У многим нашим ранијим чланцима: „Судбоносна раскрсница” (јануар 1935.), „Две основне истине” (септембар 1935.), и др. ми смо износили тачно и јасно и срж данашњих проблема и невоља и њихово решење.
Кад се буде писала историја данашњих дана, ми ћемо имати то задовољство, да нам будући историчар призна да смо видели тачно и садашњи одношај и паметан излаз из садашњих тешкоћа.
Али ми бисмо више волели да нам историја ту славу не призна, а да се савременици истинама које откривамо послуже. Јер ако наши савременици преко тих истина пређу затворених очију, сасвим слаба и жалосна ће нам слава бити што ће нам је пружити будућа историја.
Јер данашња времена и могућности спасења пролазе, неповратно поред нас. Сваки изгубљени дан је једна могућност мање. А љуто се варају они који мисле да иако се нешто буде изгубило да ће се брзо и боље накнадити. Ако се пропусте све могућности за решење наших народних невоља, ако стварни ред, правда и благостање не буду настојавањима народних вођа дати народу, и ако би због тога земља и народ пошли оним судбоносним путем којим би их неспособност и несавесност народних вођа гурали, онда се љуто варају они који мисле лакомислено и малоумно, да то и неће бити тако страшно, и да мале ствари можемо изгубити. Напротив, не само да тада долази у питање политичка независност државна, већ сигурно с њом долази у велико питање и опстојање народне индивидуалности југословенских племена.
Нису нове државе као некадашња Турска да пет стотина година држе туђу веру, туђу крв и туђ језик, па да пусте после тога да им изиђе из руку, тако рећи не само неокрњене, управо и пречишћене и ојачане. Модерна нова држава својом свеукупношћу обухвата целог човека, намеће му своју вољу и своје мишљење чак, преко школе и војске, и целокупним својим утицајем који врши сваког дана на сваког појединца.
Модерна држава за много краће време претапа народе: нарочито кад народи допадну у руке хомогених националних држава као што су германске или романске, па их масе државног народа обухвате као полип, уз припомоћ колонизације, и за кратко време успеју да их потисну, а свакако да им брзо одузму све оне знаке културне индивидуалности којима се један народ распознаје од другог народа.
То ваља да имају у виду ти добросрећни лакоумници што весела срца воде политику „што горе, то боље”.
Зато ми упињемо све снаге своје — до последње — у борби коју водимо, а чији је смисао јасно изнет у нашим поменутим чланцима.
Овде од свега тога само једно да кажемо: хоћемо да зауставимо судбоносни ход, тражимо снаге народне што ће — без обзира на стечена права и признате интересе — зауставити исчезавање правих људских и народних вредности потпуним увођењем реда, правде и благостања.
Тај наш рад наилази на огромне тешкоће. Али то нас зауставити неће. Већ се јављају први весници живљег народног одзива.
Ми имамо, пре свега, много противника. Нико их ваљда толико нема.
1. Против нас су старопартијци уопште. Ми мислимо да је њихово време прошло. Дотрајале су њихове неначелне скупине, повезане леношћу, инерцијом, интересима и греховима. Има међу њима дивних и честитих имена. Клањамо им се с дубоким поштовањем, али овде није у питању поштовање које смо им дужни, већ је у питању излаз из садашњег народног и државног положаја. Они нам га указати не могу, јер и не виде где се сад налазимо.
Пре неки дан видесмо у великом војвођанском месту једног одличног човека иначе засад, старопартијца. Упита нас, како смо раскрстили са својом старом странком. Одговорисмо му:
— „Врло лако, господине. Осећате ли ви велики ход и ритам страшних светских догађаја? Осећате ли ви да се свет дубоко променио од 1914. г. и да се сваког дана мења и ко зна где ће се зауставити? Осећате ли ви да је потребно на супрот свему томе, овде код нас, иставити нове појмове, нове вредности и нове путеве, ако нећете да будемо као држава и народ прегажени?
— „Осећам”, одговори наш саговорник.
— „Добро је, одговорисмо, значи да сте живи. Значи да нисте ископчани из живота. Значи да пулс светског крвотока и у вама бије. Е сад погледајте своју странку. Осећа ли она то? Опажа ли се да она наслућује те огромне промене, ту потребу нових појмова, нових вредности и нових путева? Или пак мисли да се може наставити тамо где се стало?”
— „Не бих рекао да осећа” — одговори наш саговорник.
— ,,Е ако је тако, онда значи да је странка ископчана из живота. У њој не бије пулс светског крвотока. Она је као страно, мртво тело у живом светском организму. Сад ви мени — ви живи човече — одговорите: како ви живи можете да будете везани с мртвим? Живо и мртво се морају раздвојити и не иду заједно, ма какве их драге везе раније спајале. Човек сахрани родитеља свога са жалошћу и чашћу, али себе живог не сахрани тамо”.
Признаде нам честити саговорник да има много истине у овоме што му рекосмо.
2. Против нас су либералне демократе. Има их који виде неправде и зла данашњице, али нема их који виде да је томе много крива баш и либерална демократија. Напротив, они траже неку чисту демократију, јер тврде да је до данас нису никако ни имали.
Ми се, разуме се, у нашој критици либералне демократије и парламентаризма не осврћемо само на наше прилике, већ главне аргументе изводимо из земаља са правим, чистим и старим демократским режимима.
Али наш главни аргуменат није политички, већ економско-социјални. Ми смо против либералног капитализма, против његових неправди, против његових нереда, и зато смо противу либералне демократије, јер је ова наличје либералног капитализма и нераздвојна од њега. Либерална демократија је политички израз либералног капитализма. Свака птица има свој глас, своју песму; песма либералног капитализма у политици је либерална демократија.
Има их који хоће нешто но хоће социјално-левичарство, а хоће, у исто време, и либералну демократију. Уверени смо да ће се на делу показати немогућност такве једне комбинације.
3. Напослетку против нас су комунисти. И сасвим разумљиво. Ако наша борба победи, они неће победити, јер ми носимо стварне и корените друштвене поправке без насиља, без неправде и без несрећа које они носе.
Наша борба наилази на њих и они су јој велики и опасни противници. Дешава се да они вичу на нашим зборовима: „живео интернационални фронт слободе” исто време: „живела полиција”. (Ужице, 15. септембра) — и да у исто време — све у знаку слободе! — не дозволе, (уз припомоћ активну и пасивну многих који не виде даље од носа), да проговоримо ни речи. Али, ми прелазимо преко тога. Убрзо ће имати прилике да виде да је боље с миром седети, него са свећом зло тражити.
Али све те препреке, рекосмо неће нас задржати у нашем прегнућу и нашој служби народној целини и њеним правим светињама и интересима.
Данас, међутим, и то је пун смисао овог чланка, треба да увидимо једну ситуацију:
Има огромних конструктивних снага у нашем народу — али мали број ових зна своју вредност, пут и свој задатак.
Има и деструктивних снага у нашем народу, а оне све знају своју вредност, свој пут и свој задатак.
Наш напор има, у главном ову мисију.
Градилачке, конструктивне снаге удружити, умножити тако њихову вредност, показати им нов пут и ставити их пред њихову мисију:
Морамо успети у свом задатку.
Димитрије В. Љотић
(„Отаџбина” број 82, 29. септембра 1935. године)
