Ту у житију има на стотине чуда. Могу вам рећи да сам прочитао сва житија светих, али ни у једном нисам нашао толики број чуда. А он је скоро наш савременик. И за свако чудо имамо живе сведоке. Наведена су њихова имена и занимања, па чак и места где можеш да их нађеш и да провериш оно што је у житију написано. Каквих све ту чуда нема. Има чуда васкрсења, а случајева исцељења на даљину има најмање на стотине. Један такав случај навешћу вам сада. У Ростову на Дону живи породица мале Надежде, која је добила крупу 18 и хоће да се угуши. Долазили су лекари и нису могли да јој помогну. Кажу њеним родитељима да неће моћи да живи до следеће ноћи. Мати се тада сети оца Јована и каже мужу да пошаље депешу оцу Јовану, да каже да је мала Надежда болесна од крупа. Да се моли за њу. И послаше депешу: „Мала Надежда болесна од крупа. Молите се за њу. Плаћам одговор.” У току ишчекивања, те ноћи, примете да мала Надежда боље дише и испуњени благодарношћу они се захваљују Богу. Ујутру стиже одговор оца Јована: „Молићу се за малу Надежду. Молите се и ви. Оздравиће.” Неко ће рећи на ово да је ово само случај. Али да видимо. После овога дошао отац Јован једном прилико у Ростов. Он је имао нарочити вагон, у коме је била направљена мала капела, тако да је могао целога пута да служи Службу Божију. Тај вагон му је био направљен по царевој наредби. И кад је стигао у Ростов, маса света га је чекала, јер су чули да он долази, и није могао да се пробије кроз ту масу. Полиција је морала да му крчи пролаз. Многе мајке су подигле децу своју да би виделе оца Јована; а међу њима беше и Софија, мајка мале Надежде, која подиже малу Надежду. Одједном се отац Јован окрете и пође право к њој и малој Надежди. Приђе и поздрави се с њима, као да се познају одавно. У толико хиљада душа он је баш њу препознао. То није, нити може бити, случај!
Или један други случај. Једна госпођа описује живот свога мужа. Живео је распусним и раскалашним животом као „отмени” господин негде на Кавказу. Време је проводио у пијанчењу и распусном животу. У свему је било само оргијање и пијанчење. Одједном једнога дана после једне такве оргије, са другим једним таквим „отменим” човеком, њега је нестало. Мислили су да га је неко убио и склонио му тело. Помишљали су да се није и сам убио. А два или три месеца касније појавио се један прашњав и уморан човек у том истом граду. Био је то онај некадашњи расипник и распусник. После оне ноћи оргијања. у коме му је душа пропала, решио се он да оде до оца Јована, не би ли на тај начин некако измолио опроштај за своје грехе. И тако, ишао је пешке свакога дана напред и ближе оцу Јовану. И кад је стигао у Кронштат ишао је једном улицом. Иза њега кретала су се једна кола у којима је седео отац Јован. За колима је трчало неколико стотина душа, као и увек. Отац Јован је ишао да обилази поједине људе и места око Кронштата, као и увек, после службе. Одједном отац Јован га ослови и позва да седне поред њега у кочије. Када су тако сели, отац Јован му рече: да се само припреми за причест и причести, и да ће му све бити опроштено. Затим га доведе до странопријемнице и ту остави да се припреми за причест и исповест. У Кронштату су тада били приморани да подигну огромну палату, тзв. странопријемницу, за становање оних који су долазили до оца Јована. Њих је било толико, да је нарочито за њих морала да се подигне огромна зграда. И после два три месеца вратио се овај човек исцељен. Ето и то је случај проницљивости. А таквих случајева има у књизи преко седам стотина. Ето вам разних чуда. То су све сама колективна искуства. Отац Јован их није сам искусио. Искусили су их људи, искусила их је заједница у којој је он живео. А причао ми је прота Стева Димитријевић шта је доживео када је као студент на духовној академији присуствовао служби оца Јована у Кронштату. Он каже да је то било нешто страшно. То није више служба, то је једно опште ридање за покајање и молбе Господу за милост. Отац Јован Кронштатски је увео јавно исповедање, јер је било толико људи и верника, да није могао да стигне да свакога понаособ исповеди. И обично би после службе стао пред олтар и само рекао: „Кајте се!” Тада би људи почели гласно да се исповедају за своја најтежа дела и грехе, не водећи ни мало рачуна: да ли их неко слуша са стране или не. А то је било страшно: падање, ридање, покајање, плач и молба и вера какву не може свако да изазове.
Димитрије В. Љотић, Сабрана дела, књига 11, стр 170-171. (Ново видело)
(За обраду и колоризовање слике Учитеља из прилога, захваљујемо другу - администратору Јутјуб канала „Владимир Љотић")
No comments:
Post a Comment