Димитрије Љотић: Наш став

 

У многим нашим ранијим чланцима: „Судбоносна раскрсница” (јануар 1935.), „Две основне истине” (септембар 1935.), и др. ми смо износили тачно и јасно и срж данашњих проблема и невоља и њихово решење.

Кад се буде писала историја данашњих дана, ми ћемо имати то задовољство, да нам будући историчар призна да смо видели тачно и садашњи одношај и паметан излаз из садашњих тешкоћа.

Али ми бисмо више волели да нам историја ту славу не призна, а да се савременици истинама које откривамо послуже. Јер ако наши савременици преко тих истина пређу затворених очију, сасвим слаба и жалосна ће нам слава бити што ће нам је пружити будућа историја.

Јер данашња времена и могућности спасења пролазе, неповратно поред нас. Сваки изгубљени дан је једна могућност мање. А љуто се варају они који мисле да иако се нешто буде изгубило да ће се брзо и боље накнадити. Ако се пропусте све могућности за решење наших народних невоља, ако стварни ред, правда и благостање не буду настојавањима народних вођа дати народу, и ако би због тога земља и народ пошли оним судбоносним путем којим би их неспособност и несавесност народних вођа гурали, онда се љуто варају они који мисле лакомислено и малоумно, да то и неће бити тако страшно, и да мале ствари можемо изгубити. Напротив, не само да тада долази у питање политичка независност државна, већ сигурно с њом долази у велико питање и опстојање народне индивидуалности југословенских племена. 

Нису нове државе као некадашња Турска да пет стотина година држе туђу веру, туђу крв и туђ језик, па да пусте после тога да им изиђе из руку, тако рећи не само неокрњене, управо и пречишћене и ојачане. Модерна нова држава својом свеукупношћу обухвата целог човека, намеће му своју вољу и своје мишљење чак, преко школе и војске, и целокупним својим утицајем који врши сваког дана на сваког појединца.

Модерна држава за много краће време претапа народе: нарочито кад народи допадну у руке хомогених националних држава као што су германске или романске, па их масе државног народа обухвате као полип, уз припомоћ колонизације, и за кратко време успеју да их потисну, а свакако да им брзо одузму све оне знаке културне индивидуалности којима се један народ распознаје од другог народа.

То ваља да имају у виду ти добросрећни лакоумници што весела срца воде политику „што горе, то боље”.

Зато ми упињемо све снаге своје — до последње — у борби коју водимо, а чији је смисао јасно изнет у нашим поменутим чланцима.

Овде од свега тога само једно да кажемо: хоћемо да зауставимо судбоносни ход, тражимо снаге народне што ће — без обзира на стечена права и признате интересе — зауставити исчезавање правих људских и народних вредности потпуним увођењем реда, правде и благостања.

Тај наш рад наилази на огромне тешкоће. Али то нас зауставити неће. Већ се јављају први весници живљег народног одзива.

Ми имамо, пре свега, много противника. Нико их ваљда толико нема.

1. Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да је њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ је у питању излаз из садашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сад налазимо.

Пре неки дан видесмо у великом војвођанском месту једног одличног човека иначе засад, старопартијца. Упита нас, како смо раскрстили са својом старом странком. Одговорисмо му:

— „Врло лако, господине. Осећате ли ви велики ход и ритам страшних светских догађаја? Осећате ли ви да се свет дубоко променио од 1914. г. и да се сваког дана мења и ко зна где ће се зауставити? Осећате ли ви да је потребно на супрот свему томе, овде код нас, иставити нове појмове, нове вредности и нове путеве, ако нећете да будемо као држава и народ прегажени?

— „Осећам”, одговори наш саговорник.

— „Добро је, одговорисмо, значи да сте живи. Значи да нисте ископчани из живота. Значи да пулс светског крвотока и у вама бије. Е сад погледајте своју странку. Осећа ли она то? Опажа ли се да она наслућује те огромне промене, ту потребу нових појмова, нових вредности и нових путева? Или пак мисли да се може наставити тамо где се стало?”

— „Не бих рекао да осећа” — одговори наш саговорник.

— ,,Е ако је тако, онда значи да је странка ископчана из живота. У њој не бије пулс светског крвотока. Она је као страно, мртво тело у живом светском организму. Сад ви мени — ви живи човече — одговорите: како ви живи можете да будете везани с мртвим? Живо и мртво се морају раздвојити и не иду заједно, ма какве их драге везе раније спајале. Човек сахрани родитеља свога са жалошћу и чашћу, али себе живог не сахрани тамо”.

Признаде нам честити саговорник да има много истине у овоме што му рекосмо.

2. Против нас су либералне демократе. Има их који виде неправде и зла данашњице, али нема их који виде да је томе много крива баш и либерална демократија. Напротив, они траже неку чисту демократију, јер тврде да је до данас нису никако ни имали.

Ми се, разуме се, у нашој критици либералне демократије и парламентаризма не осврћемо само на наше прилике, већ главне аргументе изводимо из земаља са правим, чистим и старим демократским режимима.

Али наш главни аргуменат није политички, већ економско-социјални. Ми смо против либералног капитализма, против његових неправди, против његових нереда, и зато смо противу либералне демократије, јер је ова наличје либералног капитализма и нераздвојна од њега. Либерална демократија је политички израз либералног капитализма. Свака птица има свој глас, своју песму; песма либералног капитализма у политици је либерална демократија.

Има их који хоће нешто но хоће социјално-левичарство, а хоће, у исто време, и либералну демократију. Уверени смо да ће се на делу показати немогућност такве једне комбинације.

3. Напослетку против нас су комунисти. И сасвим разумљиво. Ако наша борба победи, они неће победити, јер ми носимо стварне и корените друштвене поправке без насиља, без неправде и без несрећа које они носе.

Наша борба наилази на њих и они су јој велики и опасни противници. Дешава се да они вичу на нашим зборовима: „живео интернационални фронт слободе” исто време: „живела полиција”. (Ужице, 15. септембра) — и да у исто време — све у знаку слободе! — не дозволе, (уз припомоћ активну и пасивну многих који не виде даље од носа), да проговоримо ни речи. Али, ми прелазимо преко тога. Убрзо ће имати прилике да виде да је боље с миром седети, него са свећом зло тражити.

Али све те препреке, рекосмо неће нас задржати у нашем прегнућу и нашој служби народној целини и њеним правим светињама и интересима.

Данас, међутим, и то је пун смисао овог чланка, треба да увидимо једну ситуацију:

Има огромних конструктивних снага у нашем народу — али мали број ових зна своју вредност, пут и свој задатак.

Има и деструктивних снага у нашем народу, а оне све знају своју вредност, свој пут и свој задатак.

Наш напор има, у главном ову мисију.

Градилачке, конструктивне снаге удружити, умножити тако њихову вредност, показати им нов пут и ставити их пред њихову мисију:

Морамо успети у свом задатку.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 82, 29. септембра 1935. године)

ДРАГУТИН БУЛИЋ - ЈУНАК И МУЧЕНИК

 

То је било 2. јуна 1942. године. На радију вести из Лондона у 17:00. Глас спикера саопштио је: „шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово - 3”. Ових „издајника” било је 22. Ту није било имена ниједног усташког џелата, партизанског крвника. Ређала су се имена председника општина, инжењера, професора, сенатора, генерала, министарских помоћника... Први је био Драгутин Булић, професор из Чачка. Још једном пресуда је објављена преко радија 8. јуна у 20:45. Штаб Драже Михаиловића је телеграмом бр. 202 од 25. маја доставио предлог влади у Лондон, а она је изрицала страшну пресуду - заклати!

Ко је био тај, први на листи, „народни издајник” Драгутин Булић? Родио се 1910. у Вичи, селу ломног Драгачева, од оца Милорада и мајке Даринке, узорних српских домаћина. По завршетку основне школе, наставља школовање у Чачку. Ту завршава четири разреда гимназије и одлази у Сремске Карловце у богословију Св. Саве, где завршава пет разреда са одличним успехом. Одслуживши војни рок, бива рукоположен од епископа жичког Јефрема (Бојовића), и добија прву парохију при манастиру Студеници. Друга парохија му је била у селу Прањанима на домак Рудника. Поред ревносне службе, он и студира и на време дипломира на београдском Теолошком факултету. Рано је остао без мајке. После тешке породичне трагедије, кад губи и своју животну сапутницу, решио је да напусти службу парохијског свештеника и прелази за вероучитеља у чачанску гимназију. Искрено побожан, национално свестан, искрен, био је омиљен у друштву. Носио је истину у себи и светлост те истине довела га је у ЈНП „Збор”. У „Збору” он је још продубио родољубље, ојачао урођену борбеност и још више се надахнуо идеалима борбе за народну правду. Као професор био је неуморан у разбијању комунистичких заблуда код младих, чији је био професор. Део његове величине био је, како сведоче другови, што се бринуо за душе својих противника. Кад је почео рат, неуморно је трчао да спасе што више српских живота и у томе је успевао. Хиљаде и хиљаде глава је спасао, читаве општине сачувао је од пустоши и пропасти. А враћало му се клеветма, подлим и гнусним подметањима, лажима, нападима, атентатима. Олош је разносио гласине да је он захтевао да се неко убије, да су на његово тражење стрељани невини, да је пљачкао народ, уцењивао многе. Да је за собом оставио неколико милиона, као и виле и палате по Врњачкој Бањи и Београду. А старатељка његовог синчића, два дана после његове смрти морала је да узајми брашна да несрећном детету умеси хлеб. Он се могао склонити, узети пратњу, али он је био неустрашив. Био је идеални родољуб, поштени борац, никад се ником није светио. Заузимао се и за највеће непријатеље. Са поносом је носио добровољачку униформу.

То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ, и отац и мајка, свом нејаком сину јединцу, Србољубу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радио-Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт.

Дошао је и тај дан. Четири млада четника напали су 30. јула 1942. у 12:30 на чачанској пијаци професора, бодећи га камама и оборивши га, испалили су у самртничко тело дванаест метака из револвера.

Сахрана је одржана у Чачку 31. јула. Поред више стотина грађана и добровољаца, присуствовали су Димитрије Љотић, министар народне привреде Михаило Олћан, Милош Војновић командант Десетог добровољачког одреда, Јова Крагуљац командант Трећег добровољачког одреда и други. Ковчег је из куће изнет од стране официра Шестог и Седмог добровољачког одреда.

За ковчегом је ишао ожалошћени отац Милорад, десетогодишњи син јединац, сестре, затим Љотић, Олћан, београдски омладинци, добровољци и грађани.

На челу поворке ношен је велики крст са трновим венцем. Почаст је одавала чета добровољаца под шлемовима и са бајонетима на пушкама. Опело је држало 12 свештеника. Мученик је био обучен у свештеничку одежду, као слуга олтара Господњег. Страшно је било гледати како његов синчић грли и љуби мртвог родитеља. Посмртно слово одржао је прота Јовановић из Чачка. Пред црквом је потресно говорио председник „Збора” Димитрије Љотић, његов друг, учитељ и пријатељ, изазивајући таласе суза и јецаја. Између осталог сетио се догађаја од пре 23 дана, када је у канцеларију професора Булића дошао један млад, добро одевен човек са намером да га убије. Понашао се хладно и претећи. Булић га је ословио правим именом, иако се овај лажно представио. Рекао му је: „Знам зашто сте дошли, знам да вас пред вратима чекају два пратиоца, не бојте се, нећу вас ометати у вршењу вашег задатка. Али, дозволите ми да вам кажем, зашто су наредили да ме убијете. Ви то знате, а ја ћу вам рећи...”. Затим је покојни Булић испричао сав свој живот, износећи идеале за које се борио и на крају казао му је: „Ако и после овога мислите да треба да ме убијете, ја ћу вам чак и револвер дати...” и извади револвер окрећући према себи цев, а према посетиоцу држак; младић је пао на колена и молио опроштај. После неколико дана послао му је поруку: „Чувајте се, јер ће вас убити. Други ће извршити оно, што ја нисам хтео”. И, тако је и било. Али Љотић другачије размишља: „Булића нису убили револверски меци ни убоди ножем, убиле су га клевете. Најсрамотније клевете које се једном човеку, оцу, родољубу и истинском јавном раднику могу наменити. Прогласили су га издајником и плаћеником, њега, који је испод митраљеза извлачио своје на смрт осуђене суграђане...”.

Само сат пре погибије о. Драгутин је јавио у Београд да је успешно завршио разговоре, који воде корисној народној слози.

Један податак, који може да прикаже лик професора Булића је његова иницијатива за формирањем Радне службе у Чачку. Око стотинак младих нашло се у оквиру те службе, која је у ствари била склониште за угрожену омладину. Међу њима је било и чланова СКОЈ-а, симпатизера комунизма, од којих су неки постигли знатне каријере после рата.

Тих дана, пред погибију професора Булића, Љотић је завршавао свој чланак „Професор Дарко Јелић под словом 3”. Последњи наставак требало је да изађе 48. броју „Наше борбе”, када због некролога није цео штампан. Ту Љотић открива да је Дарко Јелић у ствари професор Булић. И окрутна рука историје написала је последње поглавље приче. Председник „Збора” додаје следеће: „Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:

„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем свом народу. Учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним? Бог је ту велики и силни, чуваће ме док му требам. Без Његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека ми буде, сада и увек и у све векове”.

Тако је и погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумели - схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику”.

Новине („Обнова”, „Ново време”, „Наша борба”) тих дана пуне су биле написа о Драгутину Булићу. Један његов друг и саборац, Мија, пише песму:

...Верујућ у Бога, истину и правду,

Никада се ниси ни од кога крио.

Апостол истине и Божије правде

Кроз тегобан живот, 

кроз страдања страшна увек си ти био,

Улажући у рад све најлепше наде.

Ни броја се не зна, колико си глава ти од смрти скрио,

Као херој прави, не плашећ се смрти,

Јер кроз цели живот, и горак и сладак Србин си ти био

И тај поштен пос'о нико не мож стрти.

Оставио си сина, нејакога тића, од десетак лета.

Служио си Српству часно и отмено,

Ниси веровао да твој, српски, посо живот ти омета

И зато си убијен, мучки, непоштено...

Једни другови покојника чуде се страху, који је спречио колеге, професоре чачанске гимназије да испрате мученика, који је задржавао и свештенике, тако да су једва и дошли на сахрану своме сабрату. Али обичан народ искрено је ожалио овог великог националног борца.

Ове године, када се навршава пуних шест деценија од погибије овог свештеномученика, време је да његов живот и његова борба добију праву оцену и одговарајуће место. 

Објављено у „Новој Искри” у броју 69 за април/јун 2002. године.

(Одломак из књиге „Трагом Учитеља” Бранислава А. Жоржа)

Десет заповести србским добровољцима

На данашњи дан 1946. године, уз друге србске родољубе, стрељан је од стране комуниста командант Србског Добровољачког Корпуса - генерал Коста Мушицки. Тим поводом објављујемо данас „Десет заповести србским добровољцима”, које је саставио он сам, а које су биле путоказ припадницима СДК, као што су путоказ и дан данас свима нама који настављамо њихово дело.

Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега.

Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.

Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.

Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.

Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата. Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.

Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.

Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.

Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.

Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.

Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље”. Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.

Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.

Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива „српско чудо” – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.

Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа. Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.

Тако вам Бог помогао!

Командант, ђенерал Коста Мушицки

Мач Збора

 

Jeдном приликом, проповедајући своју узвишену науку, Христос је узвикнуо: „Не мислите да сам дошао, да донесем мир на земљу, нијесам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине”. (Мат. 10,34 и 35).

Пред овим речима често човек збуњен стане не схватајући смисла његовог.

Шта то значи: да Христос не доноси мир на земљу него мач?

Шта пак мач значи, шта он символизује?

И заиста миру није имало места у онаквом стању, у каквом је било човечанско друштво, него мач. А мач означава рат, јер се он и ставља насупрот миру. Рат свему што не ваља, макар и најрођенијим; отсецање и крвне везе ако она смета спасењу душе, остварењу царства Божијег.

Христос дакле не трпи мир у злу, неће такав мир, већ му објављује немилосрдан рат. Мач Христов је самртни судар између његових и нехришћанских начела, како каже један тумач. Јер у ствари, човечанско друштво пре доласка Христовог налазило је се у страшно жалосном стању распадања у разним пороцима, у злу. И шта би спасло то друштво: мир у коме би царовало зло, или рат у коме би тријумфовала победа добра, врлине? Свакако ово последње.

Господ Христос није противник сваком миру, већ само миру у злу. Напротив он је поборник мира у добру, јер он на другом месту каже својим апостолима: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје, да се не плаши срце ваше и да се не боји” (Јов. 14, 27).

Тако и Југословенски народни покрет Збор угледајући се на највећег Учитеља човечанства објавио је и објављује: Нисам дошао да донесем мир југословенском народу него мач. И да се не би ово брзо заборавило и да би окренуо пажњу на сву озбиљност ове поруке, Збор је у свој амблем видно укључио - мач. То је мач Збора. Потреба за мачем родила је Збор. Отуда може се рећи: Мач је Збор и Збор је мач.

И Збор неће сваки мир, неће мир у злу. Него таквом миру доноси мач, објављује му рат.

И наше друштво кад погледамо у духовном, политичком, социјалном и економском погледу, видимо га да се толико искварило и укварило да прети опасност од распадања. И мач Збора у таквом друштву појављује се као природна и органска потреба, као друштвени хируршки нож без кога се не може.

Многи се плаше овога знака, многима боде очи. Ако се плаше и за невољу им је. Јер мач „Збора” мора ударити по многима. А мач је мач, озбиљна ствар са којом се није шалити.

Први потез мача Збора мора одсећи комунисте од народног тела и онемогућити их тако, да трују, кваре, заводе и обмањују народ, па да од њега најпосле направе кланицу, а од преостатка ропска оруђа за експериментисање немогуће туђинске утопистичке теорије марксизма.

Па мора он да удари по корупцији и корупционашима великим и малим. Јер тога је се толико намножило код нас као неке нечастиве гамади, да прети упропашћењу државе и народа. И са овим злом тешко се може изаћи на крај без снажног и немилосрдног замаха мача. И тај потез мора засећи докле треба, до у заклоне неких правних форми и прописа где се неки скривају, а камо ће тада многи појурити да се склоне.

Надаље ће неминовно морати овај мач да подреже крупни капитал и да му истеше и омеђи оквире у којима се једино може кретати, да би му тако онемогућио свако вршљање, тиранију и исисавање над незаштићеним народним масама као до сада.

Мач ће овај исто тако расећи партизанске мреже изаткане од лажи, превара, обмана, сила и власти, у које су бездушни и бескарактерни партизани ловили народ и поступали са њим као са стварима за продају. И тада када буду посечене све те партијске мреже, народ ће се осећати стварно слободним у својим сталежима, и кроз њих узети своју судбину у своје руке. Парламенат ће бити стварно његов, закони његови, држава његова.

Тако заслугом овог оштрог мача Збора професионални политичари, који су од политике створили занимање, биће одсечени од народног тела и онемогућени да народ више заводе, заваравају, израбљују и владају њиме, јер ће тада народ сам собом управљати кроз сталеже.

Мач Збора удариће силно и по неправди, јер ова земља и од неправде силно пати. Она се наноси многим и многим, а слабим, неписменим, незаштићеним и сиромашним највише. Због тога неправда се мора немилосрдно уништити, да би правда могла да засија у свом сјају своме.

Закачиће овај мач и непоштење и непоштене, неред и нерад, туђинске рђаве обичаје и наопаку туђинску духовну структуру друштва материјалистичког смера, као и свако зло, што све упропашћује народ и чини га да буде гори него што је. 

И тако кад мач Збора буде извршио своју улогу, чишћење, онда може бити речи о миру у добру из ког ће као природна и нужна последица резултирати: правда, ред, благостање. А дотле не заборавите: Збор је дошао да донесе мач; а мач је - Збор и Збор је - мач, а мач је озбиљна ствар.

Димитрије В. Љотић

(„Наш пут” број 36, 19. новембар 1939.)

Наша мисија

 

Кад смо у септембру 1941. године, узели пушку да се боримо против комунизма, мало је било оних који су нас схватили и разумели смисао наше борбе. То најмрачније поглавље српске историје било је обавијено незнањем и тамом те нас не чуди што многи нису видели сигнал истине, који смо ми видели, исто као што нису чули поклич бојне трубе који смо ми чули.

Отуда није никакво чудо, што смо први у гласу генерала Недића, чули вапијући глас српског народа, који је у грчевитим мукама умирао, тражио помоћ, и чија је болест претила смрћу. Ми смо били први лекар који је похитао да спасава болесника, да лечи ране, да гаси распламтели пожар. Што нам ни сам болесник није веровао, што је прибегавао „лековима” и других саветодаваца, нас то није поколебало, јер смо попут савесног хирурга схватили дужност озбиљно, свесни да смо ми једино позвани да се до крајњих граница жртвујемо за свој народ, па је од нашег успеха или неуспеха, зависило да ли ће наш српски народ продужити да живи на овом делу света, или ће поћи у неповратну смрт. Зато смо морали радити брзо, одлучно, паметно. Часови су били скупи, а ми смо у потпуности схватили величину задатка кога смо се прихватили.

Наша је дужност била тешка. Сплетке су нам правили они исти за чије животе смо се ми борили. Док смо чупали коров са наших српских пољана, за нама су ишле читаве плејаде које су коров поново сејале. Чим су се указали зрели плодови нашег рада, плејаде су похитале да уживају у тим плодовима. Ми смо били сејачи, други су збирали жетву. Ми смо све то посматрали равнодушно, јер је наш принцип био да дамо све, не примајући ништа.

Оно што смо ми видели много раније, други тек данас наслућују. Дубина наше вере у победу и смисао нашег задатка, надвладале су наше непријатеље и оне с лева, и оне с десна. Наши другови са усхићењем су ишли у смрт, умирући без крика, а нама су оставили само један аманет: да их следимо до краја, да борбу наставимо, да мисију извршимо. И ми се ни за часак нисмо оглушили о њихов аманет.

На њиховим костима ми зидамо нову српску Отаџбину, која ће бити наша Отаџбина, и у којој све оно што није српско мораће да нестане. Црвена аждаја којој смо ми задали тешке ударце још није дотучена. Она и данас пушта своје хистеричне пипке и жели поново да гута својим крволочним чељустима. Она је данас окупила вечите српске непријатеље, који су до јуче под другим знаком локали српску крв. Све то ми добро знамо, али знамо да ће црвена неман још једном осетити снагу наших мишица, и јачину нашег духа. Смртна пресуда коју јој спремамо приводи се крају, долази... И тада, питамо се ми, да ли ће наша мисија бити завршена, да ли ћемо сићи са позорнице?

За нас је одговор јасан! Не! Није наш једини циљ дотући комунизам и уклонити се, јер би то значило стати на по пута. Ми смо свесни да је по Божијој милости на нас пао задатак стражара на српским вратима, и ни један од нас неће на стражи заспати. Зло којему ми данас истављамо наше младалачке груди, није дошло нашем народу само по себи. То зло дошло нам је споља, то је „роба”, за коју је српски народ платно милионе жртава. Отуда, ми узимамо на себе тешки задатак, да се убудуће нешто слично не деси. На овоме путу ми нећемо стати ни секунд, јер смо свесни да је ово искључиво наш српски пут. Што је он тегобан, крвав и трновит то нас ни најмање не страши. Насупрот, то још више надахњује витешку борбу коју водимо ради очувања нашег српског народа и његових виталних интереса. Кривудавост тога пута, ми ћемо на крају утрти... Зато се варају они, који мисле да смо се ми случајно појавили и да је наше време „привременог” трајања. Они који су свесни да су носиоци целе једне етике и да су верни тумачи дубоких моралних тежњи свога народа, не уклањају се лако.

Код нас не постоји ништа неодређено и конфузно, зато су и наши циљеви јасни. Ми хоћемо да нашем српском народу дамо обележје наше старе српске славе. Попут наших непријатеља, ми не преврћемо сметлишта дотрајалог Запада, да би смо нашем народу указали пут, већ пловимо у нашу стародревну прошлост, која нам за свако питање нуди одговор. Отуда ми црпемо снагу за наше подухвате, ту лежи смисао нашег рада, а отуда и овако огромна вера код нас да победимо. Ништа ново не обећавамо. На темељима српске етике, која је последњих година прекривена скрамицом пепела, изградићемо бољу будућност српског народа. Сви који нас у овоме буду сметали морају се уклонити.

М. М. Влаховић

(„Српски народ”, Београд, 29. јануара 1944. године)

Политика и морал

 

Велики је број честитих грађана који су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом. 

Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спавају. 

Јер политика је, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљају својом имовином, нежно подижу своју децу, родољубиво испуњавају своје дужности према домовини. Тим својим бригама и нежностима испуњавају цео свој живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, јер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихија, зла коб док се оком трене. 

Зато, у колико је неко брижљивији према својој имовини, нежнији према својој деци, тим више мора да има у памети питање: „Како се управља мојом домовином?” и не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, - него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своје државе и народа. 

Као на броду каквом, што путује морском пучином, што путницима главно питање мора бити: „Како се управља бродом коме сам поверио своју породицу, себе и своју имовину?” тако, и са апсолутно истим значајем мора грађанин да поставља себи питање: „Како се управља мојом домовином?” 

Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историјом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своје спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, - онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани. 

Јер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да је чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању. 

И зато баш онај ко је рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да је најнебрижљивији домаћин и најбездушнији отац који се да замислити. 

I 

Они који овако мисле као да хоће да кажу да је честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоји надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога. 

Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Мада верујемо да нема ствари на земљи која се не би тицала и највиших небеса, с тог гледишта о свом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересује чисто са његове политичке стране. То јест могу ли се, на крају крајева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, које обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним. 

Нама лично изгледа да је заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док је нама то у тој мери јасно, дотле је цео јавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само својој дужности независног и слободног јавног гласила кад о томе пишемо.

II 

Лаж је велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке није ни мало подесан; брзо се открива. 

Чудо је како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у јавном животу, где треба све да је прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или је то опет знак да и у јавном животу, влада политика кратких стаза. 

Лаж у јавном животу ствара лажне ситуације,то јест такве положаје у којима, и ако сви знају да је друкчија стварност, јавно и озбиљно се говори сасвим друкчије. Али кад је велика јавност искључена, онда се из уста која су говорила јавно једно, чује сасвим супротно. 

Тако се дешава да рецимо од најистакнутијих присталица највеће државне странке јавно слушамо једно; а у ужем кругу, о њиховој великој странци, управо сасвим друго, онако како је истина, и како би се једино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчијег јавног држања, добијамо одговоре у којима се лаж нескривено признаје (јер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуацију и овакво држање представља великом политичком мудрошћу, - а остали свет, који тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла. 

Кад је сад у скупштини изнет случај уговора за грађење жељезница, настала је једна таква мучна ситуација. И ако је свима и свакоме било јасно да изнети случајеви представљају једну од најтежих ствари, посвему што се открило, место одсечне изјаве достојне положаја и изнетих тешких ствари, дата је изјава, која целу ствар представља као „сукоб два инжењера”, - и ако је цео свет осетио да је то био стварно сукоб двеју савести. - Ипак је, изгледа, та изјава пљескањем примљена и од толиких људи - иначе честитих у приватном животу - не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом. 

У дому где родитељи живе у међусобној лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажју, родитељима узвратити. Разуме се, опет лажју. Не може бити друкчије у државној заједници. Државни управљачи видеће, у свима случајевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, - како тих врлина, које су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, јер лаж засићује целу атмосферу и њеном утицају сасвим су недовољна препрека „правила службе” - кад они људи знају да су толика друга Правила, већа и важнија од „правила службе” њихови претпостављени повредили. 

III 

Довољно смо истакли савремено схватање власти, које су примиле све државе под утицајем хришћанства: служба ближњем.

Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи. 

Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкција за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материјалне, и не би требале да се десе, - али то ће држава издржати. 

Материјално је заиста тако, - морално није тако. 

Питали пријатељи једног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година - чије су злоупотребе биле опште познате - како га није страх од тога што ради, а он одговори: „Е мој пријатељу, тај и тај Министар награбио милионе, па ником ништа, - а ја узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграјали.” 

За нас је онај одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета није материјалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљују марке, ако они верују да у хијерархији изнад њих, недела расту са већом влашћу? Откуд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад верују да далеко моћнији тако не раде? На тај начин, разгубни утицај рђавих примера одозго све извраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.

Показали смо у два најкарактеристичнија примера (лаж у јавном животу и злоупотреба власти), - да, на крају крајева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, јер се неморал свети народној заједници као и појединцу. 

Највећи део човечанства верује да је морал откривен с неба. 

Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самој природи ствари. При сваком брижљивијем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак најсигурније води повољним резултатима. Да управо, најбоља економија живота народног захтева поштовање моралних прописа. 

Зато је народ, из свог исконског искуства, и исклесао ону дубоку реч: „Правда држи земљу и градове”.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 11, 6. мај 1934. године)

Сељак и демократија

 

...Демократија, демократија, демократија. Та реч нам уши заглуши, очи засјени, уста затвори.

Демократија, слобода, једнакост, братство. Прашина коју нам у очи сипају, демагогија са којом нас хране.

Заиста демократска слобода достигла је највишу тачку у несметаном вршљању и шпекулисању. Довољно је узети дневне новине па да човек увиди огромну провалију коју је створила либерална демократија. Разне афере, проневере, уцене, отворена и нескривена пљачка разних домаћих и страних шпекуланата извукли и исисали су задњу пару из сељакових руку.

Последице слободне демократије свуда се виде...

Када све ово видимо, остаје нам Једино да завапимо: Боже, Боже, спаси нас ове и овакве демократије.

Говоре нам о једнакости. А бесомучно се гурају и намећу за туторе, вође и заштитнике. Довољно је погледати у прошлост и садашњост па да се види ко је био у скупштини, у бановинском већу и на свим местима где би требало и сељак да дође и каже своју реч.

Демократско братство, које они исповедају састоји се у бацању мрвица.

Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.

Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.

Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује. Ето то хоће Збор, и зато сељак и ступа у његове редове са вером да ће и њему једном сванути бољи дани и доћи боља будућност. Зато се и хвата у коштац са мрачним силама либералне демократије, да би му једанпут заиста дошла права и истинска правда, једнакост и слобода.

Мирко Радић

(„Отаџбина” бр. 108-109, 12. априла 1936. године)