Поводом смрти једног хероја (одломак)

Краљ Александар је био херој прво по свом веровању да се националном и светском историјом може руководити и да човек његова кова и његова положаја не треба пасивно да сноси догађаје, већа да је позват и унутрашњом својом снагом и местом које у свету има, да тим догађајима покуша да да онај правац који му се најбољим чини. 

Праунук Карађорђев и Његошев - изданак те две тако племените крви, -  Краљ Александар управо и није могао имати друга и друкчија схватања...

Сматрамо да Краљев стварни лик можемо најбоље ценити тек од 1914. године. 

Нека се зна да је било иначе неоцењиво заслужних војсковођа који су у новембру 1914. г. сматрали да је војска у немогућности да одговори свом задатку, - те да је потребно, неодложно потребно, да влада предузме кораке за даљу одбрану државних интереса. - То се разбило претходно о јасну слику коју је тадашњи млади Наследник престола имао о општој војничкој ситуацији у свету и о његово уверење да „ми само последњи можемо мир закључити”. Нека се не заборави какав је подвиг морални био наше повлачење у Албанско приморје, - нека се схвати душевна чврстина и непоколебљивост, и јасан поглед на ствари које је млади Наследник престола морао имати у таквим ситуацијама, кад су и искуснији и храбрији војници малаксавали. 

Нека се увек има на уму пресудна улога његова у Солунској офанзиви, после пробоја - када је Команда источне војске била већ издала директиве за обустављање даљег напредовања, због ситуације нас осталим деловима фронта, и кад је само његова одлучност и његоваа јасна слика положаја, довела до даљих пресудних војно-политичкихо последица. 

И нека свако зна да су то само врхови његових подвига али да је иначе сваки дан - (обични, рекло би се) - који везује те врхове његове војничке славе - захтевао исту и сталну одлучност и непоколебљивост  и јасан поглед на постављени циљ.

Димитрије Љотић

(Извор: Отаџбина, бр. 33, 14 октобар 1934.)