Димитрије Љотић: Да ли планска привреда?

Планска привреда је најчешћа крилатица садашњице. Сви о њој говоре и сваки је друкчије схвата. Говори се о њој и у државама с либерално капиталистичким склопом друштвеним. Говориле су о њој све досадашње владе. Чак су од парламента у финансијским законима добивале тако широка овлашћења, да би се могло помислити, да се иза тога заиста скривају врло замашне и важне промене, а кад оно - затресла се гора родио се миш. Даду се тако неке незнатне олакшице земљорадницима од којих слаба вајда. А као накнаду даду се нешто дебље повластице индустрији, банкарству, извозницима и сличним капиталистима. Обично то иде уколико дебљи по капиталу, утолико дебље повластице. Ето то су биле последице тих овлашћења. Највише је влада Бошка Јевтића галамила о тим изменама и основном преображају у привреди. Колико је причао министар пољопривреде и сви редом мислило се, чудо ће створити, а они, јадници, од силних говора нису умели ни да искористе овлашћења из 63. Финансијског закона. Много је било плеве, али жита ни зрна. Ми смо знали, да је то био само клепет млина, али без брашна, јер ти задругари на власти нису имали никаквог плана, да нађу однекуда изворе за уређење материјалних односа у свом Савезу. И немајући план, они су натоциљали пољопривреднике с уљарицама, установили неки одбор да прикупља и проучава цене, узели неки кредит од народне банке и извели још неке сличне велике реформе без икаквог реда и без нарочитог смисла. И добро је, можда, што се о овоме више говорило него творило, јер су сви и добронамерни и плански срачунати проповедници планске привреде у својим излагањима имали једну заједничку и основну погрешку, због које и најбоље смишљен и израђен план не би имао много изгледа на успех, а вероватно много би више штетио него користио и, поуздано, компромитовао целу ствар. Сви су се окомили на пољопривреду. Тако су се разне тежње желеле постићи с разним плановима о тзв. планској привреди или боље о планској пољопривреди, али нико ни од оних, који су о њој причали и брда обећавали, није мислио озбиљно да се њоме бави, већ само да постигне и достигне извесне циљеве. 

Кад би се пак у овој земљи заиста мислило на планску привреду, онда би план морао обухватити целокупан привредни живот у свима његовим појавама, и пољопривреду, и индустрију, и трговину, и занатство и радништво. И још више, он би морао обухватити и питање новца и финансија државних и кредита и регулисања дугова. Али ни у томе не би био потпун план. Он би морао обухватити и организацију привредних редова и одредити њихова права, дужности и одговорности. Тај план би морао ићи и у ширину, водоравно, и у висину од врхова до дна. Па ни с тим се не би исцрпели потпуни планови који би могли обезбедити успех. У та планирања морали би ући и сви остали односи изван привредних, као социјални, културни, просветни, здравствени, правни итд. Једном речи, ако се хоће реформе и измене у једном правцу, морале би се предузети измене у свима односима. Свакако да се ово нити може нити сме одједаред изводити, већ поступно и временски и просторно, али несумњиво да се мора, ако се озбиљно мисли, знати у ком се правцу крећемо и шта мислимо постићи. Свакако да би током провођења било и исправки и допуна и промена, али оне се могу лакше провести, ако се унапред поставе смерови и задаци. 

Према томе овакав план би имао више циљева. Он би морао тежити, да обузда слободну игру приватних интереса у привреди, у друштвеним односима, у политичком животу, у вршењу које било власти. Последично томе, његов би задатак био да чува интересе породице, народне и државне целине, људског достојанства, права и слободе, приватних подухвата и стремљења који иду на добро заједници. 

Он би морао да измени основне ставове у привреди и да отклони из привредног живота све оно што поробљава и потчињава профиту, а милионе баца у беду и расно биолошко пропадање. Он би морао променити основни став у друштвеним односима, којим је проглашена јединка сувереним господарем, па би морао потчинити интересе појединаца интересима целине. Он би морао утврдити свачију најтежу и најбржу одговорност за свако учињено дело. Много би се морало ту уредити и променити. Али кад се све ово измени, питаћете: па шта остаје од садашњег. - Ништа, и заиста ништа. И баш зато никакав привредни план не могу ни израдити ни спровести они, који стоје на данашњим основама. И ако се хоће заиста, да се привреда уреди шта је и важно и неизбежно. То је основно и само на томе се може даље успешно зидати. Зато само Збор који тражи задружно сталешку државу може отпочети, да подиже нову зграду друштвену. Али тада то већ више није планска привреда, већ нова задружно-сталешка привреда.

„Отаџбина” број 103, 1. март 1936. год.

Милосав Васиљевић: Живот у бољшевичкој Москви

Овде да изнесемо причање једне особе, која је из Москве, где је провела месец дана дошла пред завршетак ове књиге, и која овако црта живот у главном граду СССР:

У Москви само официри и војници изгледају лепо обучени. Сви остали, мушко и женско, обучено је оскудно, сиромашно. Један радник из Београда или његова жена који су пажљиво и с укусом обучени , кад би дошли у Москву у свом празничном оделу, тукли би ваљда рекорд у елеганцији ма у којој московској улици.

Нисам видео кожне ципеле на грађанском становништву: само платнена и гумена обућа. Ни шешира нисам видео: гологлави или качкети.

Кад уђем где год, у трамвај или метро, моје луксузне ципеле су предмет такве пажње као што бих био у Африци, међу дивљацима када бих отишао окићен ђинђувама. Можете ми веровати да ми је то двоструко тешко: нисам од оних што воле да изазивају сензацију такве врсте, а затим боли ме унижење у које су сулудо управљачи бацили овај наш велики словенски народ.

Један Европљанин се дакле не може сакрити у Москви: он има слободан ход, гледа право у очи кад говори, одевен је и обучен са запрепашћујућом елеганцијом према становнику Москве, тешко може да се помири са оним што око себе види, па по навици своје земље, хоће слободно то и да каже. А то је оно што највише одваја грађане СССР од осталих Европљана, они нити што говоре, нити што протествују.

Нема у Москви радње у којој се ма која намирница може наћи на лагеру. За намирницама се увек чека. Чим намирнице дођу, разграбе се.

Пред радњом чека од после поноћи формиран ред и тај се не разилази док робе има. Нисам чуо да је кад год робе било толико колика је била конкретна потражња.

Мени се десило да сам за новине чекао у једној поворци више од пола сата. Новине су распродате, и за мене их није било. Почео сам протествовати гласно. Одједном сам остао потпуно сам, као да сам рекао да сам заражен кугом. Људи су се склонили из страха да не одговарају што слушају мој протест.

Једног дана сам ишао једном од главних московских улица. Чула се звиждаљка. Ја нисам на то обратио пажњу. Али одједном сам дигао главу јер се нешто на улици променило: докле год је допро звук пиштаљке саобраћај на тротоарима је обустављен, сви су пролазници стали као укопани и окренули се стражару који је звизнуо. Овај је показивао испруженом руком у правцу једног пролазника који је починио неки изгред и изгредник је одмах био ухваћен. Морам признати да сам се дивио ефикасности овог совјетског изума: звизни и сви лојални људи морају стати, ко не стане тај је већ изгредник, а побећи не може јер ће га ухватити остали лојални грађани или други стражари иначе густо по улицама размештени. Али, с друге стране мислио сам на терор који је морао бити употребљен па да грађани једног вишемилионског града постану овако дресирани. А те рефлексије ми падају на ум на сваком кораку у Москви.

Једна једина, у нашем смислу позитивна ствар: породица и брак су учвршћени. Нигде нисам видео тако тесно збијене брачне парове као у Москви. Размишљао сам како је дошло до тога, поред свег супротног старања совјетског законодавства и власти и дошао сам до овог закључка: брак и породица су се учврстили под страховитим терором Совјета. То је једино место где је човек у могућности да једном другом људском створу погледа у очи и каже слободно оно што мисли. Та слобода, коју су брачни другови имали, постала је тако чврста веза, да је брак тиме спасен.

Нисам за месец дана успео да уђем ни у једну цркву. Нашао сам их неколико, и све су биле затворене. Приметио сам да је пред сваком постављено неко сметлиште, или писоар, или клозет. Једног дана сам приметио једну цркву, била је отворена. Пожурио сам да уђем, али је нека баба која је излазила из цркве затворила врата и закључала их за собом. На моју молбу да ме пусти у цркву, баба је преплашено одговарала: „Немогуће, немогуће!".

У бугарском посланству кад је ту скоро посланик умро, једва је добијен свештеник да изврши опело, али са свештеником је дошао и један агент као црквењак, тако да је утисак био врло мучан.

Овако је видео ствари у СССР Бугарин, међутим, један пољски Јеврејин, који је неко време био у Румунији, а затим успео да нелегално пређе у СССР, пише своме брату у Цариград да се налази у „најкултурнијој, најуређенијој и најнапреднијој земљи". Затим вели, да је дошао само пре неколико месеци, а већ је добио једно одлично место и сад се налази на одмору у Јалти на Криму, у једном дивном санаториуму. Пропутовао је скоро целу руску Ривијеру (кавкаска обала Црног Мора) и да је тамо све препуно његових саплеменика, Јевреја.

Инж. М. Васиљевић „Истина о С.С.С.Р." (одломак)