Monday, December 21, 2020

Димитрије Љотић: Да ли планска привреда?


Планска привреда је најчешћа крилатица садашњице. Сви о њој говоре и сваки је друкчије схвата. Говори се о њој и у државама с либерално капиталистичким склопом друштвеним. Говориле су о њој све досадашње владе. Чак су од парламента у финансијским законима добивале тако широка овлашћења, да би се могло помислити, да се иза тога заиста скривају врло замашне и важне промене, а кад оно - затресла се гора родио се миш. Даду се тако неке незнатне олакшице земљорадницима од којих слаба вајда. А као накнаду даду се нешто дебље повластице индустрији, банкарству, извозницима и сличним капиталистима. Обично то иде уколико дебљи по капиталу, утолико дебље повластице. Ето то су биле последице тих овлашћења. Највише је влада Бошка Јевтића галамила о тим изменама и основном преображају у привреди. Колико је причао министар пољопривреде и сви редом мислило се, чудо ће створити, а они, јадници, од силних говора нису умели ни да искористе овлашћења из 63. Финансијског закона. Много је било плеве, али жита ни зрна. Ми смо знали, да је то био само клепет млина, али без брашна, јер ти задругари на власти нису имали никаквог плана, да нађу однекуда изворе за уређење материјалних односа у свом Савезу. И немајући план, они су натоциљали пољопривреднике с уљарицама, установили неки одбор да прикупља и проучава цене, узели неки кредит од народне банке и извели још неке сличне велике реформе без икаквог реда и без нарочитог смисла. И добро је, можда, што се о овоме више говорило него творило, јер су сви и добронамерни и плански срачунати проповедници планске привреде у својим излагањима имали једну заједничку и основну погрешку, због које и најбоље смишљен и израђен план не би имао много изгледа на успех, а вероватно много би више штетио него користио и, поуздано, компромитовао целу ствар. Сви су се окомили на пољопривреду. Тако су се разне тежње желеле постићи с разним плановима о тзв. планској привреди или боље о планској пољопривреди, али нико ни од оних, који су о њој причали и брда обећавали, није мислио озбиљно да се њоме бави, већ само да постигне и достигне извесне циљеве. 

Кад би се пак у овој земљи заиста мислило на планску привреду, онда би план морао обухватити целокупан привредни живот у свима његовим појавама, и пољопривреду, и индустрију, и трговину, и занатство и радништво. И још више, он би морао обухватити и питање новца и финансија државних и кредита и регулисања дугова. Али ни у томе не би био потпун план. Он би морао обухватити и организацију привредних редова и одредити њихова права, дужности и одговорности. Тај план би морао ићи и у ширину, водоравно, и у висину од врхова до дна. Па ни с тим се не би исцрпели потпуни планови који би могли обезбедити успех. У та планирања морали би ући и сви остали односи изван привредних, као социјални, културни, просветни, здравствени, правни итд. Једном речи, ако се хоће реформе и измене у једном правцу, морале би се предузети измене у свима односима. Свакако да се ово нити може нити сме одједаред изводити, већ поступно и временски и просторно, али несумњиво да се мора, ако се озбиљно мисли, знати у ком се правцу крећемо и шта мислимо постићи. Свакако да би током провођења било и исправки и допуна и промена, али оне се могу лакше провести, ако се унапред поставе смерови и задаци. 

Према томе овакав план би имао више циљева. Он би морао тежити, да обузда слободну игру приватних интереса у привреди, у друштвеним односима, у политичком животу, у вршењу које било власти. Последично томе, његов би задатак био да чува интересе породице, народне и државне целине, људског достојанства, права и слободе, приватних подухвата и стремљења који иду на добро заједници. 

Он би морао да измени основне ставове у привреди и да отклони из привредног живота све оно што поробљава и потчињава профиту, а милионе баца у беду и расно биолошко пропадање. Он би морао променити основни став у друштвеним односима, којим је проглашена јединка сувереним господарем, па би морао потчинити интересе појединаца интересима целине. Он би морао утврдити свачију најтежу и најбржу одговорност за свако учињено дело. Много би се морало ту уредити и променити. Али кад се све ово измени, питаћете: па шта остаје од садашњег. - Ништа, и заиста ништа. И баш зато никакав привредни план не могу ни израдити ни спровести они, који стоје на данашњим основама. И ако се хоће заиста, да се привреда уреди шта је и важно и неизбежно. То је основно и само на томе се може даље успешно зидати. Зато само Збор који тражи задружно сталешку државу може отпочети, да подиже нову зграду друштвену. Али тада то већ више није планска привреда, већ нова задружно-сталешка привреда.

„Отаџбина” број 103, 1. март 1936. год.

No comments:

Post a Comment