Наjвећи део jугословенског народа остварио jе своjе политичко jединство баш сад, кад су изванредне политичке прилике и друштвене тешкоће у свету дошле до наjоштриjег израза.
Да jе таj епохални догађаj дошао у мање бурна времена, он би сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заjеднице и изграђивање наше заjедничке културе не може ићи без тога. И поред свег jезичног и етичног jединства под разjедињаваjућим утицаjем земљиног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова, израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заjеднички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разjедињаваjућоj акциjи, извођеноj полако вековима, долази сада уjедињаваjућа акциjа, по нужди много брже од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.
Али jугословенско политичко jединство ниjе могло доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, коjи за тринаест векова наше историjе нису никад до наших дана били остварени, па да до jединства дође.
Четрдесет поколења пре нас ишло jе овоме циљу називаjући га и другим именима, али jе само нашем било омогућено да га оствари.
Зато jе оно дошло, и могло доћи, само после наjвећег и наjтежег сукоба у историjи света, после Светског рата.
Оваj jе пак догађаj створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, оваj вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, наjвеће опасности. Обичаjи, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизациjу, чак и њени постулати, из темеља се љуљаjу: има их већ и порушених. Ко данас не види каква jе несхватљива разлика настала у свим животним поjавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?
Када су дакле ова два догађаjа – наше политичко jединство и Светски рат – сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаjа, догодивши се у исто време, морали изазвати?
Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своjе судбине, да су догађаjи суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихиjским силама догађаjа на коjе не можемо утицати.
Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. – На против, хоћемо да кажемо: да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаjа размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити – наjбоље снаге ума и карактера мораjу суделовати у општим пословима Отаџбине.
То jе, на све тмасте и тучоносне облаке, на сву буру и све трусове, наш став и наш одговор. То jе основни Закон Отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљаjу се по овом основном – и вреде, у колико његову владу омогућуjу.
Нема жртве коjа се кад jе оваj Закон поштован не подноси. Ни опасности коjоj се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње коjа може да савлада одушевљење, таj урагански животни елан, што jе у стању, од поjединаца у стању да створи скоро jедно тело, толико њиме биваjу повезани уjедно осећаjи и воља свиjу…
Жеља за служењем и жртвовањем постаjе тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добиjа карактер служења и жртве.
Отаџбина тада развиjа неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашуjе прорачун. Тада чак и пропаст отаџбине постаjе њено буjање и снажење, и њена набуjала снага ломи и гробне плоче, као набуjале реке у пролеће тешку ледену кору.
А кад тога ниjе, узаман говорити разуђеном телу да треба да jе jедно, да jе чак смртоносна подвоjеност. Узаман говорити одељеним органима о њиховоj међусобноj солидарности. – Чама обвиjа све животне поjаве. Чама и трулеж са свима поjавама што трулење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од jедног тренутка, – чак не и о себи идућег тренутка.
Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвуjе? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?
Безстраствене, трудољубиве и чедне пчеле, коjима jе закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, коjима зидаjу кошницу, ништа не помаже, – да невидљиви неприjатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле – постаjу неумерено страсне и грабљиве, и приређуjу пирове и оргиjе сласти, бацаjу се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући своjом смрћу цели своj живот.
Ни од пчеле се не може тражити већа увиђавност него што jе њихова, иначе аскетска природа у стању да пружи.
* * *
Неписан jе Закон Отаџбине. Записуjе се оно што се може заборавити, – што би могло бити мало друкчиjе, а да не буде битно друкчиjе. Оно што jе у природи саме ствари, што се не може од ње одвоjити, а да се сама ствар у битности своjоj не измени – оно се не мора записати, jер све о томе говори.
Ни санкциjа у законима за повреду овога Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкциjа за повреду овог закона jе у самим темељима Отаџбине. Ни jедна власт не утврђуjе и не кажњава његово непоштовање, – али никаква повреда других закона по тежини последица ниjе му равна.
Оваj закон не прави питање од облика у коjима ће његова суштина бити изражена, – али облици владања, ако желе да успеjу, по овом закону мораjу да се владаjу.
Као и други закони људске душе и људског друштва и оваj Закон се разликуjе од физичких закона. Ове ниjе могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по коjима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато jе могуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати.
Само, људска повесница ниjе до сада могла да покаже да jе могуће такву грађевину одржати.
* * *
"Отаџбина" жели Отаџбини да у њоj оваj основни Закон буде увек поштован.
Где год се окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака Отаџбина труди, да оваj Закон утврди и по њему се управља. И у колико су догађаjи озбиљниjи, у толико jе труд и старање око тога веће.
Зато jе "Отаџбина" желела да у свом првом броjу укаже на таj Закон, према коме ће она пратити све карактеристичне поjаве нашег друштвеног и политичког живота.
Отаџбина, бр. 1, Београд, 25. 02. 1934, стр.1
No comments:
Post a Comment