Царски пут и странпутица

 

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.

Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.

Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.

Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забранио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.

Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.

Нема народа који је у догађајима што су се пред њим нашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш. И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећњег дана, искаже потом тај свој пређени пут, и да као у огледалу неком покаже како су га и Небо и Земља учили да се на том путу одржи.

Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.

Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.

И баш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.

И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег општег слепила.

Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на стрмоглавицу?

Прелазимо преко наше личне невоље притом, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.

Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.

Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили, - онда се не би за нас говорило да смо издајници.

Да смо говорили, као други: да је Немачка слаба, - да су Енгласка и Француска јаке, - да Совјетија води словенску и руску политику, а не само јеврејску политику светске револуције, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

Да смо говорили као други: да ће Југославију да спасе „споразум” а не, као што смо говорили да је тај „споразум” у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести, - онда за нас не би говорили да смо издајници.

У опште, да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут славе и величине, пут царски, а не пут срама и пропасти, странпутица, - онда за нама не би викали да смо издајице.

Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да стварно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.

Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право, - да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред, - и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пут сагледа.

И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покушавају да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја, - подмукла пропаганда слепих вођа, гневних (што су лудо водећи доживели слом, и тврдоглаво желећи да истрају на истом путу, лудо верујући да ће на крају имати право) истим начином, каменом и блатом, гађа нас из подземља као издајице.

Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства - што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. - Ми смо зато издајници.

Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. - Ми смо зато издајници.

Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила.

Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.

Нису издајници они што су својим сулудим саветима и делима припремили Косјерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.

Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину.”

Понављамо: прелазимо овде преко наше личне невоље, што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па то и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.

Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су га довде и довели.

Али да ми нисмо доживели то опште слепило, - зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?

Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.

Али, толика је и такво копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе мочваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.

О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе, а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?

О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Димитрије В. Љотић

(„Наша борба”, бр. 8, 26. октобар 1942.)

Људско друштво

 

У најпримитивнијем људском друштву ваљда прва заједница била је породица. Породица је такво људско друштво у маломе, где је поделу рада наметнула човеку сама природа: муж је отац и заштитник породице, жена је мати која рађа и подиже подмладак. Улоге су подељене већ самим физичким склопом човека и жене, чиме је природа наметнула породици облик заједнице.

И прва људска друштва нису била ништа друго до разгранате породице. Племе или братсво јесу само шири облици породица, јер су то била друштва сродника. Према томе заједница је природни и основни облик људског друштва а не скуп или гомила, који су се тек доцније почели јављати.

Али, претпоставимо да баш и није тако, и да је први друштвени облик у коме су људи живели био скуп. Људи јесу живели по породицама, али су они међусобно били невезани, дакле слободни и једнаки, тако да је то првобитно људско друштво било скуп, а не заједница. Овај облик је могао да траје само дотле док су се прве заједнице појавиле.

Ако су, на пример, у време кад су углавном живели од лова, људи живели у облику скупа они су ловили сваки за себе и свака породица је сама израђивала све што јој је за живот било потребно. Ово друштво је било на врло ниском произвођачком ступњу и стандард живота људи у ово време био је веома низак.

Док је човек ловио сам, дотле је био ограничен да са успехом гони и стигне само оне животиње које су од њега спорије. Брже од себе животиње могао је да улови само ако сама животиња наиђе на ловца. Чим је животиња спазила ловца и почела да бежи, она је била спасена.

Али човек се удружио са другим ловцима у заједницу. Чланови заједнице су сад могли да поделе улоге између себе па једни да дивљач гоне а други да чекају у заседи. То је већ подела рада. И последице су се осетиле: сад је човек могао да лови и оне животиње које су од њега брже. Али овај лов није био више дело појединца већ целе заједнице. Учињени лов требало је сад делити између учесника а за време лова појединци су се морали покоравати заједничкој дисциплини. Све згоде и незгоде заједнице појавиле су се на овоме првом кораку. Али користи су биле веће од незгода и човек је прихватио облик рада у заједници кад год није могао посао да изврши сам. А оваквих случајева било је све више и више.

Удружење првих неколико људи у дисциплиновану заједницу, дало им је толико преимућство над осталим појединцима да овима није остало друго него или да приступе овој већ створеној заједници, или да се и они удружују у нове заједнице. Остали више нису могли остати и даље слободни и међусобно невезани појединци, јер је сваки такав појединац био изложен сталној опасности да од људи из заједнице буде нападнут и опљачкан. Појединац је могао да се одбрани од појединца, ту је могао у крајњем случају да се спасава и бекством. Заједници пак није могао да се одупре.

Са појавом дакле првих организованих заједница, било је свршено са животом људи у облику скупа појединаца у најпримитивнијем људском друштву. Допадало се то ондашњим људима или не, они су морали напустити живот у скупу појединаца и стварати организоване заједнице. Ко то није хтео, врло брзо је био потчињен од других и силом увучен у заједницу. До тада, иако је скуп појединаца можда једно време и био редован облик људског друштва, он је врло брзо то морао престати да буде: заједница поново постала редован друштвени облик а скуп изузетак.

Овај прелаз људског друштва из облика скупа у облик заједнице, ако се икад догодио, морао се десити врло рано. У историјски период човечанство улази већ организовано у моћне заједнице са многобројним чланством и свим карактеристикама овога друштвеног облика.

Милосав Васиљевић

„Зборашки социолошки требник”, одломак 

Димитрије Љотић - 78 година у Небеској Србији

На данашњи дан, 1945. године у Ајдовштини, у Словенији, погинуо је у саобраћајној несрећи Димитрије В. Љотић. Иако за многе данас он представља још једног небитног политичара у двадесетом веку и потоњег „сарадника немачког окупатора", он за нас представља учитеља. Учитеља који учио пре свега делима, па тек онда речима. Био је политичар са крстом, како га је назвао његов пријатељ Свети владика Николај, јер је цео свој живот живео по јеванђељу и по Христу, и Христову науку и светосавску политику заступао у политичком животу тадашње Краљевине Југославије. И поред своје југословенске идеје (коју је 1940-41 фактички напустио) Димитрије је увек био пре свега србски родољуб који се непрекидно борио за србски народ, прво у балканским ратовима и Првом светском рату, затим се борио у међуратном периоду да разобличи лажи демократије и комунизма, да дође нови дух у народ. Дух заснован на вечним вредностима Православља и родољубља. Залагао се за истинску народну власт, за сталешку скупштину (сабор струковних организација) и домаћинску економију. На послетку, у Другом светском рату, радио је све што је било у његовој моћи да сачува што више србских глава и да дође до србске слоге. 

Његова дела и његова мисао живе и даље, и живеће све док постоји србски народ. Ми данас ходимо путем Димитрија Љотића, борећи се за духовни, национални и социјални препород србског народа и србске омладине, за духовну револуцију у свакоме од нас првенствено, па онда и код других. Јер не можемо се вратити себи и постати истински своји ако се не вратимо Богу, Истини и светлим традицијама нашег рода.

Зборашка мисао/Србска Акција 

Две револуције

 

Две револуције имамо у светској историји. На њима су, као на неким ваљцима разбоја, исткане све шаре у судбини човечанства. Ако мудрачким духом пролазимо кроз то сложено историјско ткање, наилазимо углавном на два конца који се сплићу и расплићу у чудне, тајанствене знаке, у символику прошлости, из које читамо будућност човека и човечанства. Историја нам онда није загонетка, већ књига живота, у којој се налази кључ за разумевање векова, налазе се закони целокупног историјског развитка, закони људског духа, који и јесте главни неимар целокупне историјско-културне архитектонике.

Историјски развојни процес није, пре свега, праволинијски, најмање је он у сталном успону. Наука је потпуно напустила утопију историјског прогресизма, идиличну и сладуњаву драму у којој, кроз све драматске разломке, руже цветају. Напротив, историјско збивање пролази кроз сукобе, кроз трагичне процепе, живот се напорно пробија до већих својих остварења губећи половину својих снага у успелим или неуспелим пробојима. Историја није само једно хрвање на живот и смрт, већ нам историјска феноменологија јасно сведочи о историјско-животном ритму, о повременим узлетима и падовима историјских стваралачких снага. Иза једне плодне епохе не долази, по правилу, друга плоднија. То не бива ни у свету маште. После датог цветног историјског периода јавља се дубок и снажан пад, окретање историјског точка уназад. Сан о седам дебелих и седам мршавих крава сурова је историјска јава.

Ово је доказ да историјски развој има своје полове: између њих креће се историјско клатно. Оно, у свом бржем или тромијем кретању, час тиче у дно пада, час у врхунац историјског полета. Тако се добија историјска дијалектика, поход органско-стваралачког полета до супротности. Тако се добија низ сложених, замршених, често неразговетних слика за једну револуционарну типологију, за овоначелни бурни размах који валовитим кретњама даје двоструку историјску пластику.

Једна група историјских покрета потиче из нагона. Они су као извор: брутални, слепи, насумични. Бесциљна нагоност носи у себи разорну динамику, креће се поплавно, разбија све животне стварности и остварења, савија, ломи и дроби живот, заводи полет историјски у један затворен круг, у кружно, слепо матичење које најзад, као сврдло, проврћује бездане вртаче у које живот понире и у неповрат се губи. То је револуција механичких колектива. Друга група историјских покрета потиче из стваралачко-културне воље. Њихов је извор врло одређена и опредељена органско-колективна свест. Њени потези просецају, врло смишљено, правилна и дубока корита, у њима се снаге усредсређују и на најнепосреднији начин претварају у вредности. Све што је у историји ваљано и трајно остварено, што носи на себи отисак величине и човечности, што улази у појам културе, потиче из тога средишта воље, воље за правилном конструкцијом и складом свих људских делатности. То је револуција органских колектива.

Две револуционарне стихије квантитативно се разликују. Нису, дакле, усупроћене само по својим смеровима и правцима. Можда је тешко чак и говорити о квалитету механичко-колективно-револуционарне стихије. Она је само број и збир: гомила. Све што се гради на начину гомиле, ван живота је. Самим тим, ван квалитета. Самим тим ван културнога. Нажалост, ковитлања гомиле увек испадају из оквира моралнога. Морамо увек говорити о неморалности гомиле. Органски-свесни колектив живи, гради и развија се увек по једној идеји. Нарочито по моралној идеји. Она и мисао представљају онда пуну целину. Шта више, без једне основне идеје и нема органског колектива као историјско-културног чиниоца. Шта више, организам је увек оживотворење једне идеје. Не заступамо овим апстрактни хегелианизам, јер верујемо да једна идеја изграђује себи лежишта и колевку не само у духу већ и у крви. А баш по моралној идеји и двојимо колективе: где ње нема, ту смо у кругу биорасизма који се мора свести на нечовечно; где ње има, биолошка јединка уздиже се у царство човечнога, у царство историје као изузетног човечанског „слоја бића”, у царство политике, религије, уметности, етике, науке, социологије.

За две револуције зна човечанство. Једна је људе расипала у крдо, чопор. Човек је у њима губио све знаке достојанства и човечности и постајао звер. А човек-звер гори је од сваке животиње. Ми и данас запажамо куда су прошле канџе те звери кроз историју. Човек-звер највећа је несрећа за људство. Што поплаве, земљотреси, разни помори, ратови униште, то се брзо добром вољом и напором градилаца изгради. Што бесови помамљеног зверињака разоре, то навек пропада. Велике несреће човечанства униште један нараштај. Други нараштај јавља се са новом снагом да одмах надомести упропашћено. Револуција звери-човека не уништава само културне тековине. Због тога она није страшна. Она уништава самог човека: прља душу, загађује срце, квари ум. Онда су потребни лекови да се створи нови човек, способан за прави живот у реду, раду, слободи, свакој правди и доброти. Друга револуција везује људе у складну целину, у другарство, у братство. Она утире све разлике између њих, руши све препреке на путу јединства, збира људе у нераздвојну заједницу. И то их не скупља у име плена, пљачке, рушења, убиства, већ у име многих стваралачких начела. Где су такве заједнице људске живеле и делале било је социјалне правде, благостања, благослова, радости, правог и доброг живота. Ова је друга револуција будила, увек, у човеку правог човека, хероја, спремног за свако страдање у корист заједнице. И тај човек није отимао, већ давао; није тражио жртву, већ се сам жртвовао; није рушио, већ зидао, није се палио мржњом, већ љубављу.

И данас се хрву две револуције. Борба је на живот и смрт. Као увек досад. Ми смо усред крвавог ковитлаца. Слеп је ко не види. Људи се и код нас деле. ЗБОР се определио. Определио се за револуцију љубави, стваралаштва, херојства.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 139, 12. новембра 1936. године)

Јеврејство и демократија

 

Како год не могу Јевреји из виших слојева друштвених да силазе у ниже, то не могу ни нејеврејски виши слојеви. Према томе, не може се очекивати да ће национални највиши слојеви мирно пристати да им се Јевреји наметну и њих просто истисну из функција: они ће донекле ово подносити, али ће морати организовати отпор пред опасношћу јеврејског надирања. Зато треба најпре онеспособити ове слојеве да виде праву истину и опасност, а затим их уништити. А како су Јевреји народ који нема војску и који се не бори војнички споља, већ политички изнутра у сваком народу, то као једина могуност за остварење овога циља остаје Јеврејима политичко васпитање нејевреја у смислу интереса јеврејске међународне заједнице.

Ширењем идеја демократије постиже се слабљење нејеврејских народних заједница на тај начин што се власт у друштву и држави преноси не на људе способне да далеко виде и дубину јеврејског плана схвате, него на људе чији су вид и ум закречени демократским заблудама. Тежиште брига у политичким и дневним државним и друштвеним проблемима у демократији не састоји се у оцени квалитета предложених решења, него у старању да се одлуке не доносе мимо надлежних народних изабраника. А народни изабраници, стварни носиоци суверене власти у демократији, имају исти интерес који тишти и међународно јеврејство, а то је да принципи једнакости и доступности за све на највећа звања у земљи буду поштовани. Принцип једнакости ставља пред малим човеком у народу теоријску могућност учествовања у јавним пословима, без обзира на његове квалификације и друштвени положај, али исту такву могућност ставља и Јеврејину истичући и поштујући једнака права свих људи без обзира на расну или верску припадност. Само, Јеврејин ће лакше (као што смо видели) избити на више место, него нејеврејин. Слично овоме служи интересима и малога човека и Јеврејина и поштовање принципа доступности свих положаја у јавним функцијама за све грађане, без обзира на њихов друштвени положај или расну припадност. Али, док нејеврејски мали човек у борби за коришћење ових својих, основних политичких права у демократији располаже само сопственом моћи или још и потпором своје политичке странке, која је сва огрезла у ситним питањима, Јеврејин, поврх тога што располаже и својом сопственом моћи и потпором политичке странке у коју и он улази, и коју користи са истим правима као и нејеврејски мали човек, Јеврејин има иза својих леђа и целокупно међународно јеврејство, ca огромним средствима, дубоким искуством, тајним организацијама и јасним, ничим незакрченим и непомућеним погледима на свет. Уместо да буде гарант права малога човека, како то радо истичу површни њени браниоци, демократија постаје политички систем који много више и сигурније служи јеврејском светском империјализму него народима који се старају да у својој средини демократију одрже. Због овога су Јевреји свугде велики поборници демократије и ревносно и организовано раде на ширењу демократских схватања међу свима народима.

Милосав Васиљевић

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”, Београд, 1940. године)

Људско друштво и срећа

 

Четврто искуство које ми је рат дао јесте сазнање да људско друштво не може очекивати ни од једног свог уређења неко стање блажене среће, мира и радости, с обзиром да сами људи у огромном свом броју остају растрзани страстима, немиром, грехом. И то не само у друштву националном, већ и интернационалном.

Човечија природа има у себи жудњу дубоку за тим и таквим поретком, али такав поредак није могућан у друштву људском.

Све што се дешава као да људи имају слику једног друштва за којим жуде, а начин да до њега дођу није им дат. Уствари, дат им је, али зато треба да људи појединачно победе много шта у себи, пронађу равнотежу коју немају, па тек потом би се могло очекивати такво друштво национално и интернационално. Данас друштво, чији су чланови у тој мери подложни немиру, не може очекивати да постигне мир. Зар би могла мирно пловити лађа на којој су цела посада и сви путници обузети неким грозничавим трчањем час на једну и час на другу страну.

Димитрије В. Љотић 

(,,Људско друштво и срећа” - одломак, ,,Одабрана дела, књига 1.”, стр. 309 - 310)

С вером у бољу будућност српског народа

 

Од увек имам чврсту и непоколебљиву веру у животну снагу српског народа, његов опстанак и у његову будућност. Са том вером ја сам пошао у службу српском народу, кад ме је Провиђење позвало пре осамнаест месеци да узмем крму државног брода у своје руке. Познавајући наш народ, делећи са њим и добро и зло, био сам уверен да ћу у овој тешкој мисији успети. Ви се сећате колика је вера у српски народ била код мене, кад сам га позвао прошле године да заједно уништимо самртну опасност по српско име, српску породицу, српску земљу, српску веру, проклете комунисте. Он ме је послушао. Данас у Србији влада ред и мир, рад и братска слога. Има плаћених агената Лондона и Москве, којима није у интересу да Срби мирују, већ да се буне и да подмирују њихове мрачне рачуне. Ја сам убеђен да неће успети. Српски народ је нашао свој пут. Он ме слуша. Ја га учим да мисли својом главом. У политици, нарочито светској и међународној, треба разликовати добро од зла, истину од пропаганде и обмане, као и спас од пропасти. Благодарећи високој свести нашег народа, особито сељака и његовој државотворности, ја сам убрзо завео нормални живот у Србији. Земља је кренула у свима правцима обнови, опорављењу и подизању свега онога, што су црвени разбојници покварили и уништили. Ово народно дело даје одличне резултате, а даће још и боље ако се мир у земљи одржи. Зато ја наређујем да то буде по сваку цену и тако мора бити. Свестан сам да сам примио тешко наследство прошлости, труло друштво, трули поредак и трулу државу. Нашао сам темеље српског народа пољуљане, село запуштено, а село здраво, весело, напредно и богато једино може да учини Србију срећном. Ми смо пре неки дан заорали прву бразду првим српским плугом. Нека Да благи Бог да буде са срећом. Али то је почетак, а има много да се ради. Не смемо и не можемо дангубити. Наш народ мора спреман да дочека ново доба и нови европски поредак. Ми морамо јавно признати да је наше друштво јако болесно. То друштво и наша земља неће оздравити дотле, док се не изврши духовни препород нашег света, коренита обнова свега духовнога живота, на место досадањег себичног, материјалистичког. Духовна обнова српског народа мора дати нов правац и његовим политичким тежњама, примени социјалне правде, као и његовом економском напретку. код ових ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ ЗАУЗИМА НАЈВАЖНИЈЕ МЕСТО МОРАЛ. Он мора да буде темељ свега нашег јавног и приватног живота. У том високом моралу наћи ће своје достојно место и поштење и човекова личност и прадедовска српска православна вера.

Само духовне вредности могу нам донети оздрављење и бити вјерују новог живота и новог поретка, Који нам обезбеђују бољу судбину. То вјерују почива на овим великим истинама: Бог, Отаџбина, наша славна прошлост и историја; поштовање ауторитета и његов престиж, породица и њен морал, достојанство рада и дужност да свако ради. Ово су главни темељи новог, срећнијег, бољег друштвеног поретка. На овим основима морамо изградити добар и трајан мир, користан рад и јединство свих Срба, јаку државу, честиту администрацију. На њима ће оживети наш стари патриотски осећај, наш стари честити, патријархални живот.

Запамтите добро, држава није јака, ако влада није јака. Многи од вас место да владу јачате свима силама вашег рада, ви је слабите, одузимате јој снагу, те не може да издржи многе корисне народне послове, а нарочито препород народа.

Ново време и поредак траже пуно јединство народа и државе, као и потребу политичког и социјалног јединства. Политичко јединство постићи ћемо ако сви радимо само за Србију, АКО ПОСТИГНЕМО НАЦИОНАЛНУ УНИЈУ, НАРОДНУ СЛОГУ. Поред народног јединства за нов поредак потребно је и социјално јединство.

Са оваквим начелима и идејама може се само створити нова срећна Србинова Отаџбина, Јака као гром и непобедима од олуја и бура, човечанских и божанских.

НЕ МОЖЕМО ЧЕКАТИ ДА ПРОЂЕ РАТ, ПА ТЕК ДА СЕ ПРЕПОРОДИМО: ТО МОРАМО ПОЧЕТИ ОДМАХ И ШТО ПРЕ ТО БОЉЕ, Немачки Велики Рајх показао је и показује добру вољу да нас у томе помогне и зато му морамо бити захвални. Ми ћемо му бити поштени и искрени сарадници на делу изграђивања и новог поретка и Нове Европе ради среће свих европских народа.

Председник Српске владе армијски ђенерал МИЛАН Ђ. НЕДИЋ 

(,,Српски календар”, Београд 1943. године)