Англо-aмерикански крвави дарови

 

Претседник Српске владе, генерал М. Ђ. Недић одржао је 24 ов. мес. говор на радију у коме је рекао између осталог:

Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Ко су ови, што их данас пратимо вечној кући? Чујте страшну историју: деца и мајке из Општинског породилишта у Крунској улици, које је било понос Београда, деца из Дечијих склоништа из Звечанске улице; чујте даље: мирно београдско становништво са Бајлонове пијаце, Александрове улице, Каленићевог гувна и толико друго.

Ви ме гледате раширеним зеницама, јер знате да ту нема ни војничких објеката ни немачких станова, а камоли шта друго.

Они, просвећени Вандали, нису ни гађали војничке објекте, они су, јадна браћо моја, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране!

Питате зашто?

И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном најтежих бомби 16. априла 1944. године, да сте на погрешном путу.

Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу.

Пре неки дан напујдали су Тита да улети у Србију, и два округа, Ужички и Краљевачки опљачка до голе душе, пороби и побије.

Ви сте и после тога говорили: неће нас Енглези.

Пет пута Англо-Саксонци бомбардују Ниш, три пута Никшић, а ти бели мој граде Београде, у једној лудој самообмани велиш: неће нас Енглези.

Верујеш ли данас да тебе неће?

Наши савезници ти шаљу црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу, да је данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаја.

Ти, Београде, ипак верујеш да то није истина, да ти то подмеће пропаганда.

Ја протествујем у име Српске владе, пред Богом, Српским народом и целом светском јавношћу: што су Енглези и Американци, наши савезници, због којих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд и толико још нових жртава му причинили, онај Београд који је страховито страдао због њих 6. априла 1941. године.

Дижем глас против ових просвећених Вандала што су за овај злочин изабрали највећи хришћански празник у години.

Клањам се пред свим невиним жртвама и зовем све београђане да се врате самима себи, мајци Србији и Српству, на њих само да мисле јер као што видите у свету, браћо, нема љубави.

Слава жртвама енглеско-американског терора, мученицима нашег мученичког Београда!

ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!

ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!

Генерал Милан Недић

(„Српски народ”, Београд, 30. априла 1944. године)

Трагедија србског народа - порука будућим покољењима

 

Бог је узео себи Димитрија Љотића како рече епископ Николај Велимировић - „као највећу жртву”. Американци су ђенерала Милана Недића предали Титу. Енглези су ђенерала Косту Мушицког уручили Титовим комунистима. Британска обавештајна служба помогла је да комунисти похватају ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике. Удружени Англо-Американци су, такође, изручили партизанима неколико највиђенијих сарадника ђенерала Милана Недића.

Комунисти су хтели да изведу на суд председника Српске владе армијског ђенерала Милана Недића. Желели су да му јавно суде и да га јавно блате. Ђенерал Недић је одлучношћу јунака и мученика одбио да му суде међународни завереници и злочинци. Зато су га убили октобра месаца 1945 године, па његово тело избацили кроз прозор објавивши, да је ђенерал Недић извршио самоубиство.

Ђенерала Драгољуба Михаиловића, заједно са Љотићевим, Недићевим и његовим властитим четничким сарадницима, комунисти су извели на суд. За Јосипа Броза Тита и Комунистичку партију Југославије сви су они били једно исто: противници комунизма. Зато их је требало све ликвидирати. И Тито их је побио. На дан 17. јула 1946. године комунисти су побили: ђенерала Драгољуба Михаиловића и његове најближе сараднике - Радослава Радића и Милоша Глишића; сараднике ђенерала Недића: Драгомира-Драгог Јовановића, Ђуру Докића, Велибора Јонића, Танасија Динића и Бошка Павловића; Љотићевог најоданијег саборца и Команданта Српских добровољаца ђенерала Косту Мушицког. Докле су били живи, нису могли бити једно, јер није дала пуста српска неслога. У самртним часовима Тито их је ујединио, јер су сви они за њега били једно: љути противници комунизма. Овај факат требао је да памети поучи српски народ за сва и вечита времена. Нажалост, до данас још није. Иако је све ове верне синове српског народа Тито ставио под један нож и један митраљез, јер међу њима није правио разлике, дотле несрећни Срби једне праве свецима и цркве им подижу, а другима пљују на гробове, не дозвољавајући чак ни воштаница да им се упали за покој мученичких душа. А Бог све то гледа, па зато и дозвољава да црвена куга притиска Отаџбину и целу нацију више од једне деценије. И само Он зна докле ће још безбожје тамо царовати...

Тако чине Срби. А шта, пак, раде западни Савезници, такозване светске демократије? Њима је потпуно овладало пометеније ума, те чине управо оно што користи међународном комунизму. Тргују са безбожницима, продају им народе и земље као најобичније ствари, помоћ им дају, на власти их одржавају, помажу им да вешала дижу и да државе у гробља претварају. Разуме се, ништа то не бива без Божијег удела. Сам Бог је дозволио, да комунизам овлада једном трећином света да би ставио до знања оном још слободном делу, шта и њега чека ако Бога и Христа не пригрли свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом.

После Првог светског рата Бог је опомињао народе Савезом Совјетских Социјалистичких Република. После Другог светског рата, када се још више зацарио неморал, када је богоборство узело још више маха, Бог опомиње народе не само СССР-ом, већ и многомилионитом црвеном Кином. Господу је стало, да земље и народи нанова пригрле наук Његовог Јединородног Сина Господа Исуса Христа. Зато и шаље тако страшне опомене. Уколико их људи схвате, може комунизам пасти пре него што се то ико нада. А може се десити да се сасвим рашири, да сви људи осете разлику између Бога и Антихриста, вере и безбожја, па тек после да се сруши када људи скрушено завапе: „Боже, доста је више!”

Ради свега овога, узалудно је уздање да ће српском народу Англо-Американци, западне демократије, силни и моћни повратити слободу. Никада је они српском народу нису ни давали. Напротив! Свагда су га само гурали у ланце и ропство. Своју слободу српски народ је увек изборио сам својим чојством и својим јунаштвом. И нову слободу српски народ ће, уз Божју помоћ, изборити сам, али тек онда, када њиме потпуно овлада право чојство и истинско јунаштво. Уз то, свагда да има на уму, да само и једино:

ГОСПОД ЦАРСТВУЈЕ!

Боривоје М. Карапанџић

(Одломак из књиге „Грађански рат у Србији 1941-1945”, Кливленд, Охајо, САД 1958. године)

Димитрије Љотић у предвечерје Другог светског рата

 

У овом тексту, објављеном 1939. године, у предвечерје Другог светског рата, Димитрије Љотић јасно износи своје погледе и ставове поводом тадашње геополитичке ситуације, који су подразумевали невезивање ни за једну осовину (сукобљену страну), насупрот лажима које износи комунистичка историографија о наводној Љотићевој безусловној привржености Немачкој.

Ако прилике у свету посматрамо са извесне висине која нам обезбеђује да многе детаље не видимо, али да главне линије уочимо, онда морамо доћи до следећих запажања и закључака.

Три сите силе (Велика Британија, Северне Америчке Државе и Француска), које свет по оделу њиховом зове демократијама и три гладне силе (Немачка, Италија и Јапан), које свет зове тоталитарним државама, покретане империјалистичким и капиталистичким мотивима иду ка новом светском сукобу.

Прве три силе би хтеле да очувају своје садашње позиције у свету, друге три силе пак хоће да своје садашње стање, које с правом или без права сматрају (у то не улазимо) недовољно повољним, поправе било на рачун оне прве три силе, било пак на рачун малих и средњих држава.

Седма сила (Совјетија) боји се тог сукоба, ако би она непосредно и свом снагом у њему требало да учествује, а жели тај сукоб, ако би он био даље од њених граница, па би њено евентуално учешће увлачило је или само техничким трупама, или пак само продајом ратног материјала. Јер док првих шест сила као првенствени мотив свога уласка у будући сукоб имају одбрану, односно заузеће територија, дотле је мотив ове седме силе чисто идеолошки: одбрана бољшевичко-марксистичког поретка код себе, а још више изазивање кроз тај међународни сукоб опште светске револуције и преко ове, уз њену помоћ, успостављање бољшевичко-комунистичког режима у свету. Отуда је њен страх да у рат не буде непосредно увучена, јер би последица тога, због политичког, економског и организационог стања у земљи, била пад совјетског режима пре него што револуција избије код осталих. А отуда и њезина жеља да тај сукоб, ипак и што пре, избије, али без њеног учешћа.

Осма сила (Кина) је потпуно пасивни елеменат у овој будућој драми, јер није себи дала минимум организационе снаге потребне њеном значају.

Али поред ових сила, држава, субјеката међународног права, постоји и девета сила, која нема државне територије, али има своју светску организацију. Та је сила јеврејство. О њеној акцији у спољнополитичким односима први и једини говорио је у нашој народној скупштини, наш тадашњи зборашки посланик, друг Лазаревић.

Јевреји су одувек имали своју национално-верску организацију. Она је увек била тајна. Али су зато биле видљиве последице те тајне верско-националне организације. Али откако их је победа индивидуалистичке мисли кроз Француску револуцију, ослободила подређеног положаја, у коме су их дотле држали заштитни системи народа у чијој су средини живели, њихов до тада постојећи, али недовољно велики утицај порастао је у тој мери да су они данас постали не само у највећој мери господари материјалних добара човечанства, већ и невероватно утицајни чинилац у чисто философским, моралним и духовним стварима. Показало се нарочито да сваки рат за ових 150 година од Француске револуције подиже њихов утицај код сила које су ратовале, пошто њихове животе и имања рат релативно најмање погађа, а затим да трговачки послови у рату и после рата баш њима највеће користи доносе. Овим мотивима, чисто материјалним, треба додати с једне стране жељу за осветом поводом антисемитских покрета који су у Немачкој нарочито добили најтежи облик, као и њихово уверење да ако дође до светске револуције и ова доведе до комунистичко-бољшевичког савеза совјетских социјалистичких република целог света, да онда кроз то долази напослетку до остварења сна Јевреја за господарењем над целим светом, пошто је само једна нација интернационална, посејана међ све народе и утицајна у свим народима, а то су баш они – Јевреји.

Ова седма сила (Совјети) и девета (јеврејство) желе светски рат не са разлога материјалних (којих код Јевреја има донекле), колико са разлога идеолошких, да би кроз тај сукоб остварили своје погледе на свет и своја веровања. При томе ове две силе – врло утицајне у свету, Совјети својом светском комунистичком мрежом, а Јевреји својом светском јеврејском организацијом – служе се у ствари, као велики инсценатори драматурзи, оним првим светским силама и њиховим страсним прохтевима који их гурају једне на друге.

Има објективних разлога да су Совјети и јеврејство, који се по природи својих данашњих односа треба да налазе на страни ситих сила, тзв. демократија, све тамо чинили да до рата дође.

Тако: до рата не би могло доћи да комунистичке странке и јеврејство нису предходно – пуних двадесет година – радиле на слабљењу тих такозваних демократских сила подривајући у сваком погледу њихову моралну, националну, економску и војничку снагу. Да су Француска и Енглеска остале онако силним као што су биле 1918. године не би сад могло бити говора о рату, јер супротне, гладне силе, не би смеле ни помислити да ојачају.

Даље: до рата не би могло доћи да комунистичка странка, Совјети и јеврејство нису предходно гурнули Италију у наручје Немачкој, пошто су раније, одмах по закључењу примирја, изазивали и подгрејавали старо, а данас потпуно неосновано ривалство Велике Британије и Француске.

Напослетку: до рата ни сад не би могло доћи кад би комунизам и јеврејство озбиљно и истински хтели да рата нема, али они маневришу све полумерама (питање опште војне обавезе у Енглеској, саботажа индустрије народне одбране у Француској, закон о неутралности у Америци), тако да супротне силе тоталитарне – буду намамљене на рат призором слабости и колебања супротних табора.

Трагично је притом што ће до тог страховитог сукоба доћи по жељи Совјета и јеврејства, а активном улогом Хитлера и Мусолинија који су највећи антикомунистички и антијеврејски поборници.

Ми смо одавно указивали на неминовност тако судбоносних грешака код Хитлера и Мусолинија, већ по томе што су и један и други одбацили хришћанску дисциплину с једне стране, а предали се паганском гледању на свет с друге стране. Многи су то предвиђали ценећи само њихове материјалне успехе, а ми смо од првих дана кад смо о њима писали (јануар 1935) указивали на те две чињенице које их морају водити погрешним потезима и у унутрашњој, својој, и у спољној политици.

А тај парадокс да два најоштрија противника марксизма и јеврејства, својом спољном политиком дођу у положај да послуже баш бољшевизму и јеврејству у остварењу њихових идеолошких стремљења, могућ је само тамо где се не виде опомене које сама природа ствари поставља поред путева као сигнале.

ЈУГОСЛАВИЈА ПРЕМА ОВАКВОЈ СИТУАЦИЈИ

Изгледа да свет иде неминовно томе сукобу.

Однос Југославије према том сукобу мора бити на чисто изведен.

Очигледно је да њен интерес није да у таj сукоб буде уплетена, ни због империјалистичких, ни због капиталистичких, а најмање због марксистичких и јеврејских интереса.

Да ма ко у њено име слободно одлучује морао би тако закључити.

Али огромне силе дејствују на њу да се определи.

Наши суседи, Италија и Немачка, врше пресију, ако не отворено, а оно претераном љубазношћу, ако не да се привежемо, а оно да интимно сарађујемо, да се приближимо њиховој осовини.

С друге стране, западне демократије ударају у све могуће жице да нас привуку на супротну осовину.

На ову жицу бију и све наше демократске организације, а разуме се, највише агенти јудео-марксистички, „наша напредна омладина”. (О овоме ћемо говорити у одељку о унутрашњој политици „Велики митинг...” „Летци и напади на Збор”).

И велику снагу и огромну мудрост треба да имају наши управљачи па да реше да не улазе у тај сукоб, а то може бити само невезивањем ни за коју од две супротне осовине, јер се њихова међусобна борба води углавном због нама туђих интереса.

Постоји, додуше, уз осовину Лондон-Париз један разлог не мале важности – који би донекле говорио у њихову корист. А тај је да су то сите силе и да једва успевају да у својој власти задрже и оно што имају, – па да нам од њих не може претити таква опасност, као од оних других.

Али зато на другој страни постоји – нашим евентуалним опредељивањем уз Лондон-Париз, са овог разлога навлачење непосредне опасности од напада прејаких нам суседа Италије и Немачке, док нам оне друге силе непосредну и стварну помоћ могу дати тек у далеком року, да се разумно не може узети да бисмо ту помоћ могли дочекати.

Дакле, овом другом а стварном ситуацијом потрвен је онај предњи разлог, те и опет излази да наша земља свом снагом мора тежити да се не веже ни за једну осовину.

ЈЕДНА МОГУЋНОСТ

Постоји једна могућност која би учинила да се не ухватимо у то најкрвавије коло које је икад свет до сад видео и да ратна катастрофа са својим последицама нас мимоиђе. Ту могућност треба пригрлити свом снагом. Треба деловати на све стране да се сви фактори њоме прожму. Јер ако ту могућност остваримо, онда се можемо одиста надати релативно срећи у огромној несрећи која ће снаћи цивилизовану Европу.

Исто тако као и Југославија и остале балканске земље немају никаквог интереса за то. Напротив, исувише је често рат беснео Балканом да не бисмо били жељни мира. Треба дакле свом снагом учврстити Балкански споразум и направити га што ефикаснијим војничким одбрамбеним савезом.

Али његова ефикасност према балканским силама није потпуна све док Бугарска стоји у оваквим односима према осталим балканским силама.

Отуда је за ову једну могућност важно да и Бугарска буде тесно укључена у балкански блок. Истина је да је снага околних балканских држава према њој врло велика и да би је ова могла држати у шаху, ако би се опет поновиле грешке бугарских управљача из 1913. и 1915. године. Али је истина исто тако да само постојање такве ситуације у срцу Балкана, онемогућава балкански блок и спречава ефикасност савеза.

Димитрије В. Љотић

„Општа разматрања”, „Билтен” бр. 10, април 1939. године

Реалност светосавског национализма

Мондијалистички антисрбски фанатици када причају о Светом Сави, чине то са пуно мржње, злобе и лажи. Неки од њих се ослањају на комунистички наратив, где је Свети Сава пре свега маргинализован, а онда и криво представљен као неко ко је наводно био антитрадиционалиста и модерниста за своје време. То је наравно бесмислено, јер Свети Сава је здушно подржао и учвршћивао све принципе хришћанског поретка и хришћанске етике оног времена. Доказ за то је и Савино Законоправило. Сава јесте био и револуционаран, али у погледу две ствари због којих је још удаљенији од поменуте искривљене комунистичке перцепције. Наиме, реч је о национализму (оснивању националне помесне цркве и прилагођавању византијског права србским особеностима), као и социјалној правди (социјалној корекцији византиског права при његовој рецепцији у Србској земљи). И све остало што је Сава радио, било је у знаку Христа и знаку победе духа над материјом. Наиме, србско опредељење за Царство Небеско, које је потврђено на Косову 1389. године, утемељио је такође Свети Сава чврстом србском приврженошћу неукаљаној Православној истини, и то у (гео)политичком тренутку у коме је било максисмално прагматично окренути леђа Православљу и политички сломљеном православном Византу. Сава је изабрао духовни и културни курс ка Цариграду, али уз политичку србску самобитност - државну и црквену. И то је био најтежи, али једини исправан србски пут. 

Оно што је пак позитивнa последица пропаганде мондијалиста против светосавља, јесте то што они (из свог рачуна) указују на снажне споне између идеје Збора и светосавља, и истичу онај милитантни (стратократски) чинилац светосавља (кроз истребљење богумилске јереси итд). То је такође битно јер превише је данас и разних пацифистичких (такође потпуно кривих) перцепција светосавља.

Оно што је с' друге стране, њихова (мондијалистичка) велика лаж и обмана, јесте теза како Свети Сава није био никакав националиста и како национализам у оно време није постојао. И то су наравно неистине, као плод мешавине зле намере и незнања. То је накарадно и наопако материјалистичко схватање историје, које превиђа непобитне духовне чињенице, те средњевековне људе криво представља као некакву идентитетски аморфну масу. Такве квазинаучне бајке, подржавају и разни хипи-„православци", као противници национализма у Цркви. 

Наиме, иако термин национализам настаје тек у XIX веку, садржина тог појма дефинитивно постоји у делима Светог Саве. Пре свега у самом његовом родољубивом (отачаствољубивом) осећању, чији плод је и оснивање србске националне помесне црквене аутокефалије, уз постављање Срба епископа уместо Грка. То је права србска националистичка акција, која ни у чему не одступа од Православне догматике и еклисиологије. Напротив, она је потпуно у складу са теологијом Педесетнице, где су Свети апостоли благодаћу Духа Светог, почели да говоре различитим језицима, што представља свјеврстан темељ црквеног јединства у различитости народних обичајних израза вере. Такво дело Светог Саве (националну помесну цркву), Свети владика Николај назвао је генијалним делом, којим је уз народну државу створена и прва народна (национална) установа, у Европи, чиме је створен србски национализам и ударен темељ србској култури.

У истом духу, у својој видовданској беседи 1939. године, владика Николај је истакао:

„Сваки жупан србски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папа управља животном судбом србског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву."

То своје генијално дело, Свети Сава је правно уобличио кроз зборник - поменуто Законоправило, које представља утемељење симфоније србске народне цркве и србске народне државе. Тај узвишени чин Светог Саве, био је својеврстан национал-револуционарни и идеолошки чин, што се огледа и у оптужби ондашњег архиепископа Охридског - Димитрија Хоматијана, како је Светог Саву „заробила љубав према отачаству". Откуд таква оптужба од стране овог византијског јерарха? Свети Сава је заиста унео нешто ново у живот Цркве, сагласно новим околностима. Наиме, и данас противници национализма у Цркви, често цитирају Светог апостола Павла када пише да „више немa ни Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу" (Гал. 3,29). Међутим ни у једном светоотачком тумачењу ових речи, не стоји да је реч о негацији народности или пола, већ је реч о томе да наведене разлике нису и не могу бити препрека за јединство у Христу. Доказ да је Свети ап. Павле и те како био родољуб јесте његова посланица Римљанима у којој пише: 

„Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу" (Рим. 9.3). Такође, да је родољубље дубоко хришћанска категорија („школа за широко хришћанско човекољубље", како би рекао Св. владика Николај) знамо и на основу саме чињенице да Нови Завет Господа нашег Исуса Христа, почиње родословом те да је љубав према оцу и мајци Божија заповест, а из „љубави према оцу" природно происходи и отачаствољубље.

У времену Савиног битисања у земаљској Србији - времену традиционалног човека и живих органских основа заједнице, није било потребно да се философски образлаже и брани нешто што се подразумевало. Зато у оно време нема иделошких списа о родољубљу и отачаствољубљу. Али се појам „отачаство" константно помиње. Помиње се и у тропару Светом Сави (отачаство твоѣ просветил ѣси...), као и у самим списима Светог Саве (у Служби Светом Симеону, на пример). Такође, постоји код ондашњих Срба  јасна свест о васељени (насељеном свету) коју сачињавају разни народи (међу којима је и србски народ) са својим богомданим особеностима. Како запажа Димитрије Љотић: „У повељи манастиру Хиландару, која је дело Савиних руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: ,У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по његовој природи'. Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светога Саве који је први формулисао закон национализма." 

Даље, сваки немањићки краљ, био је „Стефань по милости Божиѥи крал Србских  земль...", а цареви Душан и Урош, носили су титулу „царь Срьблемь и Грькомь" (цар Србима и Грцима).

Све речено, верно потврђује и спис патријарха србског Данила III из 1392. године, чији смо одломак објавили, а на оснoву којег се види реалност и стварност Косовског завета  као и пуна истинитост онога о чему пет и по векова касније пише Свети владика Николај када описује наше златно средњевековље. То је доказ о постојању србске нације (иако је као што рекосмо сам термин „нација" настао тек пет, односно шест векова касније) као заветне заједнице духа, крви и тла. Појмови из овог списа патријарха Данила, као што су „отачаство", „србске земље", „иноплеменици", сведоче о древности србског национализма (отачаствољубља) и о неоснованости марксистичке и буржоаске тезе о национализму као појави XIX века. Срби средњег века, нису дакле били некаква аморфна маса већ заветна заједница прожета осећајем богољубља и родољубља. Заједница која је знала да је „бољи подвиг смрти неголи стидан и ропски живот" (Косовски завет) и која је знала да се ваља борити за „благочестиву веру нашег отачаства", како пише у поменутом спису.

Дакле, постоји у средњем веку јасно одређени народ под именом Срби, са својом народном државом која се назива „Србска земља" (или „Србске земље") и народном помесном црквом која се назива Србска архиепископија (патријаршија). И та идеја србског отачаствољубља (као споја богољубља и родољубља), струјала је кроз народ  оног времена, управо путем Цркве и црквене просвете, која је прожимала читав народ и укључивала све сталеже ондашњег србског друштва. 

Стога, реалност светосавског национализма и његово происхођење из лика и дела Светог Саве и дела Светих Немањића, непобитна је чињеница, на жалост разних и различитих отворених или прикривених непријатеља Србства и Православља. 

Зборашка мисао/Србска Акција

Срби и Хришћанство

 

Хришћанство није код свих народа нашло једнаку примену. Једни народи су Хришћанство усвојили целим својим бићем и љубављу, старали се да по њему живе и делају. Ови народи су дали велике хероје вере: Светитеље, Мученике, проповеднике, подвижнике, - а народ као целина добијао је особити лик богоносног народа. Овакви народи као да су били предодређени за Хришћанство, за његову науку и етику. Друкчије је Хришћанство примила друга група народа. Код њих се тешко могло одвојити од старих паганских схватања. Хришћанство је код њих без примене или је тумачено на пагански начин. Постоје многобројни хришћански народи, али може се рећи, једни на друге верски не личе. Има се понекад утисак као да постоје неколико еванђеља, односно неколико хришћанских наука и етика. Не треба далеко ићи, довољно је навести супротности које је српски народ уочио између њега и Латина, по којима је чак закључивао често да су му по моралном схватању и Турци ближи него Латини. 

Мало је који народ Хришћанство тако свеобухватно освојило, као што је српски народ. Није никакво чудо што Срби и почињу своју историју са примањем Хришћанства. Цео предхришћански период губи се и отпада као да није постојао. Истина и други словенски народи почињу своје битисање и постају познати свету од времена примања Хришћанства, али се нигде вера Христова није тако чврсто сродила с душом народном и постала темељ целокупном народном животу као што је то случај код Срба. Важно је нагласити, да је баш православно Хришћанство одговарало српском карактеру, или боље речено, српски народ је у Православљу нашао свој животни пут. То је разлог да код Срба није могла наћи уточиште ни једна јерес и што су Срби успели да се одрже тако рећи на вратима Рима, његовог насртања и његове пропаганде. Као нигде, код Срба су Црква и народ исти појмови. Нема примера да се некада у прошлости свештенство издвајало од народа, онако како је то био случај код многих других народа. Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисторијско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.

професор Влајко Влаховић
Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године

Професор Влајко Влаховић био је један од истакнутих чланова покрета Збор и припадник Србског добровољачког корпуса за време Другог светског рата.

О бољшевичкој револуцији

 

Није дакле револуција 1917. г. била ослобођење Русије, устанак подјармљеног руског народа, већ завојевање Русије и поробљавање руског народа од стране једне мисли стране руском народном духу, његовој историји и његовој традицији; мисли поникле из јеврејског семена, одрасле на ђубришту запада, а убачене у пломбираним вагонима, кроз непријатељску земљу усред рата, у Русију да ову, у једном тренутку нарочите слабости, завојује и подјарми.

При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљивање руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених у сред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није све једно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању. Теза јудео-марксистичка и легиона њихових пријатеља јесте да је Русија револуцијом ослобођена. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих јеврејско-марксистичких авантуриста - пропуштених у рату кроз непријатељску земљу, а новчано обилно потпомогнутих од стране Јевреја.

Али не само овај моменат: поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочито дух саме бољшевичко-марксистичке мисли показује да њена револуција није ослобођење Русије и руског народа, већ завојевање и поробљавање.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из предавања „Драма савременог човечанства”, Београд 1940. године)

Истина о Крагујевачкој трагедији

 

Скоро у исто време, 16. октобра 1941, између села Бара и Љуљака у близини Крагујевца, четници и партизани из заседе су убили десет и ранили 26 немачких војника. Четницима су командовали мајор Палошевић, капетан Душан Глишић и капетан Душан Смиљанић. Партизане су предводили професор Драгутин Марковић, студент Раја Недељковић и неки обућар Миљко. Политички комесар је био Милоје Симовић.

Због овог напада дошла је немачка казнена експедиција под командом мајора Кенига која је 20. и 21. октобра 1941. извршила одмазду по кључу 100:1 и 50:1.

У Крагујевцу су Немци 19. октобра 1941. извршили масовно хапшење људи од 16 до 60 година старости. Чак су изводили из школа целе разреде ученика, заједно са професорима, које су 21. октобра, сем оних које је Марисав Петровић успео да спасе, све стрељали. Било је покупљено преко 6.000 људи, од којих је, по немачким листама, стрељано 2.300, када је са овим бројем подмирен кључ одмазде 100:1, односно, 50:1. Према комунистичком писању у „Борби” од 15. новембра 1941. ухапшено је 10.000 Крагујевчана, а у својој књизи „Западна Србија 1941.” Дојчило Митровић пише да је стрељано 7.000 лица. И једна и друга тврдња су, свакако са планом, дате нетачно и произвољно.

Божијом вољом, пред сам напад на Немце код Љуљака, у Крагујевац су дошле две чете добровољаца, под командом Марисава Петровића и Милоша Војиновића. Ту је требало да Марисав оснује Пети, а Милош, десети добровољачки одред.

Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.

Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао: 

„Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет”!

Тада се умешао и командант Крагујевца, капетан Бишофсхаузен, који је био наклоњен Србима, колико је то било могуће немачком официру у том тренутку, па је тако дозвољено Марисаву да направи спискове људи, за које би он могао да гарантује. Како Марисав није познавао Крагујевчане, то су те спискове правили добровољци са именима које су им Крагујевчани давали. У својим белешкама о тим данима, Марисав је записао, да је на крају, када већ није знао на који начин да од Немаца ишчупа Србе, наредио да се покупе неки Цигани, и да се они, у замену за Србе, предају Немцима. 

У првом издању Дедијеровог Дневника, на страни 391, II књиге, Дедијер помиње и страшан догађај у Крагујевцу и дословце каже овако: „... Te вечери иx jе пуштено око 600. Доцније сам чуо да их је пустио Марисав Петровић”. 

У доцнијим издањима Дневника овај податак се више не помиње из разумљивих разлога.

За Марисава Петровића случајност да се баш у то време затекао у Крагујевцу, била је судбоносна. У жељи да што више оцрне своје противнике, а забашуре своју одговорност, баш они који су проузроковали ову погибију недужног света, највећу кривицу бацају на Марисава. Како то у животу често бива, поред свег уверавања и толиких сведока, Марисав није успео да се оправда, те се и дан данас, после његове смрти, пише и расправља о његовој улози у Крагујевачкој трагедији. Али, за Крагујевчане, које је он са својим добровољцима успео да ишчупа из крвничких руку, била је срећа, велика срећа, да су се Марисав и његови људи тада нашли у њиховом граду.

Вест о томе шта се дешава у Крагујевцу није на време дошла у Београд, јер су телефонске жице биле прекинуте. Али, чим су о томе нешто чули, Недић и Љотић су одмах интервенисали код Немаца да се престане са стрељањем невиних Срба. Шеф окупаторског управног штаба, др Турнер, и сам узбуђен, показао је генералу Недићу и Љотићу фотографије немачких војника, погинулих код Љуљака. Фотографије су показивале нешто, што се још никада није догодило у историји српске војске. Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно нагим, били су одсечени удови, трећи, пресечени на пола и доњи део трупа је био постављен са ногама увис, да чини онај фамозни знак немачке пропаганде и Черчиловог слова „V”, Victoria - победа.

Разумљиво је да Недић и Љотић нису постигли никакав успех - ово злочиначко дело је још више разбеснело Немце и огорчило их против Срба.

Један дан после стрељања у Крагујевцу, 22. октобра 1941. у француском граду Шатобријан, стрељано је 48 Француза. Одмах, сутрадан, преко радио Лондона, генерал Де Гол је „осудио политику убијања припадника немачке војне силе”, из разлога да спречи бесмислено проливање француске крви. На жалост, Србима је и даље поручивано из Лондона да „... што се трава брже коси, то она више расте...” и сличне неодговорне поруке.

О узроку и последицама Крагујевачке трагедије много је писано и читаоци се упућују на следеће књиге и чланке, који пишу опширно и у детаљима о томе: „За историју наших дана”, од Бошка Костића, 1949, Лил, Француска/ „Грађански рат у Србији 1941-1945”, од Боривоја Карапанџића, 1958, Минхен, Немачка/ „Истина о Крагујевачкој трагедији - Плава књига”, од Боривоја Карапанџића, 1989, Cleveland, OH, USA/ (све три објављрне у Београду у издању „Нове Искре”) „На чијим је све рукама крв невиних жртава Крагујевачког октобра”, од Загорке Јовановић-Мандић, Погледи, часопис студената Крагујевца, бр. 56, фебруар - март 1990.

Стеван Пироћанац

(Одломак из текста „Ране непреболне”, „Нова Искра”)