Димитрије Љотић: Наш социјални конструктивни национализам

Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.

А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу.

Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлучније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо:

Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правичне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједничком стваралачком прегалаштву за добро народне целине, - тај народ не зна за нерешиве проблеме.

У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистичког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

Наш национализам није од оне врсте, која кити груди значкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама.

По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој.

Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

...Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политички живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политичке егзистенције, у ствари надувене мешине.

 

***

 

Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политичког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, бескомпромисност, смишљеност.

Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

 

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина”, број 66, 9. јуна 1935. године)

СДК у одбрани Ваљева од комуниста 1944.

Борба за Ваљево отпочела је у јутарњим часовима 14. септембра 1944. године. Пошто су добровољачки батаљони били отсечени од Ваљева, то је капетан Љубиша Филиповић формирао једну стрељачку чету од људства Допунске команде и разних других административних пуковских и батаљонских органа. За командира ове чете капетан Филиповић поставио је капетана Рацу Миливојчевића. Овој чети била је додељена да садејствује и пратећа чета Трећег батаљона III пука СДК, која је била остала у Ваљеву.

Обе ове чете капетан Филиповић послао је на положаје, који су се налазили на линији Ваљево-Грачанско гробље. Добровољци су цео дан издржали на овим положајима, одбивши цео низ Партизанских јуриша. Са успехом су одолевали свим партизанским нападима. У тешким и крвавим борбама, вођеним у току тога дана, јуначки су пали Миодраг-Миле Лома, праунук Кнеза Арсенија Ломе, Драгољуб-Драган Јањатовић, Ђорђе Димитријевић, Дуле Живковић и други, док су многи услед задобијених рана били избачени из строја.

Ово храбро супротстављање комунистима на градским вратима, на десној страни реке Колубаре, омогућило је капетану Филиповићу да организује упоришта у самом Ваљеву, која ће прихватити добровољце када се повуку са Грачанског гробља и из којих ће се, после, наставити даља борба против партизана. У свему су организована три упоришта: Официрски дом (где је био Штаб пука), хотел „Бранковина” (Штаб Допунске команде) и у бившим артиљеријским касарнама југословенске војске, које су се налазиле између Београдског друма и леве обале реке Колубаре. Док су прва два упоришта била у самом центру вароши, треће је било на северо-источној периферији града. Такође су и Немци, који су се тада налазили у Ваљеву, организовали своја упоришта. Највећи део Немаца, уствари њихов гарнизон, био је на Крушику, у касарнама бившег V-ог пешадијског пука, које су биле претворене у праву тврђаву, која је суверено доминирала северним делом града, а нарочито друмом Ваљево-Шабац и Ваљево-Уб (Београдски друм). На Крушик се била повукла и сва Српска Државна Стража из Ваљева. Док су се у овим утврђеним касарнама били сместили Немци из свих родова њихове службе, дотле су немачка „Фелджандармерија” и „Шуцполиција” организовале у самоме граду своја сопствена упоришта: у бившем Окружном суду (команда „Фелджандармерије”), у бившем Среском суду („Крајскоманда”) и у кући комунистичког лидера д-ра Милоша Пантића (Команда „Шуцполиције”). Међутим, важно је на овом месту нагласити, да у борбама, које су се водиле пред самим Ваљевом, Немци уопште нису хтели да учествују. Сав терет жестоких партизанских налета сносиле су само две добровољачке чете.

Добровољци су на положајима више Грачанског гробља одолевали све до 10 сати увече, супротстављајући се партизанима јуначки и у историји оваквих борби невиђеним хероизмом, сличним само браниоцима Београда из 1915 године. Да би избегле уништење опкољавањем од далеко надмоћнијег непријатеља, обе добровољачке чете повукле су се мало уназад, формирајући нову борбену линију на самој реци Колубари (лева обала) од електричне централе до касарни бившег XVII пука, на подножју Пећине.

Борба на реци Колубари трајала је страховитом и несмањеном жестином од 10 часова увече до саме поноћи. За све то време на назначеној линији ниједан партизан није могао прећи на леву страну Колубаре. Међутим, комунистима је изненадно дошла јединствена помоћ! Тачно у поноћ над Ваљевом су се зачули англо-амерички бомбардери. У томе часу, партизани су на брдовитом делу старе вароши, у Грацу (десна обала реке Колубаре), запалили велике ватре, дајући авионима до знања где се они налазе, тј. где им је предња линија и докле су допрли. Ватре су потпуно осветлиле линију фронта на Колубари. Авиони су се почели све ниже спуштати и на партизанским положајима дотурати оружје и муницију.

Паљењем ватри била је откривена дужина добровољачког фронта на Колубари, те су, тада, лака партизанска одељења прешла реку више електричне централе, где је било крајње лево добровољачко крило. Партизани су се почели приближавати добровољцима с леђа. Када су добровољци то осетили, повукли су се у унапред одређена ватрена упоришта.

У 00:30 часова 15. септембра 1944. године почињу партизански јуриши на упоришта у граду. Води се борба само ручним гранатама. Јуриши су све бесомучнији. Ређају се непрестано један за другим. Ништа се друго не чује, него само прасак бомби и граната. Добровољци јуначки одолевају. Само на два упоришта: Официрски дом и „Бранковину” извршено је од пола један до пет часова ујутру равно десет јуриша! Упоришта су још увек стајала као непобедиве тврђаве. Једина несрећа била је, што између себе нису имала никакву везу, изузев што је постојала веза Официрског дома са „Бранковином”. У подрумима оба ова упоришта, вапај рањених добровољаца надјачавао је прасак бомби и граната, које су им разнеле делове тела.

Изјутра 15. септембра 1944, настало је затишје. Са кровова кућа око два главна добровољачка упоришта (преживели из трећег пребацили су се у Официрски дом и „Бранковину”), чула се понека машинска пушка. Било је јасно, да је то затишје пред буру. И то, пред страховиту олујину! Од добровољаца неко је био предложио, да добровољачке тројке запале зграде око упоришта и да на тај начин ватром држе комунисте на отстојању. Међутим, Просветар I пука СДК Драги Славковић, Окружни школски надзорник, то је одлучно забранио, рекавши – да су комунисти паликуће, а добровољци гину чувајући српска огњишта. Тако су Ваљевцима остале читаве куће.

Партизани су затишје били искористили за једну пакленунамеру. Своје хаубице и топове довукли су на Ваљевску Пећину, код Павиљона, одакле је до добровољачких упоришта у ваздушној линији износило ни непуних хиљаду метара. И око 09:30 часова пре подне отпочела је са партизанске стране страховита артиљеријска ватра, најпре на Официрски дом. Разрушили су куполу. Зидови, цела зграда, поче просто да се љуља, а експлозије граната држе добровољце обезнањене по неколико минута. Растојање је било врло близу а елементи добро подешени, тако да је, скоро, свака граната имала директан погодак. Потом се однекуда појавише савезнички лаки бомбардери, који почеше да туку својим страшним ракетама. Добровољци се спустише у подруме. У томе приметише, да партизани настоје да отсеку Официрски дом од „Бранковине”, те тиме онемогуће дотурање муниције из овог последњег упоришта, где је било складиште добровољачке муниције. Стога је капетан Филиповић наредио, да се све учини да би се партизани онемогућили у њиховој намери. Али, сила Бога не моли! Још би се и издржала ватра са земље, али су ракете из ваздуха ужасавајуће, Било је очито, да су комунисти уз помоћ Савезника у великој надмоћности. Међутим, добровољци су истрајали у Официрском дому доклегод им је трајао и последњи сандук са муницијом. Када им је ове нестало, добровољци су, око 11 часова пре подне, почели да се појединачно пребацују у хотел „Бранковину”, која је својим двориштем била везана једним каменим вратима са двориштем Официрског дома. Комунисти су свим силама покушали да убитачном ватром спрече прелаз и да сасвим отсеку једно упориште од другог. Целокупна партизанска ватра била је концентрисана на пролаз у двориштима. Упркос тога, добровољци су са једном ретком дисциплинованошћу и хладнокрвношћу извршили пребацивање у „Бранковину”. Премда су овом приликом многи задобили ране, ко лакше ко теже, гро добровољаца успео је да се из Официрског дома пребаци у „Бранковину”, одакле је са новим еланом настављена даља борба.

Партизани су и на „Бранковину” применили свој ранији метод. Са Павиљона на Пећини гађали су тешком артиљеријом и ово добровољачко упориште. Променили су само елементе и не жалећи гранате, просто су засипали добровољце. Ови су велику наду полагали у два своја батаљона, који су били изван Ваљева и за које се веровало да ће бити у стању да продру у варош. У том уздању снажно се и истрајно одолевало партизанима. Па и онда, када су комунисти почели вршити јуриш за јуришем на „Бранковину”. Најжешки јуриши су били око један сат поподне, кад су партизани хтели, пошто-пото, да освоје ово добровољачко упориште. Вођена је борба само бомбама и гранатама. У једној ужасној симфонији сливале су се експлозије и јауци.

До три сата после подне добровољци су истрајно одолевали свим партизанским јуришима. А тада је пијана комунистичка руља упала у приземље „Бранковине”. Настала је страховита борба прса у прса. Почело је једно ужасно гушање. Добровољци напуштају степеник по степеник и из приземља се пењу на први спрат. Партизани иду за њима. Сваки степеник се скупо плаћа. Али, комунисти непрестано куљају. Једни преко других. Чини се, као да су се сјатили из целога света.

Партизани су били допрли и на први спрат. Преживели добровољци настављају борбу са тавана и крова. Одатле се олуцима спуштају и намећу комунистима уличну борбу. Леђима су кршили ограде дворишта, а митраљеткама косили су партизане. Ишло се из дворишта у двориште, из улице у улицу. Постојала је нада, да ће и Немци давати отпор комунистима у уличним борбама. Међутим, сва три њихова упоришта, која су се налазила у самој вароши, одавно су, далеко пре добровољачких, била пала партизанима у руке, док су се преживели повукли у касарну на Крушику, која је била ограђена снажним бункерима, вучјим јамама, бодљикавим жицама. Тако су добровољци видели, да су сами у борби. Покушавали су да се и они пребаце на Крушик, али Немци нису више никоме дозвољавали да приђе овом њиховом утврђењу. Аутоматским оружјима косили су и партизане и добровољце. Онда су се добровољци почели повлачити ка пошумљеној периферији града, северо-западно од центра, пребацујући се на леву обалу реке Љубостиње, с леве стране шабачког пута, настојећи да се под заштитом мрака који се спуштао сакупе и организују за нови отпор. Ватра нападних партизанских одељења је малаксавала, а започињало је снажно халакање и шенлучење у самој вароши, јер је Ваљево било први град у Србији, који су заузели комунисти после трогодишњег лешинарског обилажења око Недићеве Србије.

И док су комунисти халакали и шенлучили, Ваљево је одавало страшну слику. Као да је градом прохујала куга са неком бесном олујином. Пред упориштима, по улицама и двориштима, која се мешала с мирисом барута и паљевине. Међу многим лешевима јасно су се распознавали добровољци, јер је с њихових груди пркосно и поносно сјао Добровољачки Крст са ликом Светога Ђорђа. Под овим Крстом јуначки су положили своје животе бранећи Ваљево: капетан Љубиша Филиповић, заступник Команданта I пука СДК, Окружни школски надзорник Драгољуб Славковић, пуковски просветар I пука СДК, капетан Раца Миливојчевић, командир добровољачке чете, студент Београдског Универзитета Тоша Асурџић, четни васпитач Пратеће чете Трећег батаљона ІІІ пука СДК, млади југословенски националиста из Далмације Милан Боначић и стотину још знаних и незнаних добровољаца.

Заједно с добровољцима измешали су своју братску крв и четници Војводе Косте Пећанца, који су учествовали у уличним борбама противу партизана, искачући са карабинима и бомбама из својих кућа. У овим борбама јуначки је погинуо и сам Ваљевски Војвода Милорад Радић. Сем њега, Ваљево је залио својом крвљу и други Пећанчев Војвода, Душан Обрадовић, Војвода Стишки, који се борио у саставу добровољачких јединица.

Мада су лешеви, крв, демолиране зграде и разрушени кровови кућа одавали страшну слику ове језиве вишедневне борбе, тек увече 15. септембра 1944. године, када су Ваљевци могли изићи из својих кућа напоље, на улицу, језивост је достигла своју пуну кулминацију. Очеви, мајке, сестре, љубе – почели су по двориштима превртати лешеве и тражити своје миле и драге, јер су добровољци-браниоци били махом из Ваљева и околине. И како је која жртва била препозната, Ваљевом се проламао језиви врисак. То је, речитије но ишта друго, најбоље сведочило, како је народ у првом граду у Србији, који су комунисти освојили, дочекао своје „ослободиоце”. Али, упркос тога, безбожници су ипак славили своју победу. Улицама, на којима су савремене Косовке девојке превртале пале јунаке, партизани су водили циганску блех музику, која је из све снаге свирала, док је безбожничка руља играла. Помахнитало партизанско халакање уз звуке музике и до неба вапијуће лелекање ваљевских мајки, сведочило је за сва времена какав је однос између српског народа и безбожних комуниста. Али, ни то није било све. Било је суђено, да Ваљево испије чашу жучи до дна. На њему су се партизани светили, што им се српски народ одупро 1941. године и што их је тада протерао као губу из своје торине.

Боривоје М. Карапанџић

(„Грађански рат у Србији 1941-1945.” САД 1958. године)

Лажне величине

 Тешка економска криза притисла је и код нас сав привредни живот, пореметила социјални и културни прогрес, а нејуначна данашњица наша, прети да нам угуши чак и наш национални понос. Цео наш народ је свестан да се пред њим данас, у његовом сопственом дому, налазе нови и тешки задаци: он са болом у души мора признати да је свеопшти поремећај изазвао пустош у савестима, моралу и карактерима. Властољубље, сладострасни порок почели су из дана у дан потискивати врелину, истину и пожртвовање.

Овакво морално стање имало је за последицу, да је у нашој средини завладао страховити дух збуњености, кукавичлука и неповерења према свему и свакоме.

Одсуство јаке контроле и здраве критике ствара још погодније услове моралном срозавању, док на другој страни отвара широко поље свима анационалним и туђинским елементима, свима болесним амбицијама, било појединаца било читавих котерија, који овакву ситуацију покушавају да искористе за своје личне и прљаве циљеве.

Истински родољуби и сви они људи који нису оптерећени греховима прошлости, не смеју дозволити да ма ко покуша да овако расформирану нашу средину искористи у циљу растурања и слабљења наше националне животне снаге. Исто тако не смемо дозволити да се оваквој нашој средини натуре за духовне вође они, чија прошлост, или чији рад у садашњости не даје довољно гаранције о њиховим моралним квалитетима, они који су себе било новцем, било разним личним везама прогласили за друштвене ауторитете.

На жалост извесне појаве у нашем друштву дају нам видног доказа, не само да врло често лични егоизам појединаца иде испред општих народних интереса, већ и да такви појединци користећи се са једне стране својим положајима, а са друге стране заблудом и лаковерношћу других, понекад успевају да на вешт начин своје личне интересе обуку у рухо родољубља и самарићанске љубави.

Такви људи, такве лажне друштвене величине понекад чине добро само зато, да би у другој прилици несметано могли вршити зло.

У тешкој борби са садашњицом, када читави наши друштвени редови, наши ратници, инвалиди и многи наши истакнути национални радници, не могу доћи ни до коре хлеба, ове лажне величине и себичњаци - ситне душе са крупним именима, ови насмејани саможивци и лицемерни празноглавци, - не воде рачуна о својим ближњима ни о људском достојанству.

Док су у плодној Југославији стотине хиљада наших људи без довољне и здраве хране, без добре обуће и одеће, без хигијенског стана, а често и без осветлења и скромног огрева, - док се број оваквих сваки дан увећава, а број оних који их помажу нагло смањује, - дотле разни никоговићи, златни скоројевићи, дошљаци и сумњиви туђинци, који сматрају да им је све допуштено, посведневно заузимају нове и нове положаје у нашем друштву - рушећи праве ауторитете и праве величине.

Људи који затварају очи пред стварношћу и код којих се појављује оскудица моралног стида, не полажу ништа на јавно мњење - на скрупуле. У свима приликама они су способни за сваку ситуацију. Они воде двоструки живот у нашем друштву.

Такви људи на све опомене и замерке одговарају - „свако чудо за три дана” - јер не разликују своје личне потребе од опште народних, не разликују морално од неморалног, не разликују службене лажи од правог стања ствари.

Ти лажни ауторитети и вештачки створене величине данас се одричу оног, што су јуче радили а сутра ће се одрећи оног што су данас исповедали.

Они воде пазар са својом савешћу и примером својим срозавају цело друштво на ниже. Посматрајући њих и њихова дела долазимо до закључка: да нису за презире сви они који имају порока, али су за презире сви они, који немају никаквих врлина.

Известан део оваквих лажних величина изгурао је себе за представнике наше болесне друштвене средине, довикујући осталима: или ми се уклони или ми се приклони. Њихова је сва брига сада да са тих места угасе светле примере чврстих карактера, да униште истинске националне и социјалне борце, да потисну неустрашиве родољубе и све оне наше моралне пуританце, који су увек искрено служили Краљу и правим националним интересима и који представљају праву снагу отаџбине.

Кад погледамо поједине наше људе, националне раднике, инвалиде, ратнике и остале родољубе и сетимо се назахвалности оних, који им за своја блага и удобности имају највише да благодаре, долазимо до страховитог закључка, да људи понекад мрзе баш оне, који су им учинили добра и којима дугују само захвалност.

Не смемо дозволити да поједине установе и на даље служе извесним личностима као заклон иза којих би они дрско и несметано, на штету нације и угледа државе спроводиле своје личне и прљаве послове.

Противу свих таквих морамо одлучно устати, морамо их смрвити. Не смемо бежати испред оних који потпаљују ватру, који се боре противу лажи и неправде. Та борба јесте у ствари права служба отаџбини, права служба истинским националним идеалима.

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” бр. 12, 13. мај 1934. године)

Мученичка смрт једног свештеника

Комунистичка зверства почињена над србским народом су немерљива. Њихова крвава револуција и њихов крвави режим однели су на стотине хиљада србских живота. Један од бројних примера њиховог зверства и њихове болесне суровости, изазване неизрецивом мржњом према свему што је православно, србско и национално, јесте зверско мучење и убиство свештеника Србске Православне Цркве – Војислава Стоиловића. Вашој пажњи препоручујемо чланак о овом тешком злочину, објављен у „Нашој Борби” новембра 1941. године.

____________________________

Савремена страдања свештеника превазилазе по мучеништву страдања: Хаџи Ђере, Хаџи Рувима, монаха Ђенадија, или претешких смрти на кољу ђакона Авакума и свих других Срба свештеномученика. Небесна утеха ових мученика била је свест, да падају за веру и народ од непријатеља православља и српства, од исламских Турака. А страшна истина нових мученика јесте у томе, да као најсветлији Срби и исповедници православља падају од заблуделог Српства. И као да никада неће догорети пламен страдања српског православног свештенства, који гори још од Косова.

Сужавајући видокруг на епархију Браничевску, која је дала пет свештеничких живота у борби против отеловљеног сатане, мислимо овде на широку и племениту душу човека, јереја и мученика Војислава Стоиловића, чија се страховита смрт изједначава са мучеништвом игумана Пајсија, коме су живоме на коцу пси откидали месо са табана. И вероватно да злочиначко болесна мисао од времена Диоклецијанових гоњења хришћана није измислила тежу смрт од оне, којом је средњевски парох, Војислав Стоиловић, уморен.

16. септембра 1941. ненадно је упала у Средњево, питомо село у долини Пека, комунистичка банда. Оскрвнивши цркву, срушивши споменик сеоске захвалности, опљачкавши и запаливши општину, бандити су прогласили „слободу народну”. Као исправан јереј, не напуштајући народ, свештеномученик је био у селу. Свршивши са другима, комунисти су ухватили и свезали јереја Воју, у жељи да га сељанима прикажу као народног непријатеља. Али сузе и молбе Средњеваца – последња земаљска утеха поп Воје – да бандити пусте свештеника, потврдише неочекивану им љубав народа. И зато га, свог увезаног у конопце, привезаше за опљачкани луксузни ауто и повукоше за село Раброво да му тамо суде. Требало је да несрећни поп Воја пређе трчећи пут од осам и по километра брзином од 35 километара на сат. Вучен је по блату, сав крвав и модар, израњаван и тешко изубијан и бесвестан. У Раброво није довучен ни човек ни леш, него крвава и прљава маса у облику кладе. Тада су га, муком, освестили и у живот повратили, да би га могли приказати „суду” који је његова „недела” имао да испита. Саслушавати га нису имали зашто, ако не зато што је, као и друга у Христу Богу му браћа, проносио православно животно уверење. А како су бандити сматрали њега највећим непријатељем комунизма у целој Источној Србији, то су желели да га најтеже казне. И успели су, да на њему прикажу све способности, које болесна свест душевно изгубљених интелектуалаца у борби за „идеале” може да замисли. Прво су му тестером секли прсте на рукама и саме руке до лаката; а да би се из несвести враћао ножем су му секли лице, отсецајући браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га обезнањеног и свог крвавог усправили, водом повратили свести, па потом на двоје преломили, уз радосне узвике бандита. Ломљење је извршено на тај начин што су га живог и освешћеног савијали све дотле, докле му се глава (теменом напред) није саставила са петама. Тада, потпуно преломљено (растрзањем) на два дела, тело несрећног поп Воје бацили су на ледину поред млина у селу Раброву, где је лежало на радост сеоских паса три дана. Чудесно изгледа да је српска мајка, која је рађала људе и јунаке, могла да одгоји и овакве зверове, који су ово наређивали, извршавали и са задовољством посматрали, јер овоме мучењу присуствовао је цео комунистички логор уживајући у наредбама, које су издавали: један срески лекар и једна учитељица, а извршавала два студента из овог краја, један хришћанин а један Јеврејин.

У чему је животна грешка несрећног јереја Воје да дочека овакву смот? Несумњиво веома тешка! Јер он је био прототип дубоког хришћанина у нехришћанском добу, нематеријалисте у најматеријалнијем добу, великог националисте у ненационалном добу, смелог, часног и отвореног борца у кукавичком добу мучких препада, пуног љубави према ближњему у времену мржње, и пре свега оданог пријатеља у времену које не зна за пријатељство.

Тежак је и мукотрпан био земаљски живот веома племенитог и јереја и човека Воје. Рођен је пре непуних четрдесет година у старој и угледној свештеничкој кући у Великом Поповићу. По оцу и по мајци он је из породица које су дале низ свештеничких генерација. По оцу, он је последњи потомак једне од најстаријих и до данас сачуваних породица насељених у Источној Србији. Рано оставши без мајке, он је у породици доживљавао више жалости него радости. Угледање на претке и љубав према свему упутили су га у богословију. На парохији давао је себе свог, а од земаљског богатства које је могао стећи, сачувао је само неземаљски широку душу коју је за народ принео. Хтео је да буде на сваком месту, свима да се нађе. Патио је, саосећајући у болу ближњих и нације. А као православац, јереј Воја био је, могуће, у целој епархији, најотсуднији борац против адвентизма, постижући изванредне резултате, и била би штета да његово дело „О адвентизму” не угледа света. Као јереј дубоко је заорао на светосавском српском тлу, нарочито наглашавајући поштовање дедова (као доказ нека послужи средњевски споменик чича Вујици). Као Србин сагоревао је у борби против зла и неправде, и тражио је душевно расветљење нашег друштва. А снажно, као ретко ко, борио се против корумпираних и заблуделих политичара и лажнога задругарства. Сав се залажући за народ, он се и последњих дана до пред смрт борио, да Велико Градиште добије пуну гимназију и учитељску школу. Ретко привржен борац и члан „Збора” од првог дана, лично безгранично одан претседнику „Збора”, јереј Воја био је кандидат на посланичким изборима 1935. и 1938. године за срезове рамски и голубачки. Као добар говорник, поп Воја је волео народ, кога је у истини добро познавао.

Поред свих ових одлика, јереј Воја је имао у себи и чудесан дар прозорљивости. Да споменемо само нека и скорашња обистињења (поред ранијих, нпр. 9. Х 1934.), предвиђајући их годинама и месецима раније, као догађаје од 27. марта, 6. априла, 5. јуна, 1. септембра, итд. Суморно и са страхом предвиђао је тешке догађаје у земљи. А сагледајући о Ђурђевдану своју смрт, одређујући и датум 15-16. септембар, упорно је одбијао све молбе пријатеља да се уклони из Средњева. Остао је и погинуо, остављајући за собом само унесрећеног животног друга.

Шта су Богу и људима згрешили нови свештеномученици? Ништа! Али је њихова, по вољи Господа, смрт, несумњив знак докле се у земљи Србији у безбожју дошло, и да се даље овако не може ићи. Смрт Војина и његове браће у Христу Богу невином крвљу Својом моли народ да се врати светосавском путу. А величину ових прескупих жртава Српства и православља признаће и наша св. црква, одајући хвалу новим српским свештеномученицима.

М. Јевтић 

(„Наша Борба”, 23. новембар 1941. год.)