Политичка мисао и политички живот последње две деценије стоји у знаку катастрофалне прогресије пропасти. Под катастрофалном прогресијом пропасти разумемо нагло, готово бурно рушење саме политичке структуре народа. Нема народа без политичке воље, без принципа државотворства. Држава је само објективизација овог објективног политичког духа: једна функција народнога бића. Зато структуралне промене, промене у самом државотворном бићу народа, успаљују промене у самом бићу државе. Зато су појаве распадања у самој народној политичкој вољи antecedens распадних промена у држави. Другим речима, пропасти наше државе претходио је процес пропадања државотворне суштина. Клица распадања народног политичког организма лежи због свега, несумњиво, пре Светског рата (1914-18). Наравно, ми имамо у виду само једну од клица распадања. Јер је распад комплексан. Ништа овој тези не смета што је Светском рату претходила једна епоха великог политичког расцвета. Тај расцвет, признајемо, није био привидан. Политички учинак био је заиста велики. А кад се узму у обзир маленост нације, тежак сплет околности и младина политичког ренесанса чак и грандиозан. Па опет је у самој семенци била заметнута диалектика пропасти, којаа се, само у обрнутом смеру, разрастала напоредо са диалектиком прогресивног државотворног процеса. Да су обе те диалектике једно повесмо, није потребно овде нарочито наглашавати. Споља само посматрано, тај политички раскол личи на оонај Платонов двопрег, са једним коњем који вуче у више сфера и са другим који свлачи у ниже сфере, – на двопрег, али раскинути, раздрешени. Речју: политички раст народа органски и исконски, праћен је трајним политичким нихилизмом. А како политички нихилизам настаје по правилу са уломом туђинске воље у политичко биће народа, то је најправилније назвати га политичким варваризмом. Политички варваризам био је политичка туђинштина, тројански коњ у националној држави. А главни херој тог политичког варваризма политички дух Светозара Марковића.
Наши аналитичари политичке мисли и дела Светозара Марковића нису могли да продру у срж њихову, јер нису имали један сигуран филозофско-синтетични конспект, један основни пресек руске мисли, на којој се Марковићев дух развијао. Они су, истина, увиђали утицај те мисли али су о њој судили по делима Марковићевим, а не обрнуто. Правилно је, свакако, било, да се кроз културну типологију једне епохе процењује и тип политичког мишљења, које је из дате типологије изаврео. То је, међутим, пропуштено. Отуда је посувраћење појмова и судова о политичком лику Марковића. Ту типологију ни ми не можемо, ни у најтужнијем скраћењу, дати, али је једна скица неизбежна.
Руска мисао XIX века сва је у грчу узнемирености: рађа се уска философија. Философска рефлексија, како је једном правилно речено, постаје неодољива страст. Испуњавале су се речи Кирјејевског: „Наша философија треба да се развије из нашег живота.“ Чуђење, страх, ексаптација, сумња, „мука и бол душе“, – вечни атрибути философског пренућа прате и ову философску разбуђеност као и античку. Као сваку другу. Читасв један народ кроз своје изабранике вриши душевни подвиг. Кроз сазнање великана народ долази до самосазнања. Тако на почетку века влада један ужарени романтизам, који прокида дотле спутани извор философског стваралаштва. Међутим што ближе средини века философске проблематике, иначе сва надахнута и мотивисана религиозном метафизиком, постаје у двојаком значењу res publica: она се секулизира и вулгаризира. Племенитост философирања, племенитост по аристократизму тематике и аристократизму правих љубитеља мудрости, губи се оповршавањем и упрошћењем, а философија као „философија“ (псеудофилософија) постаје ствар светине. Panem el – philosophiam: парола је гомиле и свакидашњице, велики знак продирања охлократије у храм Минервин. Истинска религиозна и философска мисао се потпуно посветовљују. Зато Кантова метафизика етике постаје празан морализам чак и код Толстоја, Хегелова метафизика диалектика духа у политичкопопуларни економизам западњака, етнософија у социологизам, итд. Пошто оригинални, самородни дух мудрољубља не успева под навалом гомиле да се среди и очисти, па такав продре у дух народа, то је општа атмосфера свеукупног философског полета под игом анархизма и нихилизма. Неред и порицање захватају и велике духове. Чак и оне који негују прави националнофилософски реализам (нпр. славјанофиле).
Овај општи хаос, праћен оштрим сукобом самородне и инородне мисли, даје могућности за нагло и необуздано продирање политичког марксизма. Првобитне религиозна философија културе и неког руском духу тадашњице својственога, готово утопијскога социјалнога хришћанства, које се од првих почетка философске рефлексије – преко словенофила, Гогоља, Соловјова, Достојевског до Берђајева – продужује, иде на руку овом продирању. По себи нихилистичан, марксизам пада на нихилизирано тло ибива негован нихилистима (Бакуњин и др.). У свеопштем порицању свега, који један руски мислилац, донекле тачно, назива „антиисторијским утопизмом“, може једино да опстане као систем – марксизам. И док се у једном правцу расцветава, некако далеко од руске стварности , аутохтоно философско стваралаштво, марксизам постаје главни и пресудни стројитељ свеопштег дилентатизма у науци, философији, социологији, политици. Али овај дилентатизам носи своје рушилаштво које дубински разара све стројеве, систематски припремајући бољшевизам, а са њиме и слом државе.
Светозар Марковић је јдан од „многих премногих“ који прима површне материјалистичке догме Русије тога времена. Он их није ни тражио ни налазио на изворима, већ их је у идеолошкој фотомонтажи свакидашњих разговора, у опскурномнм журнализму свакодневних листова могао наћи. Више је разлога зашто их је одмах усвајао. Светозар Марковић био је тип човека који се назива језиком модерне типологије homo politicus. Некритичан какав је био, без шире културе и образовања, по себи једноставан дух, он је био предестиниран за рецепције и упрошћена копирања. Марксистичку доктрину у популарним скраћењима примио је, јер је одговарала његовом духу порицања. Можда по себи етичан, нешто тронут хуманитарним сентиментализмом свога „великога учитеља Чернешевског“ он, вешто, у списима прикрива свој јетки нихилистички карактер. У сваком случају, за њега важе речи Фихтеа: Какав је човек, онакву философију бира.
Такав какав је Светозар Марковић вратио се из Русије у своју отаџбину са торбицом пабирака и огризака са трпеза материјалистичке философије марксизма и популарне философије руске духовне паланке. Ево њих:
У етици он је екстремни натуралист и евдемонист („реална теорија у моралу“).
У теорији сазнања – позитивист.
У социологији – крајњи утилитарист.
Уметност вреди онолико „колико користи друштву“ (естетички утилитаризам).
Он је присталица сциентизма.
Учење његово о љубави је голи сензуализам („потреба човековог организма“).
Природна је ствар да је он као материалист:
1) против теорије о слободној вољи (апсолутан детерминизам),
2) против генија,
3) против метафизике.
Све проблеме расправља рационалистички. Овај рационализам иде напоредо са биолошким (Дарвин) и културним еволуционизмом.
Тотални социализам и алхемија социјалних односа доминирају сваком философском и политичком рефлексијом (фразе о „борби класа“, енглеском индустриализму, о пролетерској револуцији, социалној беди, итд.).
Дели све идеје „просвећености“.
Негује марксистички појам радника (становништво на пример – „класа непроизводна“).
Он је заклети непријатељ монархизма из класно-пролетерских, дакле марксистичких побуда („сујеверје монархизма“, „мистицизам о божанственим својствима владара“).
Он је фанатик антинационализма (сви национални идеали су „политичке утопије“).
Народни суверенитет и народна воља су за њега – „илузије“:
Наша земља – земља варварства.
Он је изразити атеист („верозакон – тиранија“).
Излаже циничним потсмесима цркву и „попове“.
Негује једну – уколико је негује – рушилачку књижевну критику, пледирајући за књижевнокритички социјализам. Као такав донекле претходник Скерлићев.
Брекће од мржње против школе.
Уколико је за задругу и задружни живот, види у њима углавном социјални моменат (руски „мир“).
Доста је и оволико пада се види дух Светозара Марковића, дух мржње, исмевања, рушилачког револта. Такав је дух његов, без икакве везе са нацијом, националним духом, националном историјом, националном стварношћу. Дух његов – дух нихилизма, који је, час отворено час прикривено, дерао народном душом, деструирајући њене основе. Тај дух, дух марксизма, још онда се гњездио као болест у духовном, а нарочито у политичком организму нашег народа. Он је као црв гризао народно стабло, док га није потпуно нагризао. Као данас читамо „сочиненија“ комуниста, летке „партизана“ и „студије“ комунистичких кидера, ми ћемо наћи исти дај дух. Наш марксизам – трагични рецидив духа Марковићевог! Пропасти наше државе заиста је претходио пропаст самог народног бића. Клица тога процесуалног распада лежи у духу политичког и културног варваризма, који је кроз дух Светозара Марковића предат у зло наслеђе националној држави.
(Наша борба, децембар 1941. године)
No comments:
Post a Comment