Брига о расној и крвној чистоти у србској породици

 

Србска породица јавља се као главни носилац расне, односно крвне чистоте. Ради тога је србска породица тежила да се преко женидбе и удадбе повеже са бољима или бар са равнима. Онолико колико се пажња поклања девојци, толико се, ако не и више поклања пажња пријатељима – роду девојачком. Ту подједнакост процењивања девојке и пријатеља наглашава народна песма у овим стиховима:

„А где нађох за себе девојку,

Ту не нађох за се пријатеља;

А где нађох за се пријатеља,

Ту не нађох за себе девојку”.

Изгледа да је код Срба врло старо убеђење у моћ наслеђа. Чудновато је да је оно јаче код нашег сељака, него код грађанина и школованих људи. Водећи строго рачуна о своме породу, – тежећи да му пород буде најбољи (по једном народном закључку: човек воли да је бољи од свакога, сем од свога сина), наш човек прво гледа, одакле ће се оженити. Богатство – мираз не игра никакву улогу у поређењу са захтевањем других особина.

У удавању девојке мало се одступа, па може преовладати разлог богатства, јер по једном правилу „дај девојку у богату кућу, а жени се од људи”. Деца се умећу на ујчевину. „Одакле жена, одатле и деца”. Највећи србски јунак Марко Краљевић уметнуо се на свога ујака војводу Момчила. Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва” навео је примере неких ситих јунака, но који су се оженили од рђавих кућа (један чак и Циганком) па им пород и потомство отишло „по мајчиној крви а не по очиној... Зато народ о томе говори и за примјер му служи, да боље пази од какве му се крви ваља женит”. Марко наводи даље да је то разлог што су ослабиле неке угледне породице и људи којима се „јуначка крв у слабу прелила”.

Наследствене особине наш народ прати „од девет дедова”. Зна се ко је какав био у прошлости, одакле се ко оженио и какве је путем женидбе особине на своје потомство пренео. Јасно је онда, да се све то узима у обзир приликом женидбе: испитују се потанко све особине које поседује кућа, одакле девојку треба узети. Пита се у доста случајева и одакле јој је прабаба била. Девојка се цени, осим по роду уопште, још и по мајци. Познато правило је: „Види мајку, па узми девојку”. Безбројни примери су у којима се истиче крвна особина некога далеког претка пренесена на његово потомство. Неоспорно је, да поједине куће чувају извесне особине кроз дуги низ година и преносе их с колена на колено. Свак сматра да ће женидбом из тих кућа пренети те особине на свој род и потомке. Често се може чути, да се проклиње неки стари предак који се непромишљено оженио и у свој род унео неке рђаве склоности или неку наследствену болест. Дакле у женидби и удадби гледало се првенствено на кућу. Отуда је објашњиво да је некад просидба девојака закључивана између родитеља момка и девојке, а да се они нису видели. Нису били ретки случајеви, да су родитељи заручивали своју децу пре рођења у утробама мајки. Уверење да од добре куће мора бити све добро, опште је народно уверење. „Све што је од куће, па макар и од кучке, добро је”.

Јасно је да се у великој већини полаже много и на особине девојке. Мада је лепота наглашена у народним песмама, и мада је она у доста случајева пресудна, њој није даван првенствени значај. Више се цени девојачка доброта, јер народ каже: „3годиште (од згодан, леп) на буњиште, а добриште на огњиште”. Гледа се много и на девојачке особине, јер се држи да ће девојка те особине задржати и као удата жена. „Што научи девојком, не одучи невком”. Уопште девојка мора бити без мане. Једна пословица каже: „Али девојци срећу губи”. То ће рећи: ако се о једној девојци наводе добре особине, па се најпосле дода са свезом али нека мала мана, онда она упропасти све што је раније о њој добро речено. Част девојке се упоређује са стакленом чашом. Као што је стаклену чашу лако сломити, тако је лако девојци порушити у неповрат њен углед. А како се уседелица држи за страшну ствар, велика је грехота, управо смртни грех, оклеветати девојку и бити узрочник да се не уда. Поред моралних особина, девојка треба да је радна, чиста, штедљива, паметна. Особито се пази на девојачки ручни рад. По једном народном правилу треба се женити са познатом девојком, а не са девојком издалека, коју треба упознавати пошто се уда, јер „оној из села сагорела је једна пола, а оној иза брда две”. У неким местима људи су били обавезни да се жене само из свога места и нису се смели женити из другог краја. Кад дужд млетачки нуди своју кћер за жену Кањошу Мацедоновићу, како читамо код Љубише, овај му одговара: „У нашој је опћини обичај непрекидни, да се свак жени у своме јату, и тако чувамо поштење нашим сестрама”. Негде родитељи радије удају кћер далеко, јер се тако боље одржава пријатељство, него кад се свакодневно сретају.

Горе је речено, да богатство није никада у женидби играло важну улогу. Доста девојака са миразом које нису имале браће, горе се удају, него што би да имају браћу. Наш човек воли да има угледне пријатеље, да с њима дружи и дичи. То народно схватање потврђује и народна песма. Кад је Бановић Страхиња ухватио своју жену у неверству, њена браћа Југовићи хоће да је сасеку ножевима. Страхиња им не да, него опрашта грех својој жени. А разлог Страхињине великодушности састоји се у овим речима:

„Без вас би је могао стопити,

Ал' ћу стопит сву тазбину моју;

Немам с киме хладно пити вино,

Но сам љуби мојој поклонио”.

Са смрћу његове жене престало би пријатељство између нега и Југовића. Многобројне су народне пословице у којима србски народ изражава тежњу за крвном чистотом и веру у моћ наслеђа. Појам „господска крв” или „чиста крв”, означава припадност угледној кући. Јединство крви је знак рођаштва (постоји заклетва између рођака: „Тако ми једне крви”). „Погана крв”, „отрована крв”, „тешка крв” означава људе опаке и неваљале. „Туђа крв” су људи од друге вере и другог народа. Срби су се нерадо женили туђинкама, јер су сматрали да ће на тај начин у свој пород унети туђу крв. Пословица „Крв није вода” употребљава се у два смисла. Њом се исказује или моћ крвног наслеђа или рођаштво. – Народ је врло строг према ономе ко не ваља, па разуме се не жали, да се такав истражи, да од њега не остане порода. „Од зла рода да није порода”.

професор Влајко Влаховић

(Одломак из књиге „Породични живот код Срба”, Цетиње 1997. године)

Завет Светог цара Лазара

 

Краљ је опозиција, а Патријарх савест!

 

Видовдански завет Светог кнеза Лазара, кога је народ уздигао за Цара народног предања, врхуни у слози. Лазар је био изузетно способан владар. Појавио се у времену пропадања и расула када су „великаши“ из личних интереса раздробили државу и показао се изузетно дорастао изазовима свог времена. Средио је унутрашње политичке прилике, утврдио границе, изградио стабилне односе са околним земљама, улагао у писменост и културу, пружао уточиште синајским и светогорским монасима, измирио Цариградску и Пећку патријаршију, ојачао централну власт, напунио касу, обновио задужбинарство, оснажио војску… Али таквих успеха је, некад мање – некад више, било и пре и после њега. Оно у чему је Свети Лазар до данас непревазиђен јесте саборност нације у кључном моменту. Кнез Лазар је својим светим животом и својом личном жртвом Србе и сложио и обожио. Лазареви Срби нису бежали од мобилизације, нису ишли на Косово условљени запослењем, нису били плаћени, довожени да му скандирају и аплаудирају. Из љубави према вечности, из осећаја одговорности према будућности свог народа, кренули су са њим у бој – свесни неповрата.

Данашњи лидери, који се диве Мурату а не Лазару, и мисле да „ови наши Мурату не могу ни скуте да носе“, могли би се добро замислити над смислом своје политике која је довела до најдубље подељености народа од када бројимо Видовдане. Ништа бољи од њих нису ни они који по дорћолским сокацима оплакују геноцид у Гази а гнушају се заставе „Нема предаје“, који Кругом двојке носе заставе Украјине и Палестине, а сметају им српске кокарде и лик Исуса Христа. Данашњи Срби су чак и од Завета направили партију, па и њу издали.

У последњих десет година у Србији су основане тридесет три (33) партије, од којих се шест (6) води као „неактивне“, а седамнаест (17) као „ванпарламентарне“, осталих десет (10) се каљужају у буџету. Десет партија без једне идеје, без једне разлике, скоро па ни у амблему – камоли у политици. Десет партија са својим посланицима и одборницима који без политичке креативности и државничке способности лепо живе о трошку народа, у коме вероватно нема једног човека који би без помоћи Гугла могао набројати ни пет од тих десет.

Данашње време се према економској несигурности, културној разградњи и ерозији ауторитета у Србији може поредити са периодом распада царства Немањића. Јасно је наглашена потреба за стабилношћу која не поробљава, већ ослобађа. То је стабилност коју не доноси страначка политика, већ фигуре које постоје изнад сваке партије, сваког изборног циклуса. Фигуре које уједињују, не као апарат власти, већ као живе иконе српске државотворне потентности и дубинске самосвојности. Краљ и патријарх – у архетипском, а не нужно институционалном смислу – припадају управо том реду.

Краљ у савременом друштву није позван да влада. Његова снага лежи у томе што, ако зна да управља онда и не мора да влада, а ипак има моћ – моћ символа, моћ присуства, моћ иконизирања. Он је „живи споменик“ народног памћења кроз све власти, политике и идеологије. Модерним политиколошким речником можемо рећи: Краљ је позван да буде перманентна политичка опозиција сваком режиму. Он стоји као сведок вредности које су старије од тренутне власти и драгоценије од краткорочне користи. Краљ је данас потребан Србији као стожер народног јединства, јер народ који нема чврст духовни темељ рањив је пред сваком туђом идејом и увек је корак ближи распаду друштва него обнови.

Али ни Краљ не може сам. Владар који би био остављен сам да арбитрира и модерира јавним институцијама, без истинске подршке и заштите, брзо би постао плен закулисних владара. А сваки символ који се развеже од суштине није ништа друго него празна љуштура – лутка. Ту долазимо до значаја Патријарха. Патријарх као поглавар Цркве не влада се као „дворски свештеник“, јер његова мисија није верска подршка власти, него њена мера. Он је тај који стоји уз Краља као хришћанска савест народа, као подсетник да свака моћ – било управљања или владања – долази одозго и служи онима доле.

Као што се Краљ треба угледати на Светог кнеза Лазара, тако и Патријарх за узор има пророка Натана. Пророка који се није плашио Цару Давиду, када је смрћу претио непознатом кршиоцу права и скрнавитељу правде, на оптужницу дописати идентитет оптуженог речима: „Ти си тај“ (2. Сам. 12, 7). Патријархова моћ није политичка – она је литургијска, и баш зато још моћнија. Он подсећа како Краља, тако и политичаре, али и народ, да суверенитет долази одозго а не одоздо. Бог је тај који позива сваког појединца и све сталеже у службу, а они који се одазивају не служе сопственој удобности већ Богу и Његовом народу.

Краљ који заборави да суверенитет долази од Бога, врло брзо постаје слуга безличних међународних корпорација и паразит у сопственом народу, док и последњи роб који предаје своје срце Богу живи слободан као цар. Зато је благословени однос Краља и Патријарха једина могућа здрава симфонија Цркве и државе која почива на узајамној одговорности а не на конкуренцији. Држава и народ напредују само када живе као једна органска целина у којој сталежи саслужују.

У модерном дискурсу слобода се често изједначава са нередом, а креативност са побуном. Али то су јефтине копије слободе и креативности. Аутентична слобода не рађа се у хаосу већ у поретку. Аутентична креативност не ниче из ничега већ избија из оплемењене традиције, која попут извора буја и струји кроз кршевите обале а не разлива се у меку мочвару. У друштву чијим јавним институцијама арбитрира Краљ који дела по благослову Патријарха, који столује у заједници а не над њоме, народ не мора измишљати свој идентитет према свакој прилици.

Данас када је народ разочаран у демократију, јер су сви њени корисници до сада били партократски политиканти који су јавни живот свели на бирократију корупције… Данас када је народ разочаран у институције, јер су постале монетарни сифони за партијско запошљавање… Данас када је народ разочаран у културу, јер се Пинк излио на улицу… Данас када је народ разочаран у себе, јер се осећа поробљено од белосветских банкара… Данас је право време да се отвори питање стубова друштвеног ослонца, оплемењене опозиције и отеловљене савести – не као средњевековне носталгије, већ као савремене шансе за народ кога је Свети кнез Лазар заветовао на Царство непролазно.

О Видовдану 2025.

Немања С. Мрђеновић, презвитер

Извор

Дух и мисао Збора

 

Многи симпатизери (а ја сам давно дошао до уверења да су они може бити више од штете но од користи) брижно нам говоре, како би ипак требало „некако уредити ствар” па бити „практичнији, не борити се овако, не расипати снаге” него наћи „краћи, лакши пут”, на коме би „сигурно” било много и одмах успеха. Кад ми овако „брижно” говоре, гледам их заиста брижно. Иду отворених очију, али све живот у њима спава од страховите духовне болести спавања. Говори им „кожа”, што би рекао Владика Николај. А душа мртвим сном спава. Отуда и њихова брига. Плаши им се „кожа” да се душа не пробуди од наше вике и борбе – па ће после та „драгоцена кожа” коју тако брижљиво чувају, може бити, због пробуђености душе да страда.

Разуме се, да ми на ове „брижне” поруке одговарамо безбрижно и отворено, без увијања. Али тиме ствар није решена. Питао злога духа Исус, како се зове, а он одговори: „Легион”. Легион симпатизера има. Извиру са свих страна. Долазе непрестано са својим „добронамерним” саветима.

Отуда, иако смо много пута писали и говорили о томе какав мора бити наш пут да поновимо. Да напишемо још једном. Може бити да ћемо тако у корену убити вољу других симпатизера да нам овакве савете дају.

Збор је пре свега дух. Дух јунаштва и мучеништва. И дух побуне против кукавиштва и саможивости.

Сваки народ мора да има неко оправдање пред Богом и историјом; какав је мирис он животни из себе дао, какву светлост, какву боју. И наш народ мора да пружи такво оправдање. Да се види, да се чује и да се осети: да је донео и он нешто особито на свет, да је то било основни тон његовог живота – да је то било основа по којој је историја ткала своја збивања – да се „имао рашта и родити”.

Ако се наднесемо над прошлост своју најтамнију, онда ћемо видети: никакво друго воће у Божјем воћњаку, где толики народи расту и цветају, не можемо као народно оправдање да пружимо, осим јунаштва и мучеништва. По јунаштву и мучеништву с најбољим народима можемо и ми стати пред светло као муња лице Божије, и пред историју људску што су сагледале очи Његове.

Ни по броју, ни по богатству, ни по знању не можемо стићи, а камо ли престићи народе велике. Али по јунаштву и мучеништву одмах можемо стати и међу прве народе овога света.

Отуда је за наш народ дух јунаштва и мучеништва не питање обичне утакмице међу народима, већ питање главно, основно, животно и једино. Ако се одрекнемо тога духа, одрекли смо се више него имена, више него језика, више него и вере: одрекли смо се духовне врсте, духовнога рода коме припадамо.

Ако скренемо, као народ, с тога пута – ма како нам изгледало на другоме путу: да смо велике успехе постигли, да смо се богатством обогатили, да смо се бројем повећали, да смо се знањем осилили, да смо чак и нове земље освојили – ништа учинили нисмо, пропашћемо, утрће нам се и име и семе, све што смо стекли послужиће као храна другом неком народу, достојнијем од нас. А ми смо баш у таквој опасности.

Данас је владајући дух, дух кукавиштва место јунаштва – саможивости место мучеништва. И први и једини покрет који је то видео, који је одмах, без колебања, без компромиса, ударио по том владајућем духу, називајући га његовим правим именом, био је Збор.  

И први и једини покрет који је од првог дана трубио, а не говорио, да је баш зато његов пут тежак и мучан, а не угодан и лак, био је опет Збор.

И први и једини покрет који је говорио од првога дана да на томе путу могу истрајати не гласачи и симпатизери, већ јунаци и борци – био је Збор.

И сад нам долазе „симпатизери” и предлажу „у интересу општем” да не „расипамо снаге” да „нађемо некакав практичнији пут”.

Једном за свагда треба да се зна:

Нисмо ми повели ову борбу да решимо неку своју личну невољу. Напротив, ми смо свесно примили муку и борбу, и борбу и муку, а њима заменили све сласти и угодности које нам је иначе живот пружио сам од себе; ми смо то учинили свесно, знајући унапред не само шта нас чека, већ знајући да нас та борба и мука једино могу чекати.

Али нисмо с друге стране, ово учинили као Дон Кихот, већ опет свесно, јер знамо да ће само таква и никако друкчија борба бити у стању да измени судбоносни ход наше историје – да ће само таква и немилосрдна борба, упорна и безобзирна, да уроди плодом, да нас врати нашем правом народном духу, духу јунаштва и мучеништва, оном кога смо се већ двадесет година тако лака срца одрекли, ево и „практично”, „разумно” и „савршено” предали се духу супротном, духу туђем, духу ненародном – духу кукавиштва и саможивости.

„Практичних путева” има много, али овоме циљу који смо ми поставили води само један и тим путем ми идемо. Да оставимо тај мучан и тегобан пут, знамо да можемо, знамо да је то и угодно и лако. Али тада нећемо стићи тамо где смо наумили: нашем народном успону, нашем народном васкрсу, већ нашој народној пропасти, нашој народној смрти.

Не ради се браћо симпатизери, о промени министара – већ прво о промени духа. Постанемо ли ми министри, а дух се не промени: пропали смо као народ. Не ради се, браћо симпатизери, о неким „комбинацијама” које је ваша једино будна „кожа” наслутила – јер те комбинације нису ништа, не помажу народу нашем да се спасе, јад су и беда, и невоља и гној, – већ се ради о великој духовној народној револуцији, најмучнијој и најтежој, баш зато што је духовна. Ради се само о једном:

Хоће ли овај народ служити Богу или мамону, – светлости или мраку, светлој чистоти или смрдљивом гноју?

Хоће ли се напајати духом јунаштва или духом кукавиштва?

Хоће ли сијати мучеништвом или трулити и гњилити шићарџилуком?

Орловски поглед духовни потребан је да се сагледа ово.

И зато је дошао Збор. Из таквог узлета и из такве смелости и одлучности.

Димитрије В. Љотић

(„Порука живој ,кожи”, „Нови пут” бр. 10, 23. марта 1938. године)