Димитије Љотић увек је истицао неизмерну љубав и наклоност према братској православној Русији, према њеној цивилизацији и њеним светим и светлим традицијама. Разобличавао је Совјетију као антируску творевину на руској земљи указивавши стално да она није Русија већ антихришћанска тоталитарна окупација руског народа. Међутим, онда али и данас, пуно је оних који ту непобитну истину игноришу, па тако нпр. у недавно објављеној књизи „Русофобија код Срба 1878-1917″, аутор Дејан Мировић подводи под русофобију и зборашки став о Совјетији, чиме заправо самог себе дискредитује као познаваоца Руске идеје. Наиме, Љотићев (зборашки) антисовјетски став, заправо је пример русофилије а не русофобије.
Љотић је чврсто стајао на позицијама подршке руском царизму, као и правом и свеобухватном руском белогардејском национализму (где постоји један и недељиви руски народ). Он је и током Другог светског рата истицао величину руске нације и критиковао Немце због њиховог бахатог односа према руском народу, њиховог непризнавања целовитости руске нације, те због њиховог подржавања антируских сепаратизама, попут украјинског и белоруског.
Ево шта је Љотић писао:
„У исто време када Немачка у Европи сматра то као успех ако добије као савезника икакав мајушни народ, она тера на Истоку руски народ међу своје најкрвавије непријатеље… У Немачкој се знало да руски народ није прихватио бољшевизам, да је стајао у оштрој опозицији против њега, да је чак, уколико је то било могуће показати, показивао своје непријатељство према њему. Знало се, кад дође рат, да ће се ово непријатељство показати на овај или онај начин… Знало се да је у Врховном Совјету… на 77% руског становништва, по слову конституције он имао само 17,6% представника. На почетку рата, видело се да се руски народ не бори. До децембра те године је немачка војска имала велике и лаке успехе… Тек од децембра 1941. године наступа промена. Руски народ почиње да се бори и бори се још данас упркос огромних губитака и страшне исцрпљености… У почетку рата руски народ није био непријатељ Немачке и зато је Немачка у 1941. години била сасвим близу победе. Руски народ са ове стране фронта даје пребогату помоћ Немцима, иако је под невероватно тешким условима. Руски народ с оне стране фронта стао је уз бољшевике, јер су они спретно искористили немачки став. А немачки став по руском питању је следећи: Нема Русије, руског народа. Место Русије постоји Остланд, а место руског народа – Украјинци, Белоруси, Великоруси, Козаци итд. Најодлучнији противници бољшевизма, највећи пријатељи Немачке – руска емиграција, не смеју да иду на освојене територије и не смеју да дођу у додир ни са руским народом, ни са руским заробљеницима. Када је генерал Власов почео своју активност и када су се стотине хиљада руских заробљеника почеле да пријављују код РОА, била му је изненада забрањена свака политичка акција и сваки додир са руским народом. До скора је била службена теза да на Истоку живи један «Untermensh» и под овим именом постоји чак и један часопис. Још 1943. године тврдило се у званичним говорима да «степа излива своје хорде на Европу». Са руским заробљеницима није се поступало као са осталима. Они су у огромном броју поумирали од глади. Депортације руског становништва за различите сврхе као и остали поступци према њему не могу се упоредити са немачким поступцима према осталим окупираним народима. Радници су морали да носе унижавајуће «Ост», чак и када су добровољно дошли из Русије живели су под најтежим условима, са мало слободе, лошије плаћени, слабије храњени него остали радници. Они су били и остали најбољи радници, при чему је свештеницима било забрањено да овим људима и женама указује духовну помоћ. На овај начин се поступало и поступа према једном огромном народу од 150 милиона људи, који су иначе способни, жилави, неустрашиви пред патњом и смрти. И поред свега, преко један ипо милион Руса сада хоће да се бори на страни Немачке. У међувремену се њиховом народу не само не признаје ранг савезника, него чак ни елементарна права на живот и име, нити им се признаје ранг честитих сабораца са свим правима. 1941. године се на таква излагања добијао одговор: «Ми се не боримо за друге»… У 1942. је одговорено: «Нема руског народа», у исто време када су прављени покушаји да се код делова руског народа пробуди воља да иступају као самостални.”
(Димитрије Љотић, Сабрана дела, књига IX, Нова Искра, стр. 106, 107, 108.)
Такође, Љотић је пре рата изразио наду у обнову православне Русије која по предвиђању Достојевског треба да буде стожер окупљања Словена. Дакле, идеологија Збора баштини идеје чувених руских православних мислилаца – словенофила: Данилевског, Самарина, Хомјакова, браће Аксаков, браће Киријевски и осталих. Наиме, док је у предратном периоду југословенство било актуелно код збораша, за њих Југославија није била коначна државна идеја већ степеница ка свесловенском државном јединству. Ка стварању „Славије“ – као јединствене словенске државе, рођене у вртлогу рата, која ће укључивати све словенске земље и на чијем челу ће бити руски православни цар. У спису „Сад је ваш час и област таме“, Љотић о томе пише на следећи начин: „Неће бити режија твоја, моћни Редитељу Драме савременог човечанства, моћнија од Руке Провиђења. И зато ће се ипак стена Хитлерова вратити на исток и тада ће план твој пропасти, и родити се поново светла и света Русија. Тек по том ће доћи Славија, уједињена Царевина свију Словена, која ће свету дати нову и дивну, још неизречену реч, – која неће бити само Сила, ни само Мудрост, – већ и Сила и Мудрост и Љубав.“
Дакле словенска империја са тежиштем у Русији, јесте Љотићев идеал. Можемо рећи да смо оваквој идеји у извесној мери и ми данас привржени, јер русофилија и словенофилија јесу битни и прогресивни чиниоци зборашке идеје. Због културолошких и верских разлика међу Словенима, држимо да таква империја ипак није могућа (све док верска разлика постоји), али јесте могуће и пожељно јачање међусловенских веза и стварање нове Словије/Славије као посебне културне заједнице словенских нација.
Зборашка мисао/Србска Акција
No comments:
Post a Comment