Највећи и најбољи део наше универзитетске омладине, по многим
обавештењима које добијамо – онај најнесебичнији део – мршти се кад се говори о
отаџбини.
Налази да је отаџбина исувише мали олтар да би на њему могао
да се распали огањ њиховог одушевљења. Верује да је Нација недовољно узвишен
субјект историјске судбине. Мисли да национална историја – има звук прапорца –
који њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности
с одушевљењем. Уверена је да права историја почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и
жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење је животни закон. А ако је
омладина омладина, онда она мора у себи тај животни закон више од свију других
да осећа. И како наша данашњица није лепа и не може никога да одушеви, то је
разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете које сматра достојнијим
свог пожртвованог пламена.
Али ако се тој појави не чудимо, не значи да је можемо
примити и одобрити. Напротив. Сасвим отворено, морамо замерити овој младости
што у самој себи није нашла довољно снаге да спречи овакву своју реакцију на
наше садашње прилике.
Данас није вечност. То је заиста само тренутак. И наш став
према тако великим стварима као што је нација и њена судбина не може бити
одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има
оправдану амбицију да јој прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима
не опредељује из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица
наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеној поправци. Али не
окрећимо главу од ње! Не бежимо од своје дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске
историје од историје националне. Бојимо се чак и да кажемо колико смо дубоко
свесни њене реалности. Али ми је сагледамо и у њеном обиму и по њеној садржини.
И не само да нам национална историја не смета да опште човечанску схватимо, већ
нас баш она и помаже у томе.
Нације су најмање историјске јединице у општој историји
људског рода. И то не по нашој вољи, већ по природи ствари. Нико не може
утицати на историју човечанства друкчије него преко историје нације. Нација је
дакле најмања маса чији је покрет релевантан у људској историји.
Нација је расно-историјска стварност. Свака нација. И свака
још као таква нова развојна могућност човечанства, јер је нов могући утицај
једног новог израза. И национална историја није ништа друго но тражење тог
израза одговарајућег националним развојним могућностима. Грех је дакле против
човечанства осиромашење његове историје и његове физиономије – овакав став
добре наше омладине према својој нацији и својој историји.
Ко је истински грађанин света мора желети да свака нација
дође до свог највишег израза, да испуни меру својих развојних могућности. Како
онда да својој нацији то исто не пожели и свом снагом не осети тај дуги процес
што се зове историја његовог народа?
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и
животних услова класа прелази границе нација и везује припаднике исте класе
разних нација тако, да ове класе треба да су историјскомасовне јединице, а
материјални интереси и услови мотиви свих историјских збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и
направити. Али данас није такво. И живот није рационалан. И не видимо кад ће то
бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русија води истоветну спољну
политику и сваким даном све истоветнију као и национална царска Русија. А то
значи, пошто царска Русија није водила класну спољну политику, да бољшевичка
Русија води националну – јер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет
значи, да није класа историјско-масовна јединица људске историје, већ нација.
...Нација представља не само
расно-историјску индивидуалност, већ је нација, односно њен правно-политички
израз – држава – средишни интерес свију класа и редова једне нације. Све су
класе заинтересоване
у њеном одржању и развоју. А самим тим, национална солидарност представља
угаони камен државне политике са својим корелатима: националном дисциплином и
хармонијом класних интереса.
Несрећан смо ми народ досад били. Биланс српске историје је
овакав: За тринаест стотина година, једва две стотине година неког мирног
развића у својој држави под Немањићима, и сто година историје од Карађорђа
наовамо. Развиће, под оваквим условима, није могло бити повољно. А развојне
могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску
трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своју националну историју и кроз
своју државу.
Димитрије
В. Љотић
(„Отаџбина” број 16, 10. јуна 1934. године)
