Свети збораш и свештеномученик - Недељко Стреличић

На мајском заседању Светог архијерејског сабора Србске Православне Цркве, унето је у диптих светих, више србских свештеномученика пострадалих од комуниста или усташа. Међу њима је истакнути предратни београдски духовник и угледни домаћин и родољуб - прота Недељко Стреличић, старешина раковичког храма, кога су под оптужбом за блискост са покретом Збор, окупационе комунистичке власти најпре лишиле слободе, а потом и стрељале. Историчар Растко Ломпар, увидом у архив БИА, утврдио је да је прота Недељко заиста био припадник Збора (видети у Ломпаровој књизи -  „Димитрије Љотић - учитељ или фарисеј", стр. 342).

С обзиром да је реч о србском родољубу и зборашу као и с обзиром да је београдски (раковички) храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, саграђен управо под руководством проте Недељка, који је потом и службовао у истом, својевремено је наш Покрет нашао за сходно да његов живот и дело афирмише кроз иницијативу за промену назива улице у којој се храм налази. Утолико више што њеном данашњем називу, који носи име по словеначком песнику и комунисти Михаелу Крањцу, свакако нема места у србском престоном граду, већ јој управо приличи име проте Недељка, који је и раковачки храм и своје насеље истински задужио, а за своју веру и свој род положио и живот. 

Свети свештеномучениче Недељко, моли Бога за нас!

Свештеномученик Недељко Стреличић

Недељко Стреличић, парох кнежевачки, рођен је у селу Пусто Шилово, срез Лесковачки, 26. фебруара 1907. године у сеоској породици. Школовао се у Косовској Митровици, а Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену је завршио 1929. са одличним успехом. Оженио се исте године са Браниславом, џњдсвештеника Стојана Гвоздића из Призрена. Рукоположен је у ђаконски, а потом и свештенички чин 1930. године и постављен за пароха у Приштини. Године 1931. дау у околини Београда. Јануара 1935. године, благословом патријарха Варнаве, постављен је на парохију кнежевачку са седиштем у манастиру Светог Архангела Михаила у Раковици. Дипломирао је на Богословском факултету 1936. године. Отац Недељко је у свом апостолском службовању на парохији имао велико разумевање и помоћ парохијана и црквеног одбора. Од 1937. до 1939. године, заједно са Повереништвом за изградњу храма, успео је да сагради раковички храм Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, као и парохијски дом, а све уз благослов и материјалну помоћ патријарха Варнаве, ктиторке Јелене Радојкић, и других богољубивих људи, по пројекту инжењера Михаила Радовановића и професора Зађине. На дан освећења храма 24. јуна 1939, када је и прослављана храмовна Слава, које је извршио преосвећени епископ Дионисије, викар Његове Светости, отац Недељко је одликован правом ношења црвеног појаса, а орденом Светог Саве ктиторка, председник и остали чланови Повереништва за градњу.

Отац Недељко је био високог раста, пријатан са људима, угледан и веома тактичан. Одличан беседник и појац, био је узоран свештенослужитељ Цркве Христове. Рат и немачку окупацију провео је на парохији све до „ослобођења“ Београда. Све време рата бавио се милосрдним радом, организовао је прикупљање хране и друге материјалне помоћи сиромашном народу, удовицама и ратној сирочади. Прикупљао је намирнице за рањенике у болницама, као и ратним заробљеницима којима је паковао и слао пакете у логоре. Ратне 1944. године предложио је да се на дан храмовне Славе изостави послужење гостима, а да се новац који је за то предвиђен поклони дечјем избегличком дому у манастиру Раковица и једном броју парохијана подели новчани износ. Његовог милосрђа се радо још увек сећају староседеоци Раковице који су тада били деца.

Одмах после „ослобођења“ Београда, уласком партизана, средином октобра 1944. године, нове власти су према архивски утемељеним проценама ликвидирале око 10 хиљада оних које су сматрали „народним непријатељима“. Тачније, започели су обрачун са носиоцима културног, духовног, политичког и јавног живота окупиране Србије. Марта 1945, у вечерњим сатима, отац Недељко је одведен из свога стана, који се налазио у парохијској кући поред храма, на информативни разговор од стране државних власти (ОЗНЕ) и више се није вратио. Попадија оца Недељка обавестила је Црквену управу да је сазнала како је добри отац Недељко убијен. Остала је сама са малолетним ћеркама Надом и Загорком. По сведочењу мештана, отац Недељко Стреличић је оптужен да је „Љотићевац“, стрељан је без суђења и милости, код данашњег ресторана „Рубин“ у Кошутњаку. Његово тело, као и других грађана Раковице, покопано је у једну од многобројних тајних гробница које су расуте по Београду. Сви грађани пострадали од стране комунистичког режима проглашени су за државне непријатеље и колаборационисте. У марту 1945. године од стране ОЗНЕ убијен је и свештеник Сибин Станковић, парох београдски, који је једно време службовао на парохији у Раковици. Овакву судбину одредили су припадници ОЗНЕ и УДБЕ за око 400 србских свештеника и монаха који постадоше небеска светила земаљској Србији и квасац православних хришћана за будућа времена, сведоци победе Живота над смрћу.

Радуј се, Свети Свештеномучениче Недељко Раковички!

Димитрије Љотић: Истински збораш мора бити буктиња Христова!

Када буде 300 збораша као три стотине светаца, упаљене Христове буктиње у земљи нашој, онда ће се у њој видети светлост, а тама ће одбећи у царства друга. По светлости тој ће лако бити свима да виде пут, и народ ће поћи и неће лутати. А онда ће бити све друкчије, и у цркви, и у школи, и у држави, и у градовима, и у селима, и у привреди, и у политици, и у породицама. Ових три стотине људи биће толики извор светлости, чистоте, снаге, разума и сваког добра, да ће цела наша земља замирисати небеским мирисом: грех ће побећи, као буљина у мрак, испред њих, а свако добро ће обасути земљу нашу. 

Немој мислити да ја ово, недај Боже, пишем тако тек. Што код прве реченице, кад је било да напишем број 300, рука хоће да напишем 500, али недам јој, јер ми глас говори у души: довољно је, сасвим довољно 300, само нека да Бог да их буде. 

Наша је мисија да то створимо, односно да покренемо људе да пођу тим путем, а тај пут је сам Господ наш Исус Христос, који је истовремено и истина, и живот, и врата, и пастир, а који ради сам у ономе ко љубављу к Њему приђе и чини те расте духовно семе до „пуноће раста Христовог”. 

Ништа друго ни ја, ни сви ми остали да немамо пред очима већ само ово, - а све ће нам друго бити дато преко тога. Ми само „царство Божије” да тражимо, - а остало што нам треба даће нам се, по обећању самог Господа. 

Зато сваки други реформаторски рад да оставимо, а ми овом главном послу да се

посветимо, па ћемо битку добити. 

При овом ти морам рећи да свет може човек постати ако и не иде у пустињу. Није важно чиме се бавимо у животу, већ како живе душа и срце наше, с Христом или са „кнезом овога света”. 

У првом случају, живот у Христу или са Христом води светаштву органски, као

из горушичиног семена што се развије дрво на коме се птице небеске одмарају. 

У другом случају нема ни заметка Христовог и човек је живећи овако пао на испиту овде на земљи. 

(Сабрана дела, књига 10, стр. 256, Ново видело)

Димитрије Љотић о партијашком демократском циркусу

Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус – не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус. Обично се демократе хвале да они раде за народ... а с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством.... 

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после представе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

Одломци из чланка  „Јадна демократијо", Наш пут, бр 20, 5. јун 1938)

Ми смо за Краља!

Ви господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве имају за афричке урођенике... и не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима... и не можете пред љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи... и то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила... и живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. „Она није умрла, она само спава”, рекао је Господ пред вратима Јаирове кћери и рекавши „талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим „сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи... и због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо „ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве – огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Димитрије В. Љотић

(Одломак из чланка „Ми смо за Краља", из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398.)

Епископ Лаврентије: „Јеромонаха Митрофана унети у диптихе светих"

„Службујући у емиграцији, од познаника јеромонаха Митрофана Матића* чуо сам само најбоље о њему. Велика је част манастиру Чокешини што је имала оваквог настојатеља. Обећавам да ћу Светом Архијерејском сабору СПЦ предложити уношење јеромонаха Митрофана Матића у диптихе Светих СПЦ." 

Епископ шабачки Г. Лаврентије+

_________________

*Отац Митрофан Матић био је велики духовник, подвижник, писац, песник и национални радник. Био је истакнути члан Збора. Рођен је 20. августа 1911. године у селу Иванда,  близу Чакова у епархији Темишварској. После завршених шест разреда основне школе Милисав Матић, доцније отац Митрофан, уписује монашку школу у манастиру Раковици, коју похађа 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио у манастиру Раковица 1929. године, а рукоположен је у чин јерођакона 1930. године. Млади јеромонах Митрофан је био сабрат манастира Раковица, Грнчарица и Рајиновац. Игуман је био у Благовештењу и Чокешини. Последње дане земног живота, провео је у манастиру Чокешина, где је и мученички пострадао 11. августа 1941. године од стране комунистичких зликоваца. Отац Митрофан Матић је прва жртва комунизма из реда свештенства Србске Православне Цркве. Написао је преко осамдесет песама и око педесет прозних радова.

Зборашка мисао/Србска Акција

„Краљу - домаћину, дугује се сва љубав"

Збор васпитава своје припадника да краљ мора бити домаћин свога народа. Ни тиранин ни лутка - већ домаћин. Краљу - домаћину, дугује се сва љубав, сва послушност, све поштовање. Према краљу се морају имати и сви дужни обзири. Церемонијал и етикеција нису измишљени због сујете и надувености краљева. Он мора бити Величанство - среће народа ради и у очима збораша; он је увек и вазда то - док је домаћин свога народа. Према краљу-лутки Збор гаји презирање, а према краљу тиранину Збор је носилац сваке опозиције.

Јаков Љотић

(Извор: преписка Јакова Љотића са Добросавом Јевђевићем, објављена у књизи Ђура Ј. Врге „Остала су сведочења")