Казна Европи

Док ово пишемо видимо несрећу, да се Европи спрема: пустош, огањ, крв и сузе, печал велику.

И као наши стари записи, рука би сама да запише онај претешки јаук, што се нађе и данас на листовима наших старих црквених књига: „Уви, уви мње: придоша Агарјани“ (Тешко, тешко мени, дођоше Турци).

Знамо добро рат. Упамтила га је добро наша младост. И жао нам је што ће овај што долази бити само тежи и страшнији од онога што је прошао.

Али не пишемо чланак овај да описујемо то што ће доћи. А и зашто? Замало па ће очи, где год се окрену и саме то све видети.

Пишемо зато да нађемо смисао стварима. Јер све мора имати смисла – чак и оно што изгледа потпуна бесмислица.

И као у оној црквеној погребној песми што богомудри песник што плаче и рида кад на смрт помисли и у гробу угледа како лежи наша нагота, саздана по Христовом лику (а сад) без лика и без славе – и ми да ускликнемо:

О чуда, каква се ова тајна с нама зби? Какву ту спрегу са смрћу учинисмо?

Не може наша људска природа и кад најдубље падне, да не тражи осветљење узрока који су је дотле довели, мора да одговори себи, како је дошло дотле.

Јер људи говоре већ око нас: Ово већ ништа не разумем. Или: Да ми је да разумем. Или: Шта је ово сад?

Као тмица тешка у којој прста свог пред очима човек не може видети, тако се око човечанства свила тама тешка. Мислило је да има неки пут сигуран под ногама. А ето: тама притисла земљу, бура страховита завија и само што га већ удари њених ветрова, као удари крила страшне неке велике аждаје, нису стигли, – земља као да под ногама није сигурна, јер и у њеним дубинама тутњи тешки и претешки трус и лом.

Ми, али, разуме се, овим не кажемо да ће рат бити ове недеље или овог месеца или ове године. Али то ће бити, јер се томе иде.

Ми овде политички смисао догађаја не износимо. То смо, непрестано, на другоме месту износили. Наши Билтени су за то.

Сад хоћемо да заронимо мало дубље и да испод војно-политичких збивања нађемо, не оне прве – војно-политичке узроке, већ оне дубље: духовно-моралне.

* * *

Три човека у Европи, у сутрашњој драми њеној, играће највидније улоге: Мусолини, Хитлер и Стаљин.

Каква је њихова духовно-морална формација?

Мусолини, син ковачев, римокатолик, спремао се за учитеља, прешао кроз социјалистичко-марксистичку школу безверја, потом напустио интернационалне основе социјализма, постао национални револуционар, затим се преобратио утапањем у римску паганску историју, у Римљанина пре Христа, који на политичком терену прима религију, трпи је, гледа да је искористи за своје сврхе, али остаје паганин.

Хитлер, син малог царинског чиновника, рођен римокатолик, прелази као млад човек у протестанте, верује у Бога, али без Христа и хришћанског схватања, паганин који обожава расу и сматра да се воља Божја и закон његов открива кроз глас крви: управо да човек и нема другог начина да сазна за вољу Божју већ кроз глас своје крви. Отуда и дужност да се крв чува чистом.

Стаљин (Јосиф Висарионовић-Џугашвили) син малограђанина, русифицирани Георгијанац, рођен у православној вери, намењен свештеничком чину, дошао као богослов под утицај марксиста, постао богоборац и то и данас остао.

* * *

Погледајмо сада најпознатије духовне формације Европе у 19 и 20 в.

Три главна правца се ту дају видети:

Други, као Хитлер, верују неодређено у Бога, а одбацују Христа и хришћанство.

Трећи, као Стаљин, не верују ниушта, богоборци су и христоборци.

* * *

Стаљин, богоборац и христоборац, хоће рат светски свом свешћу својом. Он не види таму. Он не чује буру. Он не осећа трусове. Он иза тога види зору новог човечанства. Кроз општу бољшевичку револуцију јеврејски пророк К. Маркс – Мардохај Маркс је то обећао. Двадесет и две године бољшевичкога експеримента нису успеле да га разувере. Напротив, чим је угледао могућност за рат светски, он се бацио свом снагом своје челичне воље, на његово остварење.

Ко ће да га заустави у томе? Та он је слободан и моћан Стаљин, човек од челика. Над њим су мртва и пуста небеса. Под њим и његовом вољом угиба се широка руска земља и многомилионити руски народ. На његову заповест руши се и гради, пустоши и чини плодним. Пред ким ће да одговара? Пред слабијима од себе? Пред јаднијим од себе? Или пред људском историјом? Та и она „више цени резултате него начине како се до њих дошло“ – што је рекао Хитлер. Бога нема. Христа нема.

Хитлер неће светски рат а још мање светску револуцију.

Он зна Стаљинове планове, али мисли да ће их муњевита немачка техника изиграти. Он хоће само да оствари своју мисао: за своју „најбољу и највишу расу људску“ – аријевско-германску – животног простора, много простора, – не само за данашњи број, „већ и за онај кроз триста година“. Он се служи у том смислу свима средствима. Нема тога средства пред којим би застао, ма то био и светски рат.

Истина, он у Бога верује. Али тај Бог, то је Бог крви, онај чији се глас само у крви људској чује. Христа је Хитлер знао. Хтео је као дете бити чак и свештеник. Али од младићског свог доба он му је окренуо леђа, јер је осетио да је Христос Истина, а Хитлер не признаје Истину, већ зна само за немачку истину.

Ко ће дакле Хитлера зауставити? Онај Бог чији се глас у крви чује, који говори гласом тела, расе? Тај би га осудио само ако не успе да омогући победу и расцвет немачке расе. Тај Бог цени само резултате, а не и начин како се до њих дошло. А за другог Бога, пошто је Христу окренуо леђа, Хитлер и не зна.

Мусолини исто тако неће светски рат. И он зна планове Стаљинове. А и он верује да ће муњевита победа довести до стварања новог Римског царства. Он томе иде свим средствима, па и светским ратом, ако се друкчије не може.

Ко ће га зауставити у томе? Људи? Па они су мали, слаби! Ствари? Па он је њихов господар: савије их као сламу разумом својим. А Бог? То је само средство у његовој политици. А изван политике он га нигде није срео. Он, ковачев син, исковаће поново Римску империју. А кад то буде учинио, зна он већ из искуства, да осим дивљења којим ће га будућа покољења и историја обасипати, до њега други глас доћи неће.

* * *

Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су „наследно оптерећени“ или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.

И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.

Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! „Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!“ Говорили су: „Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира“.

Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?

Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.

Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.

И они данас снују и одлучују о судбини њеној.

Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.

Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!

Наш пут, год. I, бр. 25, Петровград, 27. августа 1939, додатак