Сталешка демократија

Ко је реакционаран? 

Много вам говоре, пријатељи, о слободама и лепо и слатко говоре. Говоре и о напретку и о помоћи незапосленима и о јавним радовима и раздужењу сељака и о олакшању малом човеку и много лепих ствари свакодневно вам говоре. Истичу се чуварима народних слобода и народних права, и као оно Дон Кихот, боре се с ветрењачама, боре се против умишљених непријатеља народа и они с крајње левице и они представници „чисте демократије” какву нам је установио капитализам, кад је завладао светом. 

Не бранимо се од потвора, јер у лажи је плитко дно. И место да губимо време и бранимо себе, желимо, пријатељи, да ви упознате себе и своје праве интересе, стање у коме се налазите и начине како ћете доћи до својих потреба и права. 

Несумњиво да народ и хоће и жели и увиђа да је потребно, да сам брине своју бригу, да својим пословима управља, да своју судбину олакша, да дође до реда и рада, да сваки труд и сваки рад у првом реду обезбеди потребе радника и његове породице. Несумњиво, да сељак тежи, да својим производима обезбеди и своју зараду и поштен живот себи и својој породици. 

То сви говоре, али сви не творе. Они кажу: Народ ће то задобити, ако може слободно да бира себи за представнике људе у које има поверење. А сви знате, пријатељи, како се то поверење у животу изражава. Једни га добивају, јер су везали разбијене појединце меницама и дуговима, други јер их је потпомогла власт, трећи јер су умели ватрено говорити и обећавати. 

Ми се разликујемо од њих, јер ми у исто доба тражимо и обезбеђења, да уђу у та народна представништва само они, чији су интереси истоветни с интересима оних који су им дали поверење, и који зависе од оних који су им дали поверење. Зато тражимо да се државни организам преуреди и то онако како га је живот већ уредио. 

А живот је створио разне сталеже с разним задацима и разним друштвеним функцијама за опште потребе целог народа. Зато тражимо да се организују сталежи и да држава постане задружно сталешка. 

Али да бисмо обезбедили да народне послове заиста уређује најпозванији и најодабранији, с најбољим моралним својствима, тражимо да се уреде и кандидације за изборе. Није обезбеђење народа, ако маса букача, плаћених или напијених, ако неорганизована руља, кандидује банкара, да брани интерес својих дужника. Зато тражимо да кандидације врше организована сталешка удружења, која ће најбоље моћи одабрати најспособније и најспремније за одбрану како сталешких тако и општенародних и општедржавних интереса. 

Веле да то није демократски. И није у смислу како то схватају либерални капитализам и њихови ватрени браниоци. Бране они либералну демократију као највећу светињу, јер она им је најбоља слушкиња.

Ми нећемо такву демократију, а не верујемо да је и ви, пријатељи, хоћете. Јер она није у добро схваћеном народном интересу и не може да заштити оправдане интересе народне. Ми хоћемо сталешку демократију. Тражио да сталежи решавају своја питања и проучавају своје потребе, а затим да их усклађују заједнички у међусталешким представништвима и заједно с државном управом у духу општенародних и општедржавних потреба и интереса. 

То називају реакционарним, назадним, противнародним, јер мисле да се народ речима ватреним и оштрим може завести, да нема способности да загледа у суштину ствари и да је процени и промери. 

Нашичка корупција, фалсификовање новца у повлашћеној ковници непрекидно суђење на све стране државе банкарима за проневеру туђе замуке, разне шумске афере, Турн Таксисова, Криваје и многе друге, велике зараде страног капитала у нашим рудницима, грађење наших железница нашим новцима са зарадом страног капитала итд. – све те многобројне појаве имају заједнички узрок и порекло. 

Да ли су те афере изазвали радници или сељаци, да ли су их изазвали мали трговци и ситни занатлије, да ли су их изазвали многобројни наши средњи људи, који у зноју лица свог једу хлеб свој? Сви знамо, да нису. Кад се погледају спискови оптужених и учесника у тим пословима виде се имена крупних капиталиста и богаташа, понајчешће страног порекла. Сви они силом свога капитала експлоатишу хиљаде и хиљаде, цео радни народ. Па им ни то није доста, већ удешавају да опљачкају државу, да отму мучан зној штедишама, да се обогате фалсификованим новцем, да непоштеним каматама заробе и окују цео свет. 

Ми се боримо против тога, јер знамо да ни ви, пријатељи, нисте зато. А они нам и с лева и с десна, нарочито они обожаваоци „фронта слободе” веле, да обманом маса желимо наметнути режим насиља и реакције, да имамо протународне, за власт и насиље похлепне циљеве. И то поред других каже и један листић који се огрнуо огртачем сељачког добра, а ради сасвим у правцу супротном сељачком духу. 

Ми тежимо да обуздамо капитализам у његовом рушилачком и израбљивачком послу. Ми тежимо да капитал служи заједници за њено унапређење и подизање и да се процењује само с гледишта опште корисности за цео народ, да плодови које он доноси у првом реду обезбеде носиоца рада. Ако је то противнародно, ако је то реакционарно, онда ми немамо ништа против тога, да нас називају таквим. Али онда је и цео радни народ против себе и реакционаран. 

Ми хоћемо, да свака власт буде потпуна и стварна и везана за највећу одговорност онога, коме је поверена, да одговара за прекршаје закона и министар и чиновник, и посланик, и судија и сваки; да та одговорност буде стварна, да се брзо изведе пред независан суд и да му се брзо одмери казна, да се онемогући свака злоупотреба власти и свако безакоње. Ако је то противно интересима народним, ако је то назадна и реакционарна мера, онда смо ми за такве реакционарне мере. 

Ми тежимо заједно с вама, пријатељи, да се државне дажбине и порезе правилно распореде, да се растерете најслабији, а да они најјачи највише и поднесу. Је ли то нешто што се противи демократији, је ли то против народа? Ако је тако, онда смо ми заиста такви.

Неколико главнијих захтева својих изнели смо пред вас, драги пријатељи, да ви оцените наш тежак грех, да ви процените да ли смо ми непријатељи народа, или су му непријатељи они који роваре против нас и којима са језика тече мед и млеко, а на срцу им је јед и злоба. 

Ми се не називамо демократима, јер је либерална демократија са необузданим капитализмом и са неодговорним парламентаризмом и довела до овог нереда и злостања баш онда, кад би у свету, према развитку науке, технике, производње, културе, требало да владају највећи ред и највеће благостање. 

Ми смо заједно с вама против нереда, против искоришћавања, против корупције, против необузданог капитализма, против клика, котерија, мафија и партизанства.

Насупрот томе ми смо за ред и мир, за поштовање свачијег права и свачије слободе, за сталешко и задружно уређење, јер су они носиоци реда и рада, за правичну расподелу општенародних добара, за велику општенародну и општедржавну политику. 

Да ли има икога у народу који није за то? И да ли није можда баш то права сталешка демократија?

Димитрије В. Љотић

(„Отаџбина” број 107, 29. марта 1936. године)

Милосав Васиљевић: Право и лажно родољубље

Има врло много људи који себе сматрају родољубима и захтевају да их други таквим сматрају и ако је у истини правих родољуба најмање у свакоме народу. Овако је јер има поред правих и лажних или назови родољуба и ови последњи се увек више и истичу од правих. Отуда у свима народима врло много родољуба на језику али врло мало на делу.

Има људи, који сматрају да је довољно мрзети други народ па бити родољуб за свој сопствени народ. Мржња према другоме није исто што и љубав према своме народу. Па не само то: ако је у мени мржња према другоме макар и за мало јача од љубави према моме народу, ја нисам више родољуб: ја сам човек који мрзи други народ, јер ће ме ова мржња опредељивати у свима мојим поступцима у јавноме животу. А кога мржња према туђем народу руководи, тај ће пренемрегнути све оно што са том мржњом у сукоб дође на интерес сопственога народа.

Људи којима је главно мржња према другоме, опасни су за свој народ. Ако је народ који мрзимо пријатељ нашег народа, онда грешимо што му за пријатељство узвраћамо мржњом, јер ћемо ми сами тиме бити на штети. А ако је народ који мрзимо заиста и наш непријатељ, онда ћемо упасти мржњом у другу погрешку а то је: мржња ћe нас ометати да непријатеља боље упознамо, а то опет иде у прилог непријатељу. 

Ни у једном ни у другом случајy, мржња нам неће помоћи већ ће нас само навести да своме народу положај учинимо тежим. То дакле не само да није родољубље: то је у ствари прикривено и од нас самих неопажено занемаривање сопствених интереса за рачун наше мржње према другоме. Прече нам је да мрзимо друге него да спасавамо себе. То не може да буде родољубље. То многи зову родољубљем а то је у ствари само мржња према другоме и ништа више.

Има опет људи који сматрају да је родољубље говорити све похвале о своме народу а о свима другим народима говорити и уверавати себе и друге најгоре. Ти људи мисле да би се синови нашег народа охладили према своме народу кад би поверовали да наш народ није једини ваљан у свету.

И то није родољубље.

Живети у уверењу да је наш народ бољи од свих осталих значи затварати очи пред недостацима сопственог народа и не чинити ништа за његово усавршавање и унапређење. А ово већ значи уназађивање свога народа. Ако се овоме још дода и ширење уверења да су сви други народи још гори него ми, онда не само да свој народ не поправљамо и не припремамо за успех у утакмици међу народима, него заваравамо себе да нас ни други неће у опште моћи претећи. Туђ народ, који све предузима да нас претекне заиста не може наћи за своје интересе боље слуге од оваквих људи.

Зато ни ово није родољубље: то је само заваравање и себе и својих сународника да не треба ништа предузимати за свој спас. А то је баш супротно ономе што потреба нашег народа и нас самих као делова тога народа захтева. Ни то дакле није родољубље нити се родољубљем може сматрати. Људи који овако раде а себе родољубима називају, узурпатори су овога лепог назива и ништа више.

Правоме родољубу основа за управљање у животу није нити мржња према другоме нити уверавање да је наш народ једини ваљан у свету. Правоме и истинктоме родољубу најглавније је у животу љубав према своме народу, његовоме животу, његовим тешкоћама и невољама, успесима и несрећама. Прави родољуб у првоме реду мисли како ће свој народ унапредити, оспособити да што више може да постигне, уразумити да што мање заблуда у себи носи јер никоме заблуда није била од користи па не може да буде ни нашем народу.

На друге народе прави родољуб мисли само у толико колико му је потребно да на најбољи и најсигурнији начин заштити или обезбеди интересе сопственога народа. Па пошто је испреплетаност интереса између народа толика, да ниједан народ на свету, па ма био и највећи, не може рећи да може да живи сам без наслањања на друге, било то у политици, било у привреди или којој другој грани живота, то прави родољуб гледа да држање свога народа тако подеси да не изазива код других народа мржњу или зловољу према своме народу него напротив поштовање, а ово ce не заслужује испољавањем мржње већ коректношћу, лојалношћу и честитошћу, слично нашим односима у обичноме животу. Тачно познавање свога народа уз сталну тежњу за његовим уздизањем и унутра и споља пред осталим народима, то је тежња правога родољуба, човека коме је љубав према своме народу јача него све друго. То је родољубље.

Свако од ове три врсте родољубља, од којих су прва два само на језику а само ово треће и на делу, има и своје методе рада.

Мржња према другоме народу испуњава човека злобом према томе народу и жељом да се омрзнутоме народу напакости па макар ту пакост плаћао својом кожом и сопствени народ. Људи, који мрзе други народ испред свега, више мисле како ће томе народу да нанесу штете, него како ће своме да користи. А то је у крајњој линији ипак више служба другоме а не своме народу. Служба додуше негативна, али ипак служба. Људи који сматрају да је хвалисање свога народа родољубље губе се у празним причама и не допуштају никоме да ма шта непохвално о своме народу кажу. То су у ствари уљуљкивачи свога народа у уверење да не треба ништа радити на своме спасењу, а који се народ у животу не брине за своје спасење, тога брзо други превазилазе.

Ови људи су најбољи агенти туђег напретка испред нашег сопственог. И то су дакле слуге туђег успеха под плаштом родољубља. Зато је и ово само лажно или назови родољубље, које са правим родољубљем нема никакве везе.

Људи, које за свој народ везује љубав испред свега другога, на против, готови су на лично жртвовање ради спаса сопственог народа. Ти људи посматрају и свој народ и друге народе отвореним очима, и труде се непрестано да своме народу помогну. Тим људима је барометар, не други народ, него свој сопствени и то његов успех и напредак. Зато овим људима живот није испуњен пакошћу и мржњом, као оним првима, или хвалисањем и површношћу као овим другима, већ пожртвовањем и самопрегором, сталном бригом за свој народ и његову судбину. То су брижници а не хвалисавци или пакосници.

Али тек они су родољуби.

Милосав Васиљевић 

(„Српски народ” 1944. године)

Небојша М. Крстић: Светосавски темељи војничког етоса Србских добровољаца

 

„Завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај.

Па макар сви до последњега пали,

Ми завет свет испунићемо тај.”

(из борбене корачнице Србских добровољаца)

„Ја волим свога Краља, свој народ и своју Отаџбину, и за њих сам увек готов положити живот!"

(командант Србских добровољаца ђенерал Коста Мушицки пред немачким војним судом у окупираном Београду)

Свети Владика Николај Велимировић – несумњиво врховни ововековни учитељ србског државотворног Предања и његових заветних вредности – опомињао је неућутно да су школа са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем и држава са Божијим благословом упоришни стожери србског опстанка и останка на геостратешки најповољнијем (али и најнападанијем) положају балканског полуострва. Протумачен у оквирима заветних вредности светосавског државотворног Предања Владикин вапај „нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом”, не значи ништа друго до нека нам школа буде са светосавским образовањем и православном вером у Свету Тројицу; нека нам политика буде са православним политичарима одговорним и пред Богом и пред људима; нека нам војска буде кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст часни и Слободу Златну; нека нам држава буде Србска са православном сталешком монархијом и миропомазаним побожним Владарем!

Светосавље, као србско историјско искуство велике Тајне православне Побожности, јесте, уствари искуство једне државотворне заједнице у напорном подвигу задобијања Царства Небеског. Читава србска крстоносна историја је у знаку Христове опомене да се „Царство Небеско с напором осваја, и напорници га задобијају” (Мт 11,12). Другим речима, задобијању Небеске Србије (тј. Небеског Отачаства) стреме само они Срби који своју побожност пројављују кроз напор борбе за благообразно устројавање и одбрану земаљског Отачаства (тј. земаљске Србије, Србске државе).

Борба за одбрану србског Отачаства пројављује се увек у двојаком виду као духовна борба и као оружана борба. Суштинско обележје србске духовне и оружане борбе јесте Христољубље, то јест здраво Богољубље и најконкретније човекољубље. Јер, србска борба – и духовна и оружана – јесте борба без страсти; то је борба која брани васколики србски идентитет, и духовни и расни, и државотворни и цивилизацијски. Србска духовна и оружана борба јесте увек у знаку Крста и Слободе: „У знаку Крста означава зависност од Бога, у знаку Слободе означава независност од људи. Још у знаку Крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку Слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи” (Св. Николај Велимировић).

Историјска учинковитост србске духовне и оружане моћи јесте веродостојна и делотворна потврда србског непоколебивог поуздања у Моћ Правде Божије. Ово србско поуздање попримило је своје парадигматичне оквире у Косовском заветном определењу Светог србског војсковође кнеза Лазара и његових Христом причешћених родољубивих војника. Исто тако, поуздање у Моћ Правде Божије незауставно бруји у свим србским срцима којима је милије крвцу проливати за Крст Часни и Слободу Златну него ли устрашено седети, како песник каже, окаљана образа на меком душеку. Сетимо се само заветног определења Светог Стевана Синђелића и хиљаду чегарских мученика који сопственом крвљу потврдише своју достојност и спремност да буду истински „суграђани светих” (Еф 219) у Небеској Србији, у Царству Небеском.

Сетимо се, такође, непоколебивог поуздања јуначких бранилаца Београда, 7. октобра 1915. године, на челу са мајором Драгутином Гавриловићем који је тада издао последњу заповест својим војницима:

„Јунаци!

Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше Престонице, има да буде светао!

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Само је још једном у овоме веку несаломива одважност једног србског официра изнедрила тако силовиту заповест која у срцима родољубивих генерација одјекује попут праска грома. Наиме, три деценије касније, 8. јануара 1946. године у згради енглеске команде ђенерал Коста Мушицки на парчету папира исписује своју последњу заповест. Иако је врло добро знао да га Енглези преварно, без части и поштења, зарад љубави према зликовцу Јосипу Брозу изручују на крваву немилост Титовим комунистичким србоубицама, рука јуначког ђенерала Косте није ни мало задрхтала док је исписивао своје потресно војничко завештање свим припадницима Србског добровољачког корпуса. Почујмо те речи које су једном за свагда уклесане у духовном мермеру србског памћења – речи које нелажно откривају одговор на питања какав мора да буде србски војник са родољубљем:

„Јунаци!

Ја идем на пут у Небеску Србију, тамо где се већ налазе најбољи наши другови, да се њима ставим на чело, јер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, за Краља, Народ и Отаџбину.

Другови!

Истрајте до краја у светој борби за Истину и вазда имајте на уму да вас ваши другови и ваш командант посматрају и у борби и у раду прате и да су стално са вама.

Живео Краљ!”

Многи данас, нажалост, не знају да је ђенерал Коста Мушицки мученички пострадао с вером у Бога за Краља и Отачаство. Наиме, после монтираног суђења комунистички злочинци су 17. јула 1946. године у Београду стрељали Косту Мушицког истога дана када и ђенерала Дражу Михаиловића.

Истински достојан имена својег патрона Светог Равноапостолног цара Константина Великог по којем је именован, ђенерал Константин – Коста је непосредно пре стрељања својим покличем „Живела Србија” исповедио непоколебиву веру да је Жив Господ Који је Васкрсењем победио смрт и да је жива Правда Његова. Неустрашивим покличем „Живела Србија” исповедио је мученик Коста да му је заистину место у Небеској Србији међу Светим Србским ратницима и војсковођама.

Само непоколебиво поуздање у Бога Живог и Истинитог учинило је ђенерала Косту Мушицког живим и истинитим србским војником који је заиста кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати за Крст Часни и Слободу Златну. Управо сво непоколебиво хришћанско поуздање и огњена православна побожност проговарају силовито и снажно у својеврсном документу србског војничког етоса познатијег под називом Десет заповести Србским добровољцима.

Небојша М. Крстић 

(„Образ”, број 2 1995. године)