Истина о Битки за Стопању 1943.

У својој емисији посвећеној „љотићевцима", надриисторичар који воли новац а мрзи истину - Милосав Самарџић, изнео је прегршт клевета на рачун Димитрија Љотића, Збора и Србског Добровољачког корпуса, и у свом маниру - дао сасвим искривљен приказ ових групација. Једна од великих, а ту изнетих Самарџићевих лажи, јесте и његов опис Битке за Стопању (место између Крушевца и Трстеника) вођене крајем августа 1943. у засеоку Глободер, између равногораца и добровољаца, где он не само да измишља победу равногораца, већ измишља и масовне губитке (преко 150 људи) на страни добровољаца.

Међутим, сви извори и показатељи, посредни и непосредни, сведоче да је истина сасвим супротна.

Ево извештаја Славка Контића о овој борби из новина „Србски народ" (једног од гласила Владе ђенерала Недића):

„Добровољци су својом високом српском свешћу доказали да су спремни и кадри да поднесу и највеће подвиге, када врховна заповест народног самоодржања то од њих тражи. Један од таквих подвига јесте и борба код Глободера, која се одиграла пре четири месеца.

Крајем августа једна чета из нашег III пука нападнута је у Стопањи. На први глас о нападу ми пожурили у помоћ. Кроз ноћни мир вароши, ужурбано и присебно, почеле су да се крећу добровољачке колоне, према станици да би што пре стигли својим друговима у помоћ. Укрцавамо се у вагоне и железничка машина креће. Пушке и митраљези су у ставу „готовс“. Знамо да подмукли и свирепи непријатељ не зна за отворену и херојску борбу, него само за кукавички препад из бусије. Приближујемо се станици Глободер и одједном добијамо страховиту и паклену ватру са свију страна. Изгледало нам је као да су се небо и земља пореметили, као да су вулкани почели да избацују усијану лаву. Наши митраљези истога тренутка почињу да клокоћу. Вагони су отворени и ми се уз њихову и нашу паклену ватру искрцавамо у групама. После краћег времена отвара се борба. Наш командант командује, полако се борба развија и наше десно крило залама. Командир нам је рањен са три куршума, али и даље наставља храбро и мушки да се пробија. Наша борбеност, непоколебиви морал, готовост на крајњу жртву, фанатично одушевљење и смео јуриш, приморавају ускоро бандите на панично одступање. Беже и једва успевају да изнесу своје рањенике. Ми их гонимо и после краћег времена закључујемо да су бржи од зечева.

У овој борби узело је учешћа 300 бандита. Нас је било око 60. Они су били у заседама свуда око пруге и воза у коме смо ми били. Сва преимућства, и могућа и немогућа имали су они. Не би чудно и неприродно било, да смо сви до последњега нашли смрт у отвореним вагонима. То би требао да буде и природан завршетак ове борбе. Али чудо се догодило, а оно је редован пратилац добровољаца. Уместо да ми будемо покошени, што је стварна ситуација тражила, бандити су прошли са једним по њих катастрофалним поразом. Нису им помогли многобројни митраљези постављени иза сигурносних заклона, ни противтенковске пушке, које су бљувале ватру на нас као на челичне колосе. Ни то, ни њихова многобројност, ни заседе, којима су нас са све четири стране опколили, нису вределе.

Истина и правда и у овој борби били су на нашој страни. Неизмерна и непомућена је и овога пута била наша вера. Борба код Глободера најјачи је докуменат поново био да је небо наклоњено нама, а не злотворима, а у исто време гарантија да ће победа припасти нама: нама који чамац своје судбине нисмо везали ни за чији туђи брод, него живимо и боримо се по начелу: „У се и у своје кљусе“. Боримо се за свој народ и за његову будућност,а што радимо, радимо свесно савесно, са идејом водиљом: „Крсту и српству служи, а Милошем живи“.

Тако дакле пише у новинама које су биле гласило Недићеве Србије.

А ево и немачког извештаја о овој борби. Пише да су равногорци имали 38 погинулих и заробљених, а добровољци једног погинулог и 20 рањених:

Овде не пише колико је рањених равногораца било, али је сразмерно броју погинулих, засигурно у питању већи број. Пише да је мајор Драгутин Кесеровић рањен у колено. Иначе, рањен је на другој страни (у раме) и командант Другог батаљона СДК - мајор Марисав Петровић, али је и тако рањен, предводио јуриш. Због таквог подвига и војне победе, одликиван је од стране ђенерала Недића - Орденом Милоша Обилића, о чему пише историчар Бојан Димитријевић у својој књизи „Војска Недићеве Србије". На страници 298. поменуте књиге, аутор о борби у Стопању пише следеће:

Ево и навода историчара Славише Перића о овој борби, изнетог у његовој сјајној књизи „Србски добровољачки  корпус", и поткрепљеног документима  из Војног архива (ВА, Нда, к. 50А, ф. 28, д. 10/1)

У истом извору стоји да су добровољци у овој борби запленили архиву Прве крушевачке бригаде. По овим изворима, број погинулих равногораца није прецизиран, само је указано да је број двоцифрен, али за разлику од немачког извештаја, овде стоји да је погинуло и 7 добровољаца. Код Димитријевића у књизи пише да је у овој бици погинуло 14 равногораца, као и да су равногорци потучени.

Као могуће разрешење питања разлике у извештајима у погледу броја погинулих добровољаца, историчар Славиша Перић наводи то што је долазило до мешања Другог и Трећег батаљона СДК, па је један погинули у Стопању, (то јест Глободеру) можда губитак једног батаљона а осталих шест би у том случају били губитак другог батаљона.

У сваком случају, према свим документима, реч је о убедљивој добровољачкој победи, стога пискарање шарлатана Самарџића представља праву „зону сумрака" где се ствари приказују дијаметрално супротним од истине. То и јесте шаблон читавог његовог квазинаучног рада заснованог на лажима и безобразлуку. 

Дакле, ко овде лаже?  Да ли оригинални немачки документ, новине „Србски народ" са детаљним описом битке и тешког пораза равногораца, затим низ докумената на које се позива историчар Перић на једној страни, или на другој страни - Милослав Самарџић који нема никакве документе, већ се позива на наводно сведочење неког „недићевца" о готово 160 погинулих добровољаца и свега 20 равногораца? Ако су равногорци победили како то да су побегли, а њихов командант Кесеровић рањен у колено и једва је извукао живу главу? И плус тела капетана Милоша Гагића и појединих равногораца који су ту, у тој бици погинули, а која су јавно изложена у Крушевцу? Та фотографија као документ такође постоји, и њена аутентичност неоспорна је чињеница за историчаре. Толико о „победи" равногораца и „поразу" добровољаца у овој бици.

Уопште бројка од скоро 160 погинулих, ем што је вишеструко нереална за битке таквих размера, ем што би то били заиста преозбиљни губици које би било немогуће заташкати. То би жестоко одјекнуло у јавности. У новинама Недићеве Владе нема никаквих извештаја са сахрана добровољаца после ове битке, јер их није ни било у осетном броју. Јер најмање један а највише седам добровољаца је тада погинуло. Док нпр. после једне велике равногорске заседе у којој је погинуо командант Трећег батаљона - капетан Душан Марковић и још око 20 добровољаца и стражара, у гласилима Недићеве владе постоје извештаји са тадашњих сахрана добровољаца у Крушевцу, Шапцу и Петровграду. Исто је и у случају заседе где је погинуо легендарни Лаутнер. А после Битке за Стопању, нема наравно ничег сличног.

Током читавог грађанског рата између равногораца и добровољаца, добровољци су од равногораца углавном гинули у заседама, најчешће када би аутобуси или камиони који превозе добровољце наишли на равногорске заседе. А кад год би добровољци успели да пренебегну фактор изненађења и омогуће развијање отворене борбе, ту би били у највећем броју случајева доминантни у односу на равногорце.  

Поново указујемо на сјајан видео клип где су разобличене Самарџићеве лажи о зборашима-хиландарцима. Овде, у овом чланку, разобличили смо његове лажи о Битки у Стопању, а у предстојећем периоду биће разобличавања и других његових бројних клевета о зборашима и добровољцима.

(Захваљујемо се другу Д. на помоћи и материјалу)

Зборашка мисао/Србска Акција