Tuesday, September 15, 2020

СДК-15.09.1941-15.09.2020.


На данашњи дан 1941. године, основан је Србски добровољачки корпус (Србска добровљачка команда - СДК) - елитна војска Недићеве Србије и војска зборашког духа. СДК као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарала древном архетипу србског христољубивог војинства. Као таква, она није служила лажним савезницма нити је представљала било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијала подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом данашње србство дугује благодарност за сопствено постојање.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских националиста, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву.






Thursday, September 10, 2020

Др. Димитрије Најдановић: Мистични смисао хлеба


По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица. Али клас не представља само хлеб. Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери. Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је економика једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу. 

(Одломак из чланка „Наше знамење")

Monday, September 7, 2020

Милорад Мојић: И србски народ је био роб Јевреја



Ако се за икоји народ може рећи да је роб јеврејски, онда се то међу првима може казати за србски народ на његову највећу несрећу. А да та несрећа буде још већа, огроман део напаћеног србског народа и не зна чије је он робље. Народ види и осећа да је живот из дана у дан све тежи и мучнији, он осећа да много штошта није у реду, али не зна откуда долази, откуда проистиче зло и невоља која га све више и више притискује. Он криви факторе, који су фактично споредни, али је мало њих који прави извор, праве факторе тог зла јасно виде.
Није ни чудо јер су Јевреји мајстори у маскирању и претварању, што су такође научили из Талмуда, који каже: „Допуштено је пред нејеврејима претварати се да не оштете и не уједе.”
Нема вештијих и бољих глумаца и редитеља од Јевреја на читавом свету. Али они веома ретко, скоро никада не излазе на позорницу.
Уместо њих на позорници се појављују њихове лутке: добро плаћене слуге, који онако играју како то јеврејски глумци и редитељи захтевају. Како Јевреји за лутке везани конопаца трзају, тако лутке играју.
А те лутке, јеврејске слуге и народне изроде, могли сте наћи у целој држави, у свим гранама народне делатности.
Било их је свуда и на сваком месту. У влади, у парламенту, у свим политичким партијама, код свих власти, у државним и приватним установама, у привредним и социјалним удружењима, у националним и интернационалним, у културним, хуманим и спортским друштвима свугде се наилазило на Јевреје односно јеврејске слуге. Јевреји по потреби маскирани у позадини, иза кулиса, у тами, а слуге њихове на сцени, у пуној светлости, много пута и они у маскама националистичким, културним или сличним.
А све те слуге јеврејске радиле су онако, како то интереси Јевреја, а на огромну штету нашег народа, захтевају. И отуда зло и невоља по народ, а добро по Јевреје. И отуда је и чињеница да народ није у стању да се противу зла ефикасно бори јер он види хришћанске лутке и њих криви за све што не ваља, а не види редитеље његових мука и патња.
А Јевреји, искоришћујући робље живели су без муке и труда богато, весело и расипнички и са уживањем су мучили своје робове, који су и иначе по Талмуду: „животиње у човечијем облику да служе Јевреје.”

Извор: „Србски народ у канџама Јевреја" (одломак)

Saturday, August 15, 2020

Димитрије Љотић: Омладини на Стражилову

Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.

Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике  имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.

Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.

Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој  земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.

Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.

Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?

Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац  буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.

Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.

Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.

И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.

Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.

И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој  и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.

И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти,  младости, не разумеш  да је то твој главни и једини задатак.

Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!

И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.

Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.

Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.

Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.

Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој  генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.

Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој  дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој  дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.

Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.

Извор

Tuesday, August 11, 2020

Димитрије Љотић, руско питање и антируски сепаратизми



Димитије Љотић увек је истицао неизмерну љубав и наклоност према братској православној  Русији, према њеној цивилизацији и њеним светим и светлим традицијама. Разобличавао је Совјетију као антируску творевину на руској земљи указивавши  стално да она није Русија већ антихришћанска тоталитарна окупација руског народа.  Међутим, онда али и данас, пуно је оних који ту непобитну истину игноришу, па тако нпр. у недавно објављеној књизи „Русофобија код Срба 1878-1917″ аутор Дејан  Мировић подводи под русофобију и зборашки став о Совјетији, чиме заправо самог себе дискредитује као познаваоца Руске идеје. Наиме, Љотићев (зборашки) антисовјетски став, заправо је пример русофилије а не русофобије.

Љотић је чврсто стајао на позицијама подршке руском царизму, као и правом и свеобухватном руском белогардејском национализму (где постоји један и недељиви руски народ). Он је и током Другог светског рата истицао  величину руске нације и критиковао Немце због њиховог бахатог односа према руском народу, њиховог непризнавања целовитости руске нације, те због њиховог подржавања антируских сепаратизама, попут украјинског и белоруског.

Ево шта је Љотић писао:

„У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље… У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин… Знало се да је у Врховном Совјету… на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника. На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе… Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености… У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима. Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став. А немачки став по руском питању је следећи: Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд. Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима. Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом. До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу». Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади. Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима. Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници. Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ. На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти. И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима. 1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»… У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”

(Димитрије Љотић, Сабрана дела, књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)

Такође, Љотић је пре рата изразио наду у обнову православне Русије која по предвиђању Достојевског треба да буде стожер окупљања Словена. Дакле, идеологија Збора баштини идеје чувених руских православних мислилаца – словенофила: Данилевског, Самарина, Хомјакова, браће Аксаков, браће Киријевски и осталих. Наиме, док је у предратном периоду југословенство било актуелно код збораша, за њих Југославија није била коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар.  У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“

Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићев идеал. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација. 

                    Зборашка мисао/Србска Акција

Wednesday, July 8, 2020

Љотић против Вучића

Антисрбски издајник и властодржац Александар Вучић, оптужио је данас националистичке демонстранте да су „љотићевци". Ми који лик и дело Учитеља (Димитрија В. Љотића) познајемо, можемо бити само поласкани таквом етикетом, па чак и ако долази од Александра Вучића. Онима пак који су се таквим етикетирањем нашли увређени, јер наседају на комуно-демократске лажи о Љотићу као наводном издајнику, указујемо да Љотић као „политичар са крстом" (Св. вл. Николај) као и ђенерал Милан Недић, јесу сушта супротност изроду Вучићу као и свим другим партијашким политикантским паразитима. 

Наиме, Љотић и Недић немају везе са изајником Вучићем већ имају везе са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговара евроунијатски фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, а и сам „вођа“ користи сваку прилику да се изруга Небеској Србији и узвелича антихришћанске или јеретичке квазивредности („протестантска етика“ и сличне глупости).

Па тако, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности  у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што је Вучић подржавао тзв. Харадинајеву Владу. Недићева Влада је помагала рушење тих  злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског екстремисту Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран.

Стога је наша порука јасна:

Слава Димитрију Љотићу!

Доле изрод Александар Вучић!

               
                   Зборашка мисао/Србска Акција

Friday, June 26, 2020

Легионарска штампа о Збору


Кодреануова Легија Светог Архангела Михајла и Љотићев Збор - две су идеолошки истоврсне организације, које су смело и достојно корачале под стегом хришћанског национализма.

Као што је зборашка штампа пратила и подржавала деловање Кодреануове Легије Светог Архангела Михаила, тако су и легионарске новине  у својим извештајима из иностранства доносиле вести о Збору. На горњој слици налази се чланак легионарског гласила, Cuvântul (Реч) од дана 19. 11. 1940. године, о забрани Збора, као злоделу тадашњег режима у Краљевини Југославији.

                   Зборашка мисао/Србска Акција