„Наша борба": О женском питању

Женско питање није измишљотина моде овог или оног века, него је оно старо као историја, иако се о њему није свагда говорило. Као сва велика животна питања, оно не само што се сваком новом културном човеку изнова задаје, него га ниједан исти човек не може ни за себе решити једаред за свагда, већ има да га решава увек опет изнова. Како ће ко одговарати на њега, то зависи и од његова става према свету и животу, и од прилика у којима живи: у једну руку, он има некакво мишљење о том у чему је задатак жене, какав јој је однос према општечовечанском; у другу, - какав јој се сме или не сме поверавати рад, и уз какве услове, каква јој се имају или немају давати права, и какво јој треба или не треба пружати образовање.

Женског питања можда нема у примитивних племена која још не живе оним што се зове историјски живот: у њих влада нека непосредно-природна подела рада, без преоптерећености, без беспосличара и без неупослености. Што се више друштвени живот развија, то се више рашчлањују и грађанска права. Положај жене био је врло разнолик; али жена као луксузни предмет свагде је плод већ натруле цивилизације. А како је рђав пример врло заразан, од такве се натруле цивилизације шири по свету, с помоћу њене технике и индустрије и њених књижевно-уметничких пришипетља, утисак као да је управо таква, мање више беспослена жена, нормална.

Зашто нема „мушког питања“? Јер је само жена непосредно веома заокупљена својим родитељским функцијама (са свиме што је за њих неопходно), а муж није; па се и њој самој, а поготово њему, може чинити као да је она само женско, а он је човек, тако да се оно што је у човека мушко почиње сматрати човечијим, а оно што је женско, само женским. То се огледа и у језичним обичајима неких културних народа, кад реч која испрва означава људско биће уопште употребљавају готово само за мушкарца, тако да испада као да „жена није човек“... На вишем степену културе развија се свест о очинству као нечем што намеће велику дужност и даје велика права, чак и право располагања животом своје деце. Та „владавина оца“, то је „патријархат“. Мислило се да је „патријархату“ претходио „матријархат“, то јест владавина мајке, женске стране, јер се очинска веза не показује тако непосредно као она између мајке и детета, те се по томе сматрало само сродство по матери - правим сродством. У ствари, тога није било. Ма колико се жени признавала важност у стварању породице и рода, није никад она, заокуплљена материнством, могла да спречава мужа, толико слободнијег у том погледу, и мишићно јачег, да влада спољашњим светом. И толико је он завладао да је почео да омаловажава жену и у оном у чему јој је важност најочевиднија. На врховима грчке филозофије тврдило се да једино од оца дете добија оно што би се могло звати образ и подобије, а од мајке да му је само материја. Новија наука ничим не потврђује такво мишљење. Напротив: јер не само што се од мајке може наслеђивати душевно и телесно, добро и зло исто толико колико од оца, и не само што је од зачетка па до рођења дете непосредно сасвим зависно од мајке, него има у природи и партеногенезе, рађање од мајке без оца. Може се, дакле, замислити постојање нових јединки без учествовања мушког, али није могуће без оних функција које се називају женскима. (Ако се ко ту сети митолошке приче како је грчка богиња мудрости и рата, Палада Атина, искочила из главе Зевсове, као кћи само оца, без мајке, напомињемо да је, по истој причи, Зевс претходно био прогутао своју прву жену, да осујети једно непријатно пророчанство!)

Искреном настојању за већу правичност према жени не може се поштено приговорити. На жалост, тај покрет себи је наденуо име „феминизам“. Латинско „фемина“ не значи женског човека него женку. Феминизовати, према томе, значи чинити женским, „оженчити“, ако смем тако рећи. Та се реч може употребљивати за неке биолошке опите вршене на животињама, али никако за духовна настојaња.

Осим тога женски је покрет постајао оруђем левичарства, мимо знања и против жеље многих својих првакиња. Комунизам се веома спретно ушуњавао у све покрете које је сматрао способнима за живот. С  феминизмом му је било веома лако, јер су у тај покрет, како то редовно бива, што се више ширио то више ступале и такве жене које су се само поводиле за струјом, или хтеле да задовоље неку амбицију, да испуне своју празнину. Ту се више ликовало што је нека жена дошла на неко утицајно место, него што се питало је ли управо та жена способна да на том месту своме роду осветла образ. Дресирале су се за неку општеженску солидарност, а у животу нису од сићушних љубомора више зазирале него него каквагод старовременска обична женскадија. Говорило се против „двоструког морала“, али су многе то схватале као да жена треба да извојује право на исту разузданост каква се обично допута мушкарцу. Истицала се потреба заштите мајке и детета, али се толико захтевало допуштање побачаја да се непристрасном мотриоцу могло чинити, како се згодно приметило, као да је тим женама више до заштите мајке од детета. Омаловажавала се чедност, и сећам се једног феминистичког збора где је нека професорка велико право мајке на своју децу образлагала тиме да је „pater semper incertus“ (никад се не зна ко је отац). Са задовољством се константовало да је на Београдском филозофском факултету дипломирало два пута вие студенткиња него студената, иако ниједна феминисткиња није ваљда веровала да младићи имају два пута мање дара за науку него за девојке.

То све показује само да женски покрет треба очистити и преобразити, али да нипошто да ваља проповедати повратак у „стара добра времена“. Прво, у времену се не можемо шетати тамо амо као у простору; друго, та се времена чина тако јако добрима само из перспективе личне старости, или из врло немиле садашњице, као што је наша данас.

Негда је домаћички рад у граду могао заиста да троши сву радну снагу чак и врло бистре и крепке жене, јер се у ствари тражио низ занатских вештина. Небројене техничке тековине тај делокруг све више смањују. На селу је тај развитак, разуме се, много спорији, али правац му је ипак у главном исти. Осим тога није истина да је нормална жена душевно сасвим испуњена својим супруштвом и материнством. Сећам се врло ваљаних старих жена које су ми у мојој младости говориле колико сам срећна што смем да учим, да слободно бирам свој животни пут. Шта више, не би било ни добро да жена не тежи ни за чим ван своје породице: баш такве мајке немају у себи ништа од Јевросиме. То су оне страшне породичне себичњакиње које би газиле и преко лешева да уграбе какву корист за свог мужа, своју децу, у случају конкуренције свирепе маћехе свију која нису из њене утробе, макар била из истог народа. Све ако је жена добре ћуди, несрећа је ако за њу „не постоји“ ништа изван њеног тесног круга. И најбоља деца с временом полазе својим путем. Духовној љубави то не смета – а женку животињску то не боли; али ако је човечија жена сведена само на жену и мајку, она не уме ни да заборави као квочка, ни да дорасте до нових задатака. Тако се догађа да се после детињства све више губи она права душевна блискост између ње и њене деце и да она осећајући неку празнину, запада у љубомору према свему оном што јој „отима“ душу деце. Али и где тога нема, где је мајка у том погледу на висини, она кад деца порасту па се природно смањи посао у кући, онај за који је баш она била неопходна, почиње да осећа неку пустош, макар и нејасну потребу да своје снаге употреби за неко општије добро. Што је потпуније, истински слободније била васпитана, то ће и ту наћи бољи излаз и неће западати у којекакве тлапње.

Против разних наказности друштвеног поретка феминизам се каткада наказно борио, за неко механичко „изједначење жене с мушкарцем“. То крило феминизма сматрало је натражњакињама оне разборите жене које су тражиле извесну заштиту жене-раднице, као да је то за њу понижење! Жени је потреба извесна законска заштита, не зато да би могла ленчарити, ни зато да се угађа њеној страшљивости, него зато да се очува оно најбоље у њој.

Не само телесно него и душевно жена се од мушкарца типично разликује. Али то не значи да су све те разлике неке светиње, које треба нарочито гајити и чувати. Једно је признавати неку стварност, сматрати је биолошки основаном, а друго је проповедати као свету дужност да се та стварност за сва времена има непромењено чувати.

Природно је да је мушкарац, у току небројених векова, постао не само мишићима него и умом, просечно, јачи од жене у свему ономе што му је потребно за освајање. Јер он је постао освајач, као што је и она рађалица и чуварица живота. Он осваја дивљач, осваја крчењем и орањем ново земљиште, осваја воде с њиховим рибама, осваја путеве по копну и мору, осваја туђе земље и градове, осваја природу, осваја сва подручја науке. Често се и према најапстрактнијим питањима односи као освајач, кога весели што свом сазнању може да покори нешто што се дотле скривало од његовог дрског ума. У њега се развила наустрашива агресивност, ова се сматра нечим што му личи, тако да је недостојно ако је он нема.

Исто је тако природно што се у жене, рађалице и чуварице живота, развија нежност, бескрајна стрпљивост у отхрањивању новог живота, способност несебичног уживљавања у туђу душу, тихо жртвовање себе без бриге за икакву своју славу. Каткад и необично даровите жене сав свој таленат, па и научни, као да се то само од себе разуме, стављају у службу талента неког љубљеног човека. Жена много ређе него мушкарац осећа потребу да себе изрази у неком одређеном изграђеном делу - уметничком, научном или социјалном - него се задовољава тиме да својом личношћу зрачи око себе и, дајући себе, изазива и развија у другима радост стварања.

Али као што се онај мушки освајачки став често изопачи у безобзирну себичност или у свирепо остваривање својих идеја, при чему се на све људе гледа готово као на фигуре шаха, тако се у жена чуварски однос према животу много пута изроди у страшљивост, нежност у немање достојанства, осећајност у зазирање од строгог умовања. И као што нарочито одвратно делује мушкарац страшљив, кокетан, недостојно понизан, тако нам је гадна и жена свирепо властољубива. Али значи ли то да не ваља ни то да мушко има женске врлине, а жена мушке? Не, напротив, ми осећамо као нешто нарочито лепо дубок алтруизам у врло мушка човека, достојанствену храброст у лепо-женствене жене. Шта више, баш у највишим представницима мушког рода процветава, према Божанском, нешто сродно оној смерности с којом Дјева Марија прима благу вест. Сасвим велики међу мислиоцима, научницима, уметницима своја највећа открића не доживљавају као освајачки плен, него као милост Божју. Тако је и у жени највише духовно материнство свагда храбро, стваралачко и достојанствено. Недостацима својим мушко и женско вечито ће се узајамно сметати, вређати и кварити, сједињавајући се на час привидно, да се потом тим јаче разиђу (макар привидно остајали заједно). Једино тежња за савршенством истински зближава, трајно срођује и узајамно јача.

Ко то схвата, разумеће и какво треба да буде женско васпитање, да ли треба жене припуштати у јавна звања, и у која, и тако даље. Што виша врста, то веће индивидуалне разлике. Сваки човек то признаје коњима, псима, говедима, али људе би гдекоји свом силом хтео да натегне на један калуп, или бар на мало калупа. А баш човечије друштво не може да постоји, а камоли да буде хармонично, без обилне разноликости. Ако је било наказно у феминизму, али није ништа боље ни идеолошко насиље с којим би толики људи хтели да ликвидирају женско питање једаред за свагда, без иједне дубље, самоникле мисли о том.

Не ваља гушити таленте ни у девојака ни у младића, него само пазити да се они развијају што здравије. Добре домаћице и мајке не стварају се дресуром. Жена неће бити боља ако се присили да угуши какав свој таленат. Напротив, такве жртве увек мање више трују душу. Најтеже ту није одрицање од бучних спољашњих успеха, него омаловажавање искрице Божје у име неких прописа о тобожњој нормално-узорној жени. Тако су Кинези вековима богаљили ноге својим кћерима и то мрцварење сматрали условом њихове лепоте и чак пристојности. Што се тиче телесног васпитања много је лакше рећи шта „није за жене“, него што се тиче васпитања духовног.

Полазна начела при бирању школских предмета и одређивању њихова обима могла би уопште бити ова: 1) не ваља од свега што младеж треба да научи правити школске предмете, него у школи има да се предаје само оно што већина ученика треба да зна, а ван школе не би могла да научи. 2) Немој никог учити а) оном за што нема никаквих способности, б) оном што би га спречавало да учи нешто што је за њега у датим приликама прече. 3) Није добро да човек учи само оно што га непосредно привлачи, јер тако остаје једностран, ограничен, одвише жељан духовне удобности. И у најмилијој струци човек ће наћи нешто што му се чини тешко или досадно, а без чега ипак не може да тај предмет научи, била то наука, уметност, вештина или занат.

Стога нити би ваљало школе за дечаке тако подешавати да једнострано развијају оне мушке црте које ће и без тога бити довољно јаке, нити би било добро да се девојке тако образују да се расплињују у женскости, добијајући лажно заслађен појам о животу и чувајући се сваког дисциплинираног умног напора.

Што се тиче жене у јавним звањима, требало би пре свега делити звања на таква за која треба само одређени комплекс својстава без неког нарочитог унутрашњег позива, и на таква која се у пуној мери могу вршити само ако постоји такав унутрашњи позив. И дактилографкиња може бити добра и рђава, али нико неће рећи да постоји неки унутрашњи позив за дактилографију и да дактилографија неком може бити садржина живота. Лекарско пак звање, наставничко и друга нека таква звања, таква су да је врло важно какав је у целини онај који их врши и какав је његов унутрашњи однос према том звању, да ли би га с радошћу вршио све да му оно није потребно за зараду. Може бити потребно да се жене, за време мобилизације или рата, намештају за кондуктере, писмоноше и тако даље, а исто је тако оправдано ако се опет уклоне из тих звања када се њихови мушки другови врате из војске. Нема никакве потребе, ни практичне ни моралне, да жене постају рударски радници или месари. Али жена може бити незаменљива као наставница, социјални радник, уметница, каткад и у науци. Може бити случајева када је оправдано да се неко макне са неког места да се оно даде другоме коме оно више треба. Али само онда када то не наноси штету целини. Одлична научника, уметника, свештеника уклонити са његова места да би се поставио мање способни само зато што случајно има већу породицу да издржава, то је наопако и штетно. Држава треба да нађе другог начина да се стара о породицама, а нипошто тај да истинским изабраницима свог народа онемогућује деловање за опште добро. Та чак у занатима често доживљавамо да се дуго не може наћи пуна замена за заиста одлична мајстора.

Ни жене које су се показале одличнима не треба уклањати из таквих звања. И било би штетно за народну целину кад би се женама кратио приступ у она звања у којима баш женске врлине могу да нађу примене. Није, на пример, вероватно да ће се икад без јаког учешћа жене ишта темељито учинити за нашу сељанку, за њену хигијену, за њену домаћичку и човечанску просвету.

Никад није било на свету теже него данас. И нигде жену не чекају важнији задаци него у нас. Што дубља народна несрећа, то је важније како ће се женско питање поставити и какао ће се на њега одговорити. Свака честита српска жена и девојка нека се потруди да о томе размисли с безобзирном истинитошћу према себи самој. Шта би нам користила признања свих могућих права док не обуздамо непријатеља у нама самима, и док се не ослободимо туђинске моде феминизма преживелог, као што се преживљава све што није дубоко. укорењено у Вечном.

др. Милица Богдановић

„Наша борба", 28. јун, 1942. године.

Збораши и војвода Ђујић удружени у православно-националном фронту

О чврстим и вишеслојним везама између збораша и припадника Динарског четничког покрета војводе Момчила Ђујића, већ смо писали. Овом приликом, осветлићемо један чинилац те везе, заснован на истоврсном погледу на однос хришћанства и родољубља. Наиме, у склопу документоване преписке између двојице великих пријатеља и националних емигрантских делатника - војводе Ђујића и истакнуог збораша и историчара - Ђока Слијепчевића, налази се и Војводино писмо у којем исказује своју иницијативу за покретањем великог и високотиражног православно-родољубивог емигрантског гласила по узору на предратни часопис „Хришћанска мисао", који би носио исто то име. Тим поводом, у свом писму Ђоку Слијепчевићу из 1967. године, војвода Ђујић је писао:

„Поново и неодложно се намеће питање покретања часописа Хришћанска мисао. То сад форсирају теолози овамо и мени су ставили у задатак да испитам могућност покретања тог листа. Деврња, професор Јован Јоветић, др. Јован Братић, и други. Ти би ми требао да кажеш своје мишљење. И да видиш тамо: колико би у штампарији Искре коштало да се штампа... Хитно је да се тај лист покрене, и у њему озбиљно и темељито расправљају наша верска, национална и друштвена питања – са вечне осматрачнице хришћанског поимања судбине и живота нашег народа и наше Цркве... Кад би се истински на овај посао дали ,љотићевци и ђујићевци' то би осигурало сигурно редовно излажење листа. А то би значило огромно много у овим нашим емигрантским маглама и вавилонској пометњи у ове апокалиптичне дане.

Сарадници у листу, у почетку, били би малобројни, но опстанак листа привукао би већи број сарадника, истинских хришћана и родољуба српских. Моја је вера у покретање тог листа и његову улогу толико јака, да мислим да би лист одиграо, не само у верском, но и у националном правцу значајну улогу. ,Ушкопили' би многе бакоње, лажне родољубе, ћифте и лармаџије. Утврдили слогу свих здравих снага у емиграцији и на националном плану борбе за слободу. Ударили би по овој емигрантској жабокречини и 

спасили од пропасти многе ствари, расчистили многа замршена питања о која се спотиче већина емиграције..." 

(Извор: часопис Црквене студије, Ниш, 19-2022, стр. 392-393)

Због чега се  Војвода овим поводом обраћа зборашима? Одговор је у следећем. Као што су се током рата његова Динарска четничка дивизија и Љотићев Збор (и Србски Добровољачки Корпус) налазили стратешки на истим позицијама, тако су се припадници ових групација у емиграцији налазили на истој страни поводом црквеног раскола, a идеолошки и војвода Ђујић и збораши, били су свесни да хришћанство (светосавље) представља срж србског национализма, и да са таквог становишта ваља мисионарити широм ондашње србске емиграције, која је била у претежној мери духовно закржљала и налазила се у ковитлацу ванзаветних идеолошких странпутица.   

Зборашка мисао/Србска Акција

„Боже дај нам снаге, да створимо Отаџбину праву!"

Идеал „Отаџбине праве", налази се сасвим десно, али и сасвим лево од идеологија данашњих партија. „Отаџбина права" је хришћански и органски уређена. Домаћински и сталешки. Она је и национална и социјална, јер је нација старија од „велике“ револуције и јакобинских схватања етноса. Према томе, национализам који је индивидуалистички, капиталистички и који нема обзира према онима који су истински угрожени, који се не саосећа са пониженим и превареним сународницима, и није прави национализам какав нам је завештао Свети Сава преко Светог Николаја Србског.

На тај физички израз истинске отаџбинске идеје, надограђује се њен духовни израз. Наиме, „Отаџбина права", има виши духовни смисао, јер служи вишим циљевима, тј. приближавању својих житеља Богу, кроз симфонију са Црквом. А Црква кроз Свету Божанствену Литургију и Свето Причешће, отвара вернима капију вечности. 

Зато је „Отаџбина права" - образ и подобије наше Небеске Отаџбине.

Зборашка мисао/Србска Акција

СДК - 81 година од оснивања

       

Данас, 15. септембра 2022. године, навршава се 81 година од оснивања елитне одбрамбене антикомунистичке снаге србског народа током Другог светског рата – Србског Добровољачког Корпуса (СДК). Разлог формирања СДК било је избијање комунистичког устанка, у чијем се пламену већ у току јула и августа 1941. нашла готово цела Србија. Комунисти су свој устанак започели убијањем србских жандарма, виђенијих људи и угледних домаћина, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде: за једног погинулог Немца стрељали су стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквим околностима долази до формирања Владе народног спаса, на челу са генералом Миланом Недићем, јунаком из Првог светског рата, који се до тог тренутка налазио у кућном притвору, опхрван болом због погибије сина, снахе и унучета у експлозији муниције у Смедереву, 5. јуна 1941, која је готово уништила овај град.

Образовање Недићеве владе имало је превасходни циљ да се у земљи успоставе ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је од немачког војноуправног команданта био упозорен да би се за ликвидацију немира у Србији могле искористити мађарске, бугарске и усташке снаге. Недић се суочавао и са могућом одлуком да Немци сами немилосрдно приступе одмазди над целим србским народом. У том безизлазном тренутку, министар привреде и истакнути члан покрета Збор - Михаило Олћан, у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца.

Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Брозовим врховним штабом, протерали из Србије.

Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од Добровољаца трпеле пораз за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски Добровољачки Корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву!

Зборашка мисао/Србска Акција

Стоти рођендан Николе Љотића!

У Чикагу (Илиноис, САД) обележен је велики јубилеј - 100. рођендан Николе Љотића, млађег сина Димитрија Љотића. Велика годишњица, прослављена је у присуству свештенства Саборног храма Христовог Васкрсења, у Чикагу, црквеног хора и Николиних рођака и пријатеља.

На многаја љета!

У месо!

      

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо. 

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи. 

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити. 

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.” 

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног. 

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу. 

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима. 

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа. 

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно порибљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе. 

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу. 

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило. 

Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо. 

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила. 

Дошло је време, да Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год. мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире. 

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса. 

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи. 

То је задатак наше борбе и за то позивамо у Збор.

Димитрије Љотић

(Отаџбина”, број 94, 29. децембра 1935. год.)

Шарл Морас о Буржоаској револуцији и монархији

Полазна идеја Шарла Мораса била је да је монархија створила Француску и да стога уништење монархије представља почетак деградације француског народа и државе. Ослањајући се на идеје великана контрареволуционарне мисли Едмунда Берка и Жозефа де Местра, Морас је тумачио Француску револуцију као насилни чин којим је прекинут континуитет француске државности. По Морасовом мишљењу француски народ je 1789 г. желео реформе а не укидање монархије тако да је убиство Луја XVI по њему представљало дело шачицео плитичких авантуриста који су били вођени личним интересима. Од тада Француску раздиру борбе интересних група које се боре за власт. Непријатељство јакобинаца према монархији, Морас је тумачио као намеру малобројне групе политичких авантуриста да уништи културну основу француске државности и терором успостави диктатуру са циљем задобијања политичких и материјалних бенефиција.

Последице успостављања јакобинске диктатуре – рушење монархистичког уређења и успостављање парламентаризма, Морас је видео као покушај уништења француске државе а самим тим и западноевропске цивилизације Насупрот републиканском режиму који су успоставили јакобинци, Морас је идеализовао монархију као гаранцију јавне добробити, будући да се простом логиком интерес наследног монарха мора поклапати са општим интересом француске државе и народа. Другим речима, наследни монарх који је својим интересима органски повезан са интересима француског народа, далеко је ефикаснији владар од председника републике који је услед изборности своје функције приморан да се додворава партијама и баналним инстинктима масе запостављајући при том примарне интересе Француске. За разлику од републиканског режима који услед своје изборности нестабилан и без ауторитета, монархистички режим је стабилан са јасним правилима наслеђа и ослоњен на традицију хиљадугодишњи ауторитета династије у народу.

У Морасовој визији, монарх суверено конролише француску војску и дипломатију и представља руководећу фигуру нације која је независна од свих подређених елемената што му омогућава да планира државну политику у дужем временском периоду. У овој визији француска монархија је „краљевство армије'' тј. војна диктатура или цезаризам, а краљ је примарно војсковођа-неограничени врховни командант који води свој народ у контрареволуцији и рату... Морасов монархизам имао је свој корен и у његовој изразитој одбојности према републиканском уређењу. Он је поистовећивао републику са партијаштвом тј. легализованом анархијом у којој се политичке партије-интересне групе (које су често експоненти страних интереса) под маском демократије свим средствима боре за власт и личне интересе не обазирући се на потребе народа и државе. Према Морасу република је била „режим потрошње“. Она је према Морасу усред својих унутрашњих противречности стерилна и неспособна да произведе нове снаге и нове вредности. Као таква она је способна само да губи позиције (територије и углед) које је Француској на међународном плану обезбедила монархија. Спољна политика Републике резултирала је великим војним поразима и непријатељским инвазијама у којима је у три наврата Париз био окупиран од стране непријатељске војске. Говорећи о монархистичком уређењу као једином природном поретку Француске, Морас је скретао пажњу да се у ванредним околностима попут рата република сама одриче сопствених институција и претвара у монархију суспендујући изборе и предајући власт појединцу из редова политичких и војних структура. Према Морасу, потреба народа за диктатором-монархом који би зауставио опадање француске војне моћи под републиканским режимом добила је свој израз у покрету генерала Буланжеа и широкој подршци коју је добила армија током Драјфусове афере.

_________

(Василије З. Драгосављевић: „Идеолошки утицаји европског фашизма на југословенске интегралистичке покрете радикалне деснице у међуратном периоду 1921-1941.", стр. 390-391)