Љотић је, прво, јасно сагледао узрок и последице. За њега је било евидентно да је комунизам, својом идеологијом и својом природом, потпуно стран нашем народу, а уколико има ипак успеха, да му тај успех нуди на тањиру криза постојећег поретка. И зато је он, објављујући комунизму рат до истраге, у исто време ударио по свим слабостима и свим злима тадашњег друштва, не штедећи никог. И не само то – Димитрије Љотић је, – и у томе је његова трајна заслуга, – водећи рат на два фронта, и против комунизма и против болести тадашњег друштва, искивао постепено један поглед на свет, који се базирао на етичким основама нашег народа и на његовој богатој традицији, а који је носио одговор на сва горућа питања нашега времена.
Неко ће касније рећи да су Југословенски народни покрет Збор чинили два фактора: Димитрије Љотић, својим беспрекорним, светлим ликом, и својим учењем, и омладина, која ће у јатима похрлити у његове редове и за врло кратко време постати чиниоцем са којим су сви морали рачунати: и корупционашке, аферашке и кликашке владе, које ће Димитрија Љотића и његове омладинце гонити свим средствима, затварати, премлаћивати, па чак и убијати (Збор је у предратним борбама забележио, поред милиона дана затвора, и шест својих мртвих сабораца), и Комунистичка партија Југославије, на чији ће рачун углавном јачати омладинске организације Збора широм земље. Док ће грађанске странке, тада већ политички анахронизам у нашој земљи, у омладини комунистичкој видети „нашу децу, занету романтизмом илегалне револуционарне борбе”, но која ће „као некада Туцовић”, кад затреба положити животе за добро своје отаџбине, а комунисти то наивно мишљење о себи подгревали својом познатом народнофронтовском тактиком, навлачећи на тај начин јагњеће рухо на своју вучју природу, омладинци збора ступиће у борбу са њима гдегод на њих буду наишли. По фабрикама, средњим школама и на универзитетима доћи ће тада до сукоба између Давида и Голијата, па ће се највећи број тих обрачуна свршити као у библијској причи: победом (бројно) слабијег. Али, са јачањем омладинских редова Збора, и са претњом коју је то јачање носило и самој егзистенцији Комунистичке партије Југославије, нарочито у њеном бастиону, Београдском универзитету, изграђеном иза познате аутономије, пео се и степен комунистичких клевета против Збора, којима су наседали и њихови народнофронтовски пријатељи, „корисне будале” из грађанских странака.
Не осврћући се, међутим, на све те клевете (jep је знао да су за комунисте сви они који се боре противу њих „фашисти”, „издајници” и нечији „плаћеници”), Димитрије Љотић није престајао да раскринкава комунистичке планове за освајање власти, а његови омладинци нису посустајали y борбама које су се распламсавале широм земље. Омладинске илегалне средњошколске организације Збора (јер се легално тада у Југославији није ни могло бити – комунистичким противником по средњим школама) из године у годину све су више долазиле до изражаја, и из места, као што су била Ваљево или Цеље, Сплит или Пожаревац, Скопље или Рума, Бања Лука или Шибеник све је више свршених средњошколаца пунило студентске редове Збора. Негде пред крај 1939. године биће забележена једна од највећих победа у тој борби: у Бања Луци, где је дотле постојао само комунистички КАБ (Клуб академичара Бања Лука), основаће се Уна (Удружење националних академичара), која ће убрзо свести КАБ на безначајну скупину. У лето 1940. године и те исте јесени биће комунистима отет на легалан начин, надгласавањем читав низ београдских студентских организација, поред осталих и веома моћни Академски аеро-клуб. Сукоби ће се онда заоштрити иницијативом Збора до усијања, те ће октобра 1940. године доћи до одлучујућих сукоба прво на Медицинском, потом на Техничком факултету, у којима ће комунисти бити потучени до ногу. Али, тада ће им влада притећи у помоћ прогоном Збора, који ће трајати до на неколико дана пред сам рат. Двадесетседмог марта напустиће концентрационе логоре и многобројни омладинци Збора.
Треба, међутим, овде нагласити следеће: да је снага омладине Збора извирала из онога што смо ми напред назвали погледом на свет. Тај поглед на свет представљао је једно јасно омеђено и заокругљено схватање живота и света, коме се ни комунисти нису могли да супротставе својим „дијалектичким” решењима постојећих проблема. Због тога су они били ти који ће зборашима уместо аргумената показати песницу. И збораши су били принуђени да на терор, који је ту и тамо, као например на Београдском универзитету, узимао страховите размере, одговоре по оној: „батина има два краја”...
У тој предигри калили су се они борци који ће касније, на позив генерала Милана Недића, први похитати у редове Српског добровољачког корпуса, формирајући у њему борбено језгро, и дајући онај изузетан карактер тој трупи. Опет је то била реакција на комунистичку акцију, опет је појава добровољаштва била изазвана комунистичком активношћу. Сада са пушком у руци, на теренима Србије, сусретали су се исти они који су се још колико јуче тукли по ходницима београдских факултета. Једнима, комунистима, био је циљ освајање власти, што значи победа над унутрашњим непријатељима, а у такве је комунизам рачунао и грађанске странке, док је другима, зборашима, циљ био да то спрече, да свој народ поштеде комунистичког ропства. И док је наш водећи слој, заједно са добрим делом представника грађанских странака, и даље, или забадао као ној главу у песак, или крадомице шуровао са евентуалним сутрашњим победником из грађанског рата, народ је у Србији убрзо разумео тежње генерала Недића, чији су елитни војници били српски добровољци. Чињеница, да партизани не успевају да у Србији створе ниједан одред од радничких бораца, тако да ће из Србије главом безобзирце побећи са шаком белосветских и домаћих комуниста, те да ће им сељачка Србија, само кратко време збуњена, не само окренути леђа, већ устати „куком и мотиком” против њих, због чега ће се битка са њима завршити у Србији за цигло три месеца – та чињеница говори довољно сама за себе.
(Одломак из књиге „Српски добровољци”, Минхен 1966. године)
