Нека Господ подари рајско насеље уснулом слуги своме Браниславу.
Вѣ́чнаѧ памѧть
Пред вама је пројекат Србске Акције - блог „Зборашка мисао" као гласило савремене зборашке идеје која и јесте идеологија нашег Покрета. Циљ пројекта је сабирање чланака и мисли учитеља Димитрија Љотића и других старих зборашких првака, као и новијих чланака који се директније позивају на мисао Збора. То су чланци наших другова из Покрета, наших пријатеља и свих осталих који су допринели и доприносе кристалисању савремене зборашке идеје, која јесте светосавски израз у савременој политици.
Нека Господ подари рајско насеље уснулом слуги своме Браниславу.
Вѣ́чнаѧ памѧть
Наиме, почетком 1934. године било је јасно да је покушај краља Александра да ревитализује пољуљану државу доживео неуспех, те да тзв. шестојанураска диктатура неће моћи још дуго да опстане. Жеља за јаком и ауторитативном политиком била је неостварива уз недораслу и паразитско-партијашку политикантску псеудоелиту окупљену како у власти тако и у опозицији. Услед унутрашњег расула, режимска Југословенска народна странка није успевала да осмисли и спроведе било какав ваљан политички и економски програм и њена непопуларност у ширим слојевима друштва, достигла је такав степен да је краљ Александар решио да покуша обнову сарадње са распуштеним опозиционим странкама. Револтиран политиком режимске ЈНС, као и лошим потезима краља, Ратко Парежанин некадашњи члан Младе Босне иницира стварање политичке националистичке и антидемократске групе која ће бити позната под именом Мали Збор.
Припадништво ове групе чинили су у првом реду лични пријатељи Ратка Парежанина, а касније су јој приступили многи његови ранији саборци из распуштене Народне радикалне странке. Мали Збор је у почетку имао карактер затвореног кружока чији су чланови расправљали о актуелним политичко-економским питањима. Током 1933 г. ова организација је проширила своје редове на групе из Босне и Херцеговине и Баната, где је био и легендарни Милорад Мојић. Потом, Мали Збор почетком 1934 г. покреће листове Збор у Београду и Буђење у Петровграду и креће са активизмом. Такође, током 1933 г. Мали Збор успоставља везе са Југословенском Акцијом и словеначким БОЈ-ем. На Ђурђевдан 1933 г. Мали Збор је организовао тајни конгрес на Палама коме су присуствовали и делегати БОЈ-а. Успостављене су и везе са покретом Југословенска Акција а убрзо и са политичком групом Димитрија Љотића која је била окупљена око листа Отаџбина. Наиме, Љотић је почетком 1932 г. основао сопствену политичку групу. Он је оставио изванредан утисак на вођство Малог Збора које је од тада почело да заговара идеју уједињења сродних организација под Љотићевим вођсвом. Током 1934 г. одржано је више неформалних састанака између вођства Малог Збора, бојевника, Југословенске Акције и Љотићеве групе у циљу стварања заједничког политичког програма и уједињења у јединствени политички покрет.
Убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934 г. које је препознато као дело антинародних снага, утицало је на убрзавање оваквог уједињења. Наиме, вођство Малог Збора, БОЈ-а, Југословенске акције и групе Димитрија Љотића састало се током исте ноћи у Београду и донело одлуку о стварању јединственог политичког покрета под именом - Југословенски народни покрет Збор. Одлука је спроведена 6. јануара 1935. године, а Збор се одмах ухватио у коштац са пропгандом туђина, изрода и непријатеља који су већ били узурпирали многа народна добра и спроводили процес агресивне атеизације друштва, чему је Збор супротставио органска, хришћанска, домаћинска, социјална и националистичка начела борећи се превасходно за промену владајућег духа у друштву, што је био (и остао) предуслов свих ваљаних политичких и економских промена.
Стога је и зборашки Завет Богу, Отаџбини и Роду, узор и основа нашег данашњег прегнућа, то јест нашег подвига и наше борбе за народни препород.
Србска Акција/Зборашка мисао
Ту у житију има на стотине чуда. Могу вам рећи да сам прочитао сва житија светих, али ни у једном нисам нашао толики број чуда. А он је скоро наш савременик. И за свако чудо имамо живе сведоке. Наведена су њихова имена и занимања, па чак и места где можеш да их нађеш и да провериш оно што је у житију написано. Каквих све ту чуда нема. Има чуда васкрсења, а случајева исцељења на даљину има најмање на стотине. Један такав случај навешћу вам сада. У Ростову на Дону живи породица мале Надежде, која је добила крупу 18 и хоће да се угуши. Долазили су лекари и нису могли да јој помогну. Кажу њеним родитељима да неће моћи да живи до следеће ноћи. Мати се тада сети оца Јована и каже мужу да пошаље депешу оцу Јовану, да каже да је мала Надежда болесна од крупа. Да се моли за њу. И послаше депешу: „Мала Надежда болесна од крупа. Молите се за њу. Плаћам одговор.” У току ишчекивања, те ноћи, примете да мала Надежда боље дише и испуњени благодарношћу они се захваљују Богу. Ујутру стиже одговор оца Јована: „Молићу се за малу Надежду. Молите се и ви. Оздравиће.” Неко ће рећи на ово да је ово само случај. Али да видимо. После овога дошао отац Јован једном прилико у Ростов. Он је имао нарочити вагон, у коме је била направљена мала капела, тако да је могао целога пута да служи Службу Божију. Тај вагон му је био направљен по царевој наредби. И кад је стигао у Ростов, маса света га је чекала, јер су чули да он долази, и није могао да се пробије кроз ту масу. Полиција је морала да му крчи пролаз. Многе мајке су подигле децу своју да би виделе оца Јована; а међу њима беше и Софија, мајка мале Надежде, која подиже малу Надежду. Одједном се отац Јован окрете и пође право к њој и малој Надежди. Приђе и поздрави се с њима, као да се познају одавно. У толико хиљада душа он је баш њу препознао. То није, нити може бити, случај!
Или један други случај. Једна госпођа описује живот свога мужа. Живео је распусним и раскалашним животом као „отмени” господин негде на Кавказу. Време је проводио у пијанчењу и распусном животу. У свему је било само оргијање и пијанчење. Одједном једнога дана после једне такве оргије, са другим једним таквим „отменим” човеком, њега је нестало. Мислили су да га је неко убио и склонио му тело. Помишљали су да се није и сам убио. А два или три месеца касније појавио се један прашњав и уморан човек у том истом граду. Био је то онај некадашњи расипник и распусник. После оне ноћи оргијања. у коме му је душа пропала, решио се он да оде до оца Јована, не би ли на тај начин некако измолио опроштај за своје грехе. И тако, ишао је пешке свакога дана напред и ближе оцу Јовану. И кад је стигао у Кронштат ишао је једном улицом. Иза њега кретала су се једна кола у којима је седео отац Јован. За колима је трчало неколико стотина душа, као и увек. Отац Јован је ишао да обилази поједине људе и места око Кронштата, као и увек, после службе. Одједном отац Јован га ослови и позва да седне поред њега у кочије. Када су тако сели, отац Јован му рече: да се само припреми за причест и причести, и да ће му све бити опроштено. Затим га доведе до странопријемнице и ту остави да се припреми за причест и исповест. У Кронштату су тада били приморани да подигну огромну палату, тзв. странопријемницу, за становање оних који су долазили до оца Јована. Њих је било толико, да је нарочито за њих морала да се подигне огромна зграда. И после два три месеца вратио се овај човек исцељен. Ето и то је случај проницљивости. А таквих случајева има у књизи преко седам стотина. Ето вам разних чуда. То су све сама колективна искуства. Отац Јован их није сам искусио. Искусили су их људи, искусила их је заједница у којој је он живео. А причао ми је прота Стева Димитријевић шта је доживео када је као студент на духовној академији присуствовао служби оца Јована у Кронштату. Он каже да је то било нешто страшно. То није више служба, то је једно опште ридање за покајање и молбе Господу за милост. Отац Јован Кронштатски је увео јавно исповедање, јер је било толико људи и верника, да није могао да стигне да свакога понаособ исповеди. И обично би после службе стао пред олтар и само рекао: „Кајте се!” Тада би људи почели гласно да се исповедају за своја најтежа дела и грехе, не водећи ни мало рачуна: да ли их неко слуша са стране или не. А то је било страшно: падање, ридање, покајање, плач и молба и вера какву не може свако да изазове.
Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 11, стр 170-171. (Ново видело)
(За обраду и колоризовање слике Учитеља из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")
Кад би се пак у овој земљи заиста мислило на планску привреду, онда би план морао обухватити целокупан привредни живот у свима његовим појавама, и пољопривреду, и индустрију, и трговину, и занатство и радништво. И још више, он би морао обухватити и питање новца и финансија државних и кредита и регулисања дугова. Али ни у томе не би био потпун план. Он би морао обухватити и организацију привредних редова и одредити њихова права, дужности и одговорности. Тај план би морао ићи и у ширину, водоравно, и у висину од врхова до дна. Па ни с тим се не би исцрпели потпуни планови који би могли обезбедити успех. У та планирања морали би ући и сви остали односи изван привредних, као социјални, културни, просветни, здравствени, правни итд. Једном речи, ако се хоће реформе и измене у једном правцу, морале би се предузети измене у свима односима. Свакако да се ово нити може нити сме одједаред изводити, већ поступно и временски и просторно, али несумњиво да се мора, ако се озбиљно мисли, знати у ком се правцу крећемо и шта мислимо постићи. Свакако да би током провођења било и исправки и допуна и промена, али оне се могу лакше провести, ако се унапред поставе смерови и задаци.
Према томе овакав план би имао више циљева. Он би морао тежити, да обузда слободну игру приватних интереса у привреди, у друштвеним односима, у политичком животу, у вршењу које било власти. Последично томе, његов би задатак био да чува интересе породице, народне и државне целине, људског достојанства, права и слободе, приватних подухвата и стремљења који иду на добро заједници.
Он би морао да измени основне ставове у привреди и да отклони из привредног живота све оно што поробљава и потчињава профиту, а милионе баца у беду и расно биолошко пропадање. Он би морао променити основни став у друштвеним односима, којим је проглашена јединка сувереним господарем, па би морао потчинити интересе појединаца интересима целине. Он би морао утврдити свачију најтежу и најбржу одговорност за свако учињено дело. Много би се морало ту уредити и променити. Али кад се све ово измени, питаћете: па шта остаје од садашњег. - Ништа, и заиста ништа. И баш зато никакав привредни план не могу ни израдити ни спровести они, који стоје на данашњим основама. И ако се хоће заиста, да се привреда уреди шта је и важно и неизбежно. То је основно и само на томе се може даље успешно зидати. Зато само Збор који тражи задружно сталешку државу може отпочети, да подиже нову зграду друштвену. Али тада то већ више није планска привреда, већ нова задружно-сталешка привреда.
„Отаџбина” број 103, 1. март 1936. год.
![]() |
„Равногорски покрет” позива се на „демократску традицију”, а не изводи закључак да је наш потпуни слом – морални, културни, економски, социјални и државни – завршни беочуг у ланцу те „демократске традиције”. Ко је од великана био демократа? Да нису Крађорђе, Милош, Његош, устанички прваци, Краљ Петар Ослободилац? Нипошто, они су били народни вођи и домаћини у народном смислу и значењу речи. Који је велики народни покрет и велико народно дело демократског порекла и карактера? Да нису ослободилачки ратови, четништво, трајни, хијерархијски, на строгом моралу засновани културни и социјални поредак предратне Србије? Нипошто. Они су били природни и политички изрази стваралачког импулса који се нагомилао кроз пет векова робовања и кроз најодабраније ликове избио и остварио се када му је време за то дошло. Није то са запада увежена, ненародна и противнародна „демократска традиција”, већ самоникла и самосвојна народна снага. Равногорска резолуција и сама говори о „лажној игри са двадесетогодишњом демократијом”, а не види да је та лажна игра била сама самцата демократија.
Та лажна игра демократије постоји ево већ стопедесет година у Европи и тек је сад на прагу да поједе главу и европском човеку. Тим главоједом човечанства инспирише се и одушевљава „равногорски покрет”, том лажном ужасном и смртоносном игром пренетом са западног плочника на велику несрећу овога народа.
Овом народу вампир демократије није више, ни у каквом облику, потребан Тај политички систем који је гушио човечанство деценијама хитно се угушује, ликвидира. Он се одбацује као стара изношена и окраћала хаљина...
Равна гора - заблуде и самоуништење (одломак)