Saturday, January 16, 2021

Професор Бранислав Филиповић (1962-2020)


У петак 15.01, упокојио се у Господу професор доктор Бранислав Филиповић, истакнути психијатар и дугогодишњи управник Института за анатомију Медицинског факултета у Београду. Објављујемо ову вест, с обзиром да је др Филиповић међу ретким носиоцима високог академског звања а који је имао сасвим афирмативан став о Димитрију Љотићу и Збору, и јавно га исказивао. Иначе, отац др Филиповића био је члан Збора и припадник Србског Добровољачког корпуса.

Нека Господ подари рајско насеље уснулом слуги своме Браниславу.

Вѣ́чнаѧ памѧть

Др Филиповић о Љотићу и Збору.

Monday, January 11, 2021

Шта чини величину нашег народа?

 

Судбина једне земље - да ли ће расти или опадати, зависи од духа. Ако је дух снажан и бодар, он ће расти; иако је мала, биће велика. Ако је велика а нема духа, биће смањена и разбијена, сведена у мале границе. Један народ, који је до јуче био непознат, он се једног дана дигне као ураган у светској историји и буде одређен да у тој историји одигра пресудну улогу. За Турску нико није знао. Историчари, који су бележили историју све до четрнаестог века, нису помињали турски народ. Али одједном, тај мали, врло мали турски народ бацио се на Визант, бацио се на Балкан, и за три стотине година не само да је освојио Балкан, него је допро и до Беча и у Египат. Наш сународник Мехмед Соколовић био је пресудни чинилац у томе ко ће бити пољски краљ, и носио се мишљу да копа канал између Каспијског и Црног мора и Суецки канал. Он је био везир у малом турском народу који није био познат, али сам га је Бог бацио на Балкан и Европу. И показало се да је тај народ постао највећа сила у свету. И то не по броју, ни по територији, ни по богатству, него по духу. Римско царство владало је светом од врата Индије до обале Енглеске и Енглеском. Али, када је дух ослабио, онда се римско царство распало. Нису важни ни територија, ни земљиште, ни број становника, ни богатство, ни знање - најважнији је дух, најважније је какав је дух у једном народу.
А данас, кад погледамо наш народ, какав је дух његов, видимо да је бедан и јадан, дух кукавички и шићарџијски. Ако погледамо историју света и запитамо се, да ли један народ са таквим духом може да одговори великим задацима, добићемо одговор: кад овакав дух уђе у народ, тај народ силази са светске позорнице и одлази у мрак или ропство. Данас у нас влада дух кукавица и шићарџија. А то је дошло после једне славне и сјајне епопеје. Тај дух је завладао у српском народу, који је до 1918. дао све, који је сијао међу народима јунаштвом. А данас Бог му је рекао: Ако хоћеш да будеш шићарџија, ево ти шићарџија на управи! Ако хоћеш да будеш кукавица, ево ти кукавица на врховима управе! Ако хоћеш да будеш неваљалац, ево ти неваљалца на врховима управе! Да ти дам кукавице, да их гледа цео народ - да видите како Бог кажњава! Данас је наш народ, захваљујући томе духу слабости, дочекао да њиме владају кукавице, људи који су за време светске епопеје били мањи од макова зрна, само да прођу догађаји преко њихове главе. Забушанти, војни бегунци и сви они који су за време рата избегавали своју дужност, такви људи дошли су на чело владе и земље. Шта би кукавица могла да ради: или да иде у насиље или у корупцију. То су средства владе које припадају кукавицама. Ми се данас налазимо, дакле, у режиму насиља и кукавица, а то произилази из духа кукавичлука. Кад би то било случајно и пролазно, ја то не бих истицао; али то је једна велика слабост, ни случајна ни пролазна. Зато је то најважније питање. Ми говоримо о сталешкој држави и организацији друштва. И то су ствари важне, али најважније питање јесте питање духа у једном народу: хоће ли у једном народу бити духа пожртвовања и јунаштва - то је важно и то мора да се реши. Једини, који је поставио тако питање пред народ, био је Збор. Кад смо 1935. ишли на изборе (не зато да се реши судбина народа на изборима), ми смо знали да избори нису важни. Они су извесна борба, а ми смо борци, па морамо да се покажемо да смо ту. Ишли смо под једним нечовечним режимом, и добили 24 хиљаде гласова. Нисмо се постидели, иако су нам се људи смејали. Ми смо ушли у борбу зато да развијемо барјак и објавимо једну нову мисао нашем народу, уверени да то није борба која тренутно решава народну судбину, нити је последња коју морамо да водимо, него напротив прва. Кад смо ишли на те изборе, написали смо изборни проглас, али нисмо рекли: „Народе, гласај за нас!” Него напротив: „Народе, ми смо ушли у изборну борбу да гласаш за нас из ових разлога: не требају нам гласови, јер су плева; данас плева иде од једнога до другога. Плева се може употребити за понеку ствар, али ти судбину не може да реши.” Зато смо рекли: Дошли смо да објавимо нову мисао и да под тај барјак и око те мисли окупимо борце и јунаке, унапред знајући да јунака и бораца нема много. Нисмо питали где је већина, него где је истина, јер плева која се премешта не решава народну судбину и не ствара историју. Дошли смо да један нови дух објавимо, да дух јунаштва дигнемо на његово место, и да се боримо против духа кукавичлука и шићарџилука, из кога кукавице и шићарџије излазе као пиле из јајета. Па смо рекли, јасно и отворено, шта је дух у једном народу, а нарочито шта је дух јунаштва и мучеништва у нашем народу. Друге странке морају да за нове изборе пишу друге програме и друге прогласе, а ми не морамо. Тај наш изборни проглас је скуп истина, и мора да вреди и за друге и треће, и за тридесете и педесете изборе. Непобитну истину навели смо пред наш народ, а велике истине се не мењају сваки дан. Чиме наш народ може да буде раван с другим народима? Бројем? По броју ми долазимо међу мале народе. Можемо ли по броју да се равнамо с великим народима? Не можемо. Има далеко већих народа од нас. По територији? Има великих народа по територији, који држе пола света. По богатству? Други народи могу богатством својим да нас исплате овако како стојимо, па да опет остану богати По знању? Други народи бескрајно превазилазе наш народ. Нема изгледа да те народе стигнемо. Али чиме можемо да стигнемо све народе? По духу јунаштва и мучеништва. По томе спадамо у највеће народе овога света. И дају нам прво место. Наш народ долази по духу и јунаштву и мучеништву у највеће народе. А то место сачуваћемо само тада, ако овај дух јунаштва чувамо, поштујемо и гајимо. Само тада. А ако тај дух угасимо, остаћемо у мраку кукавичлука и шићарџилука. А онда: мали по броју, мали по богатству, мали по територији, мали по знању, мали по становништву, - онда смо сазрели да будемо самлевени и сатрвени, јер заиста нема разлога да овај народ постоји, ако по духу мучеништва и јунаштва није показао да је достојан да ову земљу насељава. Највеће питање нашег народа, то је питање јунаштва. За сваки народ, али за наш народ понајвише. Из прошлости остао је дух чојства и јунаштва. За ових двадесет година, од тога духа смо се одрекли и узели дух кукавичлука и шићарџлука. Одбацили смо дух јуначки и мученички, а клањамо се кукавицама и шићарџијама. Зар овај народ не иде својој пропасти? Није страшна ствар ако један народ изгуби територију, али дух сачува. Немачка је пре двадесет година изгубила рат, а онда се показало да га је добила. Зашто и како? Јер није изгубила дух. Французи су добили рат, али се показало да су га изгубили, јер су дух изгубили. Не мир гњили, трули, гадни и нечасни. Такав мир не. А ми смо војни победници из овога рата, али морамо рећи да овај дух, који сада међу нама влада, да је то дух сигурне пропасти. Нема народа који добије рат па да сме да постане шићарџија, да се границе саме чувају, а да се он заклони неким уговором о миру. Тако не може да остане, јер песма каже: „Не може се земља задобити На душеку све дуван пушећи.” Шта би било са сељаком кад би само један дан радио, а после седео? Како је са њивом сељаковом и ма са каквим послом људским, тако је и са земљом и народом. Сваки дан захтева борбу, муку и јунаштво, - у рату, али још више у миру. У рату се развија јунаштво само од себе, јер је све некако тако удешено, такав је осећај да сваки може постати јунак. Али је мука постати јунак кад мир настане. Баци се пушка и мисли се да човек може да не буде јунак. А човек мора да буде јунак: у кући, на њиви, у срезу и општини, у земљи. Мислили смо да, кад настане мир, сви можемо да постанемо кукавице. Сад, када су били септембарски избори у Дунавској Бановини, имао сам прилике да видим осам стотина банских већника, народних посланика и председника општина. На једној страни листа Илије Бирчанина, човека који је од младости био јунак и борац мученик, а на другој страни листа коју је направила влада, а на којој имамо два до три добро позната војна бегунца. Иде вајна Шумадија на гласање, као марва на појило. Иду они, а друг Живко виче: „На валов, на појило идете, срам вас било!” А они чују, сагли главе и пролазе на гласање. Немају куражи, као да је начелник среза громовник Илија. Нашао сам једнога свога познаника и досадашњег пријатеља, човека који је био добар јунак за време рата. Бежи од мене очима, али се ипак сусретосмо. „Велику ти муку мучим, каже ми он. Мој брат свршио је медицину, па треба да добије државну службу. Знаш како је.” Нашао сам га сасвим случајно и рекао му: „Био си јунак, али си давно престао бити јунак. Питање је, да ли ће ова земља да иде у трулеж и гадну лаж и кукавиштво, или ће ова земља да сија на овом Божјем сунцу. Иди, не волим те. Био си некада јунак, али више ниси. Дух је кукавичлука у овој земљи завладао. Ветар кукавичлука је задувао. Не исплати се да човек буде јунак.” Збор је дошао као побуна против тога стања. Збор је снага, енергија, да се вратимо на старе путеве наших старих: да поштујемо задану реч, да се јуначки боримо против сваког зла. Сталеж и организација - све су то лепе стври, али ово је најважније, Јер, да ли бих ја живео на власти кукавичлука, макар та власт и сталешка била? Не бих могао. Само у духу части и поштења, јер није Његош случајно рекао: „Јунаштво је цар зла свакојега”. Отуда данас зло избија и као плима се пење, и ми хоћемо да се удавимо. Да ме добро разумете: ја не мислим на јунаштво на бојном пољу. Сваког дана човек мора да буде јунак. Сасвим мали човек може да буде јунак, и без пушке и без мача. Јунаштво је да је мој негдашњи пријатељ рекао: „Мој брат неће добити службу, али ћу гласати за Илију Бирчанина.” Тада би он био јунак, не мањи него на Солунском фронту. Јунаштво је кад човек испуни своју дужност, без обзира шта ће да га снађе, без обзира шта ће да му се деси. Али, ми смо већ двадесет година упутили и себе и други свет да иде неким трулим путем шићарџија. Резултати су бедни и очајни. Осамнаест је година како се ова земља створила. Кад се сетим како је изгледала ова земља 1918: без народа, ојађена, без стоке, запуштена и порушена. Али је у њој владао јуначки дух, и зхваљујући томе везе између појединих крајева биле су јаке и чврсте. Још пре четири године писао сам чланак „Кобна смена”. У томе чланку сам описао један догађај, који ми се десио у Славонском Броду. После догађаја, размишљао сам: зашто ови војници нису послушали онога свога официра, без оружја? Нисам ја имао оружја, али сам носио униформу, која је у њиховим очима имала толико снаге и ауторитета, да је било довољно само да им кажем неколико речи. А тај ауторитет нисам прибавио ја него славна војска, коју сам ја у том тренутку представљао. 
Онда смо вежили за јунаке и мученике, па су се људи клањали; данас имамо оружја, па нас се не плаше, него нас грде, пљују и говоре да смо лопови. Онда си вукао славу и част зато што су ти на челу били јунаци, а данас мораш да будеш посрамљен јер на челу имаш кукавице. Ето тако, за само двадесет година, кукавице и шићарџије сменили су јунаке и мученике. Када је дошао мир, кукавице су измилиле из мишијих рупа, промениле су се, па су нам рекле: „Доста сте се мучили, доста је! Хајдете да се сменимо!” И сва дела јунака и мученика морала су пропасти. А томе је крив српски, или још боље - србијански део нашега народа. Мрзе те Хрвати. Није то ништа. И Војвођани те мрзе. И Црногорци те мрзе. Зато, јер је завладао дух кукавичлука у нас. Што се онда чудиш томе стању? А око нас бура. Државе пропадају за двадесет и четири часа, а ми слаби и никакви, јер дух кукавица и шићарџија влада овом земљом. Најважније, најбитније је основно питање, а то је - да се промени дух у овој земљи, да дође до правог народног духа, духа чојства и јунаштва, да будемо борци и јунаци. А која је то политичка група ставила у програм, да дух народни обнови и препороди, да народ врати на праве народне путеве, који су нас одувек одликовали? Само Збор. Ми прво и главно то питање стављамо, а они ће о другим стварима говорити. Добро: да постанемо јунаци. Шта ће после бити? Постани јунак, роде мој! Постани само! Па ће ти се само казати. И у песми стоји: „Кад порастеш, кад размислиш, кашће ти се само.” Немој да ме питаш: шта ће бити? Не буди кукавица! И то је најважније и главно, да напоменем још једном: Једини који труби овом земљом и који је на ту основу поставио изградњу целог друштва и државе јесте Збор. И Збор мора да победи, ако овом народу има живота и ако му није решено да буде уништен. Збор мора победити. Не зато што би Збор добио не знам какву већину, него зато што Збор једини зна прави и истинити пут. И зато мора победити. То је као кад се два суседа препиру. Они не знају да ли треба овако или онако учинити. Победиће онај од њих који зна праву истину како треба радити. Ако тренутно победи онај други, брзо ће се увидети да није имао право, па ће се поћи онуда куда мора да се иде. Говорим о најважнијем и најбитнијем питању, које чини основу народног живота, народне снаге. Шта вреди говорити о споредним стварима, а и главне и најважније да заборавимо? Прво, што је време такво да морамо о тим главним и најважнијим стварима да говоримо. Зар не видите облаке над нашим главама? Зар не видите буру над нашим главама? Ако то видите, признаћете да нема важнијих ствари о којима би се могло говорити. Има ли наде да ће свет поћи путем јунаштва и мучеништва? Прошлост је нада за будућност. Ако једно дрво није рађало, онда слабе наде има да ће ове године родити. А ако је једна воћка рађала крупним и племенитим воћем, има наде да ће и ове године. Деси се да омане једне године; али, ако омане једне - неће друге, неће треће. И народ је као воћка. Некад је плод био јуначки и блистао чашћу и поштењем. Има наде да ће та воћка опет доносити такав плод. А наша народна воћка је не једном, него годинама и вековима давала плодове части, пожртвовања и мучеништва. Кад то знамо и погледамо прошлост своју за ових тринаест векова, и кад знамо да тај народ, да је био мек и кукавички, не би ни смео да дође овамо где је дошао пре тринаест стотина година; кад знамо да у време, кад је он долазио овамо, да је овде, у овим крајевима, владала најмоћнија држава тога времена, Византија: кад знамо да је тај народ имао и мекше и лепше путеве, и место да иде лакшим путевима изабрао је да пође баш на југ, знајући у сусрет коликих борби иде, изабрао је ипак тај пут, пут на Балкан, колевку толиких култура, грчке и хришћанске културе; кад знамо да тај свет није презао пред опасностима, свесно знајући куда иде, - онда морамо да се надамо да ће „вода тећи куда је текла”. Отуда наша вера и уверење у непобитан доказ да Збор мора победити. Он мора победити. Он то носи у себи, као што клица из малог и невидљивог семена носи све оно што ће после њега доћи. У малој семенци има читаво дрво. Тако и Збор носи у себи залогу своје победе. Ви, који сте пришли Збору, молим вас да не приђете као млаки. Христос је рекао: „Мрзим вас млаки и избљуваћу вас.” Никад Христос није рекао тако тешке речи као за млаке: „Избљуваћу вас.” И ви видите да не треба да будете млаки него жарки, и да не уђете са пет или десет процената него са сто процената, да зрачи сила из вас, да се преноси на друге, и да носите клицу победе. Нико не слути шта је људски дух и каква је страховита снага у њему. Само је то питање, како човек рукује са њом. Сваки човек је океан снаге, и у стању је да изврши страховиту експлозију. Али човек мора да своју снагу развија и моделира. Зато што знамо и верујемо да то с правом очекујемо од оних који су у Збор дошли. А млакима у Збору место није. Симпатизери су баласт. Десет људи у стању је да чуда направе. Сто људи млитавих ништа није. Зато ви, који хоћете у Збор, морате бити јунаци и борци. Сваки од вас има океан снаге - духовне снаге. Питање је хоће ли је и како употребити. Човек није дошао на овај свет да уђе у туршију, него да се истроши. Два пута има човечанство: један да иструли, а други да изгори. Ја ћу да изгорим, а ви да изаберете. Ја мислим да је боље да се изгори у сјају, него да се распада у кукавичлуку, смраду и мраку. Ја видим вечерас лица која први пут долазе. Тешке су ове речи за њих. И тврде. Има времена. Ако их данас и не разумеју, разумеће их једнога дана. Само нека их не одбаце одмах. Нека узму сваку реч, нека је пропусте кроз руке своје, нека је кувају и прекувају. Ако им се учини да не ваља, нека је баце. Ако им се допадне, нека је узму. Али нека је узму пуном душом и пуним срцем. Не са пола душе и са пола срца. Пола душе - као без душе. Пола срца - као без срца. Свет је једна кукавица. Хоће ли бити сто кукавица више, неће се познати. А јунака има мало. Сто јунака свет преображава. Бити јунак вреди. Мало их је у свету. А судбина народа нашега, куће наше, земље наше, зависи од тога хоће ли у овој земљи бити јунака. Не мора здела да буде пуна соли. Лонац је велики, али само прегршт соли цело јело посоли. Јунака нам треба. Нека их је мањина, али цео свет ће бити посољен. Не живот бљутав и мрачан, као што је данас. 

Димитрије Љотић

(Предавање од 24. марта 1938. год.; нештампано)

(За обраду и колоризовање слике из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")

Tuesday, January 5, 2021

Годишњица оснивања Збора


Осим што је дан у коме започињемо празновање Рождества Христовог, као и дан славне Мојковачке битке из 1916. године, Бадњи дан значајан је за нас и због чињенице да је на овај празник 1934/5. године основан покрет Збор - чију идеју, то јест њен савремени израз, Србска Акција баштини, истражује и пропагира кроз свој програм и свој активизам. Стога ћемо се тим поводом, подсетити на околности и узроке настанка Збора.

Наиме, почетком 1934. године било је јасно да је покушај краља Александра да ревитализује пољуљану државу доживео неуспех, те да тзв. шестојанураска диктатура неће моћи још дуго да опстане. Жеља за јаком и ауторитативном политиком била је неостварива уз недораслу и паразитско-партијашку политикантску псеудоелиту окупљену како у власти тако и у опозицији. Услед унутрашњег расула, режимска Југословенска народна странка није успевала да осмисли и спроведе било какав ваљан политички и економски програм и њена непопуларност у ширим слојевима друштва, достигла је такав степен да је краљ Александар решио да покуша обнову сарадње са распуштеним опозиционим странкама. Револтиран политиком режимске ЈНС, као и лошим потезима краља, Ратко Парежанин некадашњи члан Младе Босне иницира стварање политичке националистичке и антидемократске групе која ће бити позната под именом Мали Збор.

Припадништво ове групе чинили су у првом реду лични пријатељи Ратка Парежанина, а касније су јој приступили многи његови ранији саборци из распуштене Народне радикалне странке. Мали Збор је у почетку имао карактер затвореног кружока чији су чланови расправљали о актуелним политичко-економским питањима. Током 1933 г. ова организација је проширила своје редове на групе из Босне и Херцеговине и Баната, где је био и легендарни Милорад Мојић. Потом, Мали Збор почетком 1934 г. покреће листове Збор у Београду и Буђење у Петровграду и креће са активизмом. Такође, током 1933 г. Мали Збор успоставља везе са Југословенском Акцијом и словеначким БОЈ-ем. На Ђурђевдан 1933 г. Мали Збор је организовао тајни конгрес на Палама коме су присуствовали и делегати БОЈ-а. Успостављене су и везе са покретом Југословенска Акција а убрзо и са политичком групом Димитрија Љотића која је била окупљена око листа Отаџбина. Наиме, Љотић је почетком 1932 г. основао сопствену политичку групу. Он је оставио изванредан утисак на вођство Малог Збора које је од тада почело да заговара идеју уједињења сродних организација под Љотићевим вођсвом. Током 1934 г. одржано је више неформалних састанака између вођства Малог Збора, бојевника, Југословенске Акције и Љотићеве групе у циљу стварања заједничког политичког програма и уједињења у јединствени политички покрет.

Убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934 г. које је препознато као дело антинародних снага, утицало је на убрзавање оваквог уједињења. Наиме, вођство Малог Збора, БОЈ-а, Југословенске акције и групе Димитрија Љотића састало се током исте ноћи у Београду и донело одлуку о стварању јединственог политичког покрета под именом - Југословенски народни покрет Збор. Одлука је спроведена 6. јануара 1935. године, а Збор се одмах ухватио у коштац са пропгандом туђина, изрода и непријатеља који су већ били узурпирали многа народна добра и спроводили процес агресивне атеизације друштва, чему је Збор супротставио органска, хришћанска, домаћинска, социјална и националистичка начела борећи се превасходно за промену владајућег духа у друштву, што је био (и остао) предуслов свих ваљаних политичких и економских промена.

Стога је и зборашки Завет Богу, Отаџбини и Роду, узор и основа нашег данашњег прегнућа, то јест нашег подвига и наше борбе за народни препород.

Србска Акција/Зборашка мисао

Friday, January 1, 2021

Димитрије Љотић о Светом Јовану Кронштатском


1909. године умро је отац Јован Кронштатски. Његово житије је штампано. Штампали су га сведоци његових чуда. Кад то прочитате, оде ваше неверје. Кад сам њега прочитао, изгубио се у мени најмањи траг сумње. 

Ту у житију има на стотине чуда. Могу вам рећи да сам прочитао сва житија светих, али ни у једном нисам нашао толики број чуда. А он је скоро наш савременик. И за свако чудо имамо живе сведоке. Наведена су њихова имена и занимања, па чак и места где можеш да их нађеш и да провериш оно што је у житију написано. Каквих све ту чуда нема. Има чуда васкрсења, а случајева исцељења на даљину има најмање на стотине. Један такав случај навешћу вам сада. У Ростову на Дону живи породица мале Надежде, која је добила крупу 18 и хоће да се угуши. Долазили су лекари и нису могли да јој помогну. Кажу њеним родитељима да неће моћи да живи до следеће ноћи. Мати се тада сети оца Јована и каже мужу да пошаље депешу оцу Јовану, да каже да је мала Надежда болесна од крупа. Да се моли за њу. И послаше депешу: „Мала Надежда болесна од крупа. Молите се за њу. Плаћам одговор.” У току ишчекивања, те ноћи, примете да мала Надежда боље дише и испуњени благодарношћу они се захваљују Богу. Ујутру стиже одговор оца Јована: „Молићу се за малу Надежду. Молите се и ви. Оздравиће.” Неко ће рећи на ово да је ово само случај. Али да видимо. После овога дошао отац Јован једном прилико у Ростов. Он је имао нарочити вагон, у коме је била направљена мала капела, тако да је могао целога пута да служи Службу Божију. Тај вагон му је био направљен по царевој наредби. И кад је стигао у Ростов, маса света га је чекала, јер су чули да он долази, и није могао да се пробије кроз ту масу. Полиција је морала да му крчи пролаз. Многе мајке су подигле децу своју да би виделе оца Јована; а међу њима беше и Софија, мајка мале Надежде, која подиже малу Надежду. Одједном се отац Јован окрете и пође право к њој и малој Надежди. Приђе и поздрави се с њима, као да се познају одавно. У толико хиљада душа он је баш њу препознао. То није, нити може бити, случај! 

Или један други случај. Једна госпођа описује живот свога мужа. Живео је распусним и раскалашним животом као „отмени” господин негде на Кавказу. Време је проводио у пијанчењу и распусном животу. У свему је било само оргијање и пијанчење. Одједном једнога дана после једне такве оргије, са другим једним таквим „отменим” човеком, њега је нестало. Мислили су да га је неко убио и склонио му тело. Помишљали су да се није и сам убио. А два или три месеца касније појавио се један прашњав и уморан човек у том истом граду. Био је то онај некадашњи расипник и распусник. После оне ноћи оргијања. у коме му је душа пропала, решио се он да оде до оца Јована, не би ли на тај начин некако измолио опроштај за своје грехе. И тако, ишао је пешке свакога дана напред и ближе оцу Јовану. И кад је стигао у Кронштат ишао је једном улицом. Иза њега кретала су се једна кола у којима је седео отац Јован. За колима је трчало неколико стотина душа, као и увек. Отац Јован је ишао да обилази поједине људе и места око Кронштата, као и увек, после службе. Одједном отац Јован га ослови и позва да седне поред њега у кочије. Када су тако сели, отац Јован му рече: да се само припреми за причест и причести, и да ће му све бити опроштено. Затим га доведе до странопријемнице и ту остави да се припреми за причест и исповест. У Кронштату су тада били приморани да подигну огромну палату, тзв. странопријемницу, за становање оних који су долазили до оца Јована. Њих је било толико, да је нарочито за њих морала да се подигне огромна зграда. И после два три месеца вратио се овај човек исцељен. Ето и то је случај проницљивости. А таквих случајева има у књизи преко седам стотина. Ето вам разних чуда. То су све сама колективна искуства. Отац Јован их није сам искусио. Искусили су их људи, искусила их је заједница у којој је он живео. А причао ми је прота Стева Димитријевић шта је доживео када је као студент на духовној академији присуствовао служби оца Јована у Кронштату. Он каже да је то било нешто страшно. То није више служба, то је једно опште ридање за покајање и молбе Господу за милост. Отац Јован Кронштатски је увео јавно исповедање, јер је било толико људи и верника, да није могао да стигне да свакога понаособ исповеди. И обично би после службе стао пред олтар и само рекао: „Кајте се!” Тада би људи почели гласно да се исповедају за своја најтежа дела и грехе, не водећи ни мало рачуна: да ли их неко слуша са стране или не. А то је било страшно: падање, ридање, покајање, плач и молба и вера какву не може свако да изазове. 

Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 11, стр 170-171. (Ново видело)

(За обраду и колоризовање слике Учитеља из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")

Monday, December 21, 2020

Димитрије Љотић: Да ли планска привреда?


Планска привреда је најчешћа крилатица садашњице. Сви о њој говоре и сваки је друкчије схвата. Говори се о њој и у државама с либерално капиталистичким склопом друштвеним. Говориле су о њој све досадашње владе. Чак су од парламента у финансијским законима добивале тако широка овлашћења, да би се могло помислити, да се иза тога заиста скривају врло замашне и важне промене, а кад оно - затресла се гора родио се миш. Даду се тако неке незнатне олакшице земљорадницима од којих слаба вајда. А као накнаду даду се нешто дебље повластице индустрији, банкарству, извозницима и сличним капиталистима. Обично то иде уколико дебљи по капиталу, утолико дебље повластице. Ето то су биле последице тих овлашћења. Највише је влада Бошка Јевтића галамила о тим изменама и основном преображају у привреди. Колико је причао министар пољопривреде и сви редом мислило се, чудо ће створити, а они, јадници, од силних говора нису умели ни да искористе овлашћења из 63. Финансијског закона. Много је било плеве, али жита ни зрна. Ми смо знали, да је то био само клепет млина, али без брашна, јер ти задругари на власти нису имали никаквог плана, да нађу однекуда изворе за уређење материјалних односа у свом Савезу. И немајући план, они су натоциљали пољопривреднике с уљарицама, установили неки одбор да прикупља и проучава цене, узели неки кредит од народне банке и извели још неке сличне велике реформе без икаквог реда и без нарочитог смисла. И добро је, можда, што се о овоме више говорило него творило, јер су сви и добронамерни и плански срачунати проповедници планске привреде у својим излагањима имали једну заједничку и основну погрешку, због које и најбоље смишљен и израђен план не би имао много изгледа на успех, а вероватно много би више штетио него користио и, поуздано, компромитовао целу ствар. Сви су се окомили на пољопривреду. Тако су се разне тежње желеле постићи с разним плановима о тзв. планској привреди или боље о планској пољопривреди, али нико ни од оних, који су о њој причали и брда обећавали, није мислио озбиљно да се њоме бави, већ само да постигне и достигне извесне циљеве. 

Кад би се пак у овој земљи заиста мислило на планску привреду, онда би план морао обухватити целокупан привредни живот у свима његовим појавама, и пољопривреду, и индустрију, и трговину, и занатство и радништво. И још више, он би морао обухватити и питање новца и финансија државних и кредита и регулисања дугова. Али ни у томе не би био потпун план. Он би морао обухватити и организацију привредних редова и одредити њихова права, дужности и одговорности. Тај план би морао ићи и у ширину, водоравно, и у висину од врхова до дна. Па ни с тим се не би исцрпели потпуни планови који би могли обезбедити успех. У та планирања морали би ући и сви остали односи изван привредних, као социјални, културни, просветни, здравствени, правни итд. Једном речи, ако се хоће реформе и измене у једном правцу, морале би се предузети измене у свима односима. Свакако да се ово нити може нити сме одједаред изводити, већ поступно и временски и просторно, али несумњиво да се мора, ако се озбиљно мисли, знати у ком се правцу крећемо и шта мислимо постићи. Свакако да би током провођења било и исправки и допуна и промена, али оне се могу лакше провести, ако се унапред поставе смерови и задаци. 

Према томе овакав план би имао више циљева. Он би морао тежити, да обузда слободну игру приватних интереса у привреди, у друштвеним односима, у политичком животу, у вршењу које било власти. Последично томе, његов би задатак био да чува интересе породице, народне и државне целине, људског достојанства, права и слободе, приватних подухвата и стремљења који иду на добро заједници. 

Он би морао да измени основне ставове у привреди и да отклони из привредног живота све оно што поробљава и потчињава профиту, а милионе баца у беду и расно биолошко пропадање. Он би морао променити основни став у друштвеним односима, којим је проглашена јединка сувереним господарем, па би морао потчинити интересе појединаца интересима целине. Он би морао утврдити свачију најтежу и најбржу одговорност за свако учињено дело. Много би се морало ту уредити и променити. Али кад се све ово измени, питаћете: па шта остаје од садашњег. - Ништа, и заиста ништа. И баш зато никакав привредни план не могу ни израдити ни спровести они, који стоје на данашњим основама. И ако се хоће заиста, да се привреда уреди шта је и важно и неизбежно. То је основно и само на томе се може даље успешно зидати. Зато само Збор који тражи задружно сталешку државу може отпочети, да подиже нову зграду друштвену. Али тада то већ више није планска привреда, већ нова задружно-сталешка привреда.

„Отаџбина” број 103, 1. март 1936. год.

Monday, December 14, 2020

Милосав Васиљевић: Живот у бољшевичкој Москви


Овде да изнесемо причање једне особе, која је из Москве, где је провела месец дана дошла пред завршетак ове књиге, и која овако црта живот у главном граду СССР:

У Москви само официри и војници изгледају лепо обучени. Сви остали, мушко и женско, обучено је оскудно, сиромашно. Један радник из Београда или његова жена који су пажљиво и с укусом обучени , кад би дошли у Москву у свом празничном оделу, тукли би ваљда рекорд у елеганцији ма у којој московској улици.

Нисам видео кожне ципеле на грађанском становништву: само платнена и гумена обућа. Ни шешира нисам видео: гологлави или качкети.

Кад уђем где год, у трамвај или метро, моје луксузне ципеле су предмет такве пажње као што бих био у Африци, међу дивљацима када бих отишао окићен ђинђувама. Можете ми веровати да ми је то двоструко тешко: нисам од оних што воле да изазивају сензацију такве врсте, а затим боли ме унижење у које су сулудо управљачи бацили овај наш велики словенски народ.

Један Европљанин се дакле не може сакрити у Москви: он има слободан ход, гледа право у очи кад говори, одевен је и обучен са запрепашћујућом елеганцијом према становнику Москве, тешко може да се помири са оним што око себе види, па по навици своје земље, хоће слободно то и да каже. А то је оно што највише одваја грађане СССР од осталих Европљана, они нити што говоре, нити што протествују.

Нема у Москви радње у којој се ма која намирница може наћи на лагеру. За намирницама се увек чека. Чим намирнице дођу, разграбе се.

Пред радњом чека од после поноћи формиран ред и тај се не разилази док робе има. Нисам чуо да је кад год робе било толико колика је била конкретна потражња.

Мени се десило да сам за новине чекао у једној поворци више од пола сата. Новине су распродате, и за мене их није било. Почео сам протествовати гласно. Одједном сам остао потпуно сам, као да сам рекао да сам заражен кугом. Људи су се склонили из страха да не одговарају што слушају мој протест.

Једног дана сам ишао једном од главних московских улица. Чула се звиждаљка. Ја нисам на то обратио пажњу. Али одједном сам дигао главу јер се нешто на улици променило: докле год је допро звук пиштаљке саобраћај на тротоарима је обустављен, сви су пролазници стали као укопани и окренули се стражару који је звизнуо. Овај је показивао испруженом руком у правцу једног пролазника који је починио неки изгред и изгредник је одмах био ухваћен. Морам признати да сам се дивио ефикасности овог совјетског изума: звизни и сви лојални људи морају стати, ко не стане тај је већ изгредник, а побећи не може јер ће га ухватити остали лојални грађани или други стражари иначе густо по улицама размештени. Али, с друге стране мислио сам на терор који је морао бити употребљен па да грађани једног вишемилионског града постану овако дресирани. А те рефлексије ми падају на ум на сваком кораку у Москви.

Једна једина, у нашем смислу позитивна ствар: породица и брак су учвршћени. Нигде нисам видео тако тесно збијене брачне парове као у Москви. Размишљао сам како је дошло до тога, поред свег супротног старања совјетског законодавства и власти и дошао сам до овог закључка: брак и породица су се учврстили под страховитим терором Совјета. То је једино место где је човек у могућности да једном другом људском створу погледа у очи и каже слободно оно што мисли. Та слобода, коју су брачни другови имали, постала је тако чврста веза, да је брак тиме спасен.

Нисам за месец дана успео да уђем ни у једну цркву. Нашао сам их неколико, и све су биле затворене. Приметио сам да је пред сваком постављено неко сметлиште, или писоар, или клозет. Једног дана сам приметио једну цркву, била је отворена. Пожурио сам да уђем, али је нека баба која је излазила из цркве затворила врата и закључала их за собом. На моју молбу да ме пусти у цркву, баба је преплашено одговарала: „Немогуће, немогуће!".

У бугарском посланству кад је ту скоро посланик умро, једва је добијен свештеник да изврши опело, али са свештеником је дошао и један агент као црквењак, тако да је утисак био врло мучан.

Овако је видео ствари у СССР Бугарин, међутим, један пољски Јеврејин, који је неко време био у Румунији, а затим успео да нелегално пређе у СССР, пише своме брату у Цариград да се налази у „најкултурнијој, најуређенијој и најнапреднијој земљи". Затим вели, да је дошао само пре неколико месеци, а већ је добио једно одлично место и сад се налази на одмору у Јалти на Криму, у једном дивном санаториуму. Пропутовао је скоро целу руску Ривијеру (кавкаска обала Црног Мора) и да је тамо све препуно његових саплеменика, Јевреја.

Инж. М. Васиљевић „Истина о С.С.С.Р." (одломак)

Monday, November 30, 2020

Др Димитрије Најдановић о заблудама демократије


Демократија је увек имала један мали број корисника, а све остало је било робље. Тај мали број корисника уздише за демократијом – за старим, „златним добом” недоговорности, ждрања, пљачке, самовоље и насилништва. Но народ је не жели. То равногорци треба и мора да знају ако су политичари. Можда је све спорно, можда је све пропаганда, можда је све „петоколонаштво”, али ова наша тврдња несумњиво није: Тешко је у овоме народу свећом наћи човека који би, после свих искустава, био за повратак старога у облику демократије. Све, све, али овај је народ сит, пресит демократије у свим њеним издањима и редакцијама, а нарочито у југословенском издању и редакцији. Наш народ жели предану и истинску службу, правду и љубав, право вођство и истинско старање, право рада и награде, стварно стечене слободе, сразмеру између права и дужности, првенство најбољих... а „равногорски покрет” му нуди демократију. Нуди му хаос, глад, неправду, владавину најгорих, превару, пропаст. Доста му је тога било! 

„Равногорски покрет” позива се на „демократску традицију”, а не изводи закључак да је наш потпуни слом – морални, културни, економски, социјални и државни – завршни беочуг у ланцу те „демократске традиције”. Ко је од великана био демократа? Да нису Крађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна „демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага. Равногорска резолуција и сама говори о „лажној игри са двадесетогодишњом демократијом”, а не види да је та лажна игра била сама самцата демократија. 

Та лажна игра демократије постоји ево већ стопедесет година у Европи и тек је сад на прагу да поједе главу и европском човеку. Тим главоједом човечанства инспирише се и одушевљава „равногорски покрет”, том лажном ужасном и смртоносном игром пренетом са западног плочника на велику несрећу овога народа. 

Овом народу вампир демократије није више, ни у каквом облику, потребан Тај политички систем који је гушио човечанство деценијама хитно се угушује, ликвидира. Он се одбацује као стара изношена и окраћала хаљина...

Равна гора - заблуде и самоуништење (одломак)