Thursday, May 28, 2020

Димитрије Љотић: „Свети Сава је први формулисао закон национализма"


Један од најдоследнијих светосаваца из протеклог века, Димитрије Љотић, у тмурним временима Другог светског рата, указивао је измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. Сведочио је и да светосавски идеал, као хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета. У духу те истине, Љотић је беседио:

„Славан је Свети Сава у народу, зато што је потпуно у животу испунио свој дуг према нацији, учио се према закону бића србског народа. Иако нема књиге о закону бића нашег народа, његов лик оваплоћује, отеловљава тај закон у потпуности.

Свети Сава је с једне стране био националиста, с друге православац. У повељи манастиру Хиландару, која је дело његових руку, у једном од најстаријих наших споменика стоји: «У почетку створи Бог небо и земљу и народе разне на њој и сваком народу даде устав по природи његовој». Ако говоримо о национализму као облику живота тела и крви, онда су то речи Светог Саве који је први формулисао закон национализма.

Узмимо историју и своју и општу. Често се не износи истина, него је фалсификована. Једна од неистина јесте да је француска револуција донела национализам. Ево писменог документа да је Свети Сава 1197. године писао основни закон национализма. Није дакле француска револуција донела закон национализма, него је он био везан за бића и појам сваке нације и когод је улазио у основе нити бића свога народа, налазио је прави смисао национализма.

Свети Сава је био хришћанин и православац. Национализам и Хришћнство су учинили од плодоносног живота Светог Саве оно што га је направило изузетним, изузетном појавом. Он је везао не само закон тела и крви – национализам – већ и закон живота духа – Хришћанство – и интезивно и свестрано и једно и друго до краја проживео. Ако проучавамо његов живот, онда видимо да је био националиста у најдубљем а с друге стране хришћанин у најузвишенијем смислу тих речи."

(Референца за горњи цитат: „Димитрије Љотић, Сабрана дела, Ново видело - књига 10, стр. 371.)

                   Србска Акција/Зборашка мисао

Friday, May 22, 2020

Збор је побуна! (одломак)


Димитрије Љотић - Сабрана дела (Ново видело), књига 6, стр. 91.

Wednesday, May 20, 2020

Због чега Срби „неће" идеју Збора?

У новом броју недељника Експрес (од 15.05) објављен је још један у низу глупих чланака о Димитрију Љотићу. Конкретно, у случају овог чланка реч је о нарученој пролаганди против „Савеза за Србију", јер једног од вођа ове коалиције - Бошка Обрадовића, етикетирају као љотићевца, што овај заиста и јесте био некада давно, и због чега се данас вероватно горко каје.
Но, једна од порука овог глупог чланка јесте да је „Срби неће фашизам" и зато ни Љотић није имао већу подршку народа. 
Међутим, нити је Љотић фашиста, нити је обезбоженим и однарођеним Србима тридесетих година ХХ века сметало да подрже окорелог партијаша и котеријаша Милана Стојадиновића који је са својом ЈРЗ покушао да копира фашизам, због чега га је управо Љотић разобличавао. 
Али таблоидни аутори савремених текстова, који и не знају како Љотић изгледа, па објављују поред Љотићевог имена слику Михаила Олћана, затим разни ботовски „аналитичари" и квазиисторичарски шарлатани и морални кепеци, све и да хоће, не могу да разумеју Љотићеву мисао, јер иста не може да се укалупи у плитке назоре и помрачена срца свих тих ситних душа - превараната и псеудоинтелектуалаца - најгорих изданака рајинског менталитета. 

Сви они, баш као и њихов газда Вучић, као и Ђилас, Обрадовић и слични, сви су оријентисани на мењање идеја и ставова зарад политичког или друштвеног напредовања. Сви они олако постављају на страначке  функције  „и Курту и Мурту" ако ови са собом носе врећу новца или „врећу" неких „комбинација". И не може неко ко је по професији „политичар" да буде збораш, јер у перцепцији зборашке идеје  „политичар као професија" је најгори паразитски натрун.
Сви данашњи политикантски демагози, баш као и некада Стојадиновић или Цветковић, сви су опортунисти и интересџије који праве непринципијелне коалиције и(ли) мењају идеологију „како ветар дува". За разлику од свих њих, Љотић је говорио насупрот ветру и нејуначком времену упркос! Зато је имао релативно мало следбеника јер искварен народ више је волео политикантске шарене лаже него јуначки, мученички и светосавски пут.
Лажни државници и антинародни политичари ласкају гресима свог народа, и тако помажу још више одбијање добра од народа. А прави политичари иду насупрот гресима народним, јер они са добром иду, и вичу против греха да би могли унети добро што је од Бога у душе народа. Народ није хтео да прихвати „тврду беседу" Љотићеву зато смо изгубили свој народни пут и упали у крвави вртлог рата и револуције. Или како је још пре ових страдања рекао Љотићев пријатељ - Свети владика Николај: „Говори и пиши Димитрије, говори и пиши, али знај, нема нам спаса. Говори, јер си потребан као сведок пред лицем Божјим."

                   Србска Акција/Зборашка мисао

Tuesday, May 19, 2020

Америчко зло у огледалу зборашке мисли

Уз разобличавање комунистичког зла, Љотић, Васиљевић, Најдановић и остали идеолози Збора, разобличавали су ништа мање и капиталистички систем, док су либерал-демократске државе свог времена попут САД, Велике Британије или Француске, сматрали за масонске колоније подређене инородном чиниоцу.

Стога, њима није нимало била изненађује улога „великих западних демократија” у гурању Срба у рат 1941, у злочиначком бомбардовању 1944, и у подршци злочинцу Јосипу Брозу, како током рата тако и нарочито америчкој подршци овом србоубици деценијама после рата.

Сједињене Америчке државе које су тек после Другог светског рата и суштинске окупације западне Европе постале војно-економска суперсила, и које су почев од деведесетих година прошлог века постале главни чинилац антихришћанске глобализације и мондијалистичке окупације, већ у самим својим коренима представљају зло, почев од „просветитељске” тзв. Декларације о независности,  Џорџа Вашингтона и осталих масонских „очева нације” па до Закона о банци федералних резерви (1911) који је САД потпуно ставио под јудео-банкарску узду. Стога су САД прве и признале злочиначки бољшевички режим а Вудро Вилсон се хвалио својим заслугама за ову сатанску револуцију, која је проузроковала праву голготу руског народа. У поређењу са њом, Aмерика је заиста била „слободан свет”, али у духовном смислу, та слобода којом се Америка дичила нарочито током Хладног рата, више је привид него реалност.

Наиме, и највећи православни духовници који су се у другој половини прошлог века и у овом веку подвизавали на америчком тлу, попут Светог Серафима Платинског или новопредстављеног старца Јефрема Аризонског, у модерној Америци видели су својеврстан духовни гулаг, у коме се људским душама намењује слична судбина какву су совјетски зликовци намењивали телима окупираних Руса.

Јер стратегија Америке (односно њених правих господара) није физичка борба против православног хришћанства (по совјетском обрасцу) већ перфидна духовна борба, кроз подстицање либерализма, екуменизма и антинационализма и свакојаког другог одступништва међу православним клиром и верним народом. Данашња Трампова Америка, осим што је ционистички сервис, што је прошиптарска и антисрбска, и што неодступно одржава стара и отвара нова жаришта широм света, води у последње време и жестоку борбу против православне Цркве, подстичући расколе. Приписати то некаквој клинтоновској „дубокој држави”, потпуно је неозбиљно и неутемељено јер таква „држава” сигурно не може бити моћнија данас када наводно делује „на дубини”, него што је то била пре док је била „на површини”. Наравно, и садашња Трампова као и претходне власти САД, само су марионете банкара и власника крупног капитала - правих господара америчке наказне државе. Док Трамп, Обама, Клинтонови и остали политикантски хохштаплери, само одрађују постављене задатке и играју задате улоге.

Збораши у емиграцији након завршетка Другог светског рата, иако су с правом доктринарно комунизам третирали као веће зло од западних демократија, дошли су на становиште да је позни истрошени и остарели комунизам са краја осамдесетих, постао мање зло од захуктале америчке хегемоније која је након тријумфа у Хладном рату постала образац глобализације и антихришћанског Новог светског поретка (НСП). Постала је, дакле, централно идеолошко-политчко зло у свету, те су деведесетих година сви знаменити православни духовници широм православне васељене, једнодушно препознали САД и атлантистички систем (ЕУ, НАТО, ММФ...) као носиоце антихристовског духа. На примедбе неких како је данашња званична Москва „веће зло од Америке”, јер маше петокракама, ми увиђамо да је од злокобног махања комунистичким знамењем много гори прокомунистички импулс представља америчко-атлантистичко инсистирање на комунистичком прекрајању граница и измишљању лажних нација на србском и руском тлу. Дакле, од дизања совјетске заставе, гори и већи комунизам представља нпр. подршка шиптарској окупацији Косова и Метохије, или признавање лажних нација попут: црногорске, бошњачке, македонске, украјинске... А битна је и чињеница да су доктринарно најгори модели комунизма, попут прерађених и разрађених идеја Троцког, Маркузеа или Грамшија, корење пустили управо у атлантистичком систему (култур-марксизам и „антифа”).

Што се збораша-емиграната тиче, битно је знати и то да су се они услед вишедеценијског живота на либерал-демократском Западу, уверили у пракси у истинитост зборашких антидемократских и антикапиталистичких ставова, и то док још постмодерна мондијалистичког муља није достигла своје садашње крајње консеквенце оличене у борби за агресивно наметање хомосексуалне изопачености (нарочито деци) и релативизовања саме полне припадности човекове личности.

Наведену чињеницу о неодступном зборашком антикапиталистичком ставу, прикладно осликавају доњи редови - исцрпан опис праксе западног либерал-демократског система из пера Владе Љотића, којим и завршавамо овај кратак осврт:

„Стекли смо неспорне потврде да је политичка демократија само наличје светског високог капитала, иза које се крију његове анонимне газде. Да у тој служби, капиталистичка демократија, није никакав лабав, благонаклон поредак, већ прецизно смишљен, строго хијерархијски, дисциплинован систем, у коме државне службе, привидно независне и слободне друштвене организације, јавне и тајне полуге, синхронизовано раде на остварењу њених капиталистичких, а не рекламираних, циљева. Да политичка демократија и у државама њеним центрима, као сада САД, пошто су у питању интереси светског (интернационалног) капитала, према народу и његовом добру, односе и делују као и у земљама периферне, увезене и наметнуте, „демократије”. У САД, као – рецимо – Србији, постоје исте огромне разлике између врло богатих и много сиромашних; да исти степен сиромаштва постоји у обе државе – привид разлика је само у „стандарду”, мерен новцем. Сиромах у САД са, провизорно, 250 долара месечно, може да купи исту „корпу” услуга и животних потрепштина, као и његов „парњак” у Србији, с провизорно, 50 евра. Веровати да је увезена „демократија” ту да делује за добро народа и нације је штетна и наивна самообмана, јер – очигледно – то није њен циљ.

Нови светски поредак (НСП), последњи јуриш светског капитализма за преобликовање и освајање света, је толико развратно саморазголићен, да само треба не затварати очи (у страху или очајању) да се виде сва његова ђавоља и безобзирна недела од крвавих ратова, обојених револуција, потпаљивања расних, верских и грађанских разбојишта, масовне сеобе народа, до „пресвлачења” некад хришћанске Европе, суверених држава и народа, у безоблично сивило „ураниловке” народа, нација, раса, култура, вера и невера. За потребе капитала и тржишта употребљавају сва средства, од генетских промена природног биља и растиња, до стварања монструозних животињских врста. Нове генерације не знају укус и мирис сазрелог воћа и поврћа, јер зелено обрана – „сазревају” у хладњачама супермаркета. Исто неукусно „смеће” једе цео свет, од топле и сунчане Шпаније до тмурне и кишовите Британије. НСП је очигледно сукобљен са интересима слободних народа и суверених нација, па се против њега мудро бори или му се ропски предаје. Оба решења су излаз. Ми смо на страни народа и његовог и националног интереса а за отпор НСП-у. Али стварност говори: исход борбе је врло неизвестан, па је опасно НСП потценити, а његов противфронт у стварању (прерано) преценити. За борце против НСП (без обзира на исход) сигуран је мир њихове савести да су били на правој страни.”

Србска Акција/Зборашка мисао

Интервју Марка Димитријевића: Димитрије Љотић и Милан Недић били су на путу Светог Саве

Thursday, May 7, 2020

Политика царства земаљског


„Земаљско jе за малено царство,
А небеско увек и до века”.
Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили.
Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом:
„Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме”.

Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње.
Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли.
Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих.
Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило.
У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера.
И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става.
– Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо.
Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина.
И тако обjавише политику царства земаљскога!

* * *
Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи.
И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе.
У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама.
Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих.
Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.

* * *
Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става.
Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером.
„Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа.
Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели:
„Земаљско jе за малено царство,
Небеско jе увек, и до века”.

За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.


Димитрије В. Љотић

Богомољачки покрет Светог владике Николаја, о национализму, капитализму и радничком питању

Хришћанска народна заједница (Богомољачки покрет) у Краљевини Југославији, као сабор православних братстава духовно руковођених Светим владиком Николајем, представљала је 
одговор простог али побожног дела србског народа на духовно отпадништво интелегенције и на агресивну атеизацију друштва. Иако је имала превасходно духовно-мисионарски циљ, ХНЗ је била свесна нужности хришћанске политичке 
акције, као пандана сопственој духовној делатности. Узрок томе лежи у чињеници да се старешинство политичког покрета ЈНП Збор и ХНЗ у доброј мери поклапало. Битну улогу у оба покрета имали су др 
Димитрије Најдановић, др Ђоко Слијепчевић, прота Алекса Тодоровић и судија Јован Сарачевић (будући епископ 
Руске Православне Заграничне Цркве, Сава). Сабор ХНЗ-а је на сабору 1925. године утврдио да морално-православни препород србског народа мора ићи троструким правцем: 

1. Чување православно-моралног осећаја који стоји у народу; 

2. Исти осећај развијати у пламену светосавску веру; 

3. Тај светосавски осећај мисионарења ра-
распростирати међу неправославне. 

Народна хришћанска заједница стараће се да се српском народу обезбеди социјални и  економски прогрес, а развијаће и помагаће само националну, словенску, православну културу и прогрес на основу 
евангелског морала.¹ 

Сходно наведеном, у гласилу 
ХНЗ-а „Пут“, Ђоко Слијепчевић пише: „Нема шта да се очекује од евро-америчког, бирокраског банкократизма, ни од идеализовања модерне технократије, нити од ичега што искључује слободну личност човекову и одбацује дуг као a priori немогућу ствар“. 

Показатељ свести Богомољачког покрета о социјалном радничком питању и разобличавању капиталистичког зла, јесте и следећи проглас радницима објављен у другом гласилу ХНЗ, „Мисионар“, марта 1937. године: 

Природно је да радници стану уз Цркву, као и сељаци. Нико не може више помоћи радницима од Цркве. Радници су данас обманути. Њихове вође су богаташи, професори, књижевници који се старају да преко радника дођу до власти и славе. Радници су из огорчења безбожни. Њихов комунизам је комунизам из очајања. Ово огорчење и ово очајање је плод немилосрдног капитализма. Велики капиталисти су највећи безбожници и највећи материјалисти. Они су практички, а лажна наука теоријски омогућили безбожништво код радника. Радници могу само у Цркви наћи истинског заштитника и помоћника. Нека се не заваравају: у „радничкој“ земљи, у Совјетској Русији, радници имају и мање наднице и више рада, и мање слободе и више глади, него што је то игде било. Совјетска влада је учинила од богате Русије земљу глади. Нека се радници не обмањују. Ми позивамо раднике у наш Покрет. Наш Покрет је сељачки, земљораднички, као што је и наша земља сељачка и земљорадничка. Раднику је место уз сељака. Мржња и огорчење су рушилачка осећања. А ми хоћемо да градимо поредак правде и милости. Такав поредак може да створи само Христова Црква.² 
________________
¹ Др Драган Суботић, Епископ Николај и Православни богомољачки покрет, Нова Искра, Београд 1996, стр 60. 
² Исто. стр. 192.

(Чланак из првог броја Војске смене, часописа Србске Акције)