети у жељи да се приближе Богу улазе у круг ближе његовом центру, толико постају ближи и Богу и једни другима - колико се приближавају Богу, дакле, толико се приближавају и једни другима, и колико се међусобно приближавају, толико се и Богу ближе. Тако треба разумети и удаљавање. Када се људи удаљавају од Бога и окрећу спољашњем свету, очито је да се по мери, у којој одступају од средишта удаљују се и од Бога, удаљују и једни од других, и - колико се међусобно удаљују, да се толико удаљују и од Бога. Тако је и са љубављу: колико је свако од нас понаособ удаљен од Бога и колико га не воли, толико је удаљен и од ближњега (и толико не воли ни њега). Ако заволимо Бога, онда се у истој мери у којој се својом љубављу према Њему к Њему приближавамо, сједињујемо љубављу и са ближњима; и опет, колико се сједињујемо у љубави са ближњима, толико бивамо сједињавани и са Богом.


ава Доротеј

(„О љубави”, часопис „Православни мисионар”)

Monday, October 2, 2023

Збораш-свештеник Драгослав Обућина

 

  Комунисти воде о. Драгослава Обућину на стрељање 1945.

Драгослав Обућина (1908-1945) био је угледни свештеник Србске Православне Цркве и истакнути члан покрета Збор. Као члан старешинства Збора непрестано је показивао да је зборашка идеја одраз хришћанског духа, односно да ни једном србском православном свештенику зборашка мисао не треба бити страна, јер суштина зборашке мисли и идеје управо и јесте хришћанска вера и првенствено узрастање и појединаца и читавог србског народа у Господу Исусу Христу.

Отац Драгослав Обућина се, како пре, тако и током Другог светског рата, борио за спасење и очување србског народа од зла локалних али и страних, интернационалних непријатеља који су непрестано зверски кидисали на србски народ, покушавајући да га униште и сатру. Па је тако, супротно лажном комунистичком наративу који су приписивали зборашима и добровољцима о хапшењу па чак и стрељању србских цивила у Крагујевцу октобра 1941, отац Драгослав био део делегације која је 19. октобра 1941, команданту немачке команде у Краљеву -

 Оту Дешу, предала резолуцију са молбом грађана да се прекине са стрељањем (што се и догодило наредног дана). У одмазди у Краљеву стрељано је и најмање 200 припадника покрета Збор, међу којима су: професор Милосав Јовичић, професор Игњатије Подегрин, Милета Радошевић, Т. Миљковић, М. Илић, Драгослав Вуксановић, Миљко Николић, Бранислав Глигоријевић, Јездимир Марковић, В. Радоњић, Јовица Новаковић (који је био посланички кандидат Збора на изборима 1938. године), Милојко Симеуновић, М. Костић и други. Овом приликом Немци су запалили и више кућа припадника добровољачких одреда, попут куће браће Бранислава и Александра Костића, чијег су оца том приликом стрељали. Управо зато и краљевачка трагедија није нарочито помињана након рата јер комунисти нису хтели да помињу пострадале збораше.

Због свега тога, комунистички злотвори, који су мрзели и Бога и православну веру и наш србски народ, стрељали су 1945. године свештеника Драгослава Обућину, након претходно монтираног комунистичког суђења. Међутим, мржња и лаж којима су била задојена њихова срца, који и данас прожимају следбенике те сатанске идеологије, нису нити ће икада бити јачи од љубави и истине који су испуњавали срце оца Драгослава, и који данас прожимају све нас који поштујемо његову жртву и који се водимо истим идеалима истине и љубави. Љубави према Богу, према отаџбини и према свом роду. Слава му и хвала!


Зборашка мисао/Србска Акција


       Свештеник Драгослав Обућина


Friday, September 15, 2023

Поводом 82. годишњице оснивања СДК

 


На данашњи дан 1941. године, основан је Србски Добровољачки Корпус. Првобитно оформљен на предлог Михаила Олћана од 500 добровољаца, чланова покрета Збор, настао је као последња линија одбране од помахниталог комунистичког устанка који је на јесен 1941. погодио окупирану Србију. Први је у борбу против комуниста кренуо трећи одред СДК познат и као „Ђачки одред”, назван тако јер је махом био састављен од средњошколаца и студената, а борба се водила у околини села Дражањ, надомак Београда. Тада је извојевана и прва победа над комунистима у Србији, са минималним жртвама и максималним борбеним учинком. И након тога победе су се само низале. Оне су плод не само војне спреме добровољаца, већ и њиховог снажног духа чији је темељ - вера у Христа. Та непоколебљива вера саздала је од добровољаца православну војску, која је попут Светог Георгија пробадала злу аждају, аждају са петокраком на челу. СДК је постао главни стуб реда и мира у окупираној Србији, тиме спасавајући србске главе од немачких казнених експедиција, које су биле последица сулудих антинародних акција партизана и њихових савезника. СДК се такође борио и против усташа, највернијих предратних комунистичких савезника. Током 1941 и 1942. године, добровољци су прелазили на другу обалу Дрине и бранили србски народ који се повлачио у Недићеву Србију од усташких звери. Забележено је и неколико диверзантских група добровољаца које су прелазиле на територију „НДХ" у помоћ војводи Момчилу Ђујићу, иако су Немци то изричито забранили, а одиграо се велики број сукоба са усташама и током повлачења СДК у Словенију, па и током пружања последњег отпора силама зла у Словенији, те Србски добровољци никако нису били на истој страни са усташама, како то поједини лажљивци тврде. 

Крагујевац, који је наводна „мрља" на историји СДК, јесте велика комунистичка подметачина, а добровољци су заправо спашавали Србе од Немаца и спасли су преко две хиљаде људи од стрељања, али на жалост нису могли спасити све, док су комунисти и њихови помагачи проузроковали та страдања србског народа, као и многа друга. 

Како каже Димитрије Љотић: „Добровољац је војник, који је то постао из добре воље, а не под морањем. Ако није војник, дакле, шта је? Самовољац или зловољац, - добровољац није сигурно, јер то може бити само онај ко је војник”, а добровољци и јесу били прави војници, војници у служби Бога и свога рода, војници који су се вазда борили на страни правде и Истине а против злих сила које су у служби оца лажи. Христоносни дух је био увек присутан код добровољаца, па су се тако заклињали и страдали у име Христово да ће као војска смене остварити отаџбину праву. Они јесу пали али њихове жртве нису биле узалудне, њихова идеја и њихов дух живе и даље у нама. 82. године касније, и ми настављамо њихово бесмртно дело, настављамо борбу против слугу антихриста која се може завршити само коначном Христовом победом. До тада, ми ћемо уз Божију помоћ, бити на правој страни, никада не очајавајући, никада не одустајући, и кличући:


 С' вером у Бога за краља и отаџбину!


Зборашка мисао/Србска Акција