Сталешка демократија

Ко је реакционаран? 

Много вам говоре, пријатељи, о слободама и лепо и слатко говоре. Говоре и о напретку и о помоћи незапосленима и о јавним радовима и раздужењу сељака и о олакшању малом човеку и много лепих ствари свакодневно вам говоре. Истичу се чуварима народних слобода и народних права, и као оно Дон Кихот, боре се с ветрењачама, боре се против умишљених непријатеља народа и они с крајње левице и они представници „чисте демократије” какву нам је установио капитализам, кад је завладао светом. 

Не бранимо се од потвора, јер у лажи је плитко дно. И место да губимо време и бранимо себе, желимо, пријатељи, да ви упознате себе и своје праве интересе, стање у коме се налазите и начине како ћете доћи до својих потреба и права. 

Несумњиво да народ и хоће и жели и увиђа да је потребно, да сам брине своју бригу, да својим пословима управља, да своју судбину олакша, да дође до реда и рада, да сваки труд и сваки рад у првом реду обезбеди потребе радника и његове породице. Несумњиво, да сељак тежи, да својим производима обезбеди и своју зараду и поштен живот себи и својој породици. 

То сви говоре, али сви не творе. Они кажу: Народ ће то задобити, ако може слободно да бира себи за представнике људе у које има поверење. А сви знате, пријатељи, како се то поверење у животу изражава. Једни га добивају, јер су везали разбијене појединце меницама и дуговима, други јер их је потпомогла власт, трећи јер су умели ватрено говорити и обећавати. 

Ми се разликујемо од њих, јер ми у исто доба тражимо и обезбеђења, да уђу у та народна представништва само они, чији су интереси истоветни с интересима оних који су им дали поверење, и који зависе од оних који су им дали поверење. Зато тражимо да се државни организам преуреди и то онако како га је живот већ уредио. 

А живот је створио разне сталеже с разним задацима и разним друштвеним функцијама за опште потребе целог народа. Зато тражимо да се организују сталежи и да држава постане задружно сталешка. 

Али да бисмо обезбедили да народне послове заиста уређује најпозванији и најодабранији, с најбољим моралним својствима, тражимо да се уреде и кандидације за изборе. Није обезбеђење народа, ако маса букача, плаћених или напијених, ако неорганизована руља, кандидује банкара, да брани интерес својих дужника. Зато тражимо да кандидације врше организована сталешка удружења, која ће најбоље моћи одабрати најспособније и најспремније за одбрану како сталешких тако и општенародних и општедржавних интереса. 

Веле да то није демократски. И није у смислу како то схватају либерални капитализам и њихови ватрени браниоци. Бране они либералну демократију као највећу светињу, јер она им је најбоља слушкиња.

Ми нећемо такву демократију, а не верујемо да је и ви, пријатељи, хоћете. Јер она није у добро схваћеном народном интересу и не може да заштити оправдане интересе народне. Ми хоћемо сталешку демократију. Тражио да сталежи решавају своја питања и проучавају своје потребе, а затим да их усклађују заједнички у међусталешким представништвима и заједно с државном управом у духу општенародних и општедржавних потреба и интереса. 

То називају реакционарним, назадним, противнародним, јер мисле да се народ речима ватреним и оштрим може завести, да нема способности да загледа у суштину ствари и да је процени и промери. 

Нашичка корупција, фалсификовање новца у повлашћеној ковници непрекидно суђење на све стране државе банкарима за проневеру туђе замуке, разне шумске афере, Турн Таксисова, Криваје и многе друге, велике зараде страног капитала у нашим рудницима, грађење наших железница нашим новцима са зарадом страног капитала итд. – све те многобројне појаве имају заједнички узрок и порекло. 

Да ли су те афере изазвали радници или сељаци, да ли су их изазвали мали трговци и ситни занатлије, да ли су их изазвали многобројни наши средњи људи, који у зноју лица свог једу хлеб свој? Сви знамо, да нису. Кад се погледају спискови оптужених и учесника у тим пословима виде се имена крупних капиталиста и богаташа, понајчешће страног порекла. Сви они силом свога капитала експлоатишу хиљаде и хиљаде, цео радни народ. Па им ни то није доста, већ удешавају да опљачкају државу, да отму мучан зној штедишама, да се обогате фалсификованим новцем, да непоштеним каматама заробе и окују цео свет. 

Ми се боримо против тога, јер знамо да ни ви, пријатељи, нисте зато. А они нам и с лева и с десна, нарочито они обожаваоци „фронта слободе” веле, да обманом маса желимо наметнути режим насиља и реакције, да имамо протународне, за власт и насиље похлепне циљеве. И то поред других каже и један листић који се огрнуо огртачем сељачког добра, а ради сасвим у правцу супротном сељачком духу. 

Ми тежимо да обуздамо капитализам у његовом рушилачком и израбљивачком послу. Ми тежимо да капитал служи заједници за њено унапређење и подизање и да се процењује само с гледишта опште корисности за цео народ, да плодови које он доноси у првом реду обезбеде носиоца рада. Ако је то противнародно, ако је то реакционарно, онда ми немамо ништа против тога, да нас називају таквим. Али онда је и цео радни народ против себе и реакционаран. 

Ми хоћемо, да свака власт буде потпуна и стварна и везана за највећу одговорност онога, коме је поверена, да одговара за прекршаје закона и министар и чиновник, и посланик, и судија и сваки; да та одговорност буде стварна, да се брзо изведе пред независан суд и да му се брзо одмери казна, да се онемогући свака злоупотреба власти и свако безакоње. Ако је то противно интересима народним, ако је то назадна и реакционарна мера, онда смо ми за такве реакционарне мере. 

Ми тежимо заједно с вама, пријатељи, да се државне дажбине и порезе правилно распореде, да се растерете најслабији, а да они најјачи највише и поднесу. Је ли то нешто што се противи демократији, је ли то против народа? Ако је тако, онда смо ми заиста такви.

Неколико главнијих захтева својих изнели смо пред вас, драги пријатељи, да ви оцените наш тежак грех, да ви процените да ли смо ми непријатељи народа, или су му непријатељи они који роваре против нас и којима са језика тече мед и млеко, а на срцу им је јед и злоба. 

Ми се не називамо демократима, јер је либерална демократија са необузданим капитализмом и са неодговорним парламентаризмом и довела до овог нереда и злостања баш онда, кад би у свету, према развитку науке, технике, производње, културе, требало да владају највећи ред и највеће благостање. 

Ми смо заједно с вама против нереда, против искоришћавања, против корупције, против необузданог капитализма, против клика, котерија, мафија и партизанства.

Насупрот томе ми смо за ред и мир, за поштовање свачијег права и свачије слободе, за сталешко и задружно уређење, јер су они носиоци реда и рада, за правичну расподелу општенародних добара, за велику општенародну и општедржавну политику. 

Да ли има икога у народу који није за то? И да ли није можда баш то права сталешка демократија?

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 107, 29. марта 1936. године)

Милосав Васиљевић: Право и лажно родољубље

Има врло много људи који себе сматрају родољубима и захтевају да их други таквим сматрају и ако је у истини правих родољуба најмање у свакоме народу. Овако је јер има поред правих и лажних или назови родољуба и ови последњи се увек више и истичу од правих. Отуда у свима народима врло много родољуба на језику али врло мало на делу.

Има људи, који сматрају да је довољно мрзети други народ па бити родољуб за свој сопствени народ. Мржња према другоме није исто што и љубав према своме народу. Па не само то: ако је у мени мржња према другоме макар и за мало јача од љубави према моме народу, ја нисам више родољуб: ја сам човек који мрзи други народ, јер ће ме ова мржња опредељивати у свима мојим поступцима у јавноме животу. А кога мржња према туђем народу руководи, тај ће пренемрегнути све оно што са том мржњом у сукоб дође на интерес сопственога народа.

Људи којима је главно мржња према другоме, опасни су за свој народ. Ако је народ који мрзимо пријатељ нашег народа, онда грешимо што му за пријатељство узвраћамо мржњом, јер ћемо ми сами тиме бити на штети. А ако је народ који мрзимо заиста и наш непријатељ, онда ћемо упасти мржњом у другу погрешку а то је: мржња ћe нас ометати да непријатеља боље упознамо, а то опет иде у прилог непријатељу. 

Ни у једном ни у другом случајy, мржња нам неће помоћи већ ће нас само навести да своме народу положај учинимо тежим. То дакле не само да није родољубље: то је у ствари прикривено и од нас самих неопажено занемаривање сопствених интереса за рачун наше мржње према другоме. Прече нам је да мрзимо друге него да спасавамо себе. То не може да буде родољубље. То многи зову родољубљем а то је у ствари само мржња према другоме и ништа више.

Има опет људи који сматрају да је родољубље говорити све похвале о своме народу а о свима другим народима говорити и уверавати себе и друге најгоре. Ти људи мисле да би се синови нашег народа охладили према своме народу кад би поверовали да наш народ није једини ваљан у свету.

И то није родољубље.

Живети у уверењу да је наш народ бољи од свих осталих значи затварати очи пред недостацима сопственог народа и не чинити ништа за његово усавршавање и унапређење. А ово већ значи уназађивање свога народа. Ако се овоме још дода и ширење уверења да су сви други народи још гори него ми, онда не само да свој народ не поправљамо и не припремамо за успех у утакмици међу народима, него заваравамо себе да нас ни други неће у опште моћи претећи. Туђ народ, који све предузима да нас претекне заиста не може наћи за своје интересе боље слуге од оваквих људи.

Зато ни ово није родољубље: то је само заваравање и себе и својих сународника да не треба ништа предузимати за свој спас. А то је баш супротно ономе што потреба нашег народа и нас самих као делова тога народа захтева. Ни то дакле није родољубље нити се родољубљем може сматрати. Људи који овако раде а себе родољубима називају, узурпатори су овога лепог назива и ништа више.

Правоме родољубу основа за управљање у животу није нити мржња према другоме нити уверавање да је наш народ једини ваљан у свету. Правоме и истинктоме родољубу најглавније је у животу љубав према своме народу, његовоме животу, његовим тешкоћама и невољама, успесима и несрећама. Прави родољуб у првоме реду мисли како ће свој народ унапредити, оспособити да што више може да постигне, уразумити да што мање заблуда у себи носи јер никоме заблуда није била од користи па не може да буде ни нашем народу.

На друге народе прави родољуб мисли само у толико колико му је потребно да на најбољи и најсигурнији начин заштити или обезбеди интересе сопственога народа. Па пошто је испреплетаност интереса између народа толика, да ниједан народ на свету, па ма био и највећи, не може рећи да може да живи сам без наслањања на друге, било то у политици, било у привреди или којој другој грани живота, то прави родољуб гледа да држање свога народа тако подеси да не изазива код других народа мржњу или зловољу према своме народу него напротив поштовање, а ово ce не заслужује испољавањем мржње већ коректношћу, лојалношћу и честитошћу, слично нашим односима у обичноме животу. Тачно познавање свога народа уз сталну тежњу за његовим уздизањем и унутра и споља пред осталим народима, то је тежња правога родољуба, човека коме је љубав према своме народу јача него све друго. То је родољубље.

Свако од ове три врсте родољубља, од којих су прва два само на језику а само ово треће и на делу, има и своје методе рада.

Мржња према другоме народу испуњава човека злобом према томе народу и жељом да се омрзнутоме народу напакости па макар ту пакост плаћао својом кожом и сопствени народ. Људи, који мрзе други народ испред свега, више мисле како ће томе народу да нанесу штете, него како ће своме да користи. А то је у крајњој линији ипак више служба другоме а не своме народу. Служба додуше негативна, али ипак служба. Људи који сматрају да је хвалисање свога народа родољубље губе се у празним причама и не допуштају никоме да ма шта непохвално о своме народу кажу. То су у ствари уљуљкивачи свога народа у уверење да не треба ништа радити на своме спасењу, а који се народ у животу не брине за своје спасење, тога брзо други превазилазе.

Ови људи су најбољи агенти туђег напретка испред нашег сопственог. И то су дакле слуге туђег успеха под плаштом родољубља. Зато је и ово само лажно или назови родољубље, које са правим родољубљем нема никакве везе.

Људи, које за свој народ везује љубав испред свега другога, на против, готови су на лично жртвовање ради спаса сопственог народа. Ти људи посматрају и свој народ и друге народе отвореним очима, и труде се непрестано да своме народу помогну. Тим људима је барометар, не други народ, него свој сопствени и то његов успех и напредак. Зато овим људима живот није испуњен пакошћу и мржњом, као оним првима, или хвалисањем и површношћу као овим другима, већ пожртвовањем и самопрегором, сталном бригом за свој народ и његову судбину. То су брижници а не хвалисавци или пакосници.

Али тек они су родољуби.

Милосав Васиљевић 

(„Српски народ” 1944. године)

Небојша М. Крстић: Светосавски темељи војничког етоса Србских добровољаца

 

„Завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај.

Па макар сви до последњега пали,

Ми завет свет испунићемо тај.”

(из борбене корачнице Србских добровољаца)

„Ја волим свога Краља, свој народ и своју Отаџбину, и за њих сам увек готов положити живот!"

(командант Србских добровољаца ђенерал Коста Мушицки пред немачким војним судом у окупираном Београду)

Свети Владика Николај Велимировић – несумњиво врховни ововековни учитељ србског државотворног Предања и његових заветних вредности – опомињао је неућутно да су школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем и држава са Божијим благословом упоришни стожери србског опстанка и останка на геостратешки најповољнијем (али и најнападанијем) положају балканског полуострва. Протумачен у оквирима заветних вредности светосавског државотворног Предања Владикин вапај „нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом”, не значи ништа друго до нека нам школа буде са светосавским образовањем и православном вером у Свету Тројицу; нека нам политика буде са православним политичарима одговорним и пред Богом и пред људима; нека нам војска буде кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст часни и Слободу Златну; нека нам држава буде Србска са православном сталешком монархијом и миропомазаним побожним Владарем!

Светосавље, као србско историјско искуство велике Тајне православне Побожности, јесте, уствари искуство једне државотворне заједнице у напорном подвигу задобијања Царства Небеског. Читава србска крстоносна историја је у знаку Христове опомене да се „Царство Небеско с напором осваја, и напорници га задобијају” (Мт 11,12). Другим речима, задобијању Небеске Србије (тј. Небеског Отачаства) стреме само они Срби који своју побожност пројављују кроз напор борбе за благообразно устројавање и одбрану земаљског Отачаства (тј. земаљске Србије, Србске државе).

Борба за одбрану србског Отачаства пројављује се увек у двојаком виду као духовна борба и као оружана борба. Суштинско обележје србске духовне и оружане борбе јесте Христољубље, то јест здраво Богољубље и најконкретније човекољубље. Јер, србска борба – и духовна и оружана – јесте борба без страсти; то је борба која брани васколики србски идентитет, и духовни и расни, и државотворни и цивилизацијски. Србска духовна и оружана борба јесте увек у знаку Крста и Слободе: „У знаку Крста означава зависност од Бога, у знаку Слободе означава независност од људи. Још у знаку Крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку Слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи” (Св. Николај Велимировић).

Историјска учинковитост србске духовне и оружане моћи јесте веродостојна и делотворна потврда србског непоколебивог поуздања у Моћ Правде Божије. Ово србско поуздање попримило је своје парадигматичне оквире у Косовском заветном определењу Светог србског војсковође кнеза Лазара и његових Христом причешћених родољубивих војника. Исто тако, поуздање у Моћ Правде Божије незауставно бруји у свим србским срцима којима је милије крвцу проливати за Крст Часни и Слободу Златну него ли устрашено седети, како песник каже, окаљана образа на меком душеку. Сетимо се само заветног определења Светог Стевана Синђелића и хиљаду чегарских мученика који сопственом крвљу потврдише своју достојност и спремност да буду истински „суграђани светих” (Еф 219) у Небеској Србији, у Царству Небеском.

Сетимо се, такође, непоколебивог поуздања јуначких бранилаца Београда, 7. октобра 1915. године, на челу са мајором Драгутином Гавриловићем који је тада издао последњу заповест својим војницима:

„Јунаци!

Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше Престонице, има да буде светао!

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Само је још једном у овоме веку несаломива одважност једног србског официра изнедрила тако силовиту заповест која у срцима родољубивих генерација одјекује попут праска грома. Наиме, три деценије касније, 8. јануара 1946. године у згради енглеске команде ђенерал Коста Мушицки на парчету папира исписује своју последњу заповест. Иако је врло добро знао да га Енглези преварно, без части и поштења, зарад љубави према зликовцу Јосипу Брозу изручују на крваву немилост Титовим комунистичким србоубицама, рука јуначког ђенерала Косте није ни мало задрхтала док је исписивао своје потресно војничко завештање свим припадницима Србског добровољачког корпуса. Почујмо те речи које су једном за свагда уклесане у духовном мермеру србског памћења – речи које нелажно откривају одговор на питања какав мора да буде србски војник са родољубљем:

„Јунаци!

Ја идем на пут у Небеску Србију, тамо где се већ налазе најбољи наши другови, да се њима ставим на чело, јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, за Краља, Народ и Отаџбину.

Другови!

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!”

Многи данас, нажалост, не знају да је ђенерал Коста Мушицки мученички пострадао с вером у Бога за Краља и Отачаство. Наиме, после монтираног суђења комунистички злочинци су 17. јула 1946. године у Београду стрељали Косту Мушицког истога дана када и ђенерала Дражу Михаиловића.

Истински достојан имена својег патрона Светог Равноапостолног цара Константина Великог по којем је именован, ђенерал Константин – Коста је непосредно пре стрељања својим покличем „Живела Србија” исповедио непоколебиву веру да је Жив Господ Који је Васкрсењем победио смрт и да је жива Правда Његова. Неустрашивим покличем „Живела Србија” исповедио је мученик Коста да му је заистину место у Небеској Србији међу Светим Србским ратницима и војсковођама.

Само непоколебиво поуздање у Бога Живог и Истинитог учинило је ђенерала Косту Мушицког живим и истинитим србским војником који је заиста кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Управо сво непоколебиво хришћанско поуздање и огњена православна побожност проговарају силовито и снажно у својеврсном документу србског војничког етоса познатијег под називом Десет заповести Србским добровољцима.

Небојша М. Крстић 

(„Образ”, број 2 1995. године)

Димитрије Љотић: Наш социјални конструктивни национализам

Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.

А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу.

Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлучније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо:

Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правичне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједничком стваралачком прегалаштву за добро народне целине, - тај народ не зна за нерешиве проблеме.

У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистичког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

Наш национализам није од оне врсте, која кити груди значкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама.

По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој.

Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

...Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политички живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политичке егзистенције, у ствари надувене мешине.

 

***

 

Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политичког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, бескомпромисност, смишљеност.

Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 66, 9. јуна 1935. године)

СДК у одбрани Ваљева од комуниста 1944.

Борба за Ваљево отпочела је у јутарњим часовима 14. септембра 1944. године. Пошто су добровољачки батаљони били отсечени од Ваљева, то је капетан Љубиша Филиповић формирао једну стрељачку чету од људства Допунске команде и разних других административних пуковских и батаљонских органа. За командира ове чете капетан Филиповић поставио је капетана Рацу Миливојчевића. Овој чети била је додељена да садејствује и пратећа чета Трећег батаљона III пука СДК, која је била остала у Ваљеву.

Обе ове чете капетан Филиповић послао је на положаје, који су се налазили на линији Ваљево-Грачанско гробље. Добровољци су цео дан издржали на овим положајима, одбивши цео низ Партизанских јуриша. Са успехом су одолевали свим партизанским нападима. У тешким и крвавим борбама, вођеним у току тога дана, јуначки су пали Миодраг-Миле Лома, праунук Кнеза Арсенија Ломе, Драгољуб-Драган Јањатовић, Ђорђе Димитријевић, Дуле Живковић и други, док су многи услед задобијених рана били избачени из строја.

Ово храбро супротстављање комунистима на градским вратима, на десној страни реке Колубаре, омогућило је капетану Филиповићу да организује упоришта у самом Ваљеву, која ће прихватити добровољце када се повуку са Грачанског гробља и из којих ће се, после, наставити даља борба против партизана. У свему су организована три упоришта: Официрски дом (где је био Штаб пука), хотел „Бранковина” (Штаб Допунске команде) и у бившим артиљеријским касарнама југословенске војске, које су се налазиле између Београдског друма и леве обале реке Колубаре. Док су прва два упоришта била у самом центру вароши, треће је било на северо-источној периферији града. Такође су и Немци, који су се тада налазили у Ваљеву, организовали своја упоришта. Највећи део Немаца, уствари њихов гарнизон, био је на Крушику, у касарнама бившег V-ог пешадијског пука, које су биле претворене у праву тврђаву, која је суверено доминирала северним делом града, а нарочито друмом Ваљево-Шабац и Ваљево-Уб (Београдски друм). На Крушик се била повукла и сва Српска Државна Стража из Ваљева. Док су се у овим утврђеним касарнама били сместили Немци из свих родова њихове службе, дотле су немачка „Фелджандармерија” и „Шуцполиција” организовале у самоме граду своја сопствена упоришта: у бившем Окружном суду (команда „Фелджандармерије”), у бившем Среском суду („Крајскоманда”) и у кући комунистичког лидера д-ра Милоша Пантића (Команда „Шуцполиције”). Међутим, важно је на овом месту нагласити, да у борбама, које су се водиле пред самим Ваљевом, Немци уопште нису хтели да учествују. Сав терет жестоких партизанских налета сносиле су само две добровољачке чете.

Добровољци су на положајима више Грачанског гробља одолевали све до 10 сати увече, супротстављајући се партизанима јуначки и у историји оваквих борби невиђеним хероизмом, сличним само браниоцима Београда из 1915 године. Да би избегле уништење опкољавањем од далеко надмоћнијег непријатеља, обе добровољачке чете повукле су се мало уназад, формирајући нову борбену линију на самој реци Колубари (лева обала) од електричне централе до касарни бившег XVII пука, на подножју Пећине.

Борба на реци Колубари трајала је страховитом и несмањеном жестином од 10 часова увече до саме поноћи. За све то време на назначеној линији ниједан партизан није могао прећи на леву страну Колубаре. Међутим, комунистима је изненадно дошла јединствена помоћ! Тачно у поноћ над Ваљевом су се зачули англо-амерички бомбардери. У томе часу, партизани су на брдовитом делу старе вароши, у Грацу (десна обала реке Колубаре), запалили велике ватре, дајући авионима до знања где се они налазе, тј. где им је предња линија и докле су допрли. Ватре су потпуно осветлиле линију фронта на Колубари. Авиони су се почели све ниже спуштати и на партизанским положајима дотурати оружје и муницију.

Паљењем ватри била је откривена дужина добровољачког фронта на Колубари, те су, тада, лака партизанска одељења прешла реку више електричне централе, где је било крајње лево добровољачко крило. Партизани су се почели приближавати добровољцима с леђа. Када су добровољци то осетили, повукли су се у унапред одређена ватрена упоришта.

У 00:30 часова 15. септембра 1944. године почињу партизански јуриши на упоришта у граду. Води се борба само ручним гранатама. Јуриши су све бесомучнији. Ређају се непрестано један за другим. Ништа се друго не чује, него само прасак бомби и граната. Добровољци јуначки одолевају. Само на два упоришта: Официрски дом и „Бранковину” извршено је од пола један до пет часова ујутру равно десет јуриша! Упоришта су још увек стајала као непобедиве тврђаве. Једина несрећа била је, што између себе нису имала никакву везу, изузев што је постојала веза Официрског дома са „Бранковином”. У подрумима оба ова упоришта, вапај рањених добровољаца надјачавао је прасак бомби и граната, које су им разнеле делове тела.

Изјутра 15. септембра 1944, настало је затишје. Са кровова кућа око два главна добровољачка упоришта (преживели из трећег пребацили су се у Официрски дом и „Бранковину”), чула се понека машинска пушка. Било је јасно, да је то затишје пред буру. И то, пред страховиту олујину! Од добровољаца неко је био предложио, да добровољачке тројке запале зграде око упоришта и да на тај начин ватром држе комунисте на отстојању. Међутим, Просветар I пука СДК Драги Славковић, Окружни школски надзорник, то је одлучно забранио, рекавши – да су комунисти паликуће, а добровољци гину чувајући српска огњишта. Тако су Ваљевцима остале читаве куће.

Партизани су затишје били искористили за једну пакленунамеру. Своје хаубице и топове довукли су на Ваљевску Пећину, код Павиљона, одакле је до добровољачких упоришта у ваздушној линији износило ни непуних хиљаду метара. И око 09:30 часова пре подне отпочела је са партизанске стране страховита артиљеријска ватра, најпре на Официрски дом. Разрушили су куполу. Зидови, цела зграда, поче просто да се љуља, а експлозије граната држе добровољце обезнањене по неколико минута. Растојање је било врло близу а елементи добро подешени, тако да је, скоро, свака граната имала директан погодак. Потом се однекуда појавише савезнички лаки бомбардери, који почеше да туку својим страшним ракетама. Добровољци се спустише у подруме. У томе приметише, да партизани настоје да отсеку Официрски дом од „Бранковине”, те тиме онемогуће дотурање муниције из овог последњег упоришта, где је било складиште добровољачке муниције. Стога је капетан Филиповић наредио, да се све учини да би се партизани онемогућили у њиховој намери. Али, сила Бога не моли! Још би се и издржала ватра са земље, али су ракете из ваздуха ужасавајуће, Било је очито, да су комунисти уз помоћ Савезника у великој надмоћности. Међутим, добровољци су истрајали у Официрском дому доклегод им је трајао и последњи сандук са муницијом. Када им је ове нестало, добровољци су, око 11 часова пре подне, почели да се појединачно пребацују у хотел „Бранковину”, која је својим двориштем била везана једним каменим вратима са двориштем Официрског дома. Комунисти су свим силама покушали да убитачном ватром спрече прелаз и да сасвим отсеку једно упориште од другог. Целокупна партизанска ватра била је концентрисана на пролаз у двориштима. Упркос тога, добровољци су са једном ретком дисциплинованошћу и хладнокрвношћу извршили пребацивање у „Бранковину”. Премда су овом приликом многи задобили ране, ко лакше ко теже, гро добровољаца успео је да се из Официрског дома пребаци у „Бранковину”, одакле је са новим еланом настављена даља борба.

Партизани су и на „Бранковину” применили свој ранији метод. Са Павиљона на Пећини гађали су тешком артиљеријом и ово добровољачко упориште. Променили су само елементе и не жалећи гранате, просто су засипали добровољце. Ови су велику наду полагали у два своја батаљона, који су били изван Ваљева и за које се веровало да ће бити у стању да продру у варош. У том уздању снажно се и истрајно одолевало партизанима. Па и онда, када су комунисти почели вршити јуриш за јуришем на „Бранковину”. Најжешки јуриши су били око један сат поподне, кад су партизани хтели, пошто-пото, да освоје ово добровољачко упориште. Вођена је борба само бомбама и гранатама. У једној ужасној симфонији сливале су се експлозије и јауци.

До три сата после подне добровољци су истрајно одолевали свим партизанским јуришима. А тада је пијана комунистичка руља упала у приземље „Бранковине”. Настала је страховита борба прса у прса. Почело је једно ужасно гушање. Добровољци напуштају степеник по степеник и из приземља се пењу на први спрат. Партизани иду за њима. Сваки степеник се скупо плаћа. Али, комунисти непрестано куљају. Једни преко других. Чини се, као да су се сјатили из целога света.

Партизани су били допрли и на први спрат. Преживели добровољци настављају борбу са тавана и крова. Одатле се олуцима спуштају и намећу комунистима уличну борбу. Леђима су кршили ограде дворишта, а митраљеткама косили су партизане. Ишло се из дворишта у двориште, из улице у улицу. Постојала је нада, да ће и Немци давати отпор комунистима у уличним борбама. Међутим, сва три њихова упоришта, која су се налазила у самој вароши, одавно су, далеко пре добровољачких, била пала партизанима у руке, док су се преживели повукли у касарну на Крушику, која је била ограђена снажним бункерима, вучјим јамама, бодљикавим жицама. Тако су добровољци видели, да су сами у борби. Покушавали су да се и они пребаце на Крушик, али Немци нису више никоме дозвољавали да приђе овом њиховом утврђењу. Аутоматским оружјима косили су и партизане и добровољце. Онда су се добровољци почели повлачити ка пошумљеној периферији града, северо-западно од центра, пребацујући се на леву обалу реке Љубостиње, с леве стране шабачког пута, настојећи да се под заштитом мрака који се спуштао сакупе и организују за нови отпор. Ватра нападних партизанских одељења је малаксавала, а започињало је снажно халакање и шенлучење у самој вароши, јер је Ваљево било први град у Србији, који су заузели комунисти после трогодишњег лешинарског обилажења око Недићеве Србије.

И док су комунисти халакали и шенлучили, Ваљево је одавало страшну слику. Као да је градом прохујала куга са неком бесном олујином. Пред упориштима, по улицама и двориштима, која се мешала с мирисом барута и паљевине. Међу многим лешевима јасно су се распознавали добровољци, јер је с њихових груди пркосно и поносно сјао Добровољачки Крст са ликом Светога Ђорђа. Под овим Крстом јуначки су положили своје животе бранећи Ваљево: капетан Љубиша Филиповић, заступник Команданта I пука СДК, Окружни школски надзорник Драгољуб Славковић, пуковски просветар I пука СДК, капетан Раца Миливојчевић, командир добровољачке чете, студент Београдског Универзитета Тоша Асурџић, четни васпитач Пратеће чете Трећег батаљона ІІІ пука СДК, млади југословенски националиста из Далмације Милан Боначић и стотину још знаних и незнаних добровољаца.

Заједно с добровољцима измешали су своју братску крв и четници Војводе Косте Пећанца, који су учествовали у уличним борбама противу партизана, искачући са карабинима и бомбама из својих кућа. У овим борбама јуначки је погинуо и сам Ваљевски Војвода Милорад Радић. Сем њега, Ваљево је залио својом крвљу и други Пећанчев Војвода, Душан Обрадовић, Војвода Стишки, који се борио у саставу добровољачких јединица.

Мада су лешеви, крв, демолиране зграде и разрушени кровови кућа одавали страшну слику ове језиве вишедневне борбе, тек увече 15. септембра 1944. године, када су Ваљевци могли изићи из својих кућа напоље, на улицу, језивост је достигла своју пуну кулминацију. Очеви, мајке, сестре, љубе – почели су по двориштима превртати лешеве и тражити своје миле и драге, јер су добровољци-браниоци били махом из Ваљева и околине. И како је која жртва била препозната, Ваљевом се проламао језиви врисак. То је, речитије но ишта друго, најбоље сведочило, како је народ у првом граду у Србији, који су комунисти освојили, дочекао своје „ослободиоце”. Али, упркос тога, безбожници су ипак славили своју победу. Улицама, на којима су савремене Косовке девојке превртале пале јунаке, партизани су водили циганску блех музику, која је из све снаге свирала, док је безбожничка руља играла. Помахнитало партизанско халакање уз звуке музике и до неба вапијуће лелекање ваљевских мајки, сведочило је за сва времена какав је однос између српског народа и безбожних комуниста. Али, ни то није било све. Било је суђено, да Ваљево испије чашу жучи до дна. На њему су се партизани светили, што им се српски народ одупро 1941. године и што их је тада протерао као губу из своје торине.

Боривоје М. Карапанџић

(„Грађански рат у Србији 1941-1945.” САД 1958. године)

Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)

Мученичка смрт једног свештеника

Комунистичка зверства почињена над србским народом су немерљива. Њихова крвава револуција и њихов крвави режим однели су на стотине хиљада србских живота. Један од бројних примера њиховог зверства и њихове болесне суровости, изазване неизрецивом мржњом према свему што је православно, србско и национално, јесте зверско мучење и убиство свештеника Србске Православне Цркве – Војислава Стоиловића. Вашој пажњи препоручујемо чланак о овом тешком злочину, објављен у „Нашој Борби” новембра 1941. године.

____________________________

Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.

Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.

16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.

У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.

Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.

Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.

Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.

М. Јевтић 

(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)

Заједница, скуп појединаца и гомила

 

Да ли је истина то да је наш народ заједница? Сама чињеница, да у нашем народу постоје разна занимања, а то значи да је у њему примењена подела рада, довољна је да нам, без улажења у друге карактеристике, да потврдан одговор на ово питање, у нашем народу не ради сваки за себе све, већ упражњава само једну врсту посла што му је додељено поделом рада у нашем друштву. А подела рада је техничка карактеристика заједнице. Дакле наш народ је заједница.

Скуп појединаца јесу, на пример, људи који седе у кафани без икакве везе једнога са другим и где сваки може да напусти место кад хоће а да то осталима не нанесе никакве штете. Скуп појединаца су шетачи у парку, где сваки иде за свој рачун и није везан за остале. Ја могу као Србин, да одем на пример у Бангкок, и тамо да шетам кроз парк или улице, не познавајући никога па чак и не знајући језик тамошњих људи. У маси шетача може да буде још појединаца, који никога не знају као ја, а може да буде и људи који сваког трећег човека на улици познају. Све то не утиче на људе у парку или на улици јер су они, иако окупљени на једном месту, само скуп невезаних појединаца.

Напротив, особље једне творнице на раду јесте организована заједница. Тамо је успех целог посла условљен тачношћу свакога појединца који је укључен у радни процес. Недолазак једнога радника на посао може да омете друге у раду. У производњи чиода путем заједнице, застој у сечењу жице, повлачи за собом и застој осталих радника. Код шетача у парку или гостију у кафани, недолазак једнога не омета ни у чему остале у њиховим намерама и напорима.

Људи узимају облик заједнице сваки пут кад удруженим напорима треба нешто да изврше или створе. Једна обична тежа греда приморавала је људе да се удруже у заједницу да би је покренули. Отуда се заједница може сматрати стваралачким обликом људског друштва. Заједница је стваралачко друштво.

Скуп појединаца је врло редак онде где се нешто ствара, он се напротив сусреће на местима где се ужива и већ готови производи троше. Људи у кафани јесу скуп појединаца, али ту појединци слободно уживају и троше већ негде створене производе. Шетачи у парку, исто тако, уживају лепоте парка али је за стварање парка била потребна организована заједница. Војници у чети, који су на маневрима или у борби врло чврста заједница, за ручком или на спавању претварају се у скуп појединаца. Изостанак једног војника или групе војника на маневру или у борби, може озбиљно да омете успех осталих другова, док изостанак на ручку или на спавању не мора ни у чему да омета остале и да се добро наједу и да се добро испавају. Скуп појединаца, према томе, или не ствара уопште, него ужива и троши оно што је већ створено, или ако ствара, има веома слабу произвођачку моћ. Отуда је скуп појединаца обично облик неактивног, нестваралачког друштва. 

За гомилу, већ смо напред видели, да је то слепо друштво.

По реду свога формирања, најпростији је облик људског друштва скуп, за њим долази гомила, па тек онда заједница. 

Зато што је скуп најпростији облик људског друштва, људима који не знају за постојање других облика, као прва мисао намеће се схватање да је наше друштво обичан збир јединки, а то значи скуп појединаца. Да би човек могао да примети гомилу као посебан облик у коме се људско друштво појављује, он мора да познаје бар неке карактеристике гомиле. А да би у људском друштву видео заједницу, он мора да зна карактеристике заједнице. Отуда је проучавање економских и социолошких последица увођења поделе рада у људско друштво предуслов за разликовање ових облика људског друштва а затим и упознавања проблема које сваки од ова три облика у себи носи.

Милосав Васиљевић 

(Одломак из књиге „Зборашки социолошки требник”)

Породица – извор националне свести

 

У време петвековног страдања, робовања и борби, српски народ је за своје очување благодаран првенствено Цркви, а онда другим чиниоцима који као да су били међусобно распоредили улоге за спасавање Српства. Једну од тих улога узела је на себе породица. Поред других дужности, њој је пало у део чување народности. Народна традиција: историјски догађаји, предања о знаменитим личностим српске прошлости, о појединим пределима српским – све је то преношено с колена на колено у српској породици. Тамо се створио национални култ према знаменитим прецима. Поједине породице – нарочито онамо где се одржало племе и братство, вежу себе са прецима из далеке прошлости. Они знају своју лозу до двадесет колена – пасова. У тој лози они знају истодобно ко је какав био, како је завршио свој живот, је ли какво знаменито или рђаво дело иза себе оставио. У првом случају њиме се поносе, на њега се угледају, куну се његовом душом као највећом светињом, а у другом случају се стиде и чувају да не понове неваљалство свога претка. Друге их породице коре неваљалствима предака. 

Врло често су далеки преци појединих породица били велики људи, чак тамо у време Немањића. Предања о прошлости таквих породица и из њих састављених племена и братстава, чине један значајан допринос националном васпитању. Важно је напоменути, да та породична предања никад нису уска – није њихов предак значајан само за себе, него за цео народ једнога краја или за све Србе. По заслугама само за себе и своју породицу, нико га не би ценио, нити се њиме поносио. Поред историјске прошлости врло је живо било сећање на крајеве који се налазе под Турцима. Знало се где су биле престонице српских краљева и царева, где је била Патријаршија; набрајале се све српске богомоље и оне из најудаљенијих крајева. Кроз такво сећање расла је тежња за ослобођењем тих крајева. Срби из слободе сматрали су се обавезним, да помогну својом борбом, да се ослободе и други Срби. Јауке поробљених Срба, осећали су слободни Срби свуда као своје сопствене.

Као што се истичу породице по другим особинама тако су познате породице по одржавању старих предања. За онога који не поседује никаквог предања и не занима се тим, сматра се, да или нема сам своје прошлости, или су код њега неки други мање вредни интереси преовладали. Знање прошлости се сматра и као дар појединих људи. У сваком крају се зна понеко који је од својих старих и других људи запамтио предања и зна лепо да их прича. То су увек старији људи са угледом, а уз то се истичу као народни паметари. Они су знали да задовоље радозналост млађих и памтили су и причали оно што је вредно било да се прича.

Када се међу српским сељацима раширила писменост, онда су збирке народних песама читане на састанцима. Народ је добио написано оно што је он усмено створио. Гуслари нису више памтили песму од другога гуслара, него су је из књиге учили. Млађи су у слободним часовима читали у кући а старији их слушали. Око огњишта, нарочито зимских вечери, прича се српска прошлост испреплетана многобројним личностима и догађајима. Све је то представљено живописно да одушеви присутне и покаже им вредност народа коме припадају. Према целој својој прошлости Србин се осећа као свој – по домаћи. Сви велики људи српске прошлости као да су му рођаци; он жали њихову погибију као да је јуче била. Нарочито је живо предање о Косову и личностима које су у Косовској бици учествовале. Косово је била школа за учење националности српске уопште. И српска породица није имала јачег и бољег програма за своје национално васпитање. Примери појединих косовских јунака, служили су за углед. Раскош и разноликост тих примера, сачуваних у песми и причи, створили су темеље за све узвишене вредности – верске и националне. Свако витешко дело је слично делима косовских јунака. Освета Косова и обнова старе славе и величине, уливана је деци од старијих и преношена од колена на колено. Нису пропуштени ни други велики историјски догађаји и подвизи појединих јунака, а да се не запамте и о њима не прича млађима. Колико је само одушевљења уносило јунаштво Марка Краљевића и његова витешка дела. Учинити нешто такво, или слично томе, био је циљ свакоме истински васпитаном Србину.

Огромну улогу у домаћем националном васпитању одиграле су гусле. Ма колико се оне истицале и цениле по улози коју су имале на заједничким народним скуповима, када су гуслари певали народне песме, оне претежно остају породична вредност. У гусларским крајевима, свака кућа мора имати гусле, јер "где се гусле у кући не чују, ту је мртва и кућа и људи". Не поставља се питање да ли у кући има гуслара, способног да уз гусле пева, него да ли у кући имају гусле. Поштовање које се гуслама указује (жене устају на ноге кад почне гуслање) је знак високог цењења догађаја и јунака који се уз њих опевају. У песмама јуначким износи се поред радње још и многи узгредни детаљи. И на тај начин добивала су се богата сазнања о другим народима и њиховим предводницима, о појединим местима, о обичајима и моралним схватањима. Дете одрасло у дому где су се неговале гусле и народна песма, било је снабдевено једним обимним знањем из свега онога што му је за живот потребно било. – Велики значај у породичном васпитању имале су јуначке песме о месним борбама и јунацима, особито ако је у песми опеван неки рођак или предак.

Породице радо чувају неку стару ствар: оружје, део одела, барјак итд. која их подсећа на њиховог знаменитог претка. Жеља и тежња је млађих да буду као њихови стари, да њих не покоре, односно да не буду гори од њих. При сваком делу, човек из таквих кућа, пазио је, да се не обрука и не нанесе срамоту, не толико себи колико своме чувеном претку, јер се друштво при таквим, као и при добрим делима, одмах сети његова претка. Јасно је, да су куће где се неговала прошлост, сматране угледним, поносним и господским кућама, далеко више него по имању или неким материјалним вредностима.

Српска породица се увек осећа као део народа. Она заједнички иступа да поможе сваку народну ствар; она чува аманет предака који су живели и радили за Српство и све обичаје који су општи српски; она за опште српске ствари не жали жртве. Безбројни су примери родитељског самопрегорења приликом погибије њихових синова. Друкчије и није могло бити, када су се вечито као идеал истицали јунаци који су у борби пали – борбом и јуначком смрћу вечни помен осигурали. Свако невитештво и сваки кукавичлук је осуђен од породице као и од народа као целине.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Димитрије Љотић: Наш став

 

У многим нашим ранијим чланцима: „Судбоносна раскрсница” (јануар 1935.), „Две основне истине” (септембар 1935.), и др. ми смо износили тачно и јасно и срж данашњих проблема и невоља и њихово решење.

Кад се буде писала историја данашњих дана, ми ћемо имати то задовољство, да нам будући историчар призна да смо видели тачно и садашњи одношај и паметан излаз из садашњих тешкоћа.

Али ми бисмо више волели да нам историја ту славу не призна, а да се савременици истинама које откривамо послуже. Јер ако наши савременици преко тих истина пређу затворених очију, сасвим слаба и жалосна ће нам слава бити што ће нам је пружити будућа историја.

Јер данашња времена и могућности спасења пролазе, неповратно поред нас. Сваки изгубљени дан је једна могућност мање. А љуто се варају они који мисле да иако се нешто буде изгубило да ће се брзо и боље накнадити. Ако се пропусте све могућности за решење наших народних невоља, ако стварни ред, правда и благостање не буду настојавањима народних вођа дати народу, и ако би због тога земља и народ пошли оним судбоносним путем којим би их неспособност и несавесност народних вођа гурали, онда се љуто варају они који мисле лакомислено и малоумно, да то и неће бити тако страшно, и да мале ствари можемо изгубити. Напротив, не само да тада долази у питање политичка независност државна, већ сигурно с њом долази у велико питање и опстојање народне индивидуалности југословенских племена. 

Нису нове државе као некадашња Турска да пет стотина година држе туђу веру, туђу крв и туђ језик, па да пусте после тога да им изиђе из руку, тако рећи не само неокрњене, управо и пречишћене и ојачане. Модерна нова држава својом свеукупношћу обухвата целог човека, намеће му своју вољу и своје мишљење чак, преко школе и војске, и целокупним својим утицајем који врши сваког дана на сваког појединца.

Модерна држава за много краће време претапа народе: нарочито кад народи допадну у руке хомогених националних држава као што су германске или романске, па их масе државног народа обухвате као полип, уз припомоћ колонизације, и за кратко време успеју да их потисну, а свакако да им брзо одузму све оне знаке културне индивидуалности којима се један народ распознаје од другог народа.

То ваља да имају у виду ти добросрећни лакоумници што весела срца воде политику „што горе, то боље”.

Зато ми упињемо све снаге своје — до последње — у борби коју водимо, а чији је смисао јасно изнет у нашим поменутим чланцима.

Овде од свега тога само једно да кажемо: хоћемо да зауставимо судбоносни ход, тражимо снаге народне што ће — без обзира на стечена права и признате интересе — зауставити исчезавање правих људских и народних вредности потпуним увођењем реда, правде и благостања.

Тај наш рад наилази на огромне тешкоће. Али то нас зауставити неће. Већ се јављају први весници живљег народног одзива.

Ми имамо, пре свега, много противника. Нико их ваљда толико нема.

1. Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да је њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ је у питању излаз из садашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сад налазимо.

Пре неки дан видесмо у великом војвођанском месту једног одличног човека иначе засад, старопартијца. Упита нас, како смо раскрстили са својом старом странком. Одговорисмо му:

— „Врло лако, господине. Осећате ли ви велики ход и ритам страшних светских догађаја? Осећате ли ви да се свет дубоко променио од 1914. г. и да се сваког дана мења и ко зна где ће се зауставити? Осећате ли ви да је потребно на супрот свему томе, овде код нас, иставити нове појмове, нове вредности и нове путеве, ако нећете да будемо као држава и народ прегажени?

— „Осећам”, одговори наш саговорник.

— „Добро је, одговорисмо, значи да сте живи. Значи да нисте ископчани из живота. Значи да пулс светског крвотока и у вама бије. Е сад погледајте своју странку. Осећа ли она то? Опажа ли се да она наслућује те огромне промене, ту потребу нових појмова, нових вредности и нових путева? Или пак мисли да се може наставити тамо где се стало?”

— „Не бих рекао да осећа” — одговори наш саговорник.

— ,,Е ако је тако, онда значи да је странка ископчана из живота. У њој не бије пулс светског крвотока. Она је као страно, мртво тело у живом светском организму. Сад ви мени — ви живи човече — одговорите: како ви живи можете да будете везани с мртвим? Живо и мртво се морају раздвојити и не иду заједно, ма какве их драге везе раније спајале. Човек сахрани родитеља свога са жалошћу и чашћу, али себе живог не сахрани тамо”.

Признаде нам честити саговорник да има много истине у овоме што му рекосмо.

2. Против нас су либералне демократе. Има их који виде неправде и зла данашњице, али нема их који виде да је томе много крива баш и либерална демократија. Напротив, они траже неку чисту демократију, јер тврде да је до данас нису никако ни имали.

Ми се, разуме се, у нашој критици либералне демократије и парламентаризма не осврћемо само на наше прилике, већ главне аргументе изводимо из земаља са правим, чистим и старим демократским режимима.

Али наш главни аргуменат није политички, већ економско-социјални. Ми смо против либералног капитализма, против његових неправди, против његових нереда, и зато смо противу либералне демократије, јер је ова наличје либералног капитализма и нераздвојна од њега. Либерална демократија је политички израз либералног капитализма. Свака птица има свој глас, своју песму; песма либералног капитализма у политици је либерална демократија.

Има их који хоће нешто но хоће социјално-левичарство, а хоће, у исто време, и либералну демократију. Уверени смо да ће се на делу показати немогућност такве једне комбинације.

3. Напослетку против нас су комунисти. И сасвим разумљиво. Ако наша борба победи, они неће победити, јер ми носимо стварне и корените друштвене поправке без насиља, без неправде и без несрећа које они носе.

Наша борба наилази на њих и они су јој велики и опасни противници. Дешава се да они вичу на нашим зборовима: „живео интернационални фронт слободе” исто време: „живела полиција”. (Ужице, 15. септембра) — и да у исто време — све у знаку слободе! — не дозволе, (уз припомоћ активну и пасивну многих који не виде даље од носа), да проговоримо ни речи. Али, ми прелазимо преко тога. Убрзо ће имати прилике да виде да је боље с миром седети, него са свећом зло тражити.

Али све те препреке, рекосмо неће нас задржати у нашем прегнућу и нашој служби народној целини и њеним правим светињама и интересима.

Данас, међутим, и то је пун смисао овог чланка, треба да увидимо једну ситуацију:

Има огромних конструктивних снага у нашем народу — али мали број ових зна своју вредност, пут и свој задатак.

Има и деструктивних снага у нашем народу, а оне све знају своју вредност, свој пут и свој задатак.

Наш напор има, у главном ову мисију.

Градилачке, конструктивне снаге удружити, умножити тако њихову вредност, показати им нов пут и ставити их пред њихову мисију:

Морамо успети у свом задатку.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 82, 29. септембра 1935. године)

ДРАГУТИН БУЛИЋ - ЈУНАК И МУЧЕНИК

 

То је било 2. јуна 1942. године. На радију вести из Лондона у 17:00. Глас спикера саопштио је: „шеф тројки у Југославији наредио је да се ови народни издајници ставе под слово - 3”. Ових „издајника” било је 22. Ту није било имена ниједног усташког џелата, партизанског крвника. Ређала су се имена председника општина, инжењера, професора, сенатора, генерала, министарских помоћника... Први је био Драгутин Булић, професор из Чачка. Још једном пресуда је објављена преко радија 8. јуна у 20:45. Штаб Драже Михаиловића је телеграмом бр. 202 од 25. маја доставио предлог влади у Лондон, а она је изрицала страшну пресуду - заклати!

Ко је био тај, први на листи, „народни издајник” Драгутин Булић? Родио се 1910. у Вичи, селу ломног Драгачева, од оца Милорада и мајке Даринке, узорних српских домаћина. По завршетку основне школе, наставља школовање у Чачку. Ту завршава четири разреда гимназије и одлази у Сремске Карловце у богословију Св. Саве, где завршава пет разреда са одличним успехом. Одслуживши војни рок, бива рукоположен од епископа жичког Јефрема (Бојовића), и добија прву парохију при манастиру Студеници. Друга парохија му је била у селу Прањанима на домак Рудника. Поред ревносне службе, он и студира и на време дипломира на београдском Теолошком факултету. Рано је остао без мајке. После тешке породичне трагедије, кад губи и своју животну сапутницу, решио је да напусти службу парохијског свештеника и прелази за вероучитеља у чачанску гимназију. Искрено побожан, национално свестан, искрен, био је омиљен у друштву. Носио је истину у себи и светлост те истине довела га је у ЈНП „Збор”. У „Збору” он је још продубио родољубље, ојачао урођену борбеност и још више се надахнуо идеалима борбе за народну правду. Као професор био је неуморан у разбијању комунистичких заблуда код младих, чији је био професор. Део његове величине био је, како сведоче другови, што се бринуо за душе својих противника. Кад је почео рат, неуморно је трчао да спасе што више српских живота и у томе је успевао. Хиљаде и хиљаде глава је спасао, читаве општине сачувао је од пустоши и пропасти. А враћало му се клеветма, подлим и гнусним подметањима, лажима, нападима, атентатима. Олош је разносио гласине да је он захтевао да се неко убије, да су на његово тражење стрељани невини, да је пљачкао народ, уцењивао многе. Да је за собом оставио неколико милиона, као и виле и палате по Врњачкој Бањи и Београду. А старатељка његовог синчића, два дана после његове смрти морала је да узајми брашна да несрећном детету умеси хлеб. Он се могао склонити, узети пратњу, али он је био неустрашив. Био је идеални родољуб, поштени борац, никад се ником није светио. Заузимао се и за највеће непријатеље. Са поносом је носио добровољачку униформу.

То је био самарићанин, који је многом српском избеглици утро сузу и отклонио тешку мору. То је био родољуб, који је младе српске генерације одгајао у хришћанском и светосавском духу. И, најзад, то је био нежни родитељ, и отац и мајка, свом нејаком сину јединцу, Србољубу. Али, уједно, то је био и огорчени противник оних, који су, у име сиренских гласова са радио-Лондона, косили српске главе да би боље расле. И зато, што је био противник тих и таквих, Булић је био осуђен на смрт.

Дошао је и тај дан. Четири млада четника напали су 30. јула 1942. у 12:30 на чачанској пијаци професора, бодећи га камама и оборивши га, испалили су у самртничко тело дванаест метака из револвера.

Сахрана је одржана у Чачку 31. јула. Поред више стотина грађана и добровољаца, присуствовали су Димитрије Љотић, министар народне привреде Михаило Олћан, Милош Војновић командант Десетог добровољачког одреда, Јова Крагуљац командант Трећег добровољачког одреда и други. Ковчег је из куће изнет од стране официра Шестог и Седмог добровољачког одреда.

За ковчегом је ишао ожалошћени отац Милорад, десетогодишњи син јединац, сестре, затим Љотић, Олћан, београдски омладинци, добровољци и грађани.

На челу поворке ношен је велики крст са трновим венцем. Почаст је одавала чета добровољаца под шлемовима и са бајонетима на пушкама. Опело је држало 12 свештеника. Мученик је био обучен у свештеничку одежду, као слуга олтара Господњег. Страшно је било гледати како његов синчић грли и љуби мртвог родитеља. Посмртно слово одржао је прота Јовановић из Чачка. Пред црквом је потресно говорио председник „Збора” Димитрије Љотић, његов друг, учитељ и пријатељ, изазивајући таласе суза и јецаја. Између осталог сетио се догађаја од пре 23 дана, када је у канцеларију професора Булића дошао један млад, добро одевен човек са намером да га убије. Понашао се хладно и претећи. Булић га је ословио правим именом, иако се овај лажно представио. Рекао му је: „Знам зашто сте дошли, знам да вас пред вратима чекају два пратиоца, не бојте се, нећу вас ометати у вршењу вашег задатка. Али, дозволите ми да вам кажем, зашто су наредили да ме убијете. Ви то знате, а ја ћу вам рећи...”. Затим је покојни Булић испричао сав свој живот, износећи идеале за које се борио и на крају казао му је: „Ако и после овога мислите да треба да ме убијете, ја ћу вам чак и револвер дати...” и извади револвер окрећући према себи цев, а према посетиоцу држак; младић је пао на колена и молио опроштај. После неколико дана послао му је поруку: „Чувајте се, јер ће вас убити. Други ће извршити оно, што ја нисам хтео”. И, тако је и било. Али Љотић другачије размишља: „Булића нису убили револверски меци ни убоди ножем, убиле су га клевете. Најсрамотније клевете које се једном човеку, оцу, родољубу и истинском јавном раднику могу наменити. Прогласили су га издајником и плаћеником, њега, који је испод митраљеза извлачио своје на смрт осуђене суграђане...”.

Само сат пре погибије о. Драгутин је јавио у Београд да је успешно завршио разговоре, који воде корисној народној слози.

Један податак, који може да прикаже лик професора Булића је његова иницијатива за формирањем Радне службе у Чачку. Око стотинак младих нашло се у оквиру те службе, која је у ствари била склониште за угрожену омладину. Међу њима је било и чланова СКОЈ-а, симпатизера комунизма, од којих су неки постигли знатне каријере после рата.

Тих дана, пред погибију професора Булића, Љотић је завршавао свој чланак „Професор Дарко Јелић под словом 3”. Последњи наставак требало је да изађе 48. броју „Наше борбе”, када због некролога није цео штампан. Ту Љотић открива да је Дарко Јелић у ствари професор Булић. И окрутна рука историје написала је последње поглавље приче. Председник „Збора” додаје следеће: „Молили смо га да се склони, да пређе у друго место, на други положај. Говорио је:

„Ја вршим своју дужност. Никоме зла не чиним. Помажем свом народу. Учим га истини и правоме путу. Зашто да се склоним? Бог је ту велики и силни, чуваће ме док му требам. Без Његове воље не могу ми ништа. А по Његовој нека ми буде, сада и увек и у све векове”.

Тако је и погинуо. Данас више немам шта рећи. Морам се само поклонити дубоко, дубоко, пред свештеником и професором Драгутином Булићем. Сутра ћемо, може бити, видети да његова смрт није била узалудна, да је донела плода, да су и они што нису гледали прогледали, и они што нису разумели - схватили. То би била највећа награда пред људима и пред анђелима Булићу, одиста јунаку и одиста мученику”.

Новине („Обнова”, „Ново време”, „Наша борба”) тих дана пуне су биле написа о Драгутину Булићу. Један његов друг и саборац, Мија, пише песму:

...Верујућ у Бога, истину и правду,

Никада се ниси ни од кога крио.

Апостол истине и Божије правде

Кроз тегобан живот, 

кроз страдања страшна увек си ти био,

Улажући у рад све најлепше наде.

Ни броја се не зна, колико си глава ти од смрти скрио,

Као херој прави, не плашећ се смрти,

Јер кроз цели живот, и горак и сладак Србин си ти био

И тај поштен пос'о нико не мож стрти.

Оставио си сина, нејакога тића, од десетак лета.

Служио си Српству часно и отмено,

Ниси веровао да твој, српски, посо живот ти омета

И зато си убијен, мучки, непоштено...

Једни другови покојника чуде се страху, који је спречио колеге, професоре чачанске гимназије да испрате мученика, који је задржавао и свештенике, тако да су једва и дошли на сахрану своме сабрату. Али обичан народ искрено је ожалио овог великог националног борца.

Ове године, када се навршава пуних шест деценија од погибије овог свештеномученика, време је да његов живот и његова борба добију праву оцену и одговарајуће место. 

Објављено у „Новој Искри” у броју 69 за април/јун 2002. године.

(Одломак из књиге „Трагом Учитеља” Бранислава А. Жоржа)

Десет заповести србским добровољцима

На данашњи дан 1946. године, уз друге србске родољубе, стрељан је од стране комуниста командант Србског Добровољачког Корпуса - генерал Коста Мушицки. Тим поводом објављујемо данас „Десет заповести србским добровољцима”, које је саставио он сам, а које су биле путоказ припадницима СДК, као што су путоказ и дан данас свима нама који настављамо њихово дело.

Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега.

Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.

Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.

Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.

Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата. Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.

Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.

Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом. Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.

Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.

Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.

Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље”. Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.

Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.

Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива „српско чудо” – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.

Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа. Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.

Тако вам Бог помогао!

Командант, ђенерал Коста Мушицки